|
Postojinska jama
Prvobitno prebivalište pracoveka bila je pecina. Služila je kao skrovište od nepogoda i divljih zveri, predstavljala je mirno utocište nakon napornog lova i sakupljanja plodova. Danas su pecine turisticka atrakcija, mnoge su savršeno uredene i, kao takve, donose znacajan prihod.
Kao mala, zamišljala sam da u pecinama žive patuljci, koji vredno rade na njihovom ukrašavanju i koji se sakriju kad cuju bat naših koraka, a provire cim im okrenemo leda. Dugo sam ih tražila, nema pred savršenom lepotom beskrajnih pecinskih dvorana, nadala se da ce se slucajno pojaviti i reci: "Mi smo ovo napravili." Lepota Postojnske jame izaziva strahopoštovanje prema onome što su priroda, reka Pivka i možda patuljci, kap po kap, dan po dan, milionima godina unazad isklesali. Postojnska jama nalazi se kod grada Postojne, u Notranjskom karstu ili krasu, a "narodski" receno - kršu (mada je predeo izmedu Istre, Postojne i Trsta još pre 700 godina bio poznat pod nazivom Kras). Udaljena je od Ljubljane 54 kilometra, povezana je odlicnim autoputem i predstavlja nezaobilazno mesto u svim vodicima, buduci da je jedan od simbola Slovenije.
Postojnska jama bila je poznata još u srednjem veku. O tome govori "Rov starih potpisa" sa najstarijim potpisom iz 1213. godine. Godine 1818. meštanin i vodic Luka Cerc je slucajno otkrio unutrašnje delove jame, pripremajuci pecinu za posetu cara Franca I. Do današnjih dana, otkriveno je oko 20 kilometara kanala pecinskog sistema Postojnske jame. Neki su suvi, a duž nekih tece voda. U speleologiji se pod dužinom pecina podrazumeva ukupna dužina svih pecinskih kanala koje je prošao covek. Pecinski sistem stvorila je ponornica Pivka, koja se može videti kod ulaza, gde ponire u pecinu, zatim u Otoškoj i Crnoj pecini, kao i u Pivka jami.
Administrativna zgrada potice iz perioda kada je Slovenija bila deo Austrougarske, a tada se pecina zvala "Adelsberger Grotte". Tu se nalaze blagajna, prodavnica i pocetna stanica voza.
Obilazak sa vodicem traje 90 minuta i za to vreme obide se pet uredenih kanala. Prvi obilazak pocinje u 9 casova i možda je to najbolje vreme za šetnju tajanstvenim kanalima, jer je tada najmanja gužva. U jami je stalna temperatura od 8 do 10 ºC, tako da vam trebaju pantalone, puniji duks ili jakna i patike. Ako ste stigli nespremni za ovu avanturu, možete iznajmiti kabanicu i cizme. Žuti turisticki vozic otvorenih vagona spreman je da vas poveze u "središte zemlje".
Prva jamska železnica izgradena je 1872. godine i bila je prva takve vrste u svetu. Godine 1967. izgradena je kružna jamska železnica duplog koloseka, tako da najlepše delove jame može da obide cak 14.000 turista dnevno. Nekadašnje osvetljenje bakljama, svecama i petrolejkama 1884. godine zamenjeno je elektricnim osvetljenjem. Danas starinske svetiljke obasjavaju hladne zidove, praveci neverovatnu igru senki dok prolazimo u "zahuktalom vozu". Prolazimo pored Kongresne dvorane (nekada se zvala Balska dvorana). U njoj je 1965. godine otvoren Medunarodni speleološki kongres.
Nakon dva kilometra, stižemo do Velike gore, to jest mesta gde se završava putovanje železnicom. Vozic odlazi, a mi stupamo u jedno cudesno, podzemno carstvo. Prikljucujemo se "engleskoj" grupi, jer, kako rece devojka u dugackom zelenom ogrtacu koja nam je bila vodic, obilaska na srpskom jeziku nema od 1990. godine, mada je poslednjih godina bilo turista i iz Srbije... Pešacke staze su izbetonirane, osvetljenje savršeno, pecinski nakit najraznovrsnijih boja i oblika, vodici strucni - dovoljno da otkrijete lepotu, ni nalik onoj iz prica o mracnom Hadovom carstvu.
Velika gora predstavlja najvišu tacku obilaska. Nalazi se 40 metara više od ulaza u pecinu sa ogromnim odvaljenim blokovima stena, prekrivena je mnoštvom pecinskog nakita najrazlicitijih imena (stalaktita, stalagmita, draperija, stubova, saliva...) i svodom dugim 300 metara. "Ovo je najlepša prirodna galerija", uzviknuo je Henri Mur, opcinjen klesarskim umecem prirode. Prelepe draperije kao da kriju kulise velelepne pozornice, zlacani salivi razlicitih oblika pod treperavom svetlošcu baterijske lampe podrhtavaju kao uplašeni cuvari Solomonovog blaga. Preko Ruskog mosta, koji su za vreme Prvog svetskog rata izgradili ruski zarobljenici, dolazimo do Lepih jama. Kanal 500 metara dugacke Lepe jame otkriven je 1891, a ureden je za turisticke posete tek 1926. godine. Nižu se Bela i Crvena dvorana, Zimska dvorana sa snežnobelim cvetovima sige na stropu, Špageti dvorana sa bezbroj kalcitnih cevcica... Videli smo i Krivi toranj, Kokošku sa pilicima kao uskršnju dekoraciju, kucnuli u Kukavicu...
Iz Lepih jama put nas dalje vodi po 100 metara dugackom veštackom kanalu do Ruskog kanala. Godine 1922. probijen je veštacki tunel izmedu Postojnske i Crne jame, a kasnije izmedu Crne i Pivka jame. Ovim kanalom su se partizani "prišunjali" 23. aprila 1944. godine i Nemcima zapalili skladište benzina, nakon cega su se istim putem vratili na površinu. Ne zna se ko je bio tužniji - Nemci ili speleolozi, jer je eksplozija uništila znatan deo pecine, a vatra je gorela sedam dana. Iz Ruskog kanala dolazimo do najniže tacke na ovom obilasku pecine, 20 metara niže od ulaza i cak 100 metara ispod površine. Sporedni kanali, obavijeni neobicnom svetlošcu, nastavljaju se u preteci mrak koji kao da podseca da smo, ipak, u "donjem" svetu koji krije mnoga iznenadenja.
Prolazimo pored simbola pecine, ogromnog stalagmita nazvanog Dijamant, koji su sa pravom uzeli za zaštitni znak. Njegova blistava belina kao da osvetljava dvoranu bolje od najlepših novogodišnjih lampiona.
Ovaj hladan, nepristupacan prostor krije jedan specifican biljni i životinjski svet. Luka Cec, pored otkrica tajnih, unutrašnjih kanala pecine zaslužan je i za otkrice insekta koji je u cast grofa Hoenvarta dobio naziv "Leptodirus Hohenwarti". Može se reci da je to svojevrstan zacetak naucne discipline pod nazivom biospeleologija, koja se bavi izucavanjem živih bica "podzemlja". U Postojnskoj jami živi oko 130 razlicitih vrsta životinja. Za sve ljubitelje speleobiologije, pored upravne zgrade, nalazi se "Vivarium proteus", gde se možete upoznati sa najraznovrsnijim stanovnicima krasa.
Ali, najpoznatiji stanovnik ove nadaleko cuvene pecine nije mladunce zmaja, kako je slikovito opisao Janez Vajkard Vlavasor, kada ju je 1689. izbacenu iz podzemlja vodama Ljubljanice ugledao, vec svega 20 centimetara dugacka, ružicasta i bezopasna covecija ribica ili, strucnije, "Proteus anguinus". Ime joj je 1763. godine dao Laurentije, koji je ostavio i prvo naucno objašnjenje o ovom simpaticnom stvorenju. Cast da je vide u prirodnom okruženju imaju samo speleolozi, dok je za turisticke svrhe napravljen veštacki bazen, u kojem nekoliko ribica boravi dva meseca, a zatim se vracaju u prirodno okruženje. Na njihovo mesto dolaze nove i tako neprekidno, vec decenijama.
Ovaj nesvakidašnji dodir sa podzemnim svetom završavamo u Koncertnoj dvorani. Zauzima površinu od oko 3.000 kvadratnih kilometara, visoka je oko 40 metara i može da primi oko 10.000 posetilaca. Veoma dobra akustika i specificna scenografija cine je savršenim mestom za organizovanje koncerata. Za vreme Božicnih praznika, kao deo obavezne dekoracije, postavljaju se jasle sa slamom i figuricama, deciji crkveni hor peva Božicne pesmice, a posetiocima ostaje samo da uživaju u ovom nesvakidašnjem ambijentu. Slikamo se (ovde je dozvoljeno fotografisanje) i kupujemo nekoliko stvarcica za uspomenu u prodavnici napravljenoj u pecini. Još jedan pogled na reku Pivku, koja ostaje iza nas dok se polako spuštamo ka stanici. Žuti vozic nas ceka, i krecemo iz božanskog Hadovog sveta u zaslepljujucu stvarnost.
A kada se naviknete na dnevnu svetlost, preporucujem predah uz osveženje i kolace (sjajni su), kao i šetnju po prelepom parku, uz cvrkut ptica i žubor reke Pivke, koja nestaje ispod teških stena, u beskrajnoj tami, i ponovo se pojavljuje, pricajuci neke nove price.
| Prikačeni fajlovi: |
POSTOJINSKA JAMA.JPG [ 36.67 KiB | Pogledano 2953 puta ]
|
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
Opet ponavljam, sto da ne? 
