Мој дјед је још жив. И такође је све славио. Али највећи дио његових сународника није. Једни због партије и књижице, други због незнања и неедукованости. Трећи из страха и због прогона.
Једноставно вишедеценијско испирање мозга је уродило плодом.
Citiraj:
Путниче намјерниче, уколико икада свратиш у ову моју малу земљу, требало би о њој нешто и да знаш. Требао би да знаш шта је то љути херцеговачки камен, о ког су се кроз вијекове разне војске и освајачи оклизнули не могавши да превале преко њег.
Причаћу ти о Новом Граду, најзападнијем граду моје отаџбине, који је јесени 1995. године, био посљедња линија одбране без икаквог права да се преда непријатељу. Требало би да знаш шта су Невесињска пушка и Митровданска офанзива, да упознаш храбри народ Херцеговине. Обавезно ћу ти споменути јунаке Козаре и Поткозарја. Још увијек свака германска глава памти име др Младена Стојановића. Памте те исте главе и Сава Ковачевића, који живот положи негдје у врлетима Сутјеске. Зна ли та твоја Европа да се баш ту, гдје многи животе оставише 1943. године, налази једина прашума на овом континенту, кутак недирнуте природе по имену Перућица. Испод ње је Фоча, кроз коју протиче “ српска вена“, како је неки називају. Пролазећи кроз саму срж српских земаља и доби такав надимак. А Дрина, то јој је име. Кажу и то да је настала од суза српских мајки са црним марамама. Праву истину о њеном настанку ти не знам рећи, знам само да је она дијелила судбину овог народа и државе кад год је то требало. Баш из разлога да споји двије обале прије пет вијекова велики турски везир поријеклом из Соколовића код Руда, по имену Мехмед-паша Соколовић сагради ћуприју у Вишеграду. Том ћупријом је корачао и велики Иво Андрић. А ти странче, кад својом ногом крочиш на њу, присјети се Ћоркана који је са једне на другу страну прешао ивицом залеженог моста. Тако ћеш најбоље схватити сав пркос и понос овог народа за ког ово није обичан мост, него својеврсно свједочанство. Осим Андрића, запамти свјетска књижевност и Кочића са Змијања и Ћопића из Хашана. Мало јужније на ободима Мањаче, налази се једно мјесто које доби име по једном од највећих српских владара. Чуо си за њега, Мркоњић Град се зове. Знаш и за Дучићево Требиње, културну престоницу наше љепотице Српске, око кога се уздижу наши бисери, манастири који су неријетко старији од читаве Америке. Ту је и Билећа војводе Влатка Вуковића, и Гацко Богдана Зимоњића. Да ти споменем и ону праву престоницу, ону што се налази у срцу Крајине, на обалама Врбаса, крај зидина Кастела. Бања Луко, о теби причам. Тобом ходе најљепше дјевојке, у теби су предивни паркови, ти си престоница западне српске државе и понос свих нас. Док у загрљају Јахорине, Требевића, Игмана и Бјелашнице лежи прва престоница у којој је и проглашена моја Република. Сарајево, још те носимо ту са лијеве стране, још си Србима драг. Драга је Србима и Равна Романија, пјесмом опјевана, крвљу одбрањена. И ти Посавино што се наслањаш на Крајину, и ти си нам драга. У дубини душе носимо и све сребреничке мученике од Кравице до Скелана и свих српских села пострадалих од руке непријатеља. Њима намјерниче, њима одај почаст. Запали свијећу и у Јовићима, тамо на Озрен планини. Одвешћу те ја на гроб дјечака хероја. Запамтићеш му и име, Споменко Гостић се звао. Упознаћеш и Добој, отићи ћеш и у Дервенту, продужићеш и до Брчког. Коридором, разумије се. Истим оним путем којим су јуна 1992. бригаде Момира Талића и Новице Симића јуришале. Све то крај ријеке Саве, још једне трагичне јунакиње српског рода. Највећу житницу, Семберију равну мораш упознати. А у њеном срце њен понос, Бијељину, која те неће оставити равнодушним.
На крају ћу те одвести у своју родну груду, у Угљевик, подно Мајевице. Вијенац Мајевице је још један украс моје ђедовине. И још нешто, намјерниче, треба да знаш. Омалена можда јесте, ал’ највећа је у грудима. Република Српска.
Писано са љубављу према отаџбини утканој у сваку ријеч бесједе, која је одликована другом наградом на „Вишњићевим данима“ у Бијељини.
Аутор : Синиша Симикић