banjalukaforum.com

Jebote...

Pera prouzrokuje kolektivni orgazam kod svojih obozavalaca...

Feral

Piše: Petar Luković

Takozvana kosmička slučajnost koja to nije: da se krvavi Kosovski Krug ovih martovskih dana 2004. zatvorio tamo gde je točno pre pet godina eksplodirao terorom Miloševićevog režima, masovnim egzodusom Albanaca i NATO intervencijom (hrvatski: bombardovanjem tadašnje SRJ 24. marta 1999), vratila je Srbiju u veselo-primalno-emocionalno stanje neizlečivog ludizma zvanog šešeljizam. Strašne vesti s Kosova - gde su ovog puta za razliku od 1999., žrtve Srbi a ne Albanci (kolokvijalno srpski: Šiptari), da gore crkve, manastiri, kuće, da je na stotine ranjenih a blizu 30 mrtvih, što “naših” što “njihovih”, da su čitava sela u plamenu – ponovo su se fokusirale opsednutošću glede “svete srpske zemlje”, iste one koja je Kumanovskim sporazumom iz juna 1999., Miloševićevom odlukom, predata u nadležnost tobože Ujedinjenih nacija, u stvari, NATO snagama, dirljivo uverenim da se Srbi & Albanci mogu pacifikovati, kao da ama baš ništa pre njihovog dolaska nije bilo: ni zločina, ni mržnje, ni problema, ničega.
Ono što je tog časa bilo jasno a tek sad najjasnije: da Kosovo nije dio Srbije niti će to ikad biti – gde ćemo, recimo, sa onih dva miliona Albanaca/Šiptara alergičnih na svaku srpsku riječ? – vratilo se kao boomerang Srbiji koja je uporno odbijala da prizna realnost; lijepo je, u kafani, koljački, uz hektolitre piva, sećati se manastira, Kosovske bitke, duhovnosti i Cara Lazara i carstva nebeskog, ali je ono što se na Kosovu dešava već više od 1600 poslednjih dana nesporna činjenica: retki Srbi žive u enklavama, kao u srednjom veku; država Srbija im ne može pomoći jer nikakvih ingerencija na Kosovu nema; ti isti Srbi s Kosova – voleli oni ili ne – manekeni su večito blazirane priče kako svojim prisustvom svedoče o našim korenima i našim stradanjima i našim mukama, uopšte, oni su savršene žrtve za političku zajebanciju… do trenutka kad Albanci krenu na sve ili ništa, a onda se desi ono što se u Srbiji desilo prošlog tjedna.

A desilo se. Pod parolom: “Narod koji ima ovakvu omladinu ne mora da brine za džamije”, Niš i Beograd – osvetlali su srpski profašistički Obraz; u Nišu je tamošnja džamija efikasno, bez frke, do temelja spaljena, u Beogradu je – posle jevtinog holivudskog scenarija: policija, kao, brani verski objekat i onda se, kao, nemoćna, povlači – mladim nacistima pružena prilika da, polako, bez žurbe, lome, ruše, pljačkaju i pale, sve u ime Srpstva i naše poznate tolerancije prema nesprskim verskim objektima. Ministar policije Dragan Jočić, isti onaj koji je pre dvadeset godina lično obijao trafiku i krao cigare i vinjak – izdao je naređenje da policija “ne sme da ide protiv svog naroda”, što je, prevedeno na hrvatski, zeleno svetlo za svakog Srbina koji bi, sad, odmah, da pljačka ili pali: da vidim tu srpsku policiju u ratu sa Srbinom? Znači li to da policija funkcioniše protiv Mađara, Hrrvata, Bugara ili, daleko bilo, Albanaca čije su pekare, burekdžinice i poslastičarnice bile meta ovdašnjih vandala-patriota, dovoljno hrabrih da lome radnje i prebijaju vlasnike, samo zato što imaju prezime koje se ne završava na “ić”?
Napadi na ambasade: hrvatsku (razumljivo: imamo li goreg olujnog neprijatelja od vas?), američku (globalističke pizde koje se ližu s albanskim pičkama), albansku (udariti u glavu speratističke zmije) ili holandsku (oni će nama da traže Ratka Mladića i Radova Karadžića), tek su dio gradske bgd. slike oivičene mitinzima na kojima govori folk star Ceca Ražnatović-Arkan, mišićavi kriminalac tek pušten iz grčkog zatvora Kristijan Golubović i, kao šlag na pravoslavnu tortu, ministar za kapitalne investicije, odavno mentalno pomahnitali Velimir Ilić.
Publika, nadrkana što srpska vojska već nije u centru Prištine gde bi streljala sve albansko što joj je na vidiku – uzvikuje “Legija, vrati se”, čuju se krici podrške Radovanu & Ratku, spontano kreće pesma “Ubij, ubij, Šiptara” ili haiku-stih “Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji”. Masa kreće u centar grada i spontano, a kako bi drukčije, ruši spomen ploču Zoranu Đinđiću, na Trgu Republike; od demonstranata saznajemo da je Đinđić bio izdajnik, da je odlično što ga više nema, poruka je jasna – albanska pobuna je povod da jednom i za svagda završimo sa čitavim genetskim otpadom Srbije.

Dok Vojislav Koštunica i akademski zloduh Matija Bećković, ispred hrama Svetog Save teoretski mrsomude o tužnoj i tragičnoj sudbini Srba koji se, kao golemi naci-kolektiv, primećujem, uvek obraduju kad otkriju da su žrtve – biti žrtva u srpskoj je izopačenoj svesti nešto najuzivišenije, kako nas svet muči, uništava, ruši, ubija, pali…. jer smo mi tolerantni, divni, strpljivi, multikulturni, prelepi u verskom fanatizmu, jedinstveni i jedini – dok u tabloidima imamo praktične savete, kako da na Kosovo što pre stignemo s vojskom i uzmemo ono što je, vaistinu, naše. U nazi-listovima “Kurir”, “Balkan”, “Centar”, “Nacional” čitamo da je sad, jedino, bitno hoće li Srbija pokazati da li ima muda: hoće li poslati vojsku na Kosovo i tamo “uspostaviti vlast nad našom zemljom”, pa šta ako nas ponovo bombarduju – pita jedan od komentatora – nije ni to najstrašnije, strašnije je da Kosovo “ostavimo Šiptarima” i da ćutimo sad kad “ne treba ćutati, već delati”.
Na tapetu su, samo teoretski, Albanci: u Novom Sadu su demonstranti uzvikivali “Čanak, ustaša” i krenuli da se obračunaju sa Romima; u tom istom Novom Sadu sa zgrade Skupštine skinuta je nova vojvođanska zastava; u Beogradu je u nacionalnom fokusu izdajnički trio Nataša Kandić-Sonja Biserko-Sonja Liht o kojima, na sledeći način, pišu u “Nacionalu”: “Soroš je štitio i štiti pedere, lezbijke, talibane. U njegovom blejm-gejmu, kao vizuelna dekoracija poslužile su žene u crnom. Sofisticiranije, u celu priču uklopile su se i Sorošove crne misice Biserko, Liht i Kandić. Pomenuta Kandić svoju crnu suzu nije pustila nad spaljenim Srbima. Nije pustila ni nad Romima koji teško pate nu Plemetini, na Kosovu. Da je to učinila, bilo bi joj Bogom prosto. Ali, Bog nije u delokrugu crnih žena. A Srbi, malo-malo, pa prizovu Boga. On, gubitnik, ne švercuje droge, ne mešetari na Wall Streetu: izgubljen je u ovom strašnom Soroševom svetu”.

