banjalukaforum.com

Petar LUKOVIĆ
PERO S ONOGA SVETA
DRAMA U TROLEJBUSU
27. prosinca, 2006.

verzija za tisak

U ovim poslednjim decembarskim danima, rano jutros, napravim fatalnu grešku: kupim na kiosku nekakve novine, uđem u trolejbus, sednem, otvorim novine iz kojih mi ispadnu dve srednje oglasne strane. Bez obzira što sam levom čizmom ugazio u lik dr. Voje Koštunice koji je na slici podigao ruke i pokazao svih deset prstiju – dobro je, pomislim, ništa nije amputirano – shvatim da je ovim stranama predizborni govor tekućeg predsednika Vlade: podignem oglasni prostor, nogom očistim blato i pronađem šest ključnih naslova kojima nas dr. Koštunica preklinje da glasamo za njega: "Jedna i nedeljiva Srbija", "Srbija napreduje sigurnim korakom", "Narod najbolje zna", "Kosovo i Metohija je Srbija", "Ravnomerno razvijena Srbija" i, naravno, "Živela Srbija".

Drogiran ovakvom srboidnom ponudom, ništa ne primećujem: ni gužvu u trolejbusu, ni da mi na leđima vise tri penzionera i dve sexxy penzionerke, ni truckanje Cvijićevom ulicom, ni kamione i šlepere koji veselo prolaze kroz grad ostavljajući iza sebe ciklon b u lepršavim oblacima crnpurastog dima, ništa ne vidim, čitam Koštuničine reči i neka me, bože mi oprosti, milina obuhvati oko bubrega, pomislim da Koštunica ima terapeutsko dejstvo, nešto kao The Healer, učini mi se da su Vojine reči kao melem, najlepši dar mojim bokovima, a onda shvatim da mi je jedan iz grozda penzionera koji se levom rukom hvatao za šipku drugom rukom zavukao ispod jakne, uhvatio za dupe pa ne pušta.

Potpuno smiren svetovnošću Koštuničinih reči koje kao dekongestiv olakšavaju disanje jer u sebi sadrže pravoslavni terpin hidrat i umirujuću askorbinsku kiselinu – spontano izazivajući nauzeju, palpitaciju srpskog srca i alergijske reakcije na penisu – umalo da usred trolejbusa, kao monah, ustanem, rukom zaustavim vreme i prostor, i ljudima pročitam ono što rađa svaku svežu suzu na devičanskom listu tek dehidriranog jorgovana.

Ali – pomislim u nedohvatu holesteramina – da je možda bolje da dijalog sa Vojom vodim pred čitaocima Ferala, vole ti čitaoci-manijaci lijepu srpsku reč, biće to prigodan poklon napaćenom hrvatskom narodu koji se, sasvim izgubljen bez parlamentarnih izbora, ovih dana okrenuo eskapizmu shoppinga, tajno zavideći Srbiji na odluci da se sve pretvori u politiku, čak i fucking Novu godinu!

KOŠTUNICA: Dragi moj Lukoviću, naše su teškoće tolike i iskušenja pred nama tako velika da nam treba svaki naš čovek i svaka stranka kojoj je Srbija zajednička kuća.

LUKOVIĆ: Tako je, dobri moj Vojislave, možemo se razlikovati u političkim metodama ili stranačkim interesima, ali postoje kosovski ciljevi veći od svih nas i značajniji od svake vojne razlike među nama. Jedino me malo jebe ono pominjanje "zajedničke kuće". Budući da znaš da već vekovima živim u zajedničkoj kući (hrvatski: soliter), na ognjištu od trinaest katova, teškoće i iskušenja glede liftova, nestašice vode, više bih voleo da Srbiju vidim kao zbir malih kućica nego kao jednu kućetinu. Tko će, recimo, biti predsednik Kućnog saveta?

KOŠTUNICA: Dragi Lukoviću, naš je poziv svim strankama da stanemo pred te ciljeve, da vidimo koje će poslove kome od nas dodeliti građani, i da onda svako svoj deo posla radi u ujedinjenoj i jedinstvenoj, našoj zajedničkoj Srbiji.

LUKOVIĆ: Moguće je, prepametni Vojislave, da te nešto nisam dobro razumeo. Nije mi jasno ovo "stajanje pred ciljevima", znači li to da kad imamo cilj moramo da stojećki odrađujemo posao, zašto, bre, ne sednemo kao ljudi i dogovorimo se, koji kurac da stojimo?

KOŠTUNICA: To je obaveza svih nas proistekla iz odziva građana na Referendumu.

LUKOVIĆ: Ako misliš na Referendum oko Ustava, koji smo natčovečanskim naporima guranja u kutije progurali u poslednjih deset minuta glasovanja, onda se lako mogu složiti da drugog izbora nismo ni imali.

KOŠTUNICA: Ako mi ne razumemo narodnu krađu, kako će narod razumeti naš lopovluk!

LUKOVIĆ: Dopalo mi se, Vojo, ono što si rekao: da Srbija može da gradi napredak na temelju poštenih kompromisa, a ne na političkoj isključivosti i političkom ekstremizmu. Budući da u rođenoj koaliciji imaš baš ljude koji nikad nisu bili isključivi ili, daleko bilo, ekstremni, kakvi su Velja Ilić ili Dragan Marković zvani Palma, nekadašnji Arkanov poslanik, lepo je što narod ima priliku da vidi da se razlikama gradi i unapređuje, a ne da razlike, jebem im mater, razjedaju naše nacionalno tkivo.

KOŠTUNICA: Ništa nisam razumeo šta si hteo da kažeš, nego da te ja nešto pitam. Da li je Srbija postala politički stabilnija nego što je bila pre tri godine?

LUKOVIĆ: Stabilna je do jaja.

KOŠTUNICA: Da li je Srbija postala mirnija nego što je bila?

LUKOVIĆ: Mirna k’o bubica, samo ovi iz LDP nešto se žale...

KOŠTUNICA: Idemo dalje. Da li se građani osećaju sigurnijim nego što su bili?

LUKOVIĆ: Toliko sigurni da sve puca od sigurnosti.

KOŠTUNICA: Da li se kriminalci svih boja privode pravdi?

LUKOVIĆ: Ovi crveni najviše, najebali su i ljubičasti, smeđi se još drže, žuti žutuju, priznajem.

KOŠTUNICA: Da li se u Srbiji više gradi nego što se gradilo? Da li je tačno da se u Srbiji živi bolje nego što se živelo?

LUKOVIĆ: U odnosu na 1913. postignut je izvestan napredak, nesumnjivo.

KOŠTUNICA: Svaki naš građanin je video kako smo, kao srpska vlada, upravljavali poslovima koje nam je narod poverio.

LUKOVIĆ: Narod je poludeo od sreće gledajući vas kako ste upravljavali poslovima. Naročito je presrećan što osim malih aferica Nacionalna štedionica (50 miliona evra), Knjaz Miloš (30 miliona evra) ili desetina još manjih finansijskih nesuglasica od po milion-dva evra, nije bilo velikih afera. Nepokolebljivi patriotski kurs u ekonomiji, reformski kurs u korupciji, vojni kurs u spoljnoj politici, mladićevski kurs u saradnji s Hagom – dokaz su pravne, ekonomske i socijalne sigurnosti u našoj Srbiji u skladu s najvišim zahtevima ministara u Vladi.

KOŠTUNICA: I ne samo to, dragi Lukoviću. Ima jedan deo naše zemlje o kome svi zajedno brinemo i o kome brine svaki Srbin ma gde živeo.

LUKOVIĆ: Brinem li i ja koji živim u soliteru?

KOŠTUNICA: Naravno da brineš. I još nije bilo nijednog Srbina koji ne zna zašto je Kosovo najskuplja srpska reč.

LUKOVIĆ: Jebiga, taj sam! Koliko košta ta srpska reč, je l’ jevtinija od Nacionalne štedionice?

KOŠTUNICA: Ko smo mi i šta smo mi bez Kosova? Bez Kosova bismo morali iznova da napišemo celu istoriju. Mi takvu istoriju ne znamo i nećemo da je pišemo.

LUKOVIĆ: A da jednu istoriju napišem ja za Feral?

KOŠTUNICA: Svaki je Srbin tokom istorije, iz naraštaja u naraštaj, znao da će oteto biti vraćeno.

LUKOVIĆ: Misliš na happeninge oko glasovanja za novi Ustav? Vraćamo ubačene glasove?

KOŠTUNICA: Dok postoji Srbija i Kosovo će biti naše.

LUKOVIĆ: I Trst je naš.

KOŠTUNICA: Živela Srbija!

31. 01. 2008.
Gde zeka pije vodu
Petar Luković


12.10 – 13.20

Čim je ušao u svoj kabinet, Vojislav Koštunica je sa torbom u ruci krenuo ka prozoru, levom rukom pažljivo pomerio zavesu, fiksirajući pogled na krovove, odakle se brzim očnim pokretom prebacio na ulicu; osetio je da mu srce brže lupa, kao da mu pretkomorama struji snažni ruski gas pod ogromnim pritiskom. Šef kabineta već mu je spremio čašu vode, kao što je to činio svaki dan u identičnoj situaciji: predsednik Vlade bio je uveren da ga prate.

Obično bi se smirio i opustio oko pet popodne kad više nije prilazio prozoru, ali je danas – nekoliko dana uoči drugog kruga predsedničkih izbora – osetio onu vrstu nemira koju je imao kad se dva dana glasalo za Ustav ili kad je po austrijskim selendrama satima sedeo u istoj prostoriji sa Albancima.

Rukom je pokazao šefu kabineta da priđe, seo za veliki kancelarijski sto, iz torbe izvadio hrpu papira, olovku i gumicu, rukavom sakoa obrisao prostor ispod sebe, stavio naočare i, bez reči, samo pokretom brade, dao dozvolu šefu kabineta da defloriše božansku tišinu.
„Zvao vas je Tadić“, prošaputa šef kabineta sugestivno. „Nešto oko Evropske Unije, nije baš bio jasan“. Vojislav se nije ni pomerio, što je sagovornik ispravno shvatio kao zeleno svetlo za monolog: „Zvao vas je Nemanja Kusturica, sprema se da sahrani još jedan američki film, pa pita da li biste održali opelo za serijal o Supermenu?“.

Kad je premijer nastavio da ćuti, šef kabineta je produžio: „Zvali su vas iz nekoliko manastira da ih što pre posetite, Filaret vas posebno pozdravio, Pahomije vam šalje šunku koju vam je davno obećao, Amfilohije bi rado da vas ugosti na ručku kad vam odgovara“.

