banjalukaforum.com

Rose, mislim da je doslo do nesporazuma. Kad je recimo rodjen Nick Vujicic, njegovi roditelji su bili unisteni kad su ga vidjeli bez udova, a oni su njegovi roditelji (!) Moja reakcija je bila slicna njihovoj.

I kaze se 'Hristovljev' ili 'Hristovov', ajde molim te koriguj taj dio.

_________________
You smug-faced crowds with kindling eye
Who cheer when soldier lads march by,
Sneak home and pray you'll never know
The hell where youth and laughter go.

Treba reci da je psiholoski veoma vazno kada roditelji koji imaju decu sa invaliditetom jos od starta zauzmu pozitivan odnos, tj kada svoju decu ne skrivaju pred drugim ljudima: prijateljima, rodbinom, okolinom. Posebno je vazno da deca sa invaliditetom(ako to oblik invaliditeta dozvoljava) idu u skole sa ostalom zdravom decom, kako bi sto ranije i ssto uspesnije bila uklopljena u okolinu. To nije lako niti jednostavno znam, ali iz sopstvenog iskustva mogu reci da je to ipak najbolji nacin da u kasnijim zivotnim fazama osoba sa invaliditetom izgradi sebe sa sto manje kompleksa i problema sa okolinom. Mislim da su specijalne skole samo getoizacija i ne doprinose pravilnom razvoju dece sa invaliditetom(iako strucnjaci uporno tvrde suprotno). Evo ja npr nisam nikad isao u specijalne skole. Sve svoje skolovanje od predskolskog, osnovne, srednje pa do fakulteta prodjoh i zavrsih medju "normalnim ljudima". I danas sam sasvim siguran da mi je taj put vise pomogao, nego da sam isao u neku speciajlnu skolu. Mislim da mnogi olako decu sa invaliditetom preporucuju i guraju u specijalne skole, ne vodeci pritom dovoljno racuna o cinjenici da ako su um, intelekt i psiha ocuvani, treba upucivati na redovan oblik skolovanja. Jer to koristi i u rehabilitaciji i u resocijalizaciji.

I jos jednom bih zamolio sve uvazene sagovornike da pokusaju smireno bez varnica i prepirki diskutovati. Poenta teme je da RAZMENJUJEMO MISLJENJA, a ne da se nerviramo, prepiremo i prozivamo. Svako ima pravo na svoj stav, misljenje. Ovo nije tema za podele na pro et contra(za i protiv) vec da razmenom razlicitih misljenja dodjemo do nekih novih spoznaja, pomeranja nekih novih granica u razmisljanjima na ovu temu. Hvala.

Ruzo, ako je ikako moguce da prestanes osudjivati i da prestanes drugima govoriti kako trebaju misliti ili osjecati. Ja ne vidim da je iko, od dosadasnjih sagovornika, ista ruzno ili negativno rekao o invaliditetu ili o bolesnim osobama. Iznosimo licne stavove, koji su kod svake osobe pojedinacno, razliciti!! Razmisljam od jutros o ovoj temi i zamisljam situaciju: Zivim u BL i imam nepokretnog muza.. Pozelim da odemo na veceru ili recimo, skupa sa djecom na bazen, na izlet, u stenju.. GDJE u BL osoba koja sjedi u invalidskim kolicima moze dostojanstveno sporovoditi svoj socijalni zivot?? Koliko kosta uredjenje stana? Ili.. zivis u zgradi koja nema lifta.. Ovo su samo oni grubi, osnovi problemi sa kojima se, na zalost, susrecu osobe sa invaliditetom a gdje su sitnice koje zivot znace? Higijenski zavod, medicinska ustanova, nema prilaz za kolica a ni druge nisu za primjer.

Cemu osudjivati "zdrave" osobe koje ne zele sve ove terete da nose na svojim ledjima?!

Roky, kakve su reakcije djevojaka sa kojima dolazis u kontakt?

_________________
Ali, izvinite, što se vi brinete kakvi ste u očima drugih ljudi i šta se o vama misli i zna? Kao da je to važno? Važno je koliko čovjek ima od života i šta u životu načini od sebe, od svoje sredine i svoga potomstva.