Kosovo – kao srpski alibi – savršeno je oruđe za srpski mentalni sustav oblikovan po meri premijera dr Vojislava Koštunice; mesecima ćemo unapred, proverite, imati objašnjenje da Vlada Srbije, zbog Kosova, nije u stanju da ispuni makar jedno od predizbornih obećanja, jebeš obećanja kad je Kosovo u pitanju, tko da misli o inflaciji kad gine “srpska nejač” i kad je u pitanju “sakralna zemlja” od koje mi nećemo, nikad, nikad, odustati. Napad na Đinđićevu spomen-ploču otkrio je, u stvari, o čemu se radi: nesrećni Srbi s Kosova opet se koriste kao alibi da se usred Srbije, pod Koštunicom i njegovom fundamentalnom svitom, uvede u igru ona istovetna politika koju je personifikovao Milošević, a Đinđić anulirao; da se konfrontiramo sa svetom, uz lobotomističke lokalne medijske savete iz profašističkih tabloida kako treba već sad, ovog časa, poslati vojsku na Kosovo, sukobiti se sa KFOR-om, po cenu da uđemo u novi rat, bolje da svi izginemo nego da na milost i nemilost “srpsku zemlju ostavimo albanskim zverima”.
S jedne strane iracionalna nacionalna potreba da se uzvikne “Idemo na Kosovo” (gde se, jebi ga, ne može otići, jer Srbija nad Kosovom ima upravo oniliko nadležnosti koliko nad favourite Sardinijom) guši se s druge strane marketing-izveštajima da “srpska stvar” danas stoji mnogo bolje nego juče i da istina “sporo ali sigurno prodire u svet”. Ali, činjenica i slika iz Madrida – gde je u terorističkom napadu bilo 200 ubijenih i gotovo dve tisuće povređenih – a da ništa u protestima nije srušeno, prebijeno, razbijeno, zapaljeno ili izvaljeno iz zemlje, kazuje ne samo da Srbija nikad neće biti Španija, već da ova zemlja ne zna i ne ume da diplomatski koristi čak i ono što je u njenu korist.
Logično: vest o paljenju džamija u Nišu i Beogradu u svetskim medijima imala je veći akumulativni efekat od svih prizora paljenja srpskih crkava. Logično: slika o uništenju spomen-ploče podignute u čast Zorana Đinđića ima strašniji emotivni efekat nego prizemno izveštavanje ovdašnjih medija o kosovskim stradanjima, uz patološku patetiku tipa “Teror” ili “Masakar” ili “Srpska duša” ili “Sveta zemlja”. Već odavno izgubljeno Kosovo opet je u žiži Srpstva, nemoćnog da ga vrati i nemoćnog da od njega odustane. U toj crnoj kosovskoj rupi – gde se prema Srbima etničko čišćenje pravoslavaca prepoznaje kao rukopis koji su Srbi lično primenjivali u Bosni glede Bošnjaka – efekat boomeranga vraća se najstrašnijom vrstom neprekidne balkanske odmazde.

Jedna od unutrašnjih odmazdi, kao posledica šešeljizma, jeste, usred najnovijeg kosovskog ludila, postavljanje Aleksandra Tijanića na mesto direktora Radio Televitzije Srbije (RTS): čovek koji je bolesno opsesivan godinama kritikovao Đinđića i njegovu Vladu – tvrdeći, tužna priča, da je godinama spavao s bombama pod jastukom od straha da ga premijerovi ljudi ne likvidiraju – već odavno je ušao u sferu patološko/seksualnih odnosa sa dr Koštunicom, koji mu je postao uzor i točka obožavanja na isti način kad je pomenuti Tijanić obožavao Miloševića i njegovu suprugu, te dobrovoljno postao ministar informacija u SPS Vladi, sredinom devedesetih. Imamo, dakle, DSS Tijanića kao čoveka koji će RTS pretvoriti u nacionalno svesnu televiziju – gde ćemo, slutim, o Kosovu slušati tragične bajke, ali ne i džamiji, jer Muslimani nisu gledaoci do kojih Tijanić drži.
Ostavka Upravnog odbora, te saznanje da Tijanić nema visoku školsku spremu potrebnu za mesto direktora, nikakve veze nemaju u društvu u kojem dr Kalašnjikov krizu na Kosovu koristi kao legitimni dokaz da je pravi fašista na pravom mestu; hoće vam se reći da je stanje u ovakvoj Srbiji beznadežno, i da je vrelo Kosovo jedini srpski začin do kojeg nam je stalo.
Ali, Kosovo je Srbija?
Kad bi se zezali!

"...biti žrtva u srpskoj je izopačenoj svesti nešto najuzivišenije..."

Ovo je za potpis!

28. 11. 2007.
Baden i Metohija
Petar Luković

Od kad su u ovoj austrijskoj selendri počeli završni pregovori o Kosovu, Vojislav Koštunica gotovo da ništa nije okusio. Za doručkom bi pažljivo proveravao rukom pisane beleške, gumicom brisao neprecizne i nejasne rečenice, energično odbijajući rukom svaki pokušaj konobara da makar pogleda vojnički oblikovane kockice butera, džem od borovnica, zlatno žuti dvopek, dinstane pečurke ili kobasice. "Nein, danke", promrljao bi i opet se vratio papirima. Veštinu da se isključi iz hotelske realnosti i da uguši zvuke escajga u petingu sa porcelanskim tanjirima, Vojislav je dugo usavršavao; umeo je tako – ponosno se sećao – da prisustvuje šezdesetočasovnim sednicama Vlade, da ništa ne čuje i ne vidi, ali da ostane mentalno aktivan, lutajući mislima po kosovskim horizontima i manastirima koji su ga večito inspirisali.

Povremeno je zatvarao oči i nemo vežbao govor: "Svi argumenti su na strani Srbije. Međunarodno pravo je na strani Srbije i pokazalo se još jedanput..." Odjednom stade: da li da kažem "još jedared" ili "još jedanput", poče da ga obavija dilema, šta će Albance više uplašiti? Predlog da govori na engleskom izgledao mu je kao spas; naročito mu se dopalo da na kraju govora, na tuđem jeziku, poentira da se "dosadašnji pregovori odvijaju u znaku neravnoteže" jer albanska strana "ne učestvuje u njima, već preti kršenjem međunarodnog prava". Priznavao je sebi da reči "međunarodno pravo" voli više od svih reči iz svih jezika; osećao se kao da lebdi na najmekšem jastuku dok izgovara tu najvažniju i poslednju srpsku odbranu od ukupno šesnaest slova, dovoljno moćnu da ga večito inspiriše za nove govore.

19:46 – 20:20

Taman kad je završio sa radoznalim novinarima kojima je objasnio da "pregovori ipak nisu propali", zatvarajući tašnu i gledajući na sat, Koštunica Vojislav oseti prve simptome gladi. Pomisao na krišku hleba i malo soli odjednom buknu pohotnom željom za bilo kakvom hranom: one kockice butera od doručka počeše da mu igraju pred očima, dinstane pečurke i kobasice zamutiše mu pogled; Vojislav se u lakoj nesvestici uhvati za tašnu, umalo da padne na kosovsku stranu stola, nekako povrati dah i nastavi ka izlazu. "Idemo svi na zajedničku večeru!", šapatom mu reče savetnik Samardžić i kao slučajno steže mu nadlakticu; Vojislav je mrzeo te izlive muškog "bondinga" pretočenog u vulgarni ortakluk, što je bila ona poslednja kap gladne nervoze pred čvrstu odluku: "Ja neću." Samardžić stade, povuče ga u stranu i šapnu: "Ali, Vojo, red je."