Zagledan u sagovornika ali, u stvari, ne spuštajući pogled sa zavese – Koštunica je izgledao kao čovek koji pažljivo sluša i ništa ne propušta: „Zvao vas je Aleksandar Tijanić samo da vam poželi dobar dan, zvalo vas je desetak Rusa što iz ambasade, Gasproma, što iz Dume, da vam čestita na sporazumu sa Rusijom oko gasa, zvala vas je Ljiljana Smajlović iz ’Politike’ da vam kaže da ste sinoć na Televiziji izgledali veličanstveno, javio se onaj mali Tadićev, Božidar Đelić, da vas obavesti o budućem Sporazumu sa Evropskom Unijom, javio se...“. Koštunica podiže ruku, vlastan da zaustavi ovu poplavu informacija: umalo da pita da li se javila Sandra Rašković-Ivić, ali se u poslednjem času ujede za jezik i prebaci se na tzv. predsednika države. „Kad je Tadić zvao?“ upita bezrazložno, kao da će mu ta dragocena informacija: da li je bilo 10.10 ili 11.02 otkriti nešto novo, što već o Borisu nije znao. „Zvao je u pola osam jutros“ odgovori mu šef kabineta iznenađeno, uveren da se u takvom ranoranilačkom tajmingu krije nešto što samo premijer može da zna.

Koštunica mu pokaza rukom da ode i zatvori vrata, ostavljajući sebe u situaciji koju nikad previše nije voleo: samog sa sopstvenim mislima. Znao je da u toj filigranskoj utakmici sa svojim mozgom neće izaći kao pobednik ako ne nađe rešenje da istovremeno podrži oba svoja predsednička kandidata; ponekad se osećao kao majka koja podjednako voli dvojicu svojih sinova – jedan, Tadić, raskalašno plitak politički švaler, mek kao duša, mazohistički voljan za kompromise koje čak ni Koštunica nije tražio, površan, uljudan, opčinjen predsedničkim položajem sa kojim može da slika; drugi, Nikolić, tradicionalni gnjavator-domaćin, patetičan, lukav, tvrd ali ne baš najtvrđi, ideološki bliži, ali neoprezan u momentima kad mu jezik brži od pameti, opčinjen predsedničkim položajem s kojim može da slika.

Obojicu je – ote se osmeh Koštunici – upregao u kosovske čeze; obojica govore ono što im je Koštunica usadio u glavu: „Srbija nikad neće priznati nezavisno Kosovo“, „Srbija će učiniti sve što je u njenoj političkoj moći da se suprostavi stvaranju lažne države na teritoriji Srbije“.

Da je bilo sreće i pameti, Tadić i Nikolić bili bi u Vladi čiji bi predsednik bio Koštunica: fatum srpske nesloge udari premijera naglom glavoboljom, ustade i opet priđe prozoru. Učini mu se da na ulici vidi Čedomira Jovanovića, ali nije mogao da se zakune. Odjednom mu se sloši i krenu u toalet.


15,20 - 17,14

Godinama je Koštunica samom sebi pokušavao da objasni zašto najbolje razmišlja dok sedi na šolji u svom malom, kancelarijskom toaletu; tu je – sećao se – dobio ideju za Ustav i dvodnevno glasanje; tu je odlučio da nikako ne primi onog finskog mamuta Ahtisarija; tu mu je palo na um da proglasi „tehničku vladu“; tu se setio da je on „evrorealista“ a ne „evroskeptik“ ili „evrofanatik“; tu je rođena ideja o „Trećoj Srbiji“, ni desno, ni levo, nego pravo, čim povučeš vodu!

Umesto da razmišlja o Sandri Rašković-Ivić i njenim veselim haljinicama sa afričkim životinjama, gde je uvek tražio odgovor na vascelo pitanje „A gde zeka pije vodu?“, mučili su ga tekući predsednički kandidati; sebi je priznavao da ne voli nikakve izbore – naročito one na kojima dobija sve manje glasova – i privatno zavideo Josipu Brozu koji je proglašen za doživotnog predsednika.

Tek drugi mandat Predsednika Vlade shvatao je tek početak jedne velike karijere; možda se u Srbiji promeni politički sistem – hvatao je sebe u zamci mašte – pa ga proglase za Kralja ili Večitog Predsednika, samo je potrebno verovati!

Iz slatkih slika prenu ga zvuk mobilnog telefona koji je neoprezno poneo u toalet; na ekranu ugleda „Tadić“ i namerno pusti da telefon zvoni. Negde oko pedesetog tona, nehajno se javi: „Da?“. „Predsedniče, ovde je Boris Tadić, predsednik“. „Recite, Borise“. „Hteo sam da vam kažem da je ovim novim sporazumom koji se nudi Srbiji, Evropa podržala našu zajedničku politiku“. „Ali to nije Sporazum o pridruživanju“, pokuša Koštunica da pojasni. „Nema veze, predsedniče, taj ćemo Sporazum potpisati pre ili kasnije“.

Što kasnije, pomisli Koštunica, gotovo nikad, ali se suzdrža i odgovori: „Naravno, Borise, kako ti kažeš“. „Mislio sam da u tu čast održimo zajedničku konferenciju za štampu na kojoj bismo...“. Koštunica ga prekinu: „Borise, zar se u Moskvi nismo dogovorili da su evropske integracije u ovom trenutku manje važne od Sporazuma sa Rusijom oko gasa i prodaje naše naftne industrije? Kako bi to izgledalo našim dragim partnerima u Moskvi“. Tadić napravi dugu pauzu: „ U pravu ste, kao i uvek“. Koštunica preseče: „Vidimo se“.


18,12 - 20,24

Kad je u prethodnih pola sata obavio dva razgovore sa DSS-analitičarima Đorđem Vukadinovićem i Slobodanom Antonićem oko njihovih kolumni za „Politiku“ i „Novu Srpsku Fašističku Misao“, gde im je dao neophodne smernice i uputio na teze koje bi morali da iskoriste: Đorđe da podrži Tadića, Antonić Nikolića – Koštunica se odjednom osetio neobično umoran. Ova minuciozna igra hodanja po jajima, gde se Koštuničina DSS nijednog časa ne sme izjasniti ni za jednog od njenih sinova – iziskivala je poslednje atome snage: priglupi Vukadinović nikako nije mogao da shvati da je državni interes da se Tadić u njegovim tekstovima predstavi kao spasitelj, baš kao što ni priglupi Antonić nije uspeo da smanji svoj radikalski doživljaj za Nikolića kojeg je iskovao u pravoslavne zvezde. Mirno, momci, rekao im je Koštunica – svejedno je Tadić ili Koštunica kad ih obojicu držim u džepu. Važno je samo da održimo sportsku borbu.

Čim se oslobodio ove dvojice ludaka – nikad neće razumeti zbog čega im Ljiljana Smajlović plaća hiljade evra mesečno da bi ponavljali njegove reči – Koštunica odluči da čuje prave savete. Pozvaće Dobricu Ćosića i Ljubomira Tadića, Borisovog oca, da čuje šta ta Evropa stvarno misli. Možda se javi Brani Crnčeviću ili Momi Kaporu. Četiri književna oka više vide.


21,02 - 23,32

Nakon još dva telefonska razgovora: sa Tadićem, koji se sa svim složio i sa Nikolićem koji nije imao nikakvih primedbi – svejedno tko dobio – zadovoljni Koštunica sumirao je situaciju. Nema Sporazuma sa Evropskom Unijom. Ako ga i bude, onog časa kad EU uputi misiju na Kosovo – Sporazum ne važi. Hoćemo u Evropu, ali pod našim uslovima. Sarađujemo sa Hagom, ali to ne znači da moramo da isporučujemo naše junake. Vizni režim nije bitan: koji pravi Srbin želi da poseti belosvetsku Evropu u kojoj mrze čitav naš pasoški narod?

U času kad je politički odahnuo, svestan da je svejedno da li je Predsednik Države BoTa ili ToNi – Koštunici se učini da je trenutak da se prepusti mislima o Sandri Rašković-Ivić, kćeri nekadašnjog Velikog Hrvatskog Srbina Jovana Raškovića; ugasivši svetlo, opušten glede predsedničkih izbora, Koštunica duboko uzdahnu i krenu prema toaletu. Ali, prethodno, pomeri zavesu i pogleda u noć: reče sebi „Tamo je Srbija“ i zatvori vrata.

Feral Tribune

10. 10. 2007.
Kad su cvetale šiške
Petar Luković

Tko je tko: VOJISLAV KOŠTUNICA/Predsednik Vlade Srbije; kosovski mistik; DRAGAN JOČIĆ/Ministar policije, delinkvent; MILOŠ ALIGRUDIĆ, šef poslaničke DSS grupe u Skupštini Srbije, artistički pomahnitao; ĐORĐE VUKADINOVIĆ & SLOBODAN ANTONIĆ: dss-analitičari, medijske zvezde, budale; BORIS TADIĆ, tzv. predsednik Srbije, šifra Barbika; OLJA BEĆKOVIĆ, kćer Matije Bećkovića, voditeljica emisije "Utisak nedelje", psihopata; LJILJANA SMAJLOVIĆ UGRICA: Glavna urednica Politike i dss žrtva.


IZ DNEVNIKA VOJISLAVA KOŠTUNICE, NEDELJA 071007:

U ranu zoru, oko pola dvanaest, telefon me budi: zove Dragan Jočić. Glas mu podrhtava, sav zbunjen bunca o nekakvom mitingu u Novom Sadu. Pokušavam da ga smirim: kažem mu da je Srbija umorna od mitinga i da sad sve snage valja usmeriti da sačuvamo Kosovo, ako baš treba napravićemo miting u Novom Sadu za jedinstvo Srbije. Ne razumete, šefe, kaže on, taj miting za jedinstvo smo zabranili. Kako, bre, zabranili, zaprepastim se, Srbija nikad nije umorna od mitinga za jedinstvenu državu u kojoj je Kosovo preambula. Zabranili, predsedniče, opusti se Jočić, navodno, taj miting organizuju fašisti iz Nacionalnog stroja, sećate se da sam vam o tome pričao prošle nedelje kad ste vi ulazili a ja izlazio iz toaleta?

