Citiraj:
"Pasje groblje"
Na Badnji dan 1942. godine partizani su počinili svoj po zlu najčuveniji[traži se izvor] zločin u Crnoj Gori. U kolašinskom lugu na desnoj obali Tare, nad telima 240 unakaženih građana, razapeli su lešinu psa na daskama u obliku krsta. Zatim su napisali: "Ovo je pasje groblje". Kao komandant Kolašina, major Joksimović je nekoliko meseci kasnije prisustovao iskopavanju žrtava "pasjeg groblja":
Pred tim jezivim prizorom nemo stojimo svi, naročito rodbina. Ona ne može da prepozna leševe svojih milih i dragih, jer su strašno unakaženi i bez pojedinih delova tela. Ruke i noge su im polomljene; zubi povađeni grubim kleštima još dok su bili živi; lobanje su im razmrskane drvenim maljevima, čije su udarce čuli stanovnici najbližih kuća one svete noći uoči Božića. Sve u svemu, pravi pakao na zemlji, u koji su doterani i u kome su stradali pravednici, Srbi pravoslane vere i nacionalno opredeljeni. To su bili ljudi iz svih društvenih redova, od sudije do običnog radnika. Njihova je jedina "greška" bila što nisu prihvatli bezbožnički komunizam...[1]
Pored "pasjeg groblja", komunisti su ostavili traga i u brojnom jamama, u koje su poput Hrvata bacali svoje žtrve, zbog čega su nazvani "jamarima". Najpozntije partizanske jame u Crnoj Gori su jama u selu Griže kod Berana[traži se izvor], Šahotička jama u Cerovu kod Bijelog Polja[traži se izvor], Šavnička jama[traži se izvor], jama na Radovču[traži se izvor], jama kod Rijeke Crnojevića[traži se izvor] i Kotorska jama kod Nikšića kod Vidrovana u Gornjem polju[2].
Na osnovu Brozovih naređenja, partizanski preki sudovi slali su ljude u smrt po kratkom postupku i bez prava žalbe. "Ova presuda je izvršena i protiv iste nema mjesta žalbe", pisao je Sava Kovačević, predsednik Prekog vojnog suda Nikšićkog partizanskog odreda. Od 19 optuženih na ovom procesu, osmoro je osuđeno na smrt, uz konfiskaciju imovine. Od svih osmoro, petoro su bili rođaci Save Kovačevića: Novica S. Kovačević, Blažo S. Kovačević, Marko K. Kovačević, Marko J. Kovačević i Petar B. Kovačević. Prvooptuženi Novica je pre rata bio sudija, dok je njegov rođak i ubica, Sava, bio krijumčar duvana.
Citiraj:
Комунистички злочини над србским свештеницима 1942. године
17) јеромонах Теофан Бејатовић, сабрат манастира Косијерево
Отац Теофан Бејатовић је рођен 14. октобра 1890. године у херцеговачком селу Бодежишту код Гацка. Године 1908. са херцеговачким устаницима прелази у Црну Гору, одакле 1912. године одлази у Сједињене Америчке Државе. Тамо је радио при Црвеном крсту. Године 1919. ступио је у руски манастир Светога Тихона у Пенсилванији као послушник. Монашки чин је примио 1921. године, а нешто касније је постао јерођакон.
После неког времена, прешао је код епископа Мардарија Ускоковића, где је радио на организовању црквеног живота Срба у Новом Свету. Оболео је од великог рада, напора и подвига. Дуго је боловао. Године 1939. долази у Отаџбину, а блаженопочивши патријарх србски Гаврило га је послао у Црногорско-приморску митрополију.
Комунисти су га ухапсили у манастиру Косијерево на Бадњи дан 1942. године. Одвели су га из манастира, убили и бацили у јаму у селу Видно код Вучедола.
Из манастира га је одвео по злу чувени комуниста Милосав Алексић из села Мируша, који је починио многа зла и многе људе убио у древној косијеревској области.
18) протосинђел Варнава Бућан, настојатељ манастира Подластве
Отац Варнава Бућан је рођен 8. јуна 1896. године у Сарајеву. Завршио је карловачку гимназију, богословију у Сремским Карловцима 1919. године, а на Философском факултету у Загребу је апсолвирао на историјско-географском смеру.