Vojislav odmahnu glavom: "Ne mogu", brzo dodade "Nisam gladan", a kad je Slobodan nastavio da ćuti, na sto dijaloga Koštunica spusti svoju adut-kartu: "Boli me glava, spava mi se, prehladio sam se, izgleda da imam astmu, smeta mi vazduh, teško dišem, umoran sam, probada mi koleno." Ne gledajući savetnika, Koštunica zaključi: "Odoh u sobu."

20:21 – 20:46

Čim je ušao u svoju hotelsku sobu, Koštunicu glad udari bespomoćnim krikom praznine; dotrčavši do frižidera, nadajući se makar kikirikiju, otkrio je ono čega se plašio; pažljivo poređane na dve prečke ponosno su se odmarale male bočice crnog i belog vina, dve coca-cole i nekakva mineralna voda. Nisam žedan, gladan sam, poluglasno izbaci iz sebe bes Vojislav, sve okrećući se po sobi i tražeći čudo: šunku koja visi iznad kreveta, buter u ramu na zidu, hleb koji svetli sa tavanice. Ništa. A da pozovem hotelski servis, da naručim neku šniclu, slavodobitno ga preplavi spasonosno rešenje koje istog časa bi potopljeno pred debaklom otkrića: šta ako saznaju da sam jeo u sobi – navodno, nije mi dobro, boli me glava, smeta mi vazduh, sve će im to Samardžić potanko objasniti – a nisam hteo da jedem s njima?

Za istim stolom sa Albancima koji se smeju već kod supe, nikad! Zanet mislima o pomenutoj supi: teleća s povrćem, s onim sitno iseckanim peršunom koji podseća na detinjstvo, Koštunica oseti kako stomak počinje da ga boli od gladi, ne od gladi koja se može zavarati čašom soka ili vode, već od one gladne gladi koja ti se uvlači pod kožu pa se treseš kao prut! Samo da me u ovim trenucima ne pitaju da li bih priznao Kosovo, prekrsti se Vojislav, otvori prozor i poče da se spušta niz oluk, nadajući se da ga niko neće primetiti.

20:47 – 21:33

Malo izgreban i isečen po licu, oprljen biljkama čiji se sok razlivao po obrazu, Koštunica je bio ponosan na sebe: iz partnera se olukom spustio na ulicu, veselo razvijajući kišobran bez obzira na činjenicu da nije bilo kiše. Mrak je već pao na Baden; raskošna svetla prodavnica i restorana treperila su komercijalnim sjajem potrošnje, ali se Koštunica držao senke, izbegavajući osvetljene površine. Šta ako me neko prepozna, zapahnu ga pitanje. Šta ako me policija legitimiše? Šta ako ovdašnji Srbi – mora da ih ima u Badenu – naprave spontani miting kad me ugledaju? Zbunjen količinom pitanja koja mu se roje u glavi, Vojislav oprezno priđe kiosku s kobasicama.

Odjednom se seti razgovora sa svojim starim drugom Kostom Čavoškim: kad si na Zapadu, a ne znaš jezik – objašnjavao je Kosta – i kad te nešto pitaju, uvek odgovori sa "ne". Čim kažeš "da", otvaraš novi krug pitanja. "Ne" je najsigurnija brana radoznalosti. Ponosno sklopivši kišobran, Vojislav vrhom umbrelle pokaza na kobasice; prodavac mu nešto reče – šta li me pita? – ali Vojislav odgovori "Nein", prodavac se zaledi, opet mu nešto reče – šta li ovaj hoće? – ponovo Vojislav odgovori "Nein", ali sad odleđeni prodavac poče da viče na srpskom: "Nećeš ni velike ni male kobasice, pa šta oćeš, budalo austrijska!"... Voji samo što suze ne pođoše na oči: Srbin usred Badena! Taman kad je krenuo da mu se predstavi i da mu pročita govor od jutros, oko kioska se stvoriše neke tinejdžerke sa slušalicama u ušima, počeše da se guraju, nešto dobaciše Srbinu, Srbin im uzvrati, sve počeše da se kikoću, a Voja se skloni u mrak, poče kiša da pada, Vojislav zahvali bogu što ima kišobran, otvori ga i onda zatvori oči...

***

Vest na poslednjoj strani badenskog lokalnog lista da je sinoć došlo do neobičnog incidenta kad je "nepoznati čovek, noseći kišobran, beskućniku oteo sendvič i pobegao u pravcu hotela gde se nalaze srpska i albanska delegacija" ostala je kao nerešena misterija.


Feral Tribune

evo sav se tresem...čovječe zar nisi primjetio da tim citatima ustvari vodiš monolog...

20. 01. 2008.
Ništa nije gotovo dok
Hollywood ne pokori Srbiju!
Petar Luković

Šest dana pre prvog kruga predsedničkih izbora na kojima će među svojim omiljenim kandidatima – zvali se oni Velimir Ilić, Boris Tadić ili Tomislav Nikolić – odabrati najomiljenijeg i kosovski najpotentnijeg piona, srpski premijer Vojislav Koštunica, leden kao špricer, superiorno je ignorisao tzv. dileme srpskog društva (hoćemo li ili nećemo sa Evropskom Unijom potpisati ugovor o suradnji; hoćemo li ili nećemo pitanje Srpskog Kosova vezivati za Sporazum o pridruživanju EU; nećemo li ili nećemo u NATO) i čitav 14. januar ugodno proveo u kulturološkoj instalaciji na koju ga je obesio Nemanja (ex-Emir) Kusturica, fundametalni pravoslavni umetnik. Pomenuti filmadžija koji po racionalnim mentalnim potezima sve više duhovno, pa i fizički liči na kolegu-umetnika-reditelja Bin Ladena, na planini Mokra Gora, u selendri koju je nazvao Drvengrad – gde vlada svojom gvozdenom neglobalističkom rukom, naplaćujući vlastite poreze, birajuće televizijske kanale koje robovi smeju da gledaju, igrajući se arhitekte-amatera uveren da je samo pitanje dana kad će objaviti da je postao hirurg ili biolog, jer je Nemanji u ovakvoj Srbiji sve dozvoljeno – napravio je, uz logičnu pomoć ovdašnjeg Ministarstva kulture Festival pod hommage-imenom „Kustendorf“ što je kao melem na kosovsku ranu palo na ranjivu dušu Vojislava Koštunice koji nije sakrio oralno divljenje spram univerzalne Nemanjine izjave („Sve što se radi, od ishrane do filma, ako hoćemo da bude dobro, mora da bude selektivno i ne sme da se omasovi do one mere u kojoj postaje puko tržište“).
Ošamućen osebujnim ludilom koje u Drvengradu memljivo opstaje mirisom tamjana, Koštunica je pohitao da pohvali Nemanju i njegovo ognjište: „Drvengrad je verni odraz njegovih filmova, gde je vizuelna ideja pretočena u opipljivu stvarnost. Otuda nema ništa prirodnije nego da takav grad preraste u veliki kulturni centar, gde će se stvarajući i učvršćujući bratstvo po talentu okupljati afirmisani umetnici i oni koji su tek na putu uspeha, gde će se smenjivati i koncerti i izložbe i festivali", dodajući da je "posebnost ove manifestacije njena okrenutost mladim stvaraocima i težnja da se kroz razmenu misli i ideja ostvari ukrštaj mladalačke svežine i izvornosti sa iskustvom dokazanih umetnika, jer iz tog ukrštaja treba da proistekne i neka vrsta zajedničkog osećanja za prave umetničke vrednosti, koje su suprotnost globalizacijskoj komercijalnosti i kiču".