Stvarno, setim se, kao kroz maglu, da je Draganče nešto mumlao, ali ko još njega shvata ozbiljno? Pa, dobro, šta je sad problem: zabranjen fašistički miting, mada me muči oksimoron: otkud fašisti kod nas kad je opšte poznato da smo mi uvek bili antifašisti, čak smo i četnike uveli u antifašističku koaliciju. Ćuti Jočić i već počinje da me nerviraju te njegove policijske dramske pauze. Nenad Čanak, Čeda Jovanović i Žarko Korać spremaju miting, odvali on i u tom vaseljenskom času poče ježa da mi kozi, kakav miting, Jočiću, brzo reci. Antifašistički. Hoće da obeleže ono, kako zove... ratni zločin kad su Hortijevci u Dunav bacali ubijene Jevreje... I tu ga zamolim da me liši detalja, umalo da mu saspem u lice da Jevreji nisu jedine žrtve i da je ono što se danas dešava sa Srbima na srpskom Kosovu mnogo gore od te izraelske propagande, ali opet Jočić: plaši se da Čankovi i Čedini, a posebno Žarkovi ekstremisti ne krenu u opšti napad na Novi Sad, čuo je od svojih izvora iz Nacionalnog stroja da su levičari naoružani, šta da radi, da pošalje žandarmeriju ili da pokrene tenkove?

A gde su ovi naši, pitam ga. Ovi iz Obraza su se ušančili u crkvi, razvili veliku srpsku zastavu preko zvonika; Stroj je u vojnoj kafani, cirka i osmatra, držimo ih pod kontrolom, u vezi smo. Dok razmišljam, kupujem vreme pitajući Jočića: da li mu se javio Miloš Aligrudić, ako nije, neka ga brifuje, sutra je Skupština, prilika je da se glasačima objasni šta je to fašizam. Potvrđuje Jočić, zvaće Miloša, nego pita: da podignem specijalce! Digni specijalce, kažem, ali tako da nacionalni interes ne bude ugrožen. Ako shvataš šta mislim, precizno naglašavam. Shvatam, kaže Draganče. Prekidam vezu i sa slušalicom u ruci opisujem Kosovo u vazduhu. Naša, srpska granica!


IZ DNEVNIKA DRAGANA JOČIĆA, NEDELJA 071007:

Ne časim ni časa. Zovem sekretaricu da pozove Gorana Davidovića Firera. Zig Heil, majstore, veselo mu otpozdravljam, sve teče po planu? Sedimo u kafani, šefe, stoka se skuplja, naoružana crvenim zastavama, ima tu i homoseksualaca i Jevreja i nesrba kol’ko ti duša ište, vidim da su čankolisci razvili LSD zastavu, tvoji momci nam okrenuli leđa i gledaju u lice te mučene fašiste opsednute idejom da razbiju ovu našu jedinstvenu Srbiju. Nemam živaca da ponovo slušam ono što sam već čuo od Voje: ti znaš, kažem Goranu, da ćeš morati da budeš uhapšen, ali da ti javim da će te privesti najšarmantniji momak iz žandarmerije, večito nasmejan zajebant, pa ne bilo loše da se i ti smeješ, onako, kao iz prkosa, fora: srećan nacista, srećna Srbija, kapiraš?

Goran se oduševio: Dragane, svaka ti krv i čast za slobodu Srbije! Nemoj samo da budu grubi prema mojim momcima, jedan će da ih provocira nacističkim pozdravom – ali gledaj da ga baš ne skenjaju, nema te žrtve koju Nacionalni Stroj nije spreman da učini za DSS. Ne komentarišem, moram da budem neutralan u ovom svefašističkom obračunu. Drži se, jedino što umem da kažem Fireru, dok me knedla u grlu guši dubinom srpskog bola na Kosovu. Sekretarici kažem da zove Aligrudića, hitno je!


IZ DNEVNIKA MILOŠA ALIGRUDIĆA, NEDELJA 071007:

Taman kad sam završio pisanje sutrašnjeg govora u Skupštini ("Ligu socijaldemokrata Vojvodine i Liberalno demokratsku partiju trebalo zabraniti, jer su ekstremističke partije koje za svoju metodologiju rada u odbrani svojih programa i ciljeva imaju fizički obračun. Jedva čekam da se formira Ustavni sud Srbije kako bi preuzeo svoja ovlašćenja, jer za zabranu rada političkih stranaka nije dovoljno samo da se pročita šta je u njihovom programu i šta govore, već je vrlo bitno da se oceni njihova metodologija delovanja"), zove me Premijer. Kako si, Miloše, pita me, ali ja već znam šta se krije iza njegovih kurtoazija; spremio izlaganje, šefe (čitam naglas), šta kažete?

Nisi nigde naglasio da su Čanak i Firer potpuno isti, to je teza na kojoj mora da se jaše, kaže on svojim sonornim tek probuđenim glasom. Pita me Voja da li sam čitao nove tekstove Slobodana Antonića i Đorđa Vukadinovića o najavljenom mitingu u Novom Sadu, ako nisam – osećam prekorni ton – preuzmi teze: Čanak je ekstremista, on preti letvama, on traži obračun svim sredstvima, a mi, dragi moj Miloše, znamo šta to znači. Nećemo dozvoliti da nam šačica fašista odlučuje o sudbini Kosova. Ne mogu da mu kažem: ali ja, kao šef poslaničke DSS grupe, da preuzimam teze ove dvojice plaćenih budala – ne dolazi u obzir; oni mogu samo da preuzimaju moja naređenja. Okrenite Vukadinovića, kažem sekretarici. Vrlo sam raspoložen!


IZ DNEVNIKA ĐORĐA VUKADINOVIĆA, NEDELJA 071007:

Sve sam se sa Vojom dogovorio još pre dve nedelje; obavestio Ljiljanu Smajlović koja je već bila upoznata sa naređenjima: idemo na Čanka, Žarka i Čedu bez pardona, Antonić je u vezi s Firerom koji mu je sve objasnio i dao smernice; odjednom se javlja Aligrudić – zamislite – da, tobož, bude koordinator antifašističke akcije! Lepo mu objasnim, strpljivo: da sam već napisao nekoliko tekstova za uglednu Politiku i da je Ljiljana Smajlović sve odobrila i ponešto dodala, ali ne marim; citiram samog sebe: "I kada bi Čankov antifašizam bio iskren, a nije, i da mu je zaista stalo do toga da se Srbija spase od fašističke pogibelji koja joj, po njegovom mišljenju, preti, onda bi morao biti svestan da njegova pojava i njegovi ’antinacistički’ nastupi na fenomen protiv kojeg se, navodno, bori imaju otprilike isti efekat kao i pokušaj da se čašom benzina ohladi pregrejani motor. Nije on ni glup ni naivan da ne zna da svaki njegov, kao bajagi, radikalni ’antifašistički’ ispad do urnebesa podiže rejting radikala u Vojvodini i regrutuje barem nekoliko desetina novih ’nacionalnih’ strojevaca.”

Nema smisla da meni Aligrudić drži banku i objašnjava šta mi je zadatak: sve mislim da zovem Voju i da raščistim ovu mutnu situaciju, kako bi se znalo ko je bio prvi u napadu na Čanka, Čedu i Koraća. Još će da se ispostavi da je to Olja Bećković! A nije me večeras ni pozvala u emisiju!


IZ DNEVNIKA OLJE BEĆKOVIĆ, NEDELJA 071007:

Vukadinović je nepodnošljiv: već četiri dana me zove, hvali mog oca Matiju, tvrdi da je otkinuo na njegovu novu pesmu ("Za mene neće postojati ljudi i nacije/Već ljudi i neljudi/ Ljudi koji jedu zrnasto/I neljudi koji jedu čorbasto/Čovek se hrani mahunarkama/A nečovek ajmokcima i umacima/Ljudi jedu koštunjava/Zobena i bobičava/A odljudi se valjaju u sosu/I plivaju u saftu"), nije mu samo jasno zašto je on odljud kad je u dss-sosu, vidim da hoće da dođe u emisiju i tu mi prekipi: bio si, bre, Đorđe, ove godine bar dvadeset puta u "Utisku nedelje", pusti nekog novog analitičara da ga Srbija zavoli, i tu se on skrušeno pomiri: predloži mi nekog Branka iz Nove Srpske Fašističke Misli (NSFM) koji baš danas negde u Novom Sadu cuga kaficu i analitički analizira.

Pitam Đorđa o ideji da pozovem Čanka: odlično, izgledaćeš neutralna, ali moraš da se konsultuješ sa Jočićem i Aligrudićem; fašizam je na srpskom pragu, ne dozvoli Čanku da taj prag pređe. S Jočićem i Aligrudićem sam u vezi još od jutros, kažem mu pobedonosno, oni su hteli da Firera dovedem u emisiju – baš bi bilo zgodno – ali mi je ministar policije napomenuo da će on biti uhićen, ali uz osmeh, što baš tog časa nisam razumela pa sam pitala tatu koji mi je rekao da Ozna sve dozna i da radim za Službu kao što je on činio decenijima. Ispostavilo se da je Branko iz NSFM pravi šeret: guzio je Čanka uzduž i popreko, hladno, kao da pije kaficu na fašističkom mitingu. I tata mi se javio: samo mi je rekao "Ljudi jedu koštunjava" i ja sam znala. Najbolja sam! Volim te, oče!


IZ DNEVNIKA BORISA TADIĆA, NEDELJA 071007:

Tata Ljubomir mi se jutros nije javio. Pozovem ga, on očajan; od Matije Bećkovića čuo za miting u Novom Sadu i traži da nešto preduzmemo. Kažem mu da sam u vezi s Vojom koji je u vezi s Jočićem koji je u vezi s Firerom i da je sve u redu. Neko će biti uhapšen; neko okrivljen; neko osramoćen – ali, tata, Demokratska stranka s tim nema nikakve veze! Pa, ne bismo valjda učestvovali na antifašističkom skupu koji ima političke pretenzije! Da te podsetim, oče: kad su me pitali o tobožnjem Nacionalnom Stroju – mada, kao i ti, sumnjam da u Srbiji ima nacista, to, jednostavno, nije moguće – rekao sam: "I ovih dana slušamo o nekim nacionalnim strojevima i sličnim organizacijama. Svi moraju da poštuju zakone ove zemlje i odluke njenih državnih organa. Učiniću sve što je u mojoj moći da se od ekstremizma zaštite svi građani Srbije, naročito najugroženiji, a to su Srbi na Kosovu i Metohiji." Tata, tatice, zar nisam tvoj naslednik!


