Citiraj:
Ауди
Мрак и агресија три битанге били су јачи од енергије стотину пролазника
Видела сам својим очима:
Пре неколико дана, код Београђанке, док стојим на пешачком прелазу, зачујем туп ударац. Један бесан црни „ауди”, ударио је на семафору наранџасти ауто који је стајао испред. А онда га је ударио још једном. Пукло је, браник крнтије висио је на једном шрафу. Затим је возач аудија изашао напоље – био је то човек од тридесетак година у кожној јакни, добро обучен, изгледао је као грађанин Европе. И, почео да шутира ауто који је ударио. У ауту је било петоро људи, очигледно породица, а старији човек за воланом био је у шоку кад је силеџија после шутирања кренуо да му псује све по списку, успут му одваљујући кваку на вратима. Затим су из црног „аудија” истрчала још двојица мушкараца, један је био млад, а други просед, па су и они свом снагом, наочиглед бројних пролазника, кренули да шутирају ауто.
Био је сумрак, и ми који смо стајали на пешачком прелазу могли смо само да видимо како несрећни људи у старом ауту махинално подижу руке да заштите главе од ногу које су летеле ка стаклима.
Пешаци су се згледали у чуду, али нико се није усудио да гласније од шапата каже ишта више од речи „страшно”.
Затим су битанге ушле у „ауди”, дале гас и преко тротоара поред СКЦ-а побегле у правцу Славије. Наранџасти стари ауто остао је да стоји на семафору. Старац за воланом није више могао да затвори врата. Гледао је унезверено око себе и у људе који су прелазили преко „зебре”. Погледала сам у регистрацију. Били су из Лознице.
Почела сам да плачем.
То је слика Србије. Оно у чему живимо, оно са чиме смо се помирили, препаднути да и сами не добијемо батине, да не будемо прегажени