Kad se normalan čovek provuče kroz ovakvu Koštuničinu rečenicu i sačuva polni organ od dss-oštećenja, ostaje mu da praktično vidi šta su to Voja & Nemanja osmislili u Srpskom Drvengradu, što se, možda docnije, može upotrebiti kao Memento Mori srpske politike; recimo, retardirana Kusturičina ideja da se otvori Groblje loših filmova i da se ceremonijalom sahrane filma „Die Hard: 4.0“ otvori najnoviji srpski religiozni festival; uz dirljiv Nemanjin govor i muzičko prisustvo takvih budalastih prikaza kakve su „No Smoking Orchestra“ ili „Vrelo“. Simbolična sahrana filma „Die Hard:4.0“ sa sve rediteljem Len Wisemanom, uz glavnog junaka (John McClane) kojeg uvek maestralno igra Bruce Willis – onaj je delikatni trenutak Srpskog Društva kad zvanično počinje Državno Ludilo samoproglašeno Koštuničinim prisustvom na opelu holivudskog junaka po imenu John McClane kojeg, by the way, on nikad nije gledao, jer Voja gleda samo ruske filmove do 1953. godine (nakon Staljinove smrti postali su mu dekadentni), sa izuzetkom reditelja Nikite Mihalkova koji se, gle, lično pojavio u Drvengradu da na licu mesta odbrani Koštunicu/Kusturicu i lopatom udari u Die Hard-grob, valjda da nam se takav Hollywood više nikad ne uslika, Kusturica će sve to lično, sekirom ako treba, sprečiti!

Detalj da je film „Die Hard: 4.0“ pojedinačno profesionalniji i bolji od svega što je Nemanja sa svojim letećim ćilimima napravio (svoje poslednje „delo“, film „Zavet“ povukao je iz bioskopa, jer mu se kritike nisu dopale; a kritike u Kanu su, recimo, bile takve, da je bilo vrlo tužno čitati ih – sa porukom da je Kusturica uspešno pokazao svoju debilnu stranu na superiorno trijufmalan način da je napravio jedan od najglupljih filmova ikad snimljenih u Evropi poslednjih pedeset godina), takav detalj je tek vrh ledenog brega u ovoj priči koja sa filmom – usred predizborne kampanje – tobožnema nikakve veze.

„Kustendorf“ je, u stvari, javno pokazivanje srednjeg prsta čitavom svetu; poruka „Ko vas jebe“ prepoznaje se ne samo u 300 ekskluzivno pozvanih posetilaca, ne samo u samoizolaciji straha od Holivuda, ne samo u naznakama Srpske Vlasti i tobožnjeg Srpskog Ponosa – već u poremećenoj potrebi da se Nemanja Kusturica danas obračunava sa civilizacijom na isti način kao što je to radio Slobodan Milošević 1999. godine, s tom razlikom što ni Miloševiću nije palo na pamet da sahranjuje Bruce Willisa!

Iz ove Koštuničino/Kusturičine filozofije (isti nježnik, drugo filmsko pakovanje) da se poseremo na komercijalu, na hitove, na akcione blockbustere, a usput se pokenjamo na njihovu politiku sile jer hoće da nam uzmu Kosovo a ostave B&H u celini i celosti, dolazimo do suštine čitave priče: „Kustendorf“ je šifra za buduće zdravstveno ponašanje Srbije, nervozne na Ameriku, Europu, a posebno fucking Hollywood koji nije digao glas na pokušaj otimanja čitavih petnaest odsto naše suverene forever teritorije! Šta je sledeći korak: da sahranimo „Titanic“ u centru Beograda i da se Vojislav Koštunica popiša na grob Leonarda De Caprija?

Iz filmskog svetla poludelog Drvengrada gde se ekskluzivno vraća XIV vek – ozbiljno se razmišlja da se ukinu toaleti, kako bi ljudi u prirodi Mokre Gore prirodno radili one smrdljive stvari, što bi ekološki nivo podiglo na neslućeni nivo, ne zove se slučajno ovo Mokra Gora – eho predsedničkih izbora udara svojim sahranjenim „Die Hard“ zaklinjanjima. Nesrećni Boris Tadić koji sve više liči na najlošijeg glumca u lažnim replikama gde večito kasni za stvarnošću ( „Ljudi, mi moramo da nastavimo da okrećemo pedale“) izgleda kao totalni gubitnik; njegova patetika sukladno prevedena na svaku špansku tv seriju uverljivo je bljutava, što je, pretpostavljam, bio i vrhunski cilj fanatične ispraznosti njegove totalno šuplje partije; s druge strane, retko odvratni Tomislav Nikolić čini sve ne bi li nam se uvukao u dupe – ta vrsta ljigave radikalske korektnosti u koju niko, prvi Nikolić, ne veruje, s tezama da su mu svi ljudi jednaki, da on neće u rat, da mu je EU velika ljubav... izgleda kao vrsta klistira, još samo da crevo dobijemo uz glasački listić!

Velimir Ilić bio bi glavni junak filma „Die Hard:4.1“ kad bi ga režirao Nemanja Kusturica: nije isključeno da će se tako desiti kao Tribute To Velja nakon spektakularnog poraza koji se Iliću kao predsedničkom kandidatu sprema; nedovoljno radikalan da se suprostavi Tomi Nikoliću, dovoljno glup da nema šanse pred Čedomirom Jovanićem, dovoljno neartikulisan da uđe u borbu sa empty-blagoglagoljivim Borisom Tadićem, nedovoljno inteligentan da shvati koliko je vaistinu retardiran, ali zato bahat i drzak jer iza sebe ima logističku podršku novca kojim se jedino može ponositi Mlađan Dinkić – Velimir Ilić viđena je žrtva predsedničke nedelje. Konačno: nešto lepo da se u Srbiji desi!

A što se drugog kruga tiče, da malo pričekamo: John McClane je tek sahranjen! Treba malo vremena da nam se Bruce Willis vrati sa osvetom u „Die Hard:5.0 – Serbia Aloud“, digne Drvengrad u vazduh, Koštunicu nagog veže u centru Prištine, Kusturicu priloži na tihu vatru, Srbiju privede k svesti, Ljiljanu Smajlović svuče do golih grudi i stavi na lomaču, natera svakog Lukovića da prizna da mu je „puszi“ najuzbudljivija riječ koju je čuo godinama, ukratko: ništa nije gotovo dok Hollywood ne pokori Srbiju!