Ne znam da li si pratila moje dosadasnje postove, opisao sam to prilicno detaljno. Ali evo ponovicu ukratko. Reakcije su bile najcesce Negativne. Od otvoreno negativnih, pa do onih uljudno "upakovanih". Bile su doduse dve, tri sa kojima je bilo veoma blizu da preraste u vezu, ali su i te osobe odustajale(iako su se cak kazu bile zaljubile u mene). E sad, te negativne reakcije su onda kada se dodje do udvaranja, do price o mogucnosti ulaska u vezu. A inace, ovako za prijateljstvo, za to Nikad nisam imao problema. Mada, iskreno, zasitio sam se musko- zenskih prijateljstava. Eto ja nisam u kolicima, pokretan sam..itd, pa opet reakcije su jednako negativne. I pored svog razumevanja za takv stav, ponekad se ipak pitam, nije li mozda taj strah, predrasuda ili sta vec ipak preteran... Mada onda s druge strane ni devojke sa invaliditetom nemaju mnogo pozitivniju reakciju, one koje su se meni dopadale, trazile su zdrave muskarce. Tako da, sve je to jedan zacaran krug. Mislim da se razumemo, ne bih sad da ovo ispadne eto kao "ja sam idealan a mene niko nece" Nije to, nego se sve cesce pitam..sta tek zaista da ocekuju i cemu da se nadaju npr invalidi u kolicima, kad invalidi koji nisu u kolicima, pa opet su reakcije najcesce iste. Jer, ja ovde u Bg ne znam niti jednu osobu sa invaliditetom od rodjenja a da je u vezi ili braku.

Cudno, Beograd je ipak veliki grad, veci nego cijela RS sa svim gradovima zajedno.
Ipak, imate li kakva udruzenja gdje se sastaju osobe s invaliditetom, mozda bi tu sreo neku osobu slicnih osobina?
Dalje, kazes da cak i zene s invaliditetom izbjegavaju kad pokusas jer hoce zdrave muskarce. Posto pretpostavljam da i one nailaze na slican problem kad pokusaju sa zdravim muskarcima, kako onda i dalje odbijaju invalide i radije ostaju neudate posto kazes da nikog ne znas da je u braku od invalidnih osoba?
Trece, nije mi jasno posto zene po opstem shvatanju gledaju vise na duhovnu nego na fizicku stranu osobe, da im je problem taj manji invaliditet sto imas? S druge strane muskarci vise gledaju na fizicki izgled, a manje im smeta invaliditet?
Cetvrto, jesi siguran da bas ne znas nikoga u BG u braku sa invaliditetom, posto ih u BL ima dosta u braku a deset puta je manji grad?

_________________

Filozofija...

Pozdrav Rocky. Dobrodosao na forum.

Neko vrijeme sam razmisljala o ovoj temi, sta bi bilo kad bi bilo. Vrtila sam se stalno u krug sa odgovorima. I sad ne znam kako bih postupila da sam sad slobodna djevojka i da mi se svidi neka osoba sa invaliditetom. Moje srce kaze da ljubav nema granica, i ne bi trebalo da ima. Dok kod razuma se pali crvena lampica; "pa kako ces ovo, pa kako ces ono... obaveze, duple obaveze, kao da imas malo dijete citav zivot uza se " itd...
Mislim (ovo sam citala negdje i zvuci mi prihvatljivo) da tu dosta igra ulogu i to , da, kad se trazi idealni partner, da se gleda uopsteno na tkz. simbolizaciju. Npr. muskarce privlace zene koje imaju bujne cvrste grudi - sto simbolizuje plodnost (aha, a sta ste vi mislili zasto:P ), kao i siroki kukovi - simbolizuju zenstvenost tj. radjanje, lijepo cisto rumeno lice simbolizuje zdravlje - sto opet dovodi do zdravog ploda i nasledstva itd... znaci sve se vrti oko zdravog nasledstva , i to je neki normalan prirodan proces i to se sve odvija podsvijesno.
Tako isto kad zene traze partnera. Obicno se trazi partner koji je vislji od nje - simbol zastitnika, jacine, hrabrosti, muskosti, koji izgleda njegovano, zdravo, koji se ponasa prikladno ... isto simbolizira zdravo potomstvo... Znaci sve se manje-vise svodi na to- na potomstvo.
E sad, kad pred sobom imas osobu koja ima neki invaliditet ili kojoj nesto nedostaje, odma se stvara slika neplodnosti, ili nasledne bolesti, sto signalizira ugrozeno potomstvo. I vjerovatno zato se mnogi ne upustaju u takve veze. A neke veze se i razviju jer se osoba bolje upozna sa tom nekom bolescu ili invaliditetom i upozna dobro tu osobu pa tek onda skonta da to i nije toliki problem, i da se sve moze savladati samo kad/ako se hoce. Naravno da se i kod zdravih partnera mogu roditi nezdrava djeca ili djeca sa invaliditetom, ali o tome niko i ne razmislja kad ide u potragu za partnerom.

