banjalukaforum.com

Уговор о Колективној безбедности (УОКБ) је потписан 15. маја 1992. године у Ташкенту. Потписници Уговора су председници шест држава-чланица ЗНД: Јерменије, Казахстана, Киргизије, Русије, Таџикистана и Узбекистана.

Организација Уговора о Колективној безбедности (ОУКБ), која је била основана 14. маја 2002. године, сада у свом саставу има: Јерменију, Белорусију, Казахстан, Киргизију, Русију, Таџикистан и Узбекистан.

Од 2. децембра 2002. године ОУКБ има статус посматрача у Генералној скупштини ОУН.

Заједничка декларација о сарадњи између секретаријата ОУКБ и ОУН потписана је 18. марта 2010. године. Успостављена је тесна сарадња са Организацијом Евроазијске Економске Сарадње (ЕврАзЕС), Шангајском Организацијом Сарадње (ШОС) и Заједницом Независних Држава (ЗНД). ОУКБ продуктивне контакте одржава са међународним и регионалним структурама, укључујући Антитерористички комитет СБ ОУН, Управу ОУН за борбу против трговине дрогом и криминала, ОБСЕ, Европску унију, ОИК, Међународни комитет Црвеног крста, Савет држава Балтичког мора и тако даље.

ОУКБ иступа за дијалог са НАТО, пре свега поводом проблема у Авганистану.

Највиши орган ОУКБ је Савет колективне безбедности (СКБ), који разматра принципијелна питања делатности Организације, а чине га председници држава-чланица. Консултивни и извршни органи су: Савет министара иностраних послова (СМИП), Савет министара одбране (СМО) и Комитет секретара савета безбедности (КССБ).

Одлука о стварању Колективних снага оперативног реаговања (КСОР) донета је 4. фебруара 2010. Године. У јануару 2009. године ступио је на снагу Споразум о мировном раду ОУКБ и отпочет процес формирања мировних снага Организације.

ОУКБ успешно реализује задатак трансформације Организације из војно-политичког блока у мултифункционалну структуру за противдејство целом спектру изазова и претњи безбедности држава-чланица.

Усвојена су решења о стварању механизма мировних и координационих савета за ванредне ситуације и борбу са незаконитом имиграцијом и трговином дроге. У Савету министара иностраних послова функционише Радна група за Авганистан.

Заједничким напорима држава-чланица ОУКБ организована је међународна операција против нарко-трафика „Канал-2009“, која је била усмерена на откривање и блокирање канала кријумчарења авганистанских опијума и других врста дроге, синтетичких наркотичких средстава и психотропних течности на територију Евроазијског региона, а такође подривање економских основа нарко-индустрије. У овом пројекту је учествовало преко 20 држава у својству посматрача.

Током 2009. године у ОУКБ су реализоване и међународне операције противдејства незаконитој миграцији и трговини људима. У сфери информативне безбедности држава-чланица изведене су операције „НЕЗАКОНИЧАР-2009“ и „ПРОКСИ“.

Развија се парламентарна сарадња у оквиру ОУКБ. Парламентарна Скупштина (ПС ОУКБ) формирана је 16. новембра 2006. године на темељима МПА ОУКБ. За Председника ПС ОУКБ је изабран Председник Државне Скупштине Федералног Савета Руске Федерације Борис В. Гризлов. ПС ОУКБ има три сталне комисије: за питање одбране и безбедности, за политичка питања и међународну сарадњу и за социјално-економска и правна питања.

ПС ОУКБ изучава питање сарадње држава-чланица ОУКБ у међународној, војно-политчкој, правној и другим сферама и утврђује одређене препоруке које се подносе Савету колективне безбедности, другим органима ОУКБ и националним парламентима.

Осим тога, ПС ОУКБ прихвата типске (моделске) акте усмерене на регулацију правних односа у сфери надлежности ОУКБ, а такође препоруке у функцији зближавања законодавстава држава-чланица ОУКБ и њихове адаптације у складу са системом међународних уговора склопљених државама-чланицама у оквиру ОУКБ.