BH Dani

13. 12. 2007.
Malkolm i Džeri
Petar Luković


Dok sam pre neko veče benevolentno opušten daljincem švrljao po erotskim i porno kanalima, detaljno proučavajući svaki oblik tuđinske macho penetracije na državotvornu female teritoriju u skladu s međunarodnim polnim pravom – alkoholnom greškom uletim na Prvi Koštuničin TV Program; usred studija veličine omanjeg Kosova bez Metohije, iz stolice u koju je nekako uguran bagerom i potom betoniran, razbaškareno opušten pod naslagom cementa sedi Oficijalni Državni Analitičar g. Đorđe Vukadinović i nešto, vitlajući rukama, objašnjava sugovornici u šoku Borki Pavićević.

Očajnički pojačam ton da nadčovečanskim snagama čula sluha probam da razumem cenjenog g. Vukadinovića čija šarmantna šuštavost presečena frfljanjem u sopran registrima nikako nije nesavladiva prepreka za svaku duboku ili makar pliću primisao; odjednom, voljeni Sv. Đorđe, valjda zamišljajući da ubija Aždahu, započe opravdanu tiradu o poznatom ekstremisti iz hrvatskog Ferala Petru Lukoviću čiji jezik lingue vaistinu teroriše čitav srpski narod kolektivno i pojedinačno, baš u ovom, jebem mu švrću, historijskom trenutku opće homogenizacije kad nam je jedinstvo potrebno kao Koštuničin očni tik!

Zaledim se u mestu, naravno; ispade ona čaša piva i ode u tečnu pizdu materinu; raspade se daljinac na sastavne delove, ostade g. Đorđe na ekranu da nas dignutim prstom upozori kako između hard-core nacista i hard-core Lukovića nikakve razlike nema, kako su sabornost, umerena duhovnost, dss-pristojnost i ekvidistanca jedino oružje "medijskih poslenika" u ovakvoj, svekoliko demokratskoj Srbiji gde se od takve količine nesputane slobode diše punim pušačkim plućima!

Odjednom, ničim izazvan, hor anđela negde u glavi započe pjesmu "I Saw The Light" kao inicijaciju Prosvetljenja: osetim u sebi pohotu da se pretvorim u novinarski Child hibrid: otac Ljiljana Smajlović Ugrica, glavna urednica Politike; majka – gospodin Đorđe Vukadinović; dete Luković vaspitano po svim uzusima Nove Srpske Fašističke Misli + Politike, dovoljno uljudno (hrvatski: uneređeno) da vam pokaže kako je iz Srbije mogućno Politički Korektno izveštavati, sve zahvaljujući dobronamernim kritikama proteklih tjedana upućenim raspolućenom Lukoviću, ovim redom: B92, Politika, Kurir, Press, RTS/DSS, Nova Srbija, Stara Srbija, Udruženje "Naši", Srpski Ravnogorski Pokret, majka Vukadinović & rođaci na internet sajtu "NSFM", otac Ljiljana Smajlović Ugrica, Mirjana Bobić Mojsilović, Ratko Dmitrović, Jelena Milić- Maljković, Miroslav Lazanski, Slobodan Antonić & Gang Of Dveri, Večernje novosti, Glas javnosti, Sutra, Tabloid, čeka se još priopćenje Vladimira Putina glede Lukovića pa da se raspilavimo od sreće što je otkriven Državni Neprijatelj No. 2, tik iza Čedomira Jovanovića! Skrušen u poniznoj snishodljivosti, pokajnički vam poklanjam kolumnu po meri Osveštenog Petra Lukovića: Novi Čovjek za Novo Vreme!

* Svakom srpskom patrioti srce je moralo ubrzano zakucati onog časa kad je saznao da je veličanstveno mudri, nadnaravno inteligentni, vispreni, šarmantni, pravoverni, međunarodnim pravom uspešno izlečen, beskonačno humani Vojislav Koštunica lično izdejstvovao da se drugarici-pevačici Slađani Milošević preko reda dodeli Nacionalna umetnička penzija! Vizija stvarnosti u kojoj Naš Vođa nalazi vremena da brine o Pojedinačnim Pevačkim Penzijama (PPP) govori više od tisuću riječi: ne samo da je Slađana snimila ključne patriotske singlove od kojih je zavisila državnost Srbije ("Ja sam sexy dama", "Amsterdam") nego je dobrovoljno, recentnih tjedana učestvovala u billboard-kampanji "Kosovo je Srbija" što je sasvim dovoljan razlog da se Umetnici obezbedi prevremena državna penzija!

Neosnovane kritike da pomenuta Drugarica ništa pristojno nije snimila već četvrt veka – samo su klipovi koji se podmeću u Koštuničin vlak čiji je mašinovođa dražesno piskutavi g. Vukadinović zvani Visoki C. Možda je duet Slađana/Đorđe uz vokalni tik g. Koštunice onaj čarobni trenutak kad će Svijet shvatiti koliko se grdno ogrešio o srpske seksipilne umetnice? Samo predlažem, politički korektno ne insistiram.

* Unutrašnji neprijatelj hronično alergičan na sadržaj besprizorno otvorene Politike za svaku vrstu provladine kama sutra-poze, u svojoj ekstremnoj oholosti propustio je da primeti da je glavna urednica "najstarijeg lista na Balkanu" na naslovnoj strani u subotu 8. decembra najavila rubriku pod požudnim sex naslovom u stihu "Malkolm i Džeri u srpskoj veri". Tko je pročitao, umalo nije odlepio: Malkolm Tisington iz Londona i Džeri L. Bramli iz Kolorada – javlja Ugricino ženidbeno glasilo – nisu se međusobno venčali kako bi se bizarno moglo pomisliti, nego su pojedinačno, svaki za sebe, pokršteni kao pravoslavci, pod paskom kumova: prvi kum je Velimir Ilić, najslavniji srpski ministar; drugi kum je Gojko Rabrenović, po profesiji "srpski četnički vojvoda", čovek koji je Malkolmu i Džeriju podario "zvanje srpskih četničkih kapetana"!

Umerena i nadasve cool Politika s dopisničkom radošću piše kako su Četnik Englez & Četnik Amerikanac prihvatili politički program "Otadžbinskog pokreta Ravna Gora", da su bili fascinirani naprednim "četničkim idejama", sve mislim da su morali proći kroz obaveznu ravnogorsku probu – da nešto živo prikolju, da puste bradu i istu gurnu u masnu gibanicu, mašu barjacima na Ravnoj Gori, siluju koju Bošnjakinju ili doniraju Ilićevu "Novu Srbiju" – ali je, politički korektno pomisliti da su se Malkolm & Džeri poreski iskreno posvetili Pravoj Veri zbog manjih stopa ili shady-investicija u kojima se verski ništa ne pita, jer nije uljudno, a mi držimo do uljudnosti, otkud vam pare? Važno je, prijatelji, da su Malkom & Džeri srećni; još je srećniji Velimir Ilić; najsrećniji je Vojvoda Gojko koji je dobio 2 bradata inozemna kapetana s nožem u zubima; kad će se, bre, Hrvatska pohvaliti ovom viješću s naslovne strane?