Отац Варнава је, после завршетка школовања, од 1922. до 1933. године радио као учитељ, а потом се замонашио у манастиру Врднику на Фрушкој Гори. Отац Варнава је после неког времена прешао да ради у богословијама. Најпре у битољској, а потом у цетињској богословији. Отац Варнава је био веома образован човек. Говорио је немачки, мађарски и француски језик. Одликован је чином протосинђела и Орденом Светог Саве петог степена. Из богословије је прешао у манастир Прасквицу, а одатле је именован за настојатеља манастира Подластве у Грбљу. На жалост, смрт га је омела те дужност игумана овог древног манастира није примио.
Отац Варнава је страдао од партизана 24. јануара 1942. године. Отац Варнава је неколико дана пре смрти из Албаније стигао у манастир Прасквицу. Партизани су, неколико дана по његовом повратку, упали у манастир и затекли га на вечери. Одвели су га у свој штаб где су га осудили на смрт.
Убили су га после великог мучења, а његово мртво тело је после неколико дана нађено унакажено. Нађен је на Гумну код Светог Стефана, недалеко од манастира.
Партизани су га убили са четрдесет и шест убода ножем. Сахрањен је на манастирском гробљу на Светога Саву 1942. године.
19) јеромонах Гаврило Дабић, старешина манастира Жупе код Никшића
Јеромонах Гаврило Дабић је рођен 1904. године у Путинцима у Србији. Основну школу и два разреда гимназије је завршио у Сремским Карловцима, а монашку школу у манастиру Раковици код Београда. Монашки чин је примио 27. септембра 1927. године у манастиру Савини у Црној Гори, а јерођаконски чин је примио 16. октобра исте године. Свештеномонашки чин је примио 1. априла 1928. године и постављен је привременог пароха у Будви. Поред будванске, отац Гаврило је опслуживао петровачку и режевићку парохију. Био је настојатељ манастира Режевића, а потом је служио у манастирима Морачи, Дужима код Требиња и Жупи код Никшића, где га је и затекла јулска комунистичка револуција.
Отац Гаврило Дабић је на Благовести 1942. године из манастира одведен од стране партизана. Одвели су га у свој штаб. Не зна се тачно шта је било било са њим до момента смрти и како је мучен, али је његово унакажено тело нађено у јами званој Плоча код Драговољића. Одатле је у августу 1942. године пренесено у манастир Жупу код Никшића.
Сахрањен је на монашком гробљу манастира Жупе.
20) јереј Ново Делић, парох планинопивски
Отац Ново Делић је рођен у Комарници код Шавника. Богословију је завршио на Цетињу, а свештенички чин је примио 1927. године. Служио је у Далматинској епархији, у Архијерејском намесништву босанско-петровачком. Одатле је протеран од усташа 1941. године.
Митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац га је у јулу 1941. године као избеглог свештеника распоредио на дужност пароха у Плаву, а одатле је неколико месеци касније премештен на планино-пивску парохију код Шавника.
Партизани су га убили 3. априла 1942. године у два часа иза поноћи, а потом су га бацили у бунар на Беришиној Луци код Шавника. Његов леш је извађен, пренешен, опојан и сахрањен 5. јула 1942. године.
Иза њега су остали попадија и троје незбринуте деце.
21) јереј Ристо Јарамаз, парох косијеревски
Отац Ристо Јарамаз је рођен 22. марта 1906. године у селу Кљаковици, срез никшићки. Богословију је завршио у Сремским Карловцима, а свештенички чин је примио 9. јануара 1931. године. Отац Ристо је после рукоположења служио у Херцеговини и Србији, а касније је, по својој жељи, прешао у Црногорско-приморску митрополију.
Други светски рат га је затекао на дужности косијеревског пароха. Отац Ристо Јарамаз је 1937. године одликован црвеним појасом. Поред тога што је служио Богу и своме роду, он је у народу био познат и као песник и као мислилац. Своје чланке је објављивао у многим часописима, а пред рат је објавио две збирке својих песама: "Огреви" и "Прегршт свести".
Када се распламсала буктиња италијанске окупације и ломача братоубилачког рата у Црној Гори, када су се пуниле јаме Србских Новомученика које су побили и ујамили црногорски комунисти, када су из јама одјекивали крици, јауци и вапаји људи које су партизани живе убацивали у јаме по црногорском кршу, када је црногорским рекама текла крв Србских Новомученика, отац Ристо је устао противу злодела партизана као наводних ослободилаца поробљеног и окупираног црногорског народа.
Отац Ристо је код цркве у Валу код Вучедола у октобру 1941. године дошао у сукоб са Петром Комненићем, бившим професором и командантом бањско-вучедолског партизанског одреда. Комненић се потукао са оцем Ристом јер је овај разобличавао и осуђивао, а он бранио и пропагирао злочиначку комунистичку идеологију.