Све више јача међународна сарадња ОУКБ, како линијом интеракције са међународним организацијама, посебно са ОУН и ОБСЕ, тако и са појединачним државама које нису чланице Организације.

ПС ОУКБ игра активну улогу у овом процесу. Сарађује са Парламентом Украјине који је формирао мешовиту посланичку групу за интеракцију са ОУКБ. Ту групу чине представници свих посланичких клубова украјинског парламента.

Већ су успостављени контакти ПС ОУКБ и са Народном Скупштином Републике Србије.

Секретаријат ОУКБ је иступио као оснивач Института ОУКБ, некомерцијалне друштвене организације која ради на популаризацији Организације, проширењу њених међународних веза, а такође информативно-аналитичком изучавању њене делатности. Институт има представништва (бирое) у Јерменији и Украјини. Бирои ће бити отворени у најскоријем времену у свим престоницама држава-чланица ОУКБ. У перспективи: и у неким другим земљама.

У савременим условима, кад се оштро осећају претње ескалације оружаних конфликата, међународног тероризма и ширења оружја масовног уништавања, поготово што сила постаје доминантна у међународној политици, ПС ОУКБ има задатак да обезбеди бољу координацију напора држава-чланица у сфери одбране и изградње војног система, да прошири могућности Организације за формирање и развој система колективне безбедности и да доприноси адаптацији ОУКБ политичкој реалности која се мења.

На скупу који је организовао Институт ОУКБ у сарадњи са Центром за стратешке
алтернативе гости из Русије поручили су представницима парламента и невладиних
организација да им пружају руку пријатељства и сарадње са војно-политичким савезом
који уједињује напоре седам земаља у питањима заштите територијално-економске
целовитости, борбе против међународног тероризма и финансијских прекршаја и
спречавања последица природних катастрофа великих размера.
Ако посланици Скупштине Србије већ учествују у раду Парламентарне Скупштине
НАТО, логично би било да сарађују и са ПС ОСКБ јер су питања којима се ове две
организације баве врло слична, поручио је Александар Бабаков, заменик председника
руске Думе.
„У саставу ОУКБ, чије су чланице преузеле обавезу спречавања заједничких спољних
претњи су Русија, Јерменија, Таџикистан, Белорусија, Казахстан, Киргизија и
Узбекистан. Организација се трансформише у мултифункционалну са циљем
супротстављања читавом спектру изазова и претњи безбедности држава чланица. Пре
две године појавила се идеја о Колективним снагама за брзо реаговање, о чијем је
формирању одлука донета 4. фебруара ове године. ОУКБ има статус посматрача у
Генералној скупштини УН, одржава контакте са међународним и регионалним
структурама, укључујући Антитерористички комитет СБ УН, Управу УН за борбу против
трговине дрогом и криминала, ОЕБС, ЕУ, Организацијом исламске конференције,
Саветом држава Балтичког мора...
Учешће у раду ПС ОСКБ би за Скупштину Србије представљало демонстрацију
мултиполарног и конструктивног приступа променама око свих нас. Распад СССР и
економска криза показују да свет више неће бити исти као раније, једнополаран. Данас
ниједна земља не може сама да се бори са финансијским, безбедносним и многим
другим изазовима. Потребни су партнери. Зато се надам да ће колеге из српског
парламента као посматрачи бити присутни 25-27. октобра у Санкт Петербургу на
заседању Парламентарне скупштине ОУКБ. Ова конференција је саставна цигла у
изградњи европске безбедности", рекао је Бабабков.