Ali, kad malo bolje razmislis, i mnogi zdravi momci koji nemaju invaliditet tesko da nadju idealnog partnera. Ipak je mozda i do pravog trenutka i vremena kad PRAVA osoba treba da naidje. A ja sam sigurna i ubjedjena sam da ce ces i ti naici ili ce tebe vec pronaci prava osoba koju zasluzujes i koja te zasluzuje, i to kad dodje vrijeme za to, tj. kad dodje pravi trenutak. Kad se covjek najmanje nada, onda i dodje ono sto (po)zelimo.



Svako dobro.

razumijem da svi gornji zenski postovi ne odrazavaju ovo sto slijedi, upravo zato ga i iznosim-
da uzmemo u obzir i ovaj aspekt

koliko ja poznajem "zensku psihu"...
(ne mogu izbjeci generalizaciju, sorry)
zene su sujetne, zenama je drustveni status, odnos sa okolinom i misljenje famozne okoline jaaaaako vazno, tako ih vaspitavaju od malih nogu pocev sa "bezazlenim" pricama: Vidi je sto je lijepa, udace se ona nama za doktora, ako Bog da...Bogami, ovoj nasoj ljepotici i pametnici nece odoljeti ni glumci ni pjevaci, ma i Zdravko Colic bi se u nju zagled'o...Idi se umij i zategni tu suknjicu, dolazi strina Gospava, a ona ce se zagledati i svima pricati kakva si, znas i sama...
zene kada gledaju muskarca koji im se udvara ne vide samo njega, njima odjekuju u dubini podsvijesti sve te rijeci iz ranog djetinjstva, sva ta ocekivanja, svi romanticni filmovi koje su odgledale, sve trecerazredne serije sa happy endom u kome gluvi procuju, nepokretni prohodaju, slijepi progledaju-ako ih ima; one gledajuci tog muskarca ne vide samo njega nego vide i sebe sa njim i mnostvo uprtih ociju koje ne gledaju u njega nego u nju...
one kroz muskarca treba da potvrde svoju vrijednost
rijetke su, veoma rijetke, mnogo rijedje nego sto se moze zamisliti, nevezano za obrazovanost, interesovanja...zene koje su iznad toga

_________________
"Mudar čovjek s podjednakom mirnoćom prima pohvale i podnosi uvrede." - Konfucije

Ovo je POST.

Skitnice, Leona, imate od mene naklon do poda.

_________________
You smug-faced crowds with kindling eye
Who cheer when soldier lads march by,
Sneak home and pray you'll never know
The hell where youth and laughter go.

Da pojasnim, napisao sam da Ja ne znam ni jednu osobu sa invaliditetom(od rodjenja) koja je u vezi ili braku, bar od svih onih koje licno poznajem. Ali naravno, to ne znaci da ih nema. Samo ih ja ne znam. Ne vidjam po gradu parove invalida, niti par invalid-ne invalid. Parova invalida mozda ima po domovima za invalide, ali ja ne zivim u domu, imam svoj stan. Sto se tice udruzenja...udruzenja naravno ima, cak saradjujem na nekim projektima zadnjih 4 godine. I tu sam i sreo nekoliko zenskih osoba sa invaliditetom koje su mi se dopale, koje su mi privukle paznju ali bas te su rekle da bi njima veza sa drugim invalidom bila jos vece opterecenje. Tako su mi barem objasnile. A mozda je to bio izgovor, mozda im se nisam dopao, otkud znam sta je. Mogu samo da kazem ono sto su mi rekle. Sve su imale razlicit invaliditet. Dve su ble slepe, dve u kolicima, a dve su imale invaliditet slican mom. Pretpostavljam da su te osobe mozda rezonovale da bi im ta kombinacija bila jos teza, jer jedna od njih cak rece: "dva invalida , dvostruko ogranicenje, to ne vodi nigde". Samo bih dodao da ne znam da li moj invaliditet izgleda kao manji ili veci, ja sam na sebe navikao. Ne mogu da uvek ocenim kako to ljudi vide sa strane. Ja npr moj invaliditet dozivljavam kao "letnji odmor na Havajima" kada uporedim sa nekim drugim invaliditetima. A mozda opet neko drugi dozivljava moj invaliditet kao odbojan, tezak..itd.