IZ DNEVNIKA LJILJANE SMAJLOVIĆ UGRICE, NEDELJA 071007:

Ceo dan me zovu! Prvo Voja: pričali smo skoro dva sata o seksu i taman kad je trebalo da se oslobodi napetosti, u sobu mu je upala ona njegova supruga urlajući "S kim danas drkaš?" Sledila sam se: taman sam operisala šiške, a da me na nivo anarhističke onanije spušta njegova Zorica – to stvarno, posle svega, nisam zaslužila. Rekla sam mu to sms porukom. Izvinjavao se, obećavao, nudio mi Vukadinovića i Antonića besplatno, ne moram ništa da im platim, samo da mu se vratim! Taman sam se mehanički smirila nakon što sam izmerila obim grudi: 32 cm – dva milimetra više nego prošlog meseca – kad me je zaskočio Aligrudić pitanjem hoću li na naslovnoj strani da objavim fotografiju momka iz Novog Sada koji je nacistički pozdravljao; već smetena, što zbog Voje više zbog Zorice, kažem mu da fašisti nemaju mesta u Politici, na šta on zadovoljno kaže "tako je".

Posle vidim da niko tu sliku niko nije objavio, pa mi drago: inostrani novinari mogli bi da pomisle da je Srbija zemlja u kojoj ima fašizma, ovako, ispostavilo se da su Čanak, Čeda i Korać oni koji šire nacističke metode, srećom da imamo Vukadinovića i Antonića koji će sve objasniti glupim čitaocima. A onde me zove Olja Bećković: čula je da imam emisiju na TV "Avala". Pita me hoću li recitovati stihove njenog tate o koštunjavom voću. Žena je ortodoksna budala: kakvo voće sme da postoji pored Koštunice?


IZ DNEVNIKA BORISA TADIĆA, NEDELJA 071007:

Imamo sreće: taman kad smo podelili društvena preduzeća i upravne odbore i pare i provizije i osigurali sigurnost Srbije kao države u kojoj se talimo po procentima – dobili smo temu antifašizma na kojoj valja raditi. Samo bez strasti: nikako za fašizam, nikako za antifašizam. Negde između: učite od G17+ koji znaju kako to valja raditi. Smrt antifašizmu, sloboda javnim preduzećima!


IZ DNEVNIKA VOJISLAVA KOŠTUNICE, PONEDELJAK 081007:

Opet me budi Jočić u podne; kaže da je novosadska šema uspela, Firer u zatvoru, Čanak na stubu srama, Čeda poražen, Korać posramljen. Dva sata kasnije, javlja se Aligrudić iz Skupštine: popizdeo, Čanak, Čeda i Korać u Skupštini govore i niko ih ne zaustavlja. A čemu služi ono govno Albijanić, izlete mi iz G17+ usta, što ne zaustavi polemiku? Spuštim slušalicu i čekam.


IZ DNEVNIKA MILOŠA ALIGRUDIĆA, 081007:

Sređeno, šefe. Albijanić se izvinjava, priznaje da je govno; Skupština prekinuta; ostaje samo da nas podrže Politika i RTS. Koji, takođe, priznaju da su govna.


IZ DNEVNIKA VOJISLAVA KOŠTUNICE, PONEDELJAK 081007:

Podržali. U Srbiji nema fašizma, sem u krugovima oko Čanka, Čede i Koraća.


IZ PESME MATIJE BEĆKOVIĆA, PONEDELJAK 081007:

A odljudi se valjaju u sosu/I plivaju u saftu.


IZ PENISA PETRA LUKOVIĆA:

Nabijem vas na na sos i saft.


IZ REAKCIJE S BLOGA:

Ne mogu da verujem da smo posle 24 sata došli u poziciju da se branimo i pravdamo, da su postupci antifašista glavna tema, da policija tvrdi da je naša strana započela... Marš svi u pizdu materinu/This post has been edited by Zabalujev on Oct 8 2007, 03:42 PM.


Feral Tribune

14. 11. 2007.
Đeneral Buji-Paji
Petar Luković


Mesec dana uoči fatalnog 10. decembra kad se, navodno, definitivno odlučuje o sudbini tzv. Kosova – država Srbija, lobotomno uverena da od nezavisnosti nema ništa, da će se pregovori nastaviti sledećih trideset godina, da su pravni argumenti dr. Koštunice toliko kristalno čisti da stvaraju efekat Bljeska i Oluje u redovima mnogobrojnih neprijatelja, da je najava samoproglašene nezavisnosti samo glupi albanski vic, da voljena Russia neće dozvoliti da nam Divlja Plemena otmu srce, dušu i polni organ, da imamo Vojne Resurse u obliku dva izlupana aviona i čak tri ispravna tenka kako bismo u slučaju neke antisrpske pizdarije krenuli na jug... ta pomenuta država Srbija ipak je, oprezno i slavodobitno, kao u western-žanru kad svakog časa očekujemo dolazak junaka, pokrenula svoje najmoćnije medijske adute.

Ovog se utorka uveče, direktno from Moscow (hrvatski: iz Moskve) preko Javnog Koštuničinog TV Servisa (RTS) naciji obratio nitko drugi nego vlasnik tri hrvatske poternice za ratne zločine, istodobno jedna od Interpolovih koljačkih zvezda, đeneral Veljko Kadijević, tzv. izbeglica u Rusiji, da u ovom dramatičnom trenutku – 26 dana prije nezavisnog Kosova – objasni šta nam se to dogodilo dok je on, The Veljko, bio na čelu one JNA koja je Vukovar nivelisala na nultu točku ili one JNA koja se, gle, spontano, uvek stavljala na stranu nenaoružanih Srbalja koji su, goloruki, odgovarali veselim plutonima iz JNA-haubica!

Nakon što je otvorio dušu i priznao da "mirno spava" glede Vukovara – svečano se jebe Veljku iz daleke Moskve – đeneral je otkrio da je imao fascinantnu ideju da za vreme demonstracija u Beogradu 9. marta 1991. njegova vojska ne interveniše tenkovima, nego da dopusti da sve krene spontano: da pristalice Slobodana Miloševića lepo krenu na pristalice opozicije, pa kom krvavi obojci, pa kom krvavi opanci! Duboko drogiran ruskim lekovima, hipnotisan pozivom Koštuničine Televizije da se nakon toliko vekova pojavi pred Srbaljima i mobiliše ih izjavom da "JNA nije činila ratne zločine u Hrvatskoj", lako se ljujajući pred pravoslavnim kamerama, drug Veljko – autentično uveren da SKJ još uvek postoji pod vođstvom Slobodana Miloševića – krenuo je u čistu psihodeliju izjavom da "nije želeo da se pred Haškim tribunalom pojavi ni kao optuženi ni kao svedok, a da je Beograd napustio kad su predstavnici Haškog tribunala prvi put kontaktirali sa njim".

Logično pitanje: otkud poremećeni Kadijević na državnoj dss televiziji ovih dana – deo je recentne patriotske medijske kampanje glede Kosova koja pokušava da se vrati autentičnim SPS vrednostima s početka devedesetih godina, svejedno da li su u pitanju izopačeni Miroslav Lazanski, analni analitičar Politike Đorđe Vukadinović, hemoroidni vezista Nove Srpske Fašističke Misli Slobodan Antonić, seksualno malokalibarska breastless Ljiljana Smajlović–Ugrica (glavna urednica Politike) ili po paramedijskim-internet-forumima, vojno raspoređeni, tobož anonimni nickovi ("Larko", "Gazza") iza kojih se dss-činovima kriju asistent na Pravom fakultetu Vladimir Pavić ili B92-DJ-Mesnata Gromada Gordan Paunović, tek da nam poruče kako je Predivno Biti Srbin Takvog Kalibra, naročito sad kad je Finalni Čas da zgrabimo Republiku Srpsku, jer nam je drug Dodik jedina šansa da gubitak Kosova nadomestimo usvajanjem mentalno retardiranog RS entiteta!

Tužna je priča Miroslava Lazanskog: pre osam godina, za vreme NATO intervencije 1999, naoružan svakom vrstom tech-gadgeta izgledao je kao Pokretni Shopping Mall – imao dvogled, pištolj, radiostanicu, periskop za podmornicu, pušku, kameru, kasetofon, beležnicu, šlem, gas masku, anti-bullet prsluk, značku SPS, sliku Slobodana Miloševića u svakom džepu – a danas je samo kolumnista Smajlovićkine Politike, popizdeo zbog izgledne činjenice da neće biti rata i da neće mnoći da kara nepokretne srpsko-albanske izbeglice što mu je bio omiljeni hobby; u svakom od svojih tekstova, razočarani a hrabri Lazanski – koji već 17 godina ne sme da dođe u Hrvatsku – priziva rat, kritikuje državu koja se ponaša "mlako", savetujući šta je Srbiji zadatak: "Šta je to u vojsci Srbije promenjeno da bi borbena moć bila veća nego ranije? Brojno stanje je smanjeno, pa tako sada pripadnici Vojske u kopnenoj zoni bezbednosti na jugu Srbije 'padaju s nogu' od posla. Skoro cela jedna brigada kopnene vojske treba da se bavi samo kopnenom zonom bezbednosti, jer dok je trećina sastava na zadatku, trećina se obučava, a trećina se odmara i priprema za zadatak.

U pogledu moderne vojne tehnike i tehnologije u poslednjih 17 godina skoro da ništa i nije kupljeno. Mobilnost je smanjena, kamioni i helikopteri za transport su na granici resursa ili im je vek trajanja već prošao, inteligentne artiljerijske municije nema, puška M-21 još nije kupljena za domaću vojsku, novi univerzalni borbeni avion još uvek je teoretska želja, tenkovi se ne modernizuju, a dosta ih je već i isečeno u staro železo, oficirima i podoficirima se ne plaća prekovremeni rad, ali se zato vodi pravi rat sa sirotim vojnim penzionerima oko penzija i prostorija koje oni koriste u Domu Vojske u Beogradu da malo igraju šah i pitaju se za zdravlje.

Usput, obično ranom zorom, vojna policija nenajavljeno upada u kasarne tražeći Ratka Mladića, što dovoljno govori koliko poverenja imaju šefovi vojske u svoje podređene komandante kada im tako šalju novu GINO u službi Haga. To se zove subordinacija na novi način."

Who Gives A Fuck!

Zato su tu Kadijević, Larko, Lazanski ili Gazza da nas uznesu u nove nacionalne prostore – tamo gde se ponuda Milorada Dodika da Srbi iz RS legalno glasaju u Srbiji smatra prirodnim retardiranim procesom, baš kao što se s ljubavlju odobrava izjava šefa miloševićevske Socijalističke Partije Srbije da Srbija mora da prizna Nezavisnu Republiku Srpsku onog časa kad Kosovo postane nezavisno. Iz čega se rađa ono koštunjavo ludilo okamenjeno u Kadijeviću: ne zna on za Vukovar, niko ga nije obavestio, JNA je samo čuvala mir i bezbednost. Šta bi tek Mladić imao da kaže: da je granatama disciplinovao Sarajevo četiri godine jer ga nitko nije obavestio o Vrhovnoj Komandi JNA!