СВЕТ ЈЕ МУЛТИПОЛАРАН - ДОЛАР НИЈЕ ЈЕДИНА ВАЛУТА

Чињеница да се у Србији разматра искључиво сарадња са НАТО указује да немамо
довољно информација о томе шта се дешава у свету на безбедносном плану, рекао је
Душан Бајатовић, председник Одбора за безбедност и одбрану у Скупштини Србије.
Како је истакао, свет је мултиполаран, а долар није једина валута.
„Иако смо прогласили војну неутралност, можемо да сарађујемо са организацијама које
се залажу за праве вредности. Зато не видим нити једну препреку за учествовање у
раду ОУКБ. Србија се географски налази у Европи, то је неспорно, и тежи ка чланству у
ЕУ, али морамо да мислимо и о алтернативама које нам се нуде", истакао је Бајатовић.
Протеклих 20 година показало је да је Србија правила катастрофалне грешке у
стратешком смислу, рекао је Драган Тодоровић, председник посланичке групе Српске
радиклане странке у Скупштини Србије. Како је нагласио, зато сада избор треба да
буде прави јер следећи погрешан потез може бити катастрофалан. С тога се, према
његовим речима, СРС залаже да сарадња са ОУКБ буде успостављена на највишем
нивоу.
„Србија је на Западу дефинисана као највећи противник остварењу идеја глобализма,
односно идеја САД и ЕУ. То не би био проблем да смо ми за себе јединствени.
Нажалост, постоје политичари који свој пут дефинишу као онај без алтернативе ЕУ,
НАТО. Ја би га назвао путем без повратка. Зато смо пре свега за сарадњу са Русијом,
Кином и многим другим државама. Поштујемо принципе на којима почива ОУКБ а то су
немешање у унутрашње послове других држава, равноправна сарадња без политичких
притисака... Зато ћемо се залагати да Србија буде посматрач не само у ОУКБ већ и у
Шангајској иницијативи јер схватамо колико ове организације могу да помогну да се свет
доведе у равнотежу. Надамо се да ће владајућа већина за то наћи разумевање. Али
бојазан остаје јер на конференцији данас нема представника власти", рекао је
Тодоровић.
Србија има историју пријатељских односа са чланицама ОУКБ, али они нису развијени у
пуном капацитету, указао је Никола Лазић, посланик ДСС, и додао да нема препрека за
много бољу сарадњу.
„Ниједна чланица ове организације није признала једнострано проглашену независност
Косова и Метохије, нити ће то учинити. Принципи на којима почива су истоветни нашим
а то су очување међународног поретка и глобалне безбедности, што говори да је
сарадња Србије и ОУКБ природна", сматра Лазић.

ДРЖАВА БЕЗ АЛТЕРНАТИВА - ВАГОН НА КРАЈУ ВОЗА
А да је питање стратешких алтернатива једно од кључних за Србију, истакао је
Александар Митић, директор Центра за стратешке алтернативе (ЦСА). Отварајући
сесију „Алтернативни системи колективне безбедности - поглед из Србије", он је
истакао да је земља која не ствара алтернативе осуђена да буде „мали вагон при крају
воза, вагон из кога се не види где је локомотива".
„Са искуством које имамо у последњих 20 година, Србија себи једноставно не сме да
дозволи да нема алтернативу. Погубни слоган 'ЕУ нема алтернативу' се сада претвара у
нову флоскулу, 'НАТО нема алтернативу'. То је био један од кључних разлога за
формирање Центра за стратешке алтернативе. Наша анализа је показала да је
неопходно већ сада почети кампању за референдум о чланству у НАТО јер је на делу
пузајуће прикључење Алијанси засновано само на одлукама Владе без консултација
грађана Србије. Према званичним документима НАТО и изјавама генералног секретара
Алијансе, власт у Србији је изразила жељу да се прикључи У НАТО корак по корак,
упркос томе што јавности пласира причу да за то још увек није време. Да би јавност
држали будном, направили смо портал 'Зашто НАТО'. Његов циљ је промовисање
конструктивне дебате о овом кључном питању за безбедност Србије и јачање свести о
што скоријем референдуму", рекао је Митић.
Говорећи о негативним последица чланства у Северноатлантском савезу по
безбедност Србије Драгољуб Анђелковић, колумниста магазина „Печат", је казао да је
на мети пре свега наш идентитет.
„НАТО савез није пријатељски настројен према Србији. Уколико бисмо постали члан,
тиме бисмо дали легитимитет бомбардовању 1999. године. Ни глобални трендови више
не иду у прилог прикључењу овом савезу. Зато једина алтернатива треба да нам буде
Србија, а онда можемо да размишљамо о сарадњи са разним организацијама", рекао је
Анђелковић.