Da, poznata mi je ta simbolizacija. Iako, mislim, da ta podsvesna simbolizacija predstavlja jedan relikt onoga sto su helanska(anticka) kultura i tradicija vestacki zavestali ljudskom rodu, a da pritom nema konkretnih dokaza da je takva simbolizacija ispravna. Jer kako onda inace objasniti da vrlo cesto bas kod tzv "idealno zdravih proditelja" dolazi do radjanja dece sa invaliditetima. Mnogi ce povrsno reci: "to su ipak defektni geni". Ipak medicina je recimo u poslednjih 15-20 godina pokazala i dokazala da mnogi invaliditeti nisu posledica gena, vec recimo ostecenja pri porodjaju, tokom porodjaja, nakon porodjaja(pri natalno, peri natalno, post natalno) ili pak raznih drugih komplikacija tokom trudnoce..itd. Posebno recimo za cp(cerebralna paraliza) koja nije posledica gena, vec ostecenje(lezija) cerebruma. Dok se recimo za distrofiju moze reci da je potencijalno "nasledna", a opet npr multiplskleroza je i dalje velika nepoznanica za medicinu..itd. Znaci sve zavisi, ne treba donositi preuranjene zakljucke. Zato i govorimo najcesce o predrasudama i strahovima iz predrasuda, jer ljudi najcesce invaliditete generalno dozivljavaju kao "potencijalno nasledne". Cak ni ljudi sa visokim akademskim obrazovanjima nemaju bas puno volje da sagledavaju sire(vec se prepustaju uobicajenim reakcijama), sto nije bas pohvalno za 21 vek. Imamo primere kroz istoriju ljudske civilizacije, kako se pitanje invaliditeta resavalo npr u grckoj Sparti: svu decu rodjenu sa defektima, invaliditetom..itd odmah nakon rodjenja i pregleda od strane plemenskih staresina, ubijali su... upravo vodjeni idejom o prototipu "Spartanca-ratnika, Sparanca-zastitnika"..itd Nesto slicno primenjivalo se i puno kasnije u 20 veku, u vreme nacisticke Nemacke, 30-ih godina(primena tzv eugeneticke koncepcije).

Zahvaljujem na pozdravima.

Ako mogu da se nadovezem na deo koji je pomenut(nadam se da nece biti pogresno protumaceno)...Nekako naslucujem da ta devojka bez noge ipak ocigledno nije dovoljno radila na svojoj rehabilitaciji, tacnije na samostalnosti . Jer znam dosta amputiraca koji jos kako hodaju bez tudje pomoci. I znam da dosta amputiraca obavlja vecinu svakodnevnih aktivnosti. Naravno sa stakama ili protezama kao pomagalom ali hodaju bez pomoci trecih lica. A da ne pominjem onu cuvenu americku atleticarku amputirku Prelepa je(zaboravih kako se zove, pronaci cu) koja osvaja medalje na paraolimpijskim takmicenjima. Ok, ja nisam amputirac, pa ne bih da sad prosipam neku "sveznajucu filozofiju" ali ako su samostalnost mogli savladati ovi amputirci koje ja znam, onda pretpostavljam da bi to isto mogla uz trud i upornost savladati i ta devojka o kojoj govoris. Osim toga, kada pricamo o mogucnostima invalida, Kad sam video da jedan covek paraplegicar slika tako sto cetkicu za slikanje drzi u ustima i slaika, onda je puno toga moguce postici. Mozda ja previse smaram sa tom rehabilitacijom i samostalnoscu kod invalida, ali ipak mislim da je tu kljuc da bi se uopste i pomislilo o necem sto se zove veza, brak, porodica. Naravno, kao sto rekoh, nije uvek poenta da se sve fizicki uradi sam. Ni ja ne mogu sve fizicki sam. Cerebralna paraliza je ipak cerebralna paraliza. Ali cu se uvek truditi da sve ono sto sam savladao sam da to i obavljam sam, da savladam jos vise. Nek je otezano, ali bar obavljam sam. A tamo gde to ne ide, opet naci cu nacin da organizujem tako da voljena osoba to ne oseti(ili sto manje). Zato, mislim da je najgore sto porodicno okruzenje moze da ucini osobi sa invaliditetom jeste da svi trce oko nas invalida. Jedan od najpoznatijih doktora, strucnjaka za fizijatriju dr Vojt je npr kod cerebralaca imao takvu metodu po principu: "uradi sve sto mozes sam, ne trazi nikad niciju pomoc, ako zelis da imas zivot dostojan ljudskog bica" Zvuci drakonski? Da, ali mislim da je takav pristup ispravan, jer je to jedini nacin za rehabilitaciji i resocijalizaciju osoba sa invaliditetom. Bez obzira sto je svaki invaliditet razlicitog porekla i stepena, ali sustina je ista: Truditi se, biti sto vise samostalan i grabiti napred, sto manje se oslanjati na pomoc ljudi oko sebe. Onda nece biti toliko potrebe za pricu o zrtvovanju. Nece biti neophodno da druga strana ima toliki osecaj kako uvek nesto mora da zrtvuje za partnera invalida.[/quote]
pazi,ta djevojka se krece,vozi auto,rodila je..ali isto tako ne moze ustati po svoje dijete kad place nocu ili usisati kucu...opet ponavljam,ja se divim i njoj i njemu a i tebi...i ja sam u jednu ruku invalid,slijepa sam ja jedno oko,bolujem od autoimunog poremecaja i ne znam hocu li suta moci procitati sama tvoj post ili ustati iz kreveta...ja svoj zivot zivim maksimalno,radim kao ludjak jer ne znam sta nosi sutra,mozda bas zbog svega ovoga sam u jendu ruku "sebicna",mada,mozda to i nije prava rijec,jer,prije svega,ne zelim da iko ispasta i zrtvuje svoj zivot zbog mene,jer znam da ja nemam vise snage za takvo nesto...