Čak ni Lazanski! O DB agentima "Gazza" ili "Larko" da ne govorimo!


Feral Tribune

07. 02. 2008.
Filozofija panike
Petar Luković


Svega tri dana nakon pobede Borisa Tadića na predsedničkim izborima, država Srbija a posebice pomenuti Tadić jesu u zanimljivoj erotskoj situaciji opisanoj narodnom mudrošću: "Ako se odupreš, više ti stane; ako se ne odupreš, bolje ti ulazi." Ova filozofska skaska naglašene seksualnosti poseduje čitav niz recentnih mitoloških mantri koje upravo sad, ovog časa (sreda popodne, 06/02/08) pokušavaju da objasne šta nam se to ovih dana tako, navodno dramatično dešava. Da počnemo:

01. POBEDA BORISA TADIĆA JE POBEDA EVROPSKE SRBIJE: Delimično tačno. Tesna pobeda dosadašnjeg predsednika (Tadić: 50,6 posto; Nikolić 47,7 posto) nije rezultat nekakve ili bilo kakve jasne ili nejasne evropske strategije (ako ne računamo Tadićev vojnički slogan: "Da osvojimo Evropu zajedno") već efekat straha i panike zbog eventualne pobede radikala. Bar pola miliona ljudi (a sigurno i više) nateralo je sebe da glasa za nesrećnog Tadića samo zbog činjenice da je Tadićeva kampanja beskrupulozno manipulisala strahom od šešeljizma do one mentalne granice kad su građani već počeli da zamišljaju da će, u stvari, izborom Tomislava Nikolića, radikali doći na vlast, kao da je reč o parlamentarnim a ne o predsedničkim izborima!

Deo uplašenih i usranih od straha glasača dao je svoj glas Tadiću uveren da će tako dobiti obećane besplatne akcije; deo hard-core patriota glasao je za Tadića jer je ovaj u nacionalističkom transu, tvrđi od Nikolića, obećao da nikad neće priznati nezavisno Kosovo i da će Srbija u Evropu ući kao celovita država; čak su poklekli i mnogi LDP-glasači koji su sa dva prsta zapušili nos, glasali za Kilavog, nadajući se da će Tadić Jr. doći k svesti i otkriti da imati muda nije ništa strašno; da sve bude potpuno bizarno, većina beogradskih taksista glasala je za ni krivog ni dužnog Tadića jer je glupson Nikolić negde neoprezno rekao da će dozvoliti "neregistrovanim taksistima" da rade kao "svi ostali", mada mu u opisu predsedničkog posla to nigde ne piše, ali, eto, ponelo ga; konačno, ženski penzionerski lobby – zaljubljen u pristojnog Tadića: lep, prosed, savršeno isprazan, uredan i okupan, listom je glasao za idealnog zeta: što bi rekla moja majka "baš je lep, a ne kao ti: stalno neobrijan i nervozan, večito nešto psuješ i svađaš se, njega svi vole".

Ja ga nešto u nedelju nisam zavoleo: izašao na glasanje i zaokružio sve što se moglo zaokružiti, ispisao privatnu parolu (šifra: "Puszi") i ponosno obezbedio nevažeći listić. Samo da Tadić ne maše mojim glasom, daleko bilo!

02. POBEDA BORISA TADIĆA JE PORAZ VOJISLAVA KOŠTUNICE: Uglavnom. Legendarni Vojislav Koštunica – čovek kojeg je na premijersko mesto ustoličio sam Boris Tadić – bio je apsolutna predizborna zvezda tjedna kad je na konferenciji za štampu morao da odgovori na pitanje hoće li u nedelju izaći na glasanje. Njegov odgovor ("Pravo da vam kažem, baš ste me zatekli ovakvim pitanjem, o tome nisam razmišljao") ne samo da ulazi u uži izbor antologijskih shitsa poslednjih stoleća – jer je reč o Predsedniku Vlade koji teorijski ustoličava nekakav demokratski sustav – već sadržajno svedoči o razmerama mentalne bolesti koja je u Koštuničinom slučaju metastazirala do granice partijskog autizma.

03. BORIS TADIĆ KREĆE PROTIV VOJISLAVA KOŠTUNICE: E, još to da vidimo! Ispravno ohrabren pobedom na izborima, Boris Tadić ima sva prava da u Vladi Srbije traži veći deo kolača od vlasti; ali, kako je mesecima unatrag Tadić sve učinio da zadovolji Koštunicu, da pristane na sve njegove ucene, da učestvuje u krađi izbora za Ustav, da učestvuje u glasanju Rezolucije o Kubi, da bude glavna podrška Koštunici u nesuvisloj odbrani Kosova – pitanje je da li se današnji ohrabreni Tadić u bilo čemu razlikuje od onog Tadića koji je do juče u Skupštini sedeo u Koštuničinom zagrljaju, objašnjavajući kako je Voja "garant demokratije" i njegov idealni bračni partner u vezi u kojoj je Kosovo uvek srpsko. Primisao da će se Tadić usuditi da izađe iz Vlade i iza sebe ostavi sve Upravne odbore, sve povlastice, sve tendere, sve provizije – izgleda kao science fiction svih science fiction slika. Živi bili pa videli!

04. BORIS TADIĆ HOĆE U EVROPU, VOJISLAV KOŠTUNICA NEĆE U EVROPU: Ovako pojednostavljeno za hrvatskog čitaoca kojeg mrzi da razmišlja – sve je jasno; Tadić hoće da se potpiše nekakav Prelazni Sporazum sa Evropom, Koštunica neće da potpiše pomenuti Sporazum dok EU ne odustane od ideje da na Kosovo pošalje svoju Misiju; Tadić tvrdi da Sporazum i Misija nemaju nikakve veze; Koštunica tvrdi da imaju i te kakve veze – tko potpiše Sporazum, potpisao je nezavisnost Kosova. Kao dodatni pritisak, Koštunica traži da se Skupština Srbija sastane i raspravlja o ovom fucking Sporazumu: računa Koštunica na radikale, socijaliste, na Velju Ilića, na svoje poslanike – što matematički znači većinu. Hoće li biti sednice i kad će je biti ako je bude, izvesno je koliko i question: hoće li se jednom/ikad Tadiću smučiti da ga ponižavaju, šutiraju u jaja, šamaraju, polivaju hladnom vodom, vezuju lisicama, zajebavaju i s pravom ga ismejavaju? Ako i dalje uživa u lepotama mazohizma, let it be!

05. KOŠTUNICA PRAVI VLADU SA RADIKALIMA: Moguće. Onog časa kad bude priteran uz zid – a jeste blizu zida – Vojislav Koštunica, opsednut premijerskom vlašću, neće imati mnogo izbora. Radikali Tomislava Nikolića jesu njegovo prirodno uporište; šteta je što DSS još odavno nije kolektivno pristupio Srpskoj Radikalnoj Stranci – ne bi se glupi glasači zamajavali verovanjem kako je DSS nekakva "demokratska opcija" kako su nas dementna Evropa i elokventno tupavi Boris Tadić godinama ubeđivali, uveravajući nas kako je Koštunica privržen "evropskim vrednostima". Bar će tad – kad manjinsku Vladu Koštunice podrže radikali i socijalisti – one budale koje su slavile dr. Kalašnjikova morati da se vade iz govana: da nam objašnjavaju kako je ovo genijalan patriotski potez, verovatno poslednji i najjači, nešto slično Miloševićevim dijagnozama iz 1999. godine.

06. BORIS TADIĆ I VOJISLAV KOŠTUNICA DOGOVARAJU NOVU STRATEGIJU OKO KOSOVA: Realno. Umorni Tadić i odmorni Koštunica, svesni da "srpski razdor" slabi državu, odlučuju da zakopaju sekire. Vlada nastavlja normalno/nenormalno da radi. Predsednik države zagovara evropske integracije. Predsednik Vlade protivi se evropskim integracijama. Evropske integracije zabole qurac za Srbiju. Svi se Sporazumi – privremeni, prelazni, stalni, permanentni – odlažu na neodređeno vreme. Čeka se tzv. nezavisnost Kosova, pa da vidimo čija majka crnu evropsku vunu prede.

07. AKO SE SPORAZUM POTPIŠE, PADA VLADA: Pretnja Koštuničinog ličnog ludaka pod imenom Velimir Ilić imala bi smisla kad bi Boris Tadić stvarno, zaista, really – imao tu vrstu hrabrosti da u Brisel pošalje potpredsednika Vlade Božidara Đelića da tamo, bez obzira na srpsku stvarnost, potpiše jebani Sporazum. Ali, kako je Tadić malo previše osetljiv na Kosovo, gotovo da je sigurno da nikako neće rizikovati da bude proglašen izdajnikom; kad bi se, recimo, odlučio – da protivno Koštunici – inicira potpisivanje Sporazuma, to bi značilo da se Tadić uspešno leči i da LDP pilule koje su mu nuđene nisu bile uzaludna farmaceutska žrtva. Naravno, ništa od toga; Tadić je Tadić – nema leka za kilavost uma.

08. SRBIJA NEĆE U EVROPU: Pa šta? Zar je to iznenađenje za državu u kojoj je preko dva miliona ljudi za radikale, a bar pola miliona onih koji su glasali za njegovog protivnika – misle kao radikali? Nisu u pitanju ideje, već metodi; ako je glasovanje između Tadića i Nikolića ličilo na izbor između metastaze i tumora – onda je izvesno da je Evropa još uvek vrsta endemskog marketinga na koji se Srbija ne pali. Pominjanje Haškog Tribunala, ratnih zločina, bombardovanja Sarajeva, Vukovara ili Dubrovnika, uz likvidaciju desetak hiljada Bošnjaka u Srebrenici – sigurno nije deo izborne priče Tadića ili Nikolića, te se evropski put u takvom kontekstu ne podrazumeva.

09. TADIĆ NEĆE DA POPUSTI: Zvuči poznato. Nije, kao, popustio pred Koštunicom, pred Ustavom, pred Dejanom Mihajlovim kao generalnim sekretarom Vlade, pred sporazumom sa Rusima oko prodaje/predaje Naftne Industrije za bednu svotu; nije popustio pred svakom ucenom bez obzira koliko ucena bila daleko, nije predao bitna ministarstva Koštunici, nije se Koštunici pridružio u psihotroničnoj obrani srpskog Kosova, izjavljujući da on – The Tadić – nikad nikad nikad neće priznati "nezavisno Kosovo", kao da nezavisno Kosovo zavisi od njegovog priznanja.