СРБИЈА ДА ОДЛУЧИ ГДЕ СЕ ОСЕЋА КОМФОРНИЈЕ
Представници ОУКБ нису дошли у Београд да би Србији понудили замену за НАТО.
Рука пријатељства је пружена, одлука је на Србији, нагласио је Михајло Плисјук,
извршни директор Института ОУКБ.
„Парламент Србије је прогласио војну неутралност и ми то поштујемо. Али можемо да
сарађујемо у многим другим стварима. Србија сама треба да одлучи где се осећа
комфорније. Ми смо отворени за вас", закључио је Плисјук.

Организацијa Евроазијске Економске Сарадње

Један од најважнијих задатака Организације је стварање Царинског савеза у контексту даљег формирања јединственог економског простора — изјавио је генерални секретар Евроазијске економске заједнице Таир Мансуров сумирајући резултате њеног самита у Москви.
Процеси интеграције у оквиру Евроазијске економске заједнице нарочито су актуелни с обзиром на глобалну финансијску кризу. Није случајно то што земље-чланице организације – Русија, Белорусија, Казахстан, Киргизија и Таџикистан – усаглашавају своје ставове према питањима ублажавања последица финансијско-економских потреса у свету. То се чини и представницима држава-посматрача – Јерменије, Молдавије и Украјине. Постоји, на пример, општа заинтересованост за стварање Царинског савеза који ће уклонити све препреке за слободно кретање капитала, робе и услуга на постсовјетском простору. То ће помоћи формирању заједничког тржишта који се може упоредити са економским опсегом ЕУ.
Русија, Белорусија и Казахстан ће отворити своје границе за кретање робе до краја о. г., а затим ће им се придружити и друге земље-чланице Организације. Етапе интеграције ових земаља истоветне су процесима који су се одвијали у периоду формирања ЕУ. Али док се Унија кретала овим путем више деценија, дотле Евроазијска заједница основана 2000. Године напредује гигантским корацима – каже генерални секретар Организације Таир Мансуров.
„ЕУ је почела свој пут од Европске заједнице за угаљ и челик. Затим је била створена зона слободне трговине, даље Царинска унија, па заједничко тржиште. Данас се Евроазијска економска заједница креће истим путем – ствара Царински савез, хармонизује све стандарде и пружа помоћ развоју економија земаља-чланица Организације. Наравно да је време сада другачије – све се дешава у условима глобалне финансијске кризе. Са тим у вези, одлука о стварању Антикризног фонда земаља-чланица Организације, као и Центра за високе технологије је демонстрација великих економских могућности Евроазијске заједнице“.
Према речима гна Мансурова, Антикризни фонд створен у оквиру Организације представља својеврсне финансијске снаге за оперативно реаговање које треба да помажу земљама настрадалим у финансијским бурама. Стварање овог фонда са капиталом од 10 милијарди долара је најважнија одлука донета на самиту Евроазијске економске заједнице у Москви. Ова замашна средства су намењена за финансирање међудржавних инвестиционих пројеката. То потврђује мишљење да је интеграција спас од кризе.