_________________
"You got a dream... You gotta protect it. People can't do somethin' themselves, they wanna tell you you can't do it. If you want somethin', go get it.."

Ja se vama divim. Kad samo pomislim koliko ljudi poznajem koji stalno kukaju zbog najobičnijih gluposti...
Iskreno, (drugačije i ne vrijedi) ja se ne bih zabavljao sa djevojkom koja je u kolicima.
Ali, hoću da ti skrenem pažnju na još nešto, nadam se da ćeš me razumjeti... Isto tako, ne bih bio u vezi sa djevojkom koja voli da se svađa, koja je ćutljiva i neraspoložena, koja je ubijeđena da sve najbolje zna i stalno se miješa u sve, koja ne podnosi moje roditelje, sestru, prijatelje, koja ne pravi kompromise i ne poštuje dogovore....
Da ne nabrajam dalje...
Mislim da je naslov teme previše... direktan.
"Da li bi usli u vezu sa osobom koja ima invaliditet?" Kao da je to jedino bitno. Koliko ljudi znam koji nemaju nikakav invaliditet pa nisu u vezi ili su u vezi kojom nisu zadovoljni. Naravno da to igra ulogu ali nije presudno. I, imaj na umu, da nisu samo ljudi sa inavaliditetom sami. Ne znam kako ti je i na kakve prepreke nailaziš ali ima osoba sa inavaliditetom koje su osnovale porodicu.
Nisam siguran, al' čini mi se da je Saša Matić oženjen.
Iskreno se divim svima koji se svakodnevno nose sa istim i sličnim problemima.

