Да, али оно што хоћу да укажем јесте чињенично стање и след догађаја:
- својим доласком Христос Логос оставља усмено учење (предање) својим ученицима - Апостолима
- његови ученици Матеј и Јован, и ученици ученика (Марко - ученик апостола Петра, Лука - ученик апостола Павла) записују то предање које су Апостоли преносили
- та шачица погубљених рибара, столара и сл једног дана се сабира у једној кући у Јеруалиму, тврде да је огањ у виду пламенова сишао на њих и након тог тренутка драстично мијењају своје спољашње особине (одједном познају језике, говоре старим дијалектима, напамет цитирају раније свете списе, толико су храбри да без проблема иду под мач или кад бивају бачени лавовима...)
- од тог тренутка па следећих педесетак година иду на разне стране свијета и у сваком граду полажу руке на једног ученика којег називају "епископ" - надгледник чији је задатак да надгледа духовно стање у хришћанској заједници коју они називају термином "црква" и да Христово учење сачува у изворном облику слободном од страних гностичких и философских утицаја (о чему сами Апостоли свједоче у посланицама)
- три стотине година касније четири јеванђеља и десетину апостолских циркуларних писама св.Атанасије (који је и сам Епископ, односно по директној линији наследник Апостола који је проповиједао у Александрији) сабира та писма у кодекс књига Новог Завјета чиме фактички настаје Библија какву данас познајемо
Чињенично стање по питању важности усменог предања (у заједници) и писаног ауторитета (Библија): - сам Христос није ни јоту написао - први писани документи су у ствари само писма која су Епископи писали одређеним заједницама античких градова - Библија настаје тек три вијека касније, а дотад једини ауторитет у првој хришћанској Цркви јесу ученици апостола - епископи
Градивни елемент читаве приче јесте управо појам заједнице која чува христово учење - Цркве, коју апостоли виде у јединству у исповиједању вјере односно Христовог учења, и јединству у Евхаристији (причешћу).
Св.Игњатије Богоносац (крај првог и почетак другог вијека), директан ученик Апостола Петра и његов наследник као епископ на трону Антиохије (тада најмногољуднијег највећег античког града), такође пише посланице помјесним црквама, и у њима прави прву еклисиолошку студију у историји хришћанства, остављајући нам трајни документ о епископоцентричном уређењу ране Цркве, духовном стању, икушењима која владају итд., такође наглашавајући јединство у вјери и Евхаристији као основни духовни темељ хришћанства и хришћанске Цркве.
Након Апостолског Сабора (дакле сабора Апостола и њихових ученика) осјетила се потреба за формирањем једног израза хришћанског вјеровања отјелотвореног у Симболу Вјере, а исповиједање Апостола је срећом сачувано и до данас. Паралелено са настанком, тачније кодификацијом Библије крајем трећег вијека, формира се и данашњи Симбол вјере, који осим вјеровања у Бога као једно божанство које нам се објављује у три личности св.Тројице, такође исповиједа вјеровање у "једну, свету, саборну, апостолску Цркву".
Дакле, оно што мени није јасно (ако горња премиса стоји), зашто Апостоли нон-стоп инсистирају на појму Црква, којег на одређеним мјестима пореде чак и са "бродом спасења", "нојевим ковчегом" и сл., и зашто дјелује да под појмом "црква" сматрају окупљање у Духу кроз Евхаристијско сабрање, а никада не спомињу "институцију" цркве , Исусову "доктрину", итд.
Да ли се појам "Црква" код апостола односи на административно устројство једне хришћанске заједнице (као данас), или тај термин означава оне "сабране у Духу" који чувају учење Христа, преко Апостола и њихових ученика?
Пс На страну управо Црква чува учење да је спасење у једновременој важности како личног односа са Богом, тако и оног кроз заједницу, јер се "нико није спасио сам". Ствар је у релативизацији појмова, ја нпр, како не могу бити следбеник Че Геваре ако заговарам капитализам, тако исто и нисам следбеник Христа ако исповиједам нешто што је страно учењу сабрања његових ученика.
|