Шангајска организација за сарадњу – нови регионални
економско-политички и безбедносни механизам предвођен
Кином и Русијом.
Коначно се појавио озбиљан пандан предоминацији НАТО-а и
САД-а, који снагом својих водећих чланица представља
пожељног партнера за сарадњу у свим областима.
Током 2001. године светска политичко-безбедносна констелација
са институционалном предоминацијом евроатлантских
политичко-економско-безбедносних структура и потенцијала,
“поремећена” је појавом једне, само наизглед регионалног
значаја и деловања организације - Шангајске организације за
сарадњу (СЦО), која окупља челнике Кине, Русије, и четири
средњоазијске земље, бивше републике СССР-а - Узбекистана,
Казахстана, Киргизије и Таџикистана. Посебно је важно истаћи
да статус посматрача имају Иран и Афганистан. Ова
организација је почетком јануара 2004. године за своје седиште
одредила престоницу Кине – Пекинг, где се налази стални
Секретаријат СЦО-а.
Обзиром да су се САД непосредно након терористичких напада
11. септембра војно стационирале, отварањем својих
ваздухопловних база, у Киргизији и Узбекистану, Кина и Русија
су нашле, на срећу савременог света, заједнички интерес за
јачање регионалне сарадње како би се успешније супротставиле
утицају САД-а у њиховој природној географској, политичкој,
економској и војној зони утицаја.
Наиме, сам председник Русије, Владимир Владимирович Путин,
углавном наглашава да је Шангајска организација за сарадњу
иницијатива која се бави питањима превасходно политичког и
економског, а битно мање питањима војног карактера, и да
доприноси “јачању међународног мира и стабилности”. Ипак,
недавно одржана војна вежба на Уралу, симболичној тачки
Евроазије, која је изведена под заставом Шангајске организације
за сарадњу, и коју су помно пратили председници две војно
најмоћније чланице- Русије и Кине – Владимир Путин и Ху
\интао, изавала је праву тиху панику у редовима евроатлантских
структура. Јер, највећи део политичке јавности земаља западног
света није могао да избегне поређење смисла оснивања и
деловања ове евроазијске регионалне организације са својим
евроатлантским панданом- Северноатлантским савезом (НАТО).
Посебно након ове здружене војне вежбе, у којој је учествовало
7.500 припадника војски земаља чланица, Шангајска
организација за сарадњу је доживљена као противтежа НАТО-у,
и истовремено као експлицитна демонстрација нарасле моћи
Евроазије и Кине, и посебно све шире руске безбедносне зоне.
Истине ради, чак и слабије обавештеном посматрачу, а камоли
бољем познаваоцу међународних односа и савремене
међународне (читај глобалне) политике, заиста је тешко
одупрети се утиску да постоји суштинска колизија између
прокламованих циљева оснивања и деловања ове организације,
и оног што се назире испод тог првог начелног разлога који је
окупио читав тзв. евроазијски потконтинент и највећу азијску
државу. Ипак, изгледа да је почетни мотив - “сузбијање
тероризма и сепаратизма у региону” заправо и једини прави
мотив.
Борба против три силе зла – тероризма, сепаратизма и
екстремизма
У анализи деловања и циљева ове организације, од највеће
помоћи јесу завршни закључци сасатанка на врху
(присуствовали су председници држава или премијери држава
чланица) ове организације одржаном у главном граду
Узбекистана, Ташкенту, јуна 2004. године. Наиме, тада се
Шангајска организација за сарадњу прогласила “ регионалном
противтерористичком организацијом”, на тај начин и формално
постављајући темеље новог евроазијског безбедносног
механизма. Овако дефинисано противтерористичко деловање
подразумева јасно супротстављање “трима силама зла” –
тероризму, сепаратизму и екстремизму. Овако дефинисани
појмови циљева и метода деловања потпуно су јасна асоцијација
на глобални концепт борбе против тероризма, које су
успоставиле САД након 11. септембра 2001. године, а које су
прокламовале у документу “Национална стратегија безбедности”
где сксплицитно говоре о потреби глобалне борбе против држава
– “осовина зла”- Северне Кореје, Ирака, Ирана.
Дакле, јасно је да је амерички концепт ”осовина зла” заснован
на оном делу америчке спољнополитичке платформе који
предвиђа интервенционизам и активно деловање на