* Vukadinovićev gen proradio u meni; jeste na Dan ljudskih prava 10. 12. usred Beograda bilo fašista, nacista, desničara i ostalog ološa koji su se malo zaneli desnom rukom u obliku pozdrava Vođi – ali "ne više nego u ostalim zemljama", što bi rekao Guru Nove Srpske Nacističke Misli; čak se ni njihov singing repertoar ("Ratko Mladić", "Ubij, zakolji da peder ne postoji!", "Ustaše", "Ubij pedera", "Biće mesa, klaćemo Hrvate", "Spasi Srbiju i ubi se Borise", "Dobićete batine") nikako ne sme shvatiti jednoznačno; reč je o "spontanitetu", kaže Mother Vukadinović, o "revoltu" onih koji ne prihvataju da nam se amputira petnaest odsto teritorije, što je od sada univerzalni alibi za svaku vrstu nasilnog stresa; medijska sreća da su uz ove srpske junake ("Obraz", "Srpske Dveri") stali svi državotvorni mediji – ispravno smatrajući da sve to nije previše bitno ili da je reč o ekscesu ili o izolovanom incidentu – psihološki nas je smirila. Dakle: nema fašizma u Srbiji. Dakle: sve je u redu. Dakle: Kosovo je Srbija. Dakle: Malkolm i Džeri u srpskoj ravnogorskoj ali ipak homoseksualnoj vezi! Nek im je sa srećom!

PPS: PC text Petra Lukovića sukladno je oblikovan PC zvucima sledećih bandova: The Durango Riot, The Do, Zico Chain, White Owl, Woodface, The Velocet, The Proton Energy Pills, Germans, Fortune Drive, Headtrip, Marah, Plumerai, Teletextfile, The Ginger Envelope, The Satelitters, The Sweet Vandals, Zin.


Feral Tribune

Šta ćemo sa tim Perom? Možda da mu damo penziju kao nekim drugim zaslužnim umjetnicima?

ja mislio vi o glumcu Petru Kralju, dok nisam otvorio.
ovaj luković je debil na keca.

U krug u krug u...
Petar Luković

Tri dana posle najnovijih historijskih predsedničkih izbora – uz podsećanje za večito zaboravne Hrvate da Srbi kao autentično-autohtoni istorijski narod s pravom svako glasovanje doživljavaju kao reinkarnaciju svoje pomenute historijske polne veličine (hrvatski: kurčenje), sve je nekako došlo na svoje zasluženo mesto: nadmoćno, sa preko 1.600.000 glasova u prvom je krugu šešeljevski kandidat Tomislav Nikolić porazio aktuelnog državnog i DS predsednika Borisa Tadića (1.450.000), uz matematičko upozorenje da nikako nisu loše prošli ni ostali – Koštuničin favourite ministar raznovrsnih privatnih investicija Velimir Ilić (preko 300.000), Miloševićev obožavatelj Milutin Mrkonjić (244.000) i, naravno, Čedomir Jovanović koji je bez pomoći mađarske manjine i bez Nenada Čanka (koji se preselio na splav Borisa Tadića) osvojio 220.000 najnormalnijih i, ispostaviće se, najdragocenijih glasova.

Tečni utisak zaliven pivom da se Srbija sasvim raspametila i vascelo pomahnitala veselo vratila svojim omiljenim blood šizofrenijama devedesetih godina – nije statistički sadržan samo u mračnom podatku da je preko dva miliona nacionalističko-šovinističko-domaćinsko- rodoljubivo-dementih duša glasovalo za Rusiju a protiv Evropske Unije, za Kosovo po svaku cenu, za XIX protiv XXI stoleća, za RTS, Kurir, NIN, Press, Gazetu, Pravdu i ostale profašističke tabloide, za izolaciju, za Legiju i njegove plaćene ubice, za nove ratove ako ih, srećom, bude; za socijalistički egalizam a protiv privatizacije i bilo kakvih reformi, za pagansku budućnost u kojoj će Srbija biti predvodnik Pravde & Istine... već je istodobni statistički mozaik sadržan u duhovnom obzoru tzv. glavnog Nikolićevog oponenta Borisa Tadića koji se, jebite me nježno, jedva razlikuje od Nikolića, ako se uopšte razlikuje.

Navodna (opet historijska) dilema kako je ovo odlučujući trenutak da se u drugom krugu (prva nedjelja februara) po svaku cenu podrži Tadić, već se pretvara u onu vrstu poznate venecuelanske tv sapunice sa srpskim motivima; potpuno izgubljen Boris Tadić (BoTa) na novim se mitinzima šepuri se sa tri prsta, gurajući seksualni alat u vidokrug Ilićevih pristalica koji mu očajnički trebaju; Tadićeva se retorika ovih se 48 sati pretvorila u očajničku šovinističku monodramu – on govori da „uvežemo sve zastave od 5. oktobra“, pominjući Beograd, Sandžak ali i Rašku oblast, kao da smo pali sa kninske tvrđave pa ne znamo da je Raška oblast srboidni termin za Sandžak; kad je završio sa „umrežavanjem zastava“, Tadić se okrenuo rečnim tokovima – danas je izjavio da će se u „Demokratsku stranku uliti svi oni koji žele u Evropu“, fali samo objašnjenje da li je za ulivanje potreban pojas za spasavanje ili će nas BoTa lično vaditi iz vode, ako se ne ulijemo po propisu.

Ako je za Tomislava Nikoilića ama baš sve jasno: da je u pitanju nesporno dokazani fašista pravoslavnog usmerenja, spreman da svojom tananom rusofilskom dušom u predsedničkom pimp-obliku Srbiju prevede u Putinov krevet, zajebava Evropsku Uniju, učini sve da Srbija nikad ne uđe u to Leglo Zla, pokuša da napravi sranje oko Kosova – The Question jeste po čemu je Boris Tadić, već tri godine predsednik Srbije, drukčiji? Pomenuti je u preko tisuću dana imao bar tisuću prilika da nešto uradi ili nešto kaže ili se obrati naciji ili već da učini bilo šta; ako se njegov zbir dobrih dela svede na činjenicu da je (kao) usvojio nekakvu samohranu mačku i jednom dao krv uz ultimativno TV pokrivanje svih kanala Srbije – a da je u međuvremenu voljenog Vojislava Koštunicu celivao mestom premijera, pristao na donošenje Ustava na najpodliji način – krađom, u čemu su učestvovali članovi njegove stranke, da je pristao da Koštunica vodi spoljnu politiku i određuje prioritete (najnoviji, od danas: „Ili će EU potpisati Sporazum o pridruživanju sa Srbijom što podrazumeva da nema ništa od slanja Misije EU na Kosovo, ili od potpisivanja nema ništa“), da se u nacionalnom zanosu oko Kosova pretvorio u Koštuničin falsifikat tvrdeći da bez Kosova „nema Srbije“, da je sasvim ugodno učestvovao u svim podelama oko Upravnih odbora javnih preduzeća gde je, logično, ubacio sve svoje gladne drugove, da je zaštitio vodećeg srpskog milijunaša Miškovića od Anketnog odbora u Skupštini Srbije (na LDP zahtev) odbijajući da se o „Delti“ uopšte razgovara u Parlamentu; da je prećutao činjenicu da nekakva Republička Izborna Komisija ne poštuje odluku Vrhovnog Suda Srbije i dalje zabranjuje posmatračima iz Velike Britanije i SAD da prisustvuju predsednilčkim izborima, a istovremeno nudi tu mogućnost Rusiji, da je Tadić toliko kohabitirao sa Koštunicom da je telesno srastao sa premijerom od kojeg se ne može polno odvojiti...kako da neko glasa za ovakvog Tadića koji je obrastao Koštunicom, dva tela i jedna, ruska duša!

