banjalukaforum.com

Evo i ja ću tvojim riječnikom, sa tobom ne vrijedi diskutovati ako ne znaš da je bosanski jezik postojao prije Vuka Karadžića, da su Bošnjaci postojali kao narod pun puno prije nego što ti misliš i da današnji nacionalisti su najgora vrsta šovinista, samo to neće da priznaju.
Nemoj da ti postavljam još neke definicije današnjih nacionalista, Danilo Kiš je to veoma lijepo opisao, za moj pojam i preblago.

Nikad nije kasno za ulazak u EU, bitno je da se nacionalistički ciljevi neće nikad ostvariti, to neće dočekati ni njihovih unuka unuci.

Sadašnji Bošnjaci i dobri Bošnjani veze nikakve jedni s drugima nemaju. Ono što meni bode oči jeste to busanje u prsa i isticanje bosanske istorije a s druge strane se uvlači u dupe Turcima i naziva ih se još i prijateljima iako su oni bili okupatori i upravo su oni ubili posljednjeg bosanskog kralja. Jučer Erdoan govori kako će njegovim izborom dobiti i Bosanci! Da je to izjavio recimo Tadić ili Josipović u Sarajevu bi se digla i kuka i motika. Ali nekako godi ušima kada stigne takav signal iz Turske. Na BHT-u su čak i drugačije prenijeli vijest govoreći da je Erdoan rekao da će njegovim izborom dobiti i bosanski muslimani i da je tog dana i Sarajevo trebalo proslaviti njegovu pobjedu. Oni su stvarno prevršili mjeru!

Ne znam jesi li upoznat ali upravo su sadašnji Bošnjaci za vrijeme A-U monarhije odbili zajednički identitet sa Srbima i Hrvatima jer nisu željeli da ih se poistovjećuje sa kako su govorili rajom. Onda su druga dva naroda krenuli sa formiranjem vlastitog nacionalnog identiteta. Stotinu godina nakon što su i Srbi i Hrvati formirali nacionalnu svijest bošnjačke političke partije ali i obični ljudi se zauzimaju za nekakvo bosanstvo a pojedini idu do te granice da negiraju pravo i Srbima i Hrvatima na nacionalno izjašnjavanje nego ih pri tome nazivaju bosanskim pravoslavcima odnosno bosanskim katolicima. To stanje je bilo aktuelno u 19.vijeku i danas to nije realno. Ako je neko zakasnio u buđenju nacionalnog identiteta 100 godina to nije problem pripadnika druga dva naroda. Što se tiče naziva bosanski jezik on je u potpunosti pogrešan jer se jezik naziva po narodu koji ga govori a ne po dijelu države ili po nazivu rijeke. Ali takav naziv ima političku pozadinu. Naime ako jedna strana uvede bosanski jezik a druge dvije strane insistiraju na srpskom odnosno hrvatskom promatrač sa strane bi mogao shvatiti da su Srbi i Hrvati nekakvi došljaci dok bi isključivo one koji svoj jezik nazivaju bosanskim mogao smatrati autohtonim stanovništvom.

A sta ti mislis zasto su oni uzeli bas naziv Bosnjaci? Zato sto u mnogim jezicima nema rijeci koji razlikuju ta dva pojma ( Bosnjaci - Bosanci), a ako i postoji ljudi ne vide nikakvu razliku i oni su tako preuzeli eksluzivitet za BiH, prostim rijecima,kad nekome kazes da si iz Bosne, odmah vecina misli da si musliman, a ako kazes da si Srbin ili Hrvat onda se osoba zbuni i pita kako je to moguce, zar u Bosni ne zive Bosanci. Slicno je i sa jezikom.

I onda se onaj pita kakve veze imaju novoromantičari sa Bosnom, pa iz ova dva tri posta iznad sve se jasno vidi, klasično negiranje, podmetanje i izmišljanje, tipični novoromantičari.
Sve lijepo Ilija G. opisao a onda lik podmeće da je to bošnjačka propaganda, najeminentniji istoričar sa ovih prostora Nada Klajić je sve lijepo dokumentovala o srpskom i hrvatsko svojatanju svega i svačeg u Bosni.
A ti @RSboljaPolovinaBiH, potraži po netu kad do sada nisi naučio o Crkvi bosanskoj, narodima koji su tad živjeli u Bosni, propasti osmanskog carstva i hajke na bosanske muslimane na njihov jezik, kulturu itd. pa onda donosi žaključke.

I onda se onaj pita kakve veze imaju novoromantičari sa Bosnom, pa iz ova dva tri posta iznad sve se jasno vidi, klasično negiranje, podmetanje i izmišljanje, tipični novoromantičari.
Sve lijepo Ilija G. opisao a onda lik podmeće da je to bošnjačka propaganda, najeminentniji istoričar sa ovih prostora Nada Klajić je sve lijepo dokumentovala o srpskom i hrvatsko svojatanju svega i svačeg u Bosni.
A ti @RSboljaPolovinaBiH, potraži po netu kad do sada nisi naučio o Crkvi bosanskoj, narodima koji su tad živjeli u Bosni, propasti osmanskog carstva i hajke na bosanske muslimane na njihov jezik, kulturu itd. pa onda donosi žaključke.

Evo ti link pa postavi pitanje njima, imaš valjda hrabrosti i njih negirati, demantovati itd.

http://eng.digital.nb.rs/collection/nada

Mozemo reci da postoji i banjalucki, ili jos gore starcevicki ili mejdanski jezik, ali to nece nista promijeniti jer se radi o istom jeziku.