Naravno da nije samo to bitno u zivotu. Ali, ne vidim razlog zasto se ne bi pricalo o ovoj problematici. Ok, kao sto sam i rekao jos na pocetku shvatam ja da je tema mozda previse teska za diskusiju, ali mislim da ima smisla diskutovati. Naslov je mozda direktan, ali zasto pitanje postavljati zaobilaznim putem? Jer, invalidi uglavnom nemaju problem kada treba formirati priajteljstva, i uglavnom svi znamo da ce bar 99,9% ljudi reci da moze biti prijatelj sa invalidom. Kao sto ce verovatno 99,9% reci da ne bi uslo u vezu sa invalidom. Ja recimo imam poznanika, poznanica, priajtelja, prijateljica sasvim dovoljno. Licno mislim eto da vredim i da budem partner u vezi, braku, a ne samo prijatelj, drug..itd Mozda ovo zvuci prepotentno, ali ja za sebe mislim da vredim i da bih bio veoma dobar partner u vezi, braku, bez obzira na invaliditet. Naravno, savrseno sam svestan svog invaliditeta, ali zasto bih zbog toga potcenjivao svoje kvalitete. E ali, to je ono kako ja sebe vidim, ali da li to prolazi kod suprotnnog pola? Dosadasnje iskustvo mi je pokazalo da ocigledno vecina zenskih osoba sa kojima sam imao i mam kontakte o meni kao osobi misli pozitivno, ali im smeta moj invaliditet. Naravno, uz to mozda se nekima ne dopadam ni kao osoba, jer niko ne moze svima da se dopada, to je nemoguce. Znaci, jedno je kako covek sam sebe dozivljava, a drugo je kako ga dozivlajvaju drugi. Znaci tema nije tu samo zbog mene, vec i zbog svih drugih osoba sa invaliditetom, koji imaju slicne nedoumice. Jer, ako ce iskreno i najotvorenije govoriti: osobe sa invaliditetom retko ko dozivljava kao moguce partnere i partnerke, za vezu brak..itd. Naravno da i zdravim ljudima danas nije jednostavno da odrze vezu, slazem se. Ali mislim da cemo se ipak svi saglasiti da ce i najprosecnija zdrava osoba lakse naci partnera vezu, nego osoba sa invaliditetom. Vecina ljudi ce iz pristojnosti tvrditi kako se divi invalidima, kako su invalidi sjajni ljudi, da sve nije bas tako , ali jeste. To je realnost. Da se razumemo, ja ne prozivam nikog, niti osudjuem bilo koga. Naprotiv, ja uvek pokusavam da razumem. Samo konstatujem ono sto vidim, cujem u svakodnevnom zivotu. A iskreno jako retko vidim i cujem da se neki invalid ozenio, udala, usao,usla u vezu..itd Takvih primera ima, ali su oni cini mi se retki(najcesce je to kada se invaliditet dogodi u toku duge veze ili u braku). Sasa Matic..da.. al ipak i to je pitanje da li se radi o braku iz ljubavi ili iz materijalne koristi. Opet kazem, naravno slazem se da veza i brak nije jedino bitno u zivotu, ali isto tako mislim da svaki covek, svako ljudsko bice koji ima zdrav razum zeli da bude srecan, ostvaren i u emotivnom i intimnom zivotu,

pazi,ta djevojka se krece,vozi auto,rodila je..ali isto tako ne moze ustati po svoje dijete kad place nocu ili usisati kucu...opet ponavljam,ja se divim i njoj i njemu a i tebi...i ja sam u jednu ruku invalid,slijepa sam ja jedno oko,bolujem od autoimunog poremecaja i ne znam hocu li suta moci procitati sama tvoj post ili ustati iz kreveta...ja svoj zivot zivim maksimalno,radim kao ludjak jer ne znam sta nosi sutra,mozda bas zbog svega ovoga sam u jendu ruku "sebicna",mada,mozda to i nije prava rijec,jer,prije svega,ne zelim da iko ispasta i zrtvuje svoj zivot zbog mene,jer znam da ja nemam vise snage za takvo nesto...[/quote]






azdajice.. ja mogu samo reci ono sto je moje misljenje: kada se dvoje ljudi Iskreno zblizi, dopadne, zaljubi, zavoli i Voli, onda to nije "zrtva" vec Ljubav. To je ono sto ja mislim. Ali to ne mora da znaci da sam u pravu. Verovatno da nisam u pravu, jer u suprotnom ne bih sakupljao samo poznanice i prijateljice, koje mi se dive A od tog kolekcionarstva sam se prilicno zamorio. Voleo bih da mi se manje dive, a da me vise dozive kao moguceg partnera. To mu dodje kao ono: ja se tebi divim, ali ako je moguce sto dalje Salim se malo Razumem ono sto zelis da kazes i ne, Ne mislim da si "sebicna". Ti iskreno kazes svoj stav, kao sto ce neka druga osoba mozda reci da bi mogla uci u takvu vezu. A neko treci ce mozda reci da ne zna sta bi i kako bi. I svi stavovi su legitimni. Poenta teme i jeste da razmenjujemo misljenja, razmisljanja.

Ono na cemu treba raditi je promjena svijesti u drustvu. Mozda bih i ja bila opterecena predrasudama da zivim u nekoj zabiti gdje lokalne babe pricaju da se iza trostrukih zavjesa kod babe Mare krije monstrum, i svi nas plase njima. Mada cisto sumnjam, jer sam se zgrazavala i kada sam u osnovnoj skoli cula da zena ( obrazovana ) u kuci krije dijete sa Down-ovim sindromom.

Maloprije sam na TV-u vidjela voditeljicu djecijeg programa koja nema pola ruke. I nije pricala o tome, nego vodila program. Eureka ! Takodje postoje cool & funky kolica za one kojima su potrebna kolica. Ista niko ne mora gurati, mala su i vrlo pokretna pa se onaj/a koja vozi u njima moze i zabavljati. Masu puta sam na ulici vidjela takve momke i djevojke - uopste ne izazivaju sazaljenje.