дестабилизацији унутрашњег поретка и успостављених режима у
државама које не следе беспоговорно глобалну тоталитарну
америчку доктрину. Насупрот томе, кроз дефинисање потребе
борбе против “три силе зла” за сигурност и мир у региону али и
шире, Кина и Русија уз подршку средњоазијских земаља траже
извор регионалне безбедности у супротстављању управо оним
облицима деловања које САД најчешће користе да би
“припитомиле” како их зову “неуспеле и недовршене државе”
што је само еуфемизам за државе и режиме који су непослушни
и одбегли од потпуне америчке доминације. Отуда су у те три
силе зла које су дефинисали челници чланица Шангајске
организације за сарадњу, поред тероризма који је наравно
глобална опасност са којом се посебно драматично супочила
управо Путинова Русија, сепаратизам и екстремизам. Јер, један
од добро проверених америчких метода дестабилизације и
преузимања контроле, коју и Србија захваљујући својој
марионетској и колаборационистичкој власти, од
петооктобарских промена увезене револуције, непрекидно
осећа, јесте сепаратизам. Поучена тим искуством, управо је Кина
као оснивач ове организације, у документе унела одредбе по
којима је један од најважнијих циљева деловања Шангајске
организације за сарадњу управо борба против покрета за
отцепљење или за верску и културну аутономију!
Заједнички регионални интереси Русије и Кине стварају
евроазијског џина
Мора се признати да је америчка хегемонска политика и јурњава
за глобалном војно-политичком доминацијом, кроз форму борбе
против тероризма, својом бахатошћу заиста на прави начин
инспирисала две нарастајуће светске супер-силе, Русију и Кину
да уобличе заједнички регионални али и значајно шири
безбедносно-политички интерес. Јер, више од деценије
доминирајућа улога војног савеза НАТО-а и САД које имају
одлучујућу улогу у њему, направила је заблуду о ненадмашној
снази те евроатлантске безбедносне структуре, и схватање по
којем је НАТО једина реална опција за све централноевропске
земље, посебно оне из некадашњег комунистричког блока. И по
тој споља наметнутој “безбедносној логици” чланства у НАТО, и
уз пратећу причу о повезаности економске интеграције кроз
чланство у Европској унији, НАТО је данас опасно близу
границама Руске Федерације.
Обзиром да Србија још није извршила светогрђе над сопственим
жртвама НАТО – бомби и још није приступила НАТО-у, амерички
људи-председник Борис Тадић јавно, а премијер Војислав
Коштуница наизглед нећкајући се, укључили у опсесивно-
манијакалну пронатовску кампању.
Значи у свету постоје и друге међународне безбедносне и
политичко-економске структуре, које тек ступају на светску
сцену и које представљају озбиљан пандан НАТО-у. Јер, и НАТО
је у времену оснивања представљао регионалну организацију
одбрамбеног типа, а временом је, нарастањем глобалне моћи
САД-а прерастао у инструмент спровођења америчких интереса
ван граница сопственог деловања и војног агресивног
интервенционизма.
Али, можда још значајнији аспект деловања Шангајске
организације за сарадњу јесте импулс економске сарадње и
интеграције руског и кинеског привредног простора. Ради се о
енормним сировинским, производним и људским ресурсима, али
и тржиштима која су у фази огромне експанзије. При том, ради
се и о политичким системима који су, барем Србији, по
културном обрасцу, вредностима и друштвеним односима, али и
традиционално пријатељским билатералним односима
неупоредиво ближи и прихватљивији за сарадњу у свим
областима- од економске, политичке, културне па до војне
сардње. У том правцу би требало да се развија српска спољна
политика, али докле год је на власти прозападна антисрпска
власт, тешко да ће се доћи до таквог спољнополитичког
заокрета. Треба ли посебно нагласити да су Русија и Кина
управо две државе које нам својим јасним ставом и подршком
још увек чувају територијални интегритет . То би господа са
власти требало да имају на уму.
И, да поновимо, на срећу савременог света, Шангајска
организација за сарадњу заиста представља снажан импулс
укидању глобалне униполарности и политичко-економско-војне
супремације евроатлантских структура предвођених
волунтаристичким хегемонизмом САД-а.