Отац Ристо је на Божић 1942. године отишао у село Почековиће како би одслужио Свету Литургију. Када је отац Ристо у току службе приносио бескрвну жртву Богу Створитељу, партизани су кроз црквени прозор пуцали у њега, али га нису погодили.
Отац Ристо је, видевши шта му је припремљено од стране безбожника, затворио цркву и до наредног јутра из ње није излазио.
Командант партизанског батаљона Петар Комненић је организовао и послао партизанску црну тројку која је имала задатак да ухвати и ликвидира овог ревносног свештеника. Црвену тројку су чинили Војин М. Јарамаз, Милорад Г. Јарамаз и Алекса М. Алексић, сви из Мируша.
Ова група партизана га је сачекала на путу Кнеж До-Петровићи на Јовањдан 1942. године. Убили су га са четири метка од којих су га три погодила у главу, а један у стомак.
Отац Ристо је нађен на путу мртав. Партизани су му после егзекуције ставили епитрахиљ око врата и крст у руку. Његово тело је други дан по Јовањдану пренето код цркве у Почековићима. Сахрањен је код цркве у Почековићима.
Црногорски четници су успели да ухвате Алексу М. Алексића, једног од убица оца Риста Јарамаза. Алексић је признао злочин, описао мучење, а потом је извршио самоубиство.
Отац Ристо Јарамаз је иза себе оставио попадију и петоро малолетне деце.
22) јереј Павић Кековић, парох павковићки
Свештеник Павић Кековић је рођен 2. јула 1897. године у Загарачу. Богословију је завршио 1928. године на Цетињу, а свештенички чин је примио на Бадњи дан 1929. године. Вршио је дужност парохијског свештеника у Ублима Чевским и Павковићима.
Убијен је од партизанске руке 2. јуна 1942. године у селу Капавица. Детаљи о убиству и мучењу овога свештеника нису познати.
Иза њега су остали његова супруга и четворо деце. Сахрањен је 13. јула 1942. године у родном Загарачу.
23) јереј Васо Поповић, парох вучедолски
Свештеник Васо Поповић, син Петра и Јованке рођ. Шеровић, је рођен 3. маја 1914. године у Баошићу код Боке. Цетињску богословију је завршио са одличним успехом, а свештенички чин је примио 1939. године. Рат га је затекао на вучедолској парохији код Баошића.
Отац Васо Поповић је убијен од стране партизана почетком јануара 1942. године, а потом је бачен у јаму.
У памћењу је остао хришћански узвик овог Свештеномученика. Он је тада довикнуо својим убицама: "Платићете за ово пред Богом и људима".
За собом је оставио незбринуту супругу, малолетно дете и старе и изнемогле родитеље.
24) јереј Раде Поповић, пензионисани парох из Велике
Отац Раде Поповић је рођен 15. априла 1885. године у Велики код Андријевице. После завршене богословско-учитељске школе примио је дужност учитеља да би после неколико година примио свештенички чин. Пензионисан је почетком 1941. године као парох у Велики.
Партизани су га убили 1942. године на Сињајевини у мученичкој Шпиљи. Његово унакажено тело је после неког времена извађено, пренето и сахрањено у Полимљу.
25) протојереј Лазар Радоњић, парох речински
Протојереј Лазар Радоњић је рођен 3. априла 1873. године у Мајинама код Будве. Завршио је шесторазредну гимназију и задарску богословију. Свештенички чин је примио 17. септембра 1901. године. Служио је на речинској парохији код Колашина.
Отац Лазар Радоњић је у току рата био пред пензијом. У току последње године своје службе користио је боловање, јер је био стар и болестан. Боравећи и болујући у својој парохији, далеко од својих најближих који су живели у Котору, није ни слутио да ће и њега захватити и однети смртна страва, коју су са собом донели безбожни комунисти приликом њиховог уласка у Колашин.
С обзиром да је знао шта га чека од безбожника, о чијим је злочинима над недужним свештеницима у току 1941. године више пута слушао, прота Лазар је преко планине отишао у Пећ како би се касније одатле пребацио до својих, који су били у Котору.
Прота Лазар је у Пећ стигао 15. јануара 1942. године. Када је стигао у Пећ, запутио се према кући свога рођака Крсте. Није ни слутио да ће наићи на једну групу партизана која му је одмах пресудила.
Партизани су га убили испред куће његовог рођака Крсте.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