10. IMAĆEMO NOVE PARLAMENTARNE IZBORE: Kamo sreće! Ovo se razliveno nacionalno ludilo nikako neće završiti bez novih izbora, pa da vidimo koliko Tadić stvarno ima birača bez straha od Nikolića, koliko Nikolić ima stvarno birača bez straha od Šešelja, koliko Koštunica ima svojih fanatika koji su posle svega spremni da mu veruju, konačno: da vidimo koliko LDP ima novih glasača – umornih od plašljivih i kilavih, jer, ispostavilo se, nismo svi na istoj "demokratskoj" strani bez obzira koliko nas bombardovali "osvajanjem Evrope" i "odbranom Kosova". Uz poruku: No Pasaran!

Feral Tribune

Kosovo ili Hollywood?
Petar Luković

001: LEPOTA PARAMECIJUMA: Krajem prošlog tjedna obožavatelji Borisa Tadića vlažili su od erotskog uzbuđenja: ne samo da je njihov BoTa pobedio na predsedničkim izborima već je, u šokantnom napadu adrenalina, našao snagu da izazove krizu koalicione Vlade, zahtevajući, insistirajući, pretećim tonom tražeći da Vlada odmah, bez oklevanja, sad, ne časeći ni časa, nemamo vremena za gubljenje, potpiše privremeno-prelazni ugovor s nesrećnom Evropskom Unijom; ako Koštunica ne pristane na ovaj zahtev – objasnio nam je ljutiti Tadić s maskom glumljene odlučnosti – pada Vlada, sva je prilika da ćemo u petom mesecu na parlamentarne izbore, mi ne smemo, rekao je BoTa, da propustimo ovu priliku da se pridružimo Evropi, volja glasača koji su izabrali Evropu mora se poštovati!

Kad je izvesno izgledalo da je predsednik Tadić premijera Koštunicu priterao u ćošak, naročito kad je dr. Kalašnjikov povukao očajnički potez: odbijajući da sazove sednicu Vlade, plašeći se da ga Tadićevi ministri ne preglasaju – desilo se ono što su znali svi oni koji su s prezirom odbili da glasaju za Tadića: njegova politička erekcija vratila se u prirodno stanje impotentnog paramecijuma onog časa kad je na kolenima ispred uspravnog Koštunice pokorno pristao da na evropske sporazume zaboravimo sve dok nam preti nezavisnost Kosova, da bi u naletu ljubavi prema neodoljivom dr. Voji jednim gutljajem popušio mlohavi penis patriotizma i u ekstazi odjebao dva miliona budala koje su debilno poverovale da Boris Tadić nije jednoćelijski DSS organizam. Jeste!

002: PATRIOTSKI ODLIV: Medicina uopšte a patološka psihologija posebno još nije došla do onog stupnja naučnog saznanja da objasni komplikovanu ovisnost Borisa Tadića od Vojislava Koštunice; teoretski, obojica su u različitim strankama, razlikuje ih samo jedno "s" viška (DS/DSS), čime se razlike završavaju, naročito kad na dnevni red dođe umorno a nezavisno Kosovo.

Autentično kilav i logično od straha uplašen Tadić, oblikovan da kao papiga ponavlja da on "nikad neće priznati nezavisno Kosovo", večito na domoljubnom oprezu da ga neka budala iz klerofašističkog "Obraza" ne proglasi za izdajnika – u predizbornoj kampanji bio je glede Kosova radikalniji od radikala Nikolića: njegove kletve, molitve i pretnje bile su upakovane u evropski celofan čije je šuškanje mnoge seksualno uzbudilo da one proklete nedelje glasovanja poveruju kako je BoTa zvani Ken nešto više od muške Barbike. Ispostavilo se, naravno, da je Boris Tadić neka vrsta žitke, ljigave mase, sposobne da se razlije u svaku Koštuničinu šupljinu, oblik političkog želatina za popunjavanje svakog patriotskog otvora, savršeno neotporan na Koštuničin pogled, Koštuničin dodir ili Koštuničin muški poljubac kosovskim jezikom, pravo u usta.

003: SVEĆOM NA VIBRATOR: Dogovor zaljubljenog Tadića i erotski nedodirljivog Koštunice da sve tzv. sporove stavi na stranu – pod čim se podrazumevaju podli evropski ugovori kojima se pokušava kupiti Srbija koja, gle, nije na prodaju – sve dok nam Kosovo radi o glavi, deblokirao je rad Vlade i Skupštine i oslobodio neizmerne nacionalne kreativne kapacitete u akciji već viđene krajem prošle nedelje.

Prvo su Koštuničine junoše iz nacističko-pravoslavne-jugend organizacije "Obraz" sprečile otvaranje izložbe albanskih slikara iz Prištine, ponosno demonstrirajući posterima Milorada Ulemeka Legije, Ratka Mladića i Radovana Karadžića; šačica od svega trista članova "Obraza" potisnula je lake policijske snage koje su miroljubivo pokušavale da se održe na nogama i tako primene naređenje da je "Obraz" nedodirljiv, ko će nam, bre, u danima kosovske tuge zavoditi moralni red u državi ako ne dokazane Serbske Patriote svesne svoje kulturološke misije? Dan kasnije u umetničkoj instalaciji na Novom Beogradu – bačena je bomba na "Merkator", tek da Slovence podsetimo na bečke konjušare i naše neuspele sankcije od pre dve decenije. Nastavilo se, logično, ovog ponedeljka, kad je ekipa "Peščanika" (Svetlana Lukić, Mirko Đorđević, Petar Luković tj. ja) bila u predgrađu Novog Sada pod pravoslavnim imenom Futog. Ispred lokalne biblioteke – retka prilika za ovdašnje naciste da vide toliko knjiga na jednom mestu – okupila se lepa gomila poremećenih i u maskirne uniforme obučenih retardiranih likova.

Tek kad sam se sa mobilnog telefona vratio u stvarnost i ugledao narodnu policiju, u magnovenju sam shvatio da sledi nekakva pizdarija što se, naravno, dogodilo; desetak pripadnika nečega što se zove "Srpsko nacionalno jedinstvo" i što je ćerka-firma "Obraza" dobili su zadatak da prekinu tribinu tako što će dobacivati, ubacivati se, postavljati retko glupa pitanja, uz osnovnu tezu da nas troje "nismo dobrodošli u Futog". U kafanskom prepucavanju, momci čiji zajednički IQ ne premašuje jednocifreni broj, imali su tezu da je, recimo, Boris Tadić – Jevrejin, jer je Tadićev otac bio osnivač Društva srpsko-izraelskog prijateljstva; ergo, da je Tadićev otac bio osnivač Društva srpsko-zambijskog prijateljstva, to bi značilo da je Boris Tadić – crnac! Kad su nas čitav sat zajebavali patriotskim i svetosavskim dosetkama, onda im je očigledno dosadilo, naročito kad su bili okruženi tolikim knjigama na koje su od malena alergični: napustili su salu, ali ostavili upozorenje da će svaka tribina "Peščanika" biti prekinuta, naročito u trenucima kad nam "osuđeni teroristi", kako kaže dr. Voja Koštunica, prave "lažnu državu" na "našoj teritoriji".

Očigledno je da je ispod kamenja ovih nedelja izmilelo sve što se u sopstvenom smradu gnojilo godinama: Srbija se raspojasano prepustila slatkim strastima fašizma, uživajući u pomahnitaloj iluziji da je kosovska nezavisnost savršeni povod za obračun sa svakom vrstom izdajničkog šljama, naročito ako se kliče "Peščanik" ili "Merkator" ili "izložba albanskih slikara". Važno je, naravno, da Boris Tadić ni reč nije progovorio o svemu tome; imao je pametnija posla – kako opet and again polno zadovoljiti neutaživog Koštunicu koji voli da prima ali ne voli da daje, što jeste muškobanjasti dss-default ove asketsko-manastirske stranke u kojoj sveća večito ima ulogu vibratora!

004: MANTIJA U EREKCIJI: Dok građani Srbije čekaju ekskluzivan odgovor Države na kosovsku nezavisnost: hoće li biti uvedeno vanredno stanje, hoće li se zatvoriti granice, hoće li se obustaviti emitovanje zabavnih tv sadržaja sa naglaskom na podle američke serije koje trivijalizuju srpski mozak, hoće li se proglasiti mobilizacija, hoće li se na SAO otcepljenje ohrabriti sever Kosova, hoćemo li na masovne demonstracije sa paljenjem ambasada, džamija, inozemnih kulturnih centara ili ćemo se zadovoljiti da opljačkamo i polomimo fashion-shopove ili makar kioske koji nas komercijalno podsećaju na Europu kojoj, pizda joj materina, nikad nećemo pripadati – odgovor na dileme dobili smo od vladike raškog-prizrenskog Artemija koji se, gle, tek vratio s mučnog i napornog puta po neprijateljskim Sjedinjenim Američkim Državama, gde je shvatio da je naša najveća slabost to što smo "mlaki" i što smo uverili "neprijatelja da ćemo samo slegnuti ramenima kad Kosovo postane nezavisno".

Časni Artemije, duboko uronjen u smesu DS/DSS želatina, lepo je objasnio šta nam valja činiti: "Brzo moramo formirati Vladu nacionalnog spasa, spremnu za sva legitimna sredstva, pošaljemo vojsku i policiju na Kosovo, rasporedimo formacije u južnoj Srbiji, pozovemo ruske dobrovoljce, rasporedimo posmatrače iz prijateljskih zemalja i mobilišemo sve društvene snage Srbije da se suprostave napadu", u jednom je narkomanskom dahu izgovorio ovaj Ludak U Mantiji, inače svetovno lice kojem je Koštunica slasno sisao prste i lizao ruku nebrojeno puta. Problem Srbije nije u tome da je Artemije jedini poremećen: ima ih na stotine tisuća ekstremnijih od umerenog Artemija!

005. ORALNA PREPREKA: Sad kad je sasvim izvesno da sa Evropskom Unijom nemamo nikakve, čak ni peting odnose – pobeda Koštuničine politike izolacije i kurčenja legitimna je repriza happeninga iz 1999. kad se identično ponašao Slobodan Milošević, uveren da brani Srbiju od međunarodne zavere. Da sve bude bolesnije, atmosfera u ovdašnjem srpskom društvu danas je gora nego pre devet godina; sasvim privatno, sigurnije sam se osećao pod Miloševićem nego sad pod Koštunicom! Upravo ta vrsta zavereničke nesigurnosti – jer nemamo pojma šta ova jebena država uopšte hoće: da li u Rusiju ili u Evropu ili u Kinu ili u Kubu ili neće nigde sem na Kosovo – stvara onu vrstu i primamljive nesigurnosti u kojoj Vojislav Koštunica trijumfuje jer on o svemu jedini odlučuje.