Videli smo to koliko juče: čkapi Tadić ni reč nije rekao protiv kolonizacijske ideje poludelog dr Koštunice da se Rusima pokloni ovdašnja Naftna industrija, bez tendera, navodno nekakvim sporazumom koji još niko nije video. Koliko je ludilo uzelo maha, pokazuje izjava Tadićevog mafijaškog bossa Draga Đilasa da će Srbija ovim sporazumom sa Rusijom dobiti „više novca nego preko tendera“; otkud Đilas zna šta bi se to dešavalo na tenderu, da nije rusofilna ideja o Belom Magu našla mesto u Vladi Srbije gde se svi ministri goli okupe ukrug i zajednički pevaju mantre protiv EU, s naglašeno ruskim akcentom? Sukladan svojim principima oralnog zadovoljavanja Koštunice na kolenima, sa rukama iza leđa, Tadić ovog petka odlazi u Moskvu, u društvu svojih najboljih prijatelja Koštunice i Ilića, sve verujući da će ga Ilić i Koštunica podržati u drugom krugu, očajnički uveren da pristaje na sve samo da ostane predsednik Srbije. Nije ni svestan kako je dr Voja Koštunica presrećan: možda će on, recimo, podržati Tadića ali tako preko qurca da će svaki Ilićev glasač odmah zaokružiti Tomu Nikolića; konačno, Koštunica će dobiti Predsednika s kojim se u svemu slaže, a u džepu Ugovor Sa Rusima koji je, glup kao što jeste, podržao Boris Tadić, još u speedu da veruje da može da pobedi zahvaljući Voji & Velji.

Kako me za ovu grupu glasača zabole svaka pa i ona q.stvar, ostaju mi ovi moji LDP heroji; ne vredi – pokušavamo da objasnimo DS/DSS moronima – da nam netko iz LDP rukovodstva kaže šta da radimo u drugom krugu; Čedomir Jovanović je lepo objasnio da će svaki LDP član sam morati da odluči šta će sa svojim glasom, što u mom slučaju a bogami i u slučaju svih ljudi koje vrlo volim znači da nema šanse da Boris Tadić dobije naš glas!

Da malo previše budem ličan: ne dam Borisu glas! Ako ga je svih ovih godina nije interesovalo šta mislim i kako glasam – jer sam bio ekstremista, izdajnik, đinđićevac i prijatelj Bebe Popovića – što bi danas tražio glas od mene? Ko jebe Tadića! Neka Tomu pobedi sa svojim prijateljima sa kojim je godinama kohabitirao i lizao se uzjamno: gde su mu sad Kusturica, Paskaljević, Dinkić, Labus, Čanak, Ljajić, Mira Banjac, Zoran Cvijanović ili Ljilja Smajlović, Slobodan Reljić ili predsednica njegovog oralnog fan-cluba Olja Bećković da pred kamerama, u facial shotu, potvrdi svoju ljubav ka demokratskim vrednostima svog Idola? Gde su mu Srđan Šaper i Nebojša Krstić da mu pomognu i smisle još neku „bicklističku“ metaforu tipa „moramo da okrećemo pedale“? Gde su Tadiću danas njegovi „drugovi“ iz Vlade: gde mu je Ilić, gde mu je Jočić, gde mu je bivši ministar pravde – The Idiot – Zoran Stojković o kojem se Boris nijednom nije usudio da progovori?

I šta sad? Ako ne glasam za maloumnog Tadića – spočitava mi se da podržavam fašistu Nkolića, što je jednako tupo kao izbor između Vojislava Šešelja & Milana Milutinovića davne 1998, kad smo pod sličnim obrazloženjima („manje zlo“) glasali za Milutinovića, sluđeni verom da je manje zlo ukusnije ako je naše zlo; danas me svečano zabole Nježnik za rezultate izbora u Srbiji, ako većina srpskih ludaka hoće Nikolića – let it be, ako se odluče za Tadića – opet mi svejedno. Glupe fore kojima nas bombarduju („Ako niste za Tadića, onda ste za radikale“) odavno me se ne dotiču iz fiziološkog razloga što između današnjeg Tadića i današnjeg Nikolića nema nikakve razlike; ako pobedi Nikolić – so what? Pa, zar moja Srbija to nije sama izabrala?

Ukratko, kako kaže jedan od mojih omiljenih pesnika, da dođemo do vrha, prvo moramo da dotaknemo dno: da vidimo koliko je odvratno, hladno i beživotno. Divna prilika da se već uverimo 3.2.2008! Uz poklič: „Down Srbija!“.
Tamo gde joj je i mesto.

Evropa - Mračni predmet čežnje za prosečnošću

Verovatno da ne postoji stanovnik Srbije koji ne bi bio oduševljen kad bi naša zemlja barem malo više ličila na Švedsku. Uostalom, zna se i zašto - „Ladno, al standard...“, kao što se kaže u filmu Lepa sela lepo gore – em ima para, em se zna red, sve funkcioniše ko podmazano - demokratske institucije, socijalna politika, građansko društvo... Ono što, međutim, prosečnom Srbinu verovatno nije toliko poznato, jeste da je Srbija do nedavno po nečemu i ličila na Švedsku! U ovoj tako uzornoj zemlji, naime, zakoni o prikazivanju nasilja i seksa na televiziji krajnje su liberalni. Ne postoji obaveza emiterima da programe sa nezgodnim sadržajima puštaju posle devet uveče, pa serije sa golotinjom i vulgarnim rečnikom, kao što je na primer Seks i grad , roditelji i deca savim normalno zajedno gledaju u popodnevnim terminima. Ovako opušten odnos iskusićete i ukoliko pustite dete da trčkara po nekoj naizgled vrlo respektabilnoj prodavnici suvenira, a ono se na vaš užas, pojavi sa nekim rekvizitom koji biste očekivali da pronađete samo u seks-šopu. Pornografija je takođe potpuno prihvaćena, i dozvoljena za nesmetano emitovanje posle ponoći. Švedska nije i jedina ovako liberalna država – stvari stoje slično i u Danskoj, ali i u naizgled konzervativnoj Italiji, gde porno filmovi mogu da se emituju od 11 uveče, što na kablovskim, što na zemaljskim, što na satelitskim...

Naravno, o uticajima spornih medijskih sadržaja na psihičko zdravlje maloletnika postoje različita stanovišta – od mekših, liberalnih, do krajnje puritanskih – setimo se samo skandala koji je u Americi nastupio kada se Dženet Džekson na sekund razgolitila nastupajući u poluvremenu finala Superboula, zbog čega je kasnije ponizno morala da se izvinjava milionima razbesnelih američkih roditelja. Mada u evropskim zemljama stvari još nisu baš toliko nategnute, ipak preovlađuje stav da se deca od scena nasilja i opscenosti moraju zakonski zaštititi. A nedavno smo se i sami strasno priklonili tom većinskom stanovištu, naravno, na svoj poslovično neorganizovan način, što znači da nova pravila tumači još uvek kako i koliko ko hoće. Tako za sada tv-urednici imaju zadatak da umesto roditelja brinu o tome šta je podobno za njihovu decu, pa imamo onaj crveni kružić sa brojkom u uglu ekrana koji dobronamerno sugeriše da li vaše dete sme da gleda program koji sledi, a koji od kanala do kanala za potpuno iste programe daje sasvim kontradiktorna uputstva. Obavezujuće uputstvo nalaže i da scene nasilja i seksa ne bi smele da se emituju pre ponoći, golotinja samo posle devet, narkomanija, alkohol, cigarete samo u sitne sate.... Tu se raskid sa prošlošću ne završava - na žalost mnogih, a posebno noćnih čuvara, porno filmovi, koji su devedesetih praktično postali deo srpskog medijskog folklora, odnedavno su definitivno proterani sa domaćih televizija.