Evo da i ja tebi preporučim knjigu."Istorija srpskog naroda",autor Benjamin Kalaj,upravo je izašao reprint originalnog izdanja.Knjigu je napisao prije nego je postao upravitelj Bosne i Hercegovine i primio se posla oko stvaranja bosanske nacije.

Vidiš ja poslušao Zoku, pronašao i pročitao ovu knjigu

Barem danas nije teško doći do podataka, ukucaj u pretraživač bosanski jezik pa ćeš vidjeti da ina puno podataka o njemu, domaćih i stranih autora. Najlakše je nešto negirati ili ne htjeti naučiti.
Vidiš ja poslušao Zoku, pronašao i pročitao ovu knjigu, onaj ko želi da zna nije mu ništa teško pročitati, a posebno raznovrsne autore jer onda se lakše svaki mozaik složi, najgora metoda je držati se slijepo jedne strane ili autora.

И ако се не могу тачно определити области, које су Хрвати при свом доласку и насељењу
заузели, то се ипак може са великом вероватношћу изводити из оних имена, што их је забележио
Константин Порфирогенит, да су Хрвати заузели земљиште данашње оточке и слуњске пуковније,
даље северозападни крај Босне (што се и данас назива Турска Хрватска), и Далмацију од севера на
југ до Спљета.
По том бејаху међе њиховој новој постојбини на северу Сава, а од ове реке ишла је међа
упоредо са Уном право до мора; на западу јадранско море, на југу ушће реке Цетине и даље до
имоскога језера; на југоистоку од истога језера бејаху међе планине до извора реке Врбаса, а
14
најпосле на истоку сама река Врбас. Главна им места бејаху: Биоград (данашња Zara Vechia или
Стари Задар) на морској обали, и Бихаћ (у северној Босни). Ове границе некадашње хрватске државе
као таке наравно данас не постоје. Њихова је постојбина раздељена између хрватске Војничке
Крајине, Далмације и Босне. И гле, и ако се одмах, по доласку Хрвата, сродно српско племе на
јужно-источним међама хрватским свуда настанило, и ако су оба народа више од хиљаде година
заједно живела и једнаку судбину делила, опет и данас још падају у очи пажљивом посматрачу ове
обележене границе, ако не као географске или политичке, а оно бар као етнографске, у народним
обичајима и у религиозним односима.
А сада прелазимо на Србе.
Тек што прође неколико година после сеобе Хрвата, а један се део Срба подиже из Беле
Србије и упути се трагом Хрвата на југ. Вођ им бејаше један и то млађи од њихова два господара у
старој постојбини. И овај је део Срба доспео до граница византијске државе, молећи цара Ираклија,
да га прими. Цар им одреди јужнозападни котар у солунској области, где да се настане, у околини
данашње варошице Србице. Али ова нова постојбина не беше по вољи српским насељеницима. За
што? О томе не помиње Константин. На скоро за тим молише цара за допуштење, да се опет одселе.
Ираклије им то одобри. Али је један део јамачно тамо заостао, и од овога можда остатка добила је
своје име варошица Србица. Но је могуће, да је ово име од другог неког словенског народа добила,
јер смо видели, да су се Словени још у најстарије доба у овим пределима византијске државе
населили, а можда су више пута по овим крајевима пустошећи лутали. У свом повратку Срби су
преко Дунава прешли, али се опет зажеле вратити на балканско полуострво, и посредовањем
тадашњега грчког заповедника у Београду добише од Ираклија нова седишта на истоку и на југу од
оних области, што су Хрвати држали.
Због аварских пустошења ранији су становници тих предела скоро сви истребљени. У толико
се лакше и без препона Срби настанише, и на скоро створише више мањих кнежевина. Ове су
кнежевине, као што ћемо видети, за дуго играле мање или више самосталне улоге у српској историји,
и не један пут се међу собом огорчено борише. Међу тим су становници ових српских кнежевина
били по своме пореклу и говору у свему један исти народ. И то је без сумње један од
најсвојственијих појава, што је васколики српски елеменат балканског полуострва и у најбољим
приликама сразмерно само за кратко време створио једноставну на уједињењу свију српских области
основану државу. Изнова је настало разједињење. Па и данас налазимо у Срба с оне стране Саве, и
ако не као израз свесног политичког правца, а оно свакојако и у самој ствари три тачке, које к себи
привлаче, а наиме: праву Србију, за тим Босну и најпосле Црну Гору с Херцеговином. Ова тежња, да
се око оне три тачке концентришу, појављује се тако исто у времену самога насељаваља, као и у току
целокупне српске историје, — а то је значајан факат, који без сумње има великог интереса за
прошлост, али који не мање заслужује пажње и с погледом на будућност.
Области што их заузеше Срби, као што се већ види из онога што рекосмо, бејаху одвојене од
хрватскога земљишта на северу и западу рекама Савом и Врбасом. Од извора Врбаса, правцем на
имоско језеро, до ушћа Цетине, дуж јадранског мора, допираше српска државина. Од овуд па до Бара
бејаше граница јадранско море.
На јадранском приморју бејаху већ онда у цвету градови, неки под врховном влашћу Млетака,
други као самосталне републике, а неки се покораваху Византији. Али и ако се ови градови позније
поступно пословенише, то и опет нису дошли под господарство Срба ни Хрвата. Од Бара дуж
скадарскога језера на југоисток до српске Мораве простираху се земље, што су Срби заузели; на
истоку јамачно их одвајаше Ибар и Морава од оних Словена, који су, као што знамо, већ у оно доба
у данашњој Бугарској становали, а позније су названи Бугари