По мени, ништа неочекивано јуче. И у Суботици и у Београду.
Нећу да тупим о државном пројекту. Све је речено. Није се титула никад ријешила на дербију, па неће ни овај пут. Она се одлучује на "малим" утакмицама, а види се како то они рјешавају.
Ми играмо своју игру и требамо само у своје двориште гледати. РП ротацијом добија на свакој текми, много. Држи све играче наложенима, мотивисанима, са самопоуздањем и жељом новим доказивањем. Има ту мнооооогооо посла да се ради и да се увјежбава. Само овако наставити и играти своју игру. Прија гледати овакву Звезду, овако доминантно припремљену, тактички дисциплиновану, напаљену, кидишемо на противника. И понављам, са просјечним играчким кадром. Далеко је то још од оног правог, поготово сад кад видимо какве су могућности РП-а. Идемо ка циљу.
Лаза са Вошом ако извуче бод, помоћиће нам много, да не јуримо 2 гола на пашњаку. Ипак, то је све сад далеко, треба гледати сљедећег противника.
Citiraj:
3 месеца рада била су довољна једном човеку да нас натера да заборавимо 3 године муке, 3 смењене управе, 9 неуспешних дербија (све осим победе је неуспех), понижења и злопаћења по пашњацима широм Србије међ' шљивама. Један човек полако поставља темеље модерне Црвене Звезде, шмекерски тера своје колеге из супротних табора да траже изговоре и у нервози колутају очима тражећи оправдања за то што њихов тим за 90 минута пређе центар 3 пута. Један човек сваким својим гестом показује своју посвећеност, своју страст према фудбалу, своју преданост и рад која се манифестује сваког викенда на стадионима широм Србије. Он је успео да натера многе неверне Томе да повуку реч, он је успео да из многих играча извуче оно што нисмо имали прилике да видимо код претходника Библије и архиђакона, препородио је многе од којих је и ужа породица дигла руке. Он је тај који је разбио малер и најљућег ривала сатерао у мишју рупу.
Он је велики Роберт Просинечки.
Ево мало епских хвалоспјева, кад већ уживамо у побједи над Чуком...