Iz ove najnovije, „proevropske“ reforme srpske medijske politike, koja za sada, doduše, više živi na papiru nego na ekranu, bez ulaska u pitanje njene (sasvim moguće) opravdanosti, jasno se mogu iščitati dva opšta mesta srpkih evrointegracionih procesa. Prvo glasi: kada se ugledamo na „Evropu“, uvek treba izabrati ono najprosečnije. Neki tamo ugledni članovi i evro-veterani možda imaju pravo da budu ekscentrični, ali mi nikako. Drugo pravilo: kada treba izabrati između više ponuđenih mogućnosti, obavezno se odlučiti za onu koja se najviše razlikuje od postojećeg stanja u Srbiji, jer, zna se - to što već ovde imamo mora po defoltu biti nešto pogrešno i naopako, čitaj – neevropsko. Znači, ako u Srbiji imamo nasilje i golotinju u po bela dana, i porniće u sitne sate, onda je to slika i prilika medijskog haosa i bezakonja, a ako isto imaju, na primer, Šveđani, onda je to samo znak da su u pitanju ljudi slobodnog i otvorenog duha, bez predrasuda. Za Šveđane je to poen, za nas hendikep. Najzad, mi ovde smo Balkan, „unutrašnji Drugi“ Evrope, ekran na koji ona po tradiciji projektuje svoje negativne strane, pa i mi sami sebe, gledajući kroz zapadne naočare, vidimo kao zaostale, nakazne i pogrešne. Nama je, ovakvima kakvi smo, zato bolje da se mnogo ne trsimo, nego da se nenametljivo ušuškamo u evropski prosek. Mi jednostavno, da bismo imali šanse, moramo biti ona prava, standardna, statistička Evropa. A u to ime, razume se, izmenićemo što pre, sve što se izmeniti može.

Evropska Unija, kao simbol večito nedostižnog Zapada, predstavlja naš aktuelni predmet čežnje i frustracije, kome se stremi bez i trunke preispitivanja i kalkulisanja. Slušajući ovih dana zahuktali predizborni marketing, čovek ne može da se otme utisku kako je učlanjenje u Evropsku uniju vrhunski razlog našeg postojanja. Kako, težeći (navodno) sve bližem učlanjenju, mi zapravo težimo konačnom povratku u prvobitno, prirodno i zasluženo stanje evropejstva, jedne ontološke dovršenosti. To i jeste, kako je slovenački kulturolog Mitja Velikonja primetio, ključna odlika evropske ideologije – evrointegracija nije mogućnost, već „objektivna nužnost“, nije „pitanje izbora“ već „izliv neposrednosti“. „Poput svakog drugog mita, i Evropa deluje kao potpuna, zaokružena tvorevina“ koja kod država koje joj streme izaziva „izvornu nedovršenost“, kaže Velikonja.

Istina je, međutim, da tako priželjkivani ulazak u Evropsku Uniju za stanovnike Srbije ne predstavlja na prvom mestu ni „povratak kući“, niti suštinske promene u odnosu prema državi, institucijama, drugačiju radnu etiku, spremnost za upuštanje u neminovna iskušenja na ispitu doraslosti evropskom tržištu. Pre će biti da težnja evropskom članstvu, kada ne znači samo želju za lakšim putovanjem, predstavlja zapravo, za veliku većinu ovdašnjih evroentuzijasta, mahnito širenje ručica u potrazi za brižnim staraocem, koji će nas, kada nas jednom konačno usvoji i privije na svoje monetarne grudi, ubuduće u redovnim obrocima dojiti slatkim i kaloričnim donacijama, investicijama i kreditima.

Zbog toga okapavanje za Evropom ponajviše za Srbiju znači priznanje da nismo sposobni, niti imamo ideju šta bi smo sami uradili sa sobom, pa se zbog toga prepuštamo voljenoj roditeljki da ona razmišlja umesto nas. Razočarani u sopstvene elite, koje su se pokazale nemoćnim da ispune postpetooktobarska očekivanja, sva svoja očekivanja i nadanja preneli smo na evropsku instancu. Samo, problem je što ovaj Evroentuzijazam, kada se izbliza osmotri, neopisivo podseća na Jugonostalgiju, bolesnu žudnju za već pomalo mitskom „zemljom Dembelijom“, u kojoj i nije moralo mnogo da se brine o sopstvenoj sudbini, o zaposlenju, lečenju, školovanju ili rešavanju stambenog pitanja, jer je neko, tamo gore, imao magičnu formulu i rešavao probleme umesto nas. Žudnju za vremenom kada su nam i tromost i nefunkcionisanje sistema, ma koliko jadikovasmo zbog njih, ipak prijali, jer su nam dozvoljavali da manje zahtevamo i od sebe samih. Zaista – stvari se nisu nimalo promenile - od sebe i dalje malo zahtevamo, od drugih i dalje mnogo očekujemo.

Zbog toga i navlačimo, bez trunke kriticizma koji bi dolikovao svakome ko preuzima odgovornost za sopstvenu sudbinu, sve što Evropa ima na čiviluku, nadajući se da ćemo, ako se uspešno zagrnemo i kamufliramo „evropskim vrednostima“, ubediti i sebe i druge kako nismo neki tamo autsajderi zalutali u šesnaestom arondismanu, već legitimni deo te Evrope. To je i ono što nam u finišu ove, kao i svake prethodne predizborne kampanje, šapuću na uvce kao najslađe udvaranje, nadajući se da ćemo biti zavedeni magijom laskavih i obećavajućih reči i poverovati fantaziji. Da je dovoljno ponavljati mantru, i realnost će se sama oblikovati prema njoj. Da je dovoljno biti Evropa, i stvari će se same rešiti. A zapravo bi trebalo da rezonujemo sasvim obrnuto – rešavajmo stvari za početak sami, bez čekanja da ih drugi reše umesto nas, i Evropa će „biti“, ili šta god nam uostalom bude odgovaralo.

Najzad, ne treba ni pominjati da toliko uporno ponavljanje tvrdnje da jesmo Evropa, kao što svaki psiholog-amater dobro zna, samo pokazuje koliko ni sami nismo sigurni u to. Što zbog himeričnosti samog pojma „Evrope“, što zbog toga što nam starija braća Evropljani to večito (in)diskretno sugerišu, a što zbog sopstvene ubijenosti u pojam. Zbog toga i insistiranje na promenama svega i po svaku cenu, zbog toga i želja da postanemo prosečni, da se uklopimo, da pripadamo. A bespogovorno sledbeništvo, nesigurnost i inferiornost, iako se često izdaju za realizam i mudrost, ne predstavljaju zapravo nikakve adute na tom putu, već vrlo lošu startnu poziciju za bilo kakav stvarni napredak, ma kako se on obećavajuće zvao, i bio on najbolji, nužni, jedini put ili ne. Uostalom, Evropu, kakvom je danas zamišljamo, ne može nam niko oduzeti – ona je naš konstrukt, naša fantazija u koju se povlačimo smrvljeni tegobnom srpskom realnošću. A crveni kružić u uglu ekrana, samo je način da tu fantaziju učinimo što ubedljivijom.