Nakon što je Tadića postavio na mesto oralnog paramecijuma koji ga zadovoljava kad mu se naredi, pred dr. Kalašnjikovim nema prepreka: dok je Kosova – biće Koštunice! Dok ima živih Albanaca koje on zove Šiptarima teroristima – Koštunica je u trendu! Dok ima problema sa Kosovom, a biće ih nekoliko vekova – Koštunica ništa ne brine! Kosovo ili ništa; Kosovo ili život; Kosovo ili Hollywood; Kosovo ili pizda materina, izaberite sami!

Budući da su oni koji su glasali za Tadića, u stvari, izabrali Koštunicu – red je da im čestitam na inteligentnom potezu! Vi ste nas i doveli dovde: da Artemije bude Tadićev glasnogovornik dok se Predsednik Države stidljivo krije iza premijera, nežno i diskretno ga dodirujući, ulivajući mu analnu DS-podršku za sve što je učinio ovih dana. Vašim ste glasom, birajući Kena Tadića, dali Koštunici neophodno oružje; sad kad se BoTa posrao na vas i vaše glasove, uzmite toalet papir i lepo se obrišite; pojedite govno koje ste sami servirali i obećajte sebi da više nikad nećete glasati za jednoćelijske ds/dss organizme. Za utehu, Ken & Kalašnjikov, naravno, odbraniće srpsko Kosovo. Zar ne verujete Borisu Tadiću koji vas upravo danas uverava da će Kosovo zauvek/forever ostati u sastavu Srbije?

Imam samo jednu pesmu za vas: George Michael "Faith". Ko razume, glasaće mu samo za LDP! Puszi!

TXT KOSOVSKO MUZIČKI A NEZAVISNO OBLIKOVALI: The Durango Riot, Lost Locker Combo, Hawk Nelson, White Light Riot, The WhitSundays, The Motion Sick, The Bristols, Sons And Daughters, Taken Bz Cars, The Films, Rachel Tazlor Brown, The Whip.

Feral Tribune

Bio Pero sinoc na tv-u, veli RTS skino s prograna sve americke serije To im je valjda doprinos u odbrani Kosova. Imal iko da potvrdi ovu komediju?

21. 02. 2008.
Sunday night fever
Petar Luković


U tjednu u kojem je Kosovo 17.2. 2008. postalo nezavisna država, što bi po patriotskom defaultu na emocionalnoj skali srbovanja bilo otprilike ravno najrazornijem duševnom zemljotresu – prava antička tragedija dogodila se, u stvari, u Novom Sadu gde je u nedelju ujutru, u dva posle ponoći, u kafiću "Lounge", u samom centru grada, u namerno izazvanom požaru, izgorelo osam mladih ljudi. Besan što su ga iz kafića izbacili zbog pijanstva i nasilničkog ponašanja, ubica je upaljačem zapalio jamboliju kojom su obloženi zidovi kafića: za samo nekoliko minuta "Lounge" se pretvorio u Danteov Inferno: pokojnike su identifikovali preko DNK jer su, naprosto, sagoreli.

Pitanje: kakav je to mozak spreman da ubije, zapali, uništi, poništi ili likvidira osam života mladih ljudi (koji su bizarnom ironijom bili ili najbolji studenti ili deca kojima bi se svako ponosio), odjednom više nije lokalna anamneza, već slika Države u kojoj su ovakvi debili odrasli. U poređenju sa novosadskim ludakom (koji po vrlo strogim srpskim zakonima može biti osuđen najviše na 12 godina robije zbog ugrožavanja javne bezbednosti ili već neke takve romantične definicije), ono što se iste večeri dešavalo u Beogradu – gde se palilo, žarilo, razbijalo, uništavalo u navodno spontanim, ali savršeno organizovanim profašističkim protestima u kojima je svaki nacistički odred s hitlerovskim pozdravom odradio svoj zadatak – izgledalo je kao veselo kombinovana Srpska Slika gde se učinak pojedinca upaljačem sukladno, ali vatreno slaže sa kolektivnom traumom u kojoj je sve dozvoljeno, svejedno da li je osam mrtvih u novosadskom kafiću ili stotine povređenih na ulicama države, koja Nasilje uvek vidi kao jedini izlaz, večito alibi-objašnjavajući da su u pitanju frustracija, zavera, vaskoliki neprijatelji, mržnja prema pravoslavlju ili sankcije – ta slika izgorelog novosadskog kafića koji nikakve veze s politikom nije imao, ideološka je freeze-frame fotografija režima koji nema vremena da se bavi banalnim detaljima oko osam mrtvih dok u istom trenutku Kosovo proglašava nezavisnost.

Jer, ako vest o smrti nesrećnih Novosađana stigne u 26. minut u državni RTS "Dnevnik", a da prethodno vidimo i čujemo svaku državotvorno-ministarsku budalu koja lamentira nad Kosovom, odbijajući da prizna da se u Prištini desilo ono što se desilo – onda smo gospodo, rekao bi Winston Churchill, u "velikom problemu". A je li Vojislav Koštunica uputio saučešće porodicama nastradalih u Novom Sadu? A je li Boris Tadić uputio saučešće porodicama nastradalih u Novom Sadu? A je li Tomislav Nikolić uputio saučešće porodicama nastradalih u Novom Sadu? Naravno da niko od njih nije ni pomislio da je osam mrtvih u kafiću nešto bitno što bi nas u danu kad je Kosovo postalo nezavisno skrenulo s puta – važno je samo da nekako, bilo kako, čak i nikako zadržimo Kosovo u okviru Srbije, ostalo su trice i kučine, This Is Serbia!

01. FRIDAY ON MY MIND: DAN DRŽAVNOSTI ILI KOŠTUNICA NA KONSULTACIJAMA SA KARAĐORĐEM: "Došli smo u Orašac da se posavetujemo sa Karađorđem", rekao je premijer Koštunica na proslavi Dana državnosti Srbije, ne objašnjavajući tehničke detalje konsultacija; hoće li Koštunica Vojislav lično iskopati mrtvog Karađorđa i s kosturom u komadima voditi sadržajan i konstruktivan razgovor, ili će dead Karađorđe lično ustati iz groba, otresti prašinu, i sa sekirom u ruci pristupiti pregovorima glede Kosova, jer, o čemu bi se sa srpskim premijerom moglo razgovarati 48 sati uoči kosovske nezavisnosti?

Budući da su razgovori između dva mrtvaca, Koštunice & Karađorđa, ostali nedostupni javnosti, jedino smo čuli dr. Voju koji se vratio sa briefinga sa koštunjavim ostacima Karađorđa; odmah nam je – ustanički – poručio da "Srbija brani pravni poredak i budućnost sveta". Ovo sa budućnošću sveta već smo 1999. čuli od Mirjane Marković: ili je Karađorđe bio drogiran šljivovicom dok je ovako nešto savetovao Koštunicu ili se Koštunica nudistički predao Matiji Bećkoviću koji mu je za ovu priliku pisao budalaštine tipa da je "u našoj istoriji, ovo prvi put da otimači od nas traže da se složimo, da odobrimo i prihvatimo, da ropski pozdravimo otimanje Kosova.

Da potpišemo da nije naše - ono što vekovima jeste naše. Da priznamo kako nismo sa Kosova, odakle jesmo". Bećkovićevo-mirjanamarkovićevski-pastiši koji lirski poništavaju razliku između Matije & Mire, dosegli su Koštuničin erotski ego u rečenicama tipa: "Svet nas pita - koliko košta to što vi Srbi jeste? Koliko košta vaše sećanje? Pošto je vaša istorija? Koliko kvadratnih metara imaju vaši manastiri, pa da vas obeštetimo. Bolje je da vam platimo da budete nešto drugo. Isplati vam se da budete nešto drugo, a ne ono što jeste. I još više, da potpišemo kako na sve to pristajemo. Da kaznimo i sami sebe.

Da sednemo za sto evropske porodice kao jedina država koja je stolicu za evropskim stolom dobila nedostojnom trgovinom, samoodricanjem od sećanja i identiteta. Ima glasova i među nama da je tako lakše. Da nam se više isplati. Takvu računicu ne umem da izvedem." Kad nam je Karađorđe na ruralni srpski preveo Koštunicu, shvatili smo da smo najebali: život mora da stane sve dok se Kosovo ne vrati pod skute Srbije!

03. SATURDAY: PARANOIA IS SKILL: Najava da će Parlament Kosova (čitaj: nelegitimni, veštački, nepriznati, teroristički, secesionistički) već u nedelju u tri popodne proglasiti nezavisnost – oblikovala se kroz udarnu poruku ("Sutra otimaju!") sa naslovne strane Večernjih novosti. Uteha da je Vlada Srbije još u četvrtak, unapred, poništila sve odluke koje će separatističko šiptarsko pleme doneti tek u nedelju – što jeste pravni fenomen: da se poništava ono što još nije obelodanjeno – bila je tek uvod u suočenje sa grubom stvarnošću.

Do pre 24 časa, Koštunica Vojislav & Comp. uveravali su nas da je Ahtisarijev plan mrtav i duboko zakopan, potpuno zaboravljen i poništen; kad su iz Prištine stigle vesti o nadirućoj nezavisnosti uz pomoć misije Europske Unije a po Ahtisarijevom planu – ispostavilo se da Ahtisari nikad nije bio živahniji! Toliko o srpskoj diplomatiji i uverenju da Kosovo nikad, never, taman posla – neće proglasiti nezavisnost jer, objašnjavano nam je, ne smeju pičke, ne usuđuju se, Rusija je na našoj strani, pravda je na našoj strani, Šri Lanka je uz nas, moćni Kipar zapretiće svima koji se usude da Kosovo odvoje od majke Srbije! A tek Subotica!

04. SUNDAY FUN: DEAD FLOWERS FOREVER: Točno 60 minuta nakon što je Kosovo postalo nezavisno, pred novinare u Vladi Srbije izašao je dr. Koštunica Vojislav, pažljivo isfeniran, sa legalno stepenastim, ali celovitim šiškama na čitavoj teritoriji svoje kosovske frizure, da nam, budalama, objasni o čemu se, zapravo, radi. "Nikada se kao danas nije jasnije pokazala istina zašto je Srbija divljački razarana pod NATO bombama. Pravi temelj lažne države Kosovo čine bombe kojima je NATO rušio Srbiju", rekao je dr. Voja i u laganom speedu ukazao na glavne srpske neprijatelje: "Amerika je prisilila Evropu da je sledi u nečuvenom nasilju koje demonstrira nad Srbima. Evropa je danas pognula glavu i zbog toga će ona biti odgovorna za sve dalekosežne posledice koje će ovo nasilje imati po evropski i svetski poredak."