Heather Mills koja je izgubila nogu nakon sto ju je udario motorista na cesti je pokazala kako postoje vrlo zenstvene proteze, i da to sto je izgubila nogu ne znaci da je time postala manje zena. I tako dalje i tome slicno. Tek kada ljudi sa invaliditetom postanu cool, kada ih bude u muzici, sportu ( vec imamo tim u sjedecoj odbojci, i to vrlo dobar, cak odlican tim ), kulturi, moci cemo pricati o istim pravima nas koji 'nemamo' invaliditet ( sto je vrlo relativno, kao sto napisah u prvom javljanju na ovu temu ) i onih koji ga imaju.

Jer to je krajnji cilj, zar ne ?

_________________
Ja sam lav Istine, a ne lav strasti.
Moje djelovanje je svjedokom mojoj religiji.

Ma liberté

Da li si ta ista fanky kolica vidjala po ulicama BiH? I ako mozes da mi kazes - koje su to ulice, kojeg grada BiH, po kojima se ta super slatka fanky kolica mogu voziti?

Biti invalid bilo koje vrste na zapadu i na Balkanu su dva razlicita pojma. A spominjati Heather Mills i njenu zenstvenost na ovakvoj temi, koja je teska milionima miliona ( koje btw. nije licno zaradila nego skoro pa otela kroz razvod) je i vise nego neumjesno. Znas li kojim budzetom raspolaze invalid u BiH?

Mogu i ja do prekosutra moralisati iz ove udobne kuce, sa ove strane zapada ali realnost na prostorima ex YU je vise nego fanky i cool

_________________
Ali, izvinite, što se vi brinete kakvi ste u očima drugih ljudi i šta se o vama misli i zna? Kao da je to važno? Važno je koliko čovjek ima od života i šta u životu načini od sebe, od svoje sredine i svoga potomstva.

Da, samo ne treba zaboraviti na cinjenicu da drustva(drzave) i ljudi na Zapadu nisu dostigli taj open minded level sami od sebe i preko noci, vec se to decenijama izgradjuje kroz sve segmente drustva. I konstantno se usavrsava i unapredjuje. I tamo je dugo vremena trebalo ljudima da preskoce psiholoski neke barijere za mnoge stvari, da se prilagode, da usvoje, prisvoje, da izgrade progresivne sisteme vrednosti. Nije to tamo "izniklo iz zemlje", niti "palo sa neba". Niti su ljudi tamo sami po sebi "divni krasni i humani". Poenta je u tome sto drustvene zajednice(tj drzave) sistemski sprovode takvu politiku, pa se i gradjani priladjavaju, uce, napreduju. Problem je sto ovde kod nas, na ovim ex yu prostorima, nema te volje prvo ni kod samih drzavnih struktura. Progresivni zakoni se usvajaju preko volje, eto sto se mora, zato sto to mora zbog EU, ili eto zato sto je to "in", a ne zato sto postoji progresivna svest da je to normalno i ispravno. Zakoni se usvajaju, ali se cesto ne primenjuju kako treba(recimo Zakon o zaposljavanju osoba sa invaliditetom..itd) Zatim, Nema potrebne sistemske edukacije od osnovnih skola pa na dalje, nema zelje da se ljudi edukuju. Jer, nivo svesti se ne podize zakonskim propisima, vec edukacijom. Kada nema sistemske edukacije na pravi nacin, onda uopste ne treba da cudi sto nema prilagodjenih prilaza za invalide u kolicima, ili belih traka za slepe..itd. A jos manje treba da cudi sto po unutrasnjosti recimo Srbije i danas ima cestih slucajeva da npr u parkovima, na javnim mestima roditelji zdrave dece sklanjaju svoju decu, ili okrecu pogled od dece koja su invalidi, ili pak da roditelji dece invalida sami izoluju svoju decu, ili da kada invalid prodje ulicom, prosto ne moze da bude da se bar petoro ljudi ne osvrne kao da vide "vanzemaljca"..itd. Na Zapadu toga danas ima daleko manje, ali ne zato sto su tamo ljudi "bolji", vec zato sto su njihove drustvene zajednice vremenom sazrevale, postajale spremnije da vise prihvate razlicitosti, da budu otvoreniji. Znaci, trebalo je i njima dosta vreemna da to postignu, da razlicitost ih vise toliko ne iritira. Drugim recima, postepeno je usvajan i oblikovan takav sistem vrednosti.

