Бити стар Живео је за синовљева писма из Канаде. За тешку, седмогодишњу преписку лажи, у којој су један другог штедели истине до граница иза којих је више није ни било. Син би му надугачко писао како се скућио, да му је „кренуло“ и да ће ове јесени доћи... Отац би му нашироко отпоздрављао: да не брине, да је добро и здраво и да се радује јесени...
Зар да помене како јавност, ево, данима лицемерно нариче над срамотним крепањем петоро стараца, у свега две минуле недеље. То врла јавност заправо нариче над собом. Над обезбоженим траговима савести, јер кад двоје убије глад, двоје студен, а ту пету статистичку несрећницу умори заборав најближих, онда они нису умрли већ крепали, молећи за смрт...
Он се још, ето, не да. Као егзотична звер иза дебелог стакла, као губавац иза три браве – не мари што се ноћ спрда са тих седамдесет година коже, костију и нешто мало душе, сатеране у ћошак бутика изнад Славије.
Тобоже чува тај објекат дреждећи целу ноћ закључан у њему. Тобоже га плаћају неку мизерију за то, злоупотребљавајући његов убоги статус. Тобоже је мало било 40 минулих година за пресом у ИМТ-у. Тобоже је за тај рад добио пензију и синдикални сат. Тобоже живи од пензије. Тобоже му је остало само да ужива у старости и чека синовљеву јесен...
Речју: стар је, што значи да је баласт. Ако је баласт, онда је грешан. Ако је грешан, треба да пати. Патиће, ако је понижен. Понижен је ако је после радног века и даље свега жељан. Ако је свега жељан, мора још да ради. Ако мора још да ради, значи да је пензионер у земљи Србији. Ако је пензионер у земљи Србији, значи да је баласт, и тако све у круг...
Пијана дечурлија се без устезања олакшава пред бутиком. Курве зарађују своју пензију на паркингу. Што да не?! Кога да поштују? Старца у излогу што се ко заморче белас’о међ’ фирмираном робом?! Оног којег ни друштво ни држава испоштовали нису. Бог ћути, ђаво шићари, а људи ко људи...
Срећа, дуга је ноћ, има довољно времена да отпише сину док јутром не дођу газде да га пусте на „условну слободу“. Срећа, изда ли га срце док лаже сина, наћи ће га сабајле, за разлику од оних несрећника којих се сете тек када им трупла засмрде. Срећа, па ће газде моћи да допишу који ред сину захтевајући материјалну надокнаду за душевну бол коју су претрпели угледавши мањкалог старца, опруженог преко увозне позамантерије. Благо њему од толике среће...
Жалоснији од ове приче је факат да делује нестварно или у најмању руку романсирано, јер живимо у заблуди да овакве судбине старих нису део наше свакодневице и да смо као друштво далеко човекољубнији него што заправо јесмо...
Морала је бака бити начисто с тим. Сувише јој је година да би превидела снагу људске бездушности, али мука која је њу гонила већа је и силнија од свега.
Запарала је сирена с касе безличност новобеоградског хипермаркета. Фурија се сјурила ка излазу као да су у потери за наркобосом, а не сенком од жене која је неспретно замицала за погледе.
– Лопов! Лопов! Баба је нешто украла – урлала је разгоропађена касирка, већ стижући баку на покретним степеницама.
– Срам те било, ђубре маторо! Лопове, стоко крадљива... – осоколила се окрилаћена равнодушним погледима пролазника.
– Полази бре! Полицију ћемо сад ми теби...– звонило је холом.
Да су је моткама утукли, часније би било. Да су је у неки мрак повели и газили док има даха у њој, севап би био, само да је тако не развлаче ходником ко проказану блудницу. Ко дртаву поњаву...
Да деца не гледају како храбри преторијанци трговине мрцваре свој плен. Само да јој нису пред свима изврнули џепове и извукли из њих тај смотуљак са стотинак грама млевеног меса, невешто украден...
Да је шта друго узела, па да је цела свита каменује. Да се за шта скупље ухватила, па да је голу обесе наглавце, али...
Стотинак грама млевеног меса! Стотину псовки и урлика – зар за сваки грам?! Зар толико бесно утиснутих прстију у прозирну, копренасту кожу?! За стотину грама млевеног меса?
И да нико не каже: Стојте! Немојте! Грехота је за стотину грама млевеног меса. Да је од беса. Да је од безобразлука. Да није од муке превелике, па нека злуради погледи довека шибају то лице без крви, без гласа, без гримасе...
Ако ико може са сигурношћу рећи да га не чека старост жељна стотину грама млевеног меса, нека први удари.
Ал’ нека пази, већ сутра ће лик у огледалу бити изборан, уморан и сед.
Хоће ли смети да га погледа у очи?..
Jos neke teme o starosti mozete procitati na:
http://www.politika.co.yu/rubrike/Tema- ... .1.sr.html