A onda poentirao: "Dok politika sile misli da je danas trijumfovala praveći lažnu državu, milioni Srba već misle o danu slobode koji mora doći. Niko još nije uspeo da spreči srpski narod da ostvari svoju slobodu." Koštunica se za ovaj govor verovatno konsultovao sa mrtvim Miloševićem, jer sve što smo od feniranog Voje čuli – jeste falsifikovani re-make Miloševićevih najvećih hitova iz 1999, s precizno targetiranim neprijateljima kojima pod hitno, što pre, koliko večeras, treba jebati majku, da osete srpsku crnu ruku.

05. BURN, BABY, BURN: Vodeći srpski hamburger-neprijatelj, nesrećni "McDonalds", oboren na kolena još 1999., uz čuvenu parolu "Vi imate Mek, mi imao Tvrd", opet je bio na udaru "patriotskih organizacija i predstavnika nevladinog sektora" kako je dan kasnije somnabulna Politika pokušala da opiše horde huligana, klerofašista, nacista, rasističkih navijača i ostalih pomahnitalih pojedinaca koji su odmah po Koštuničinom tipovanju – ukapirali da sve što ima veze sa odvratnom Amerikom i pičkastom EU valja pretvoriti u sveti kosovski prah.

Kako je srpska policija imala patriotski zadatak da pokaže simpatije prema kolektivnim izlivima Kosova u mozak, na meti su se našle američka i slovenačka ambasada, svaki kafić i svaki automobil na putu do kosovskog cilja, svaka podla žardinjera ili kontejner za đubre, a posebice nesrećni "Mercator" kojeg su u Čačku blokirale kamiondžije, a u Beogradu, klasično, maltretirali lažnim dojavama za bombu koja samo što nije eksplodirala.

Sve se, razume se, nastavilo i narednih dana širom Srbije: na meti su bili LDP-odbori, poslastičarnice čiji vlasnici nisu imali "ić" u prezimenu, sve što smrdi na slovenačku robu, albanska ambasada, vozilo ambasadora Brazila, slučajni koleteralno štetni kafići, opet "McDonald's", opet "Mercator", ponovo "McDonald's" kojem nije pomoglo ni što je svojevremeno šajkaču stavio na svoj američki znak – tek da pokaže koliko je ovo, u stvari, srpsko preduzeće nacionalno osvešćeno! Ova kristalna noć koja je trajala i traje nekoliko dana, bez namere da se okonča, postavlja nove standarde političke akcije: šta li će se tek desiti kad Hrvatska prizna Kosovo? I tko je rekao "Idea"?

06. SUNDAY NIGHT FEVER: DAN KAD JE MILOŠEVIĆ REHABILITOVAN: Možda izgleda hrvatski zabavno, ali je bolesno srpski istinito: dočekali smo da nam Ivica Dačić, šef Miloševićevih socijalista (SPS) otkriva toplu vodu ovdašnje politike; predsednik SPS ocenio je kako su reakcije predsednika i premijera Srbije, povodom kosovskog problema, Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, "nažalost, potpuna moralna i politička satisfakcija" za politiku koju je SPS vodio prethodne decenije. "Nema nikakve razlike između jučerašnjih izlaganja Koštunice i Tadića i politike SPS iz 90-tih godina. Zahvalan sam Koštunici na dirljivim rečima o NATO bombardovanju 1999. godine", rekao je Dačić. Kako li se posle ovakvih komplimenata, pitam se, osećaju glasači Borisa Tadića, koji su u prostodušnoj naivnosti poverovali da glasajući za Kena glasaju za nekakve europske integracije i nešto civilizovaniji život?

07. "POTVRĐIVANJE ODLUKE O PONIŠTENJU ODLUKE": Pod ovakvim raskošnim naslovom teme o kojoj se raspravljalo – Skupština Srbije je većinom od 225 glasova (bez LDP) aklamacijom odbacila nezavisnost Kosova, uveravajući nas da se ništa nije promenilo; Kosovo nije nezavisno; tko prizna taj je pizda; Srbija funkcioniše na čitavom Kosovu (hi-hi-hi); Kosovo će zauvek biti deo celovite Srbije. Sjajni govori Čedomira Jovanovića i Nenada Čanka koji su do detalja objasnili i razgolitili ulogu Koštunice u ovom najnovijem srpskom porazu – naišli su na prezrivi smeh premijera i njegovih saradnika; kao da su se zapanjili pred činjenicom da ima Srba koji su već odavno znali da će se sve ovo dogoditi, na to upozoravali, ali ih je Koštunica, uvek u pravu, uveravao da to nije moguće i da Kosovo nikad neće postati nezavisno, a posebice da kad je postalo nezavisno to ništa ne znači i da je pravi trenutak da se "pregovori nastave" što je realno koliko da se plan Z4 na Hrvatsku primeni od sutra!

08. KOSOVO IS BURNING: Poslednjih 24 časa, nasilje iz Beograda i ostalih srpskih gradova fokusiralo se na severni deo Kosova: eksplozije, bombe, dizanje u vazduh graničnih prelaza – integralni su deo srpske strategije da se ni po koju cenu ne dozvoli da "lažno Kosovo" ostvari plan jedinstvene države. Slobodan Samardžić, mračna figura Koštuničinog Nacionalnog Fronta, tzv. ministar za "Kosovo i Metohiju", što je titula koja mu je faktički prestala u nedelju popodne jer je Kosovo postalo nezavisno – izjavio je da možda nije lepo što se "sve ovo" dešava, ali da je potpuno "legitimno" i u skladu sa planovima i idejama Vlade Srbije da se nikako ne dozvoli da "lažno Kosovo" stigne na granice Srbije.

Hoće se reći da je ovo tek početak oružanog sukoba niskog intenziteta i da nema nikakve šanse da se čitav problem zatvori nekakvim kompromisom, jer u srpskom jeziku – kad je ta fucking word u pitanju – nema tog pojma. Još kad se zna da severnim Kosovom rukovode pomahnitali DSS kadrovi koji imaju strogo lični/finansijski interes da čitavo ludilo pretvore u vrstu rata, onda je sasvim logično da prisustvujemo palestinskom scenariju, uz nacionalno nadahnuće onog tipa kad su SAO ćelije bile u modi. SAO Hrvatska, recimo!

09. SERBIA: LITTLE MISS APOCALYPSE: Naslovi u srpskim dnevnim novinama ("Bombe na srpsku decu", "Stop teroru", "Odbrana Kosmeta", "Na ivici", "Prekid kontakta sa zemljama koje priznaju Kosovo", "Srbi zapalili kontrolne punktove u Jarinju i Brnjaku", "Ko da mi otme iz moje duše Kosovo") emocionalna je hrana za ovdašnju javnost uplašenu da pita za budalaštine tipa Europska Unija ili ukidanje viza; ritualni strah pomešan sa osvetničkim radikalizmom – prava je mera ovdašnje atmosfere u kojoj ona vrsta politike koja zagovora izolaciju, kurčenje i pravednu borbu protiv srpskih neprijatelja ne samo da indoktrinira nego i trijumfuje apokaliptičnim slikama budućnosti, priželjkujući raspad Amerike, raspad Evropske Unije, raspad bilo čega - jer bi tek nečija najveća nesreća bila prava mera ovdašnje najveće srpske sreće.

Osetilo se to u izjavi Slobodana Samardžića, onog hipotetičkog ministra za Kosovo, koji je na pitanje kako reaguje na napade na ambasade, na vandalsko ponašanje fašista i huligana – odgovorio da je to smešno porediti sa "onim što su ONI nama učinili", otvarajući prostor za svaku vrstu paljevine, jer je u ovakvim okolnostima, tako smo ga sasvim ispravno razumeli, ama baš sve dozvoljeno, naročito kad se obračunavamo sa Evropom i Amerikom, seremo se na puszi Evropu i puszi Ameriku!

10. DRŽAVOTVORNI MITING: WE WRITE OUR OWN ANTHEMS: U četvrtak će se, ispred nekadašnje SFRJ Skupštine, održati spektakularni miting, u zajedničkoj organizaciji Vojislava Koštunice, Borisa Tadića i Tomislava Nikolića. Sama pornografska činjenica da će Boris Tadić govoriti u tandemu sa Koštunicom i Nikolićem, poslednji je ekser u mrtvački kovčeg moderne Srbije; isti taj Tadić koji je izbore dobio na navodno europskoj destinaciji, optužujući radikale za sva zla devedesetih – govoriće pred radikalskom publikom, izgovarajući iste kosovske zavete kao Koštunica i Nikolić. Deca tog dana neće ići u školu; studenti neće ići na predavanja; vozovi će besplatno dovoziti građane u Beograd; sve je spremno da ova dirljiva DS&DSS&SRS koalicija Srbiju povede putevima Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. Kosovsko ludilo traje i trajaće: još kad se setimo SAO Krajine... gde će nam biti kraj ako kraja uopće ima!

*Za naslove u tekstu obilato koristio pesme sa albuma "Everybody Makes Some Noise" grupe The A.K.A.S (Are Everywhere)


Feral Tribune

са посебним освртом на 1. светски рат и повлачење Срба

Hoćeš reći "bježanija"...

Хоћу рећи повлачење.Српска војска и народ су у том повлачењу прошли пакао,хиљаде су оставили своје кости у тој албанији а још хиљаде кад су стигли на Крф.Могао би да покажем бар мало поштовања.
И о бежању неможе бити ни речи јер је постојао план о повлачењу,косолидовању редова и противнападу уз помоћ савезника што је на крају и спроведено у дело.
Из ове три твоје речи горе видим зашто волиш луковића.Срећа је наша па сте ти и он ликови који ће вечито седети у мраку и пискарати и пљувати,а никад нећете бити озбиљно схваћени ни најмање.И ти и он ћете бити мањина која ће читав живот да живи у илузијама да ће једног дана неко да вам каже како сте имали право.Е па дечаче пробуди се неће се то никада десити.Били сте и остали мишеви који никад неће смети изаћи на улицу и стати на црту.
СРБИЈА ЈЕ ВЕЧНА ДОК СУ ЈОЈ ДЕЦА ВЕРНА!

Хоћу рећи повлачење.

A šta je povlačenje nego - бежанија...