Tacno tako. A mi smo, na zalost, jos uvijek daleko od svega toga. Ono sto su Leona i Hristov spomenuli a ja se uveliko slazem sa njihovim misljenjima je cinjenica da svi mi zelimo imati zdrav potomak i da je to najveca prepreka koju nam razum postavlja. Koliko god se opirali, invaliditet je veliko psihicko i fizicko opterecenje za nas zdrave i zahtijeva mnogo strpljenja i samokontrole. Moja prva komsinica ima troje djece i najmladja cerka je invalid. Svaki dan ih gledam.. Kako ju nosi do auta, iz auta i svaki put mi bude tesko da ju gledam sa koliko ljubavi i paznje se ophodi prema cerki a koliko bola nosi na licu. Cerka ima 16 god, komsinica se blizi 50.oj.. Jos koliko dugo ce imati snagu da ju nosi? Sta kada ostari i ne bude se mogla brinuti o njoj.. Da li je dom najbolje rjesenje? Ta mlada djevojka ide ovdje u skolu, postoje centri koji zaposljavaju ljude sa invaliditetom, nude im buducnost.. Koje od ovih ponuda postoje na nasim prostorima?

Lijepo je reci i misliti da je ljubav dovoljna i da se njome rjesavaju svi problemi ali na zalost nije tako. E sad.. sva ova prica nema smisla ako pricamo o ljudima sa manjim procentom invaliditeta. Za njih se zivot odvija normalno i neometano od nabrojanih faktora.

_________________
Ali, izvinite, što se vi brinete kakvi ste u očima drugih ljudi i šta se o vama misli i zna? Kao da je to važno? Važno je koliko čovjek ima od života i šta u životu načini od sebe, od svoje sredine i svoga potomstva.

Sve to ponovo dovodi do onog na cemu cesto(pa i uporno, dosadno) ukazujem: Rehabilitacija, vezbe, rad na sebi, vezbe, osamostaljene. Medicinska procena tezine necijeg invaliditeta je jedno. A ako osoba sa invaliditetom radi na svojoj fizickoj rehabilitaciji, i da sto menje ovisi o pomoci drugih, samim tim se i reducira teskoca invaliditeta. Evo ilustracije radi: Znam osobe u kolicima koje iz svojih kolica sami sedaju u kadu i iz kade da se tusiraju, sami sedaju u auto i iz auta(koje btw voze rucnim komandama), sami voze svoja kolica..itd Znaci, dosta toga se Moze savladati, ako osoba sa invaliditetom ima volje i zelje da to postigne. A ima recimo invalida koji su laksi pa ne rade na sebi, pa ispadaju tezi invalidi od ovih u kolicima. Tako da je pitanje tezine ili lakoce invaliditeta zapravo relativno. Invalidi koji dozvole sebi nemarnost da zapuste svoju fizicku rehabilitaciju, zapravo postaju tezi invalidi od onih koji na sebi rade, koji se trude da nadvladaju ogranicenja(ili bar da ih umanje). Nema tu puno filozofije. Ok, tamo gde su bas takve objektivne teskoce(tj stepen invaliditeta toliko tezak i psihicki i fizicki), a pritom se nije uspelo u rehabilitaciji... e tu vec onda ostaje ili trajna nega roditelja ili angazovanje profesionalnih asistenata za invalide ili zbrinjavanje u dom za invalide. Sto se tice veza i ljubavi..iskreno cesto uhvatim sebe u razmisljanjima kako bi bilo lepo da samo obostrana ljubav bude ta spona koja ce da spoji i odrzi. Al, istovremeno znam da to nije tako. Eto ja nisam u kolicima, pokretan sam, radio sam i radim na sebi... pa opet ne mogu da ne budem svestan ogranicenja koja postoje. I koja ce ostati zauvek. Sto se potomstva tice..danas je medicina napredovala da se analizom strukture hromozoma, moze sasvim sve precizno locirati. Invaliditet sam po sebi ne mora biti, niti je uvek a priori nasledan. Mada opet, jedan moj prijatelj cesto mi kaze:"dok god u tebi postoji i trunka neverice i sumnje da zbog invaliditeta mozes pronaci ljubav, neces je ni naci"(citirano). Da li me samo iz pristojnosti bodri ili zaista veruje u to sto kaze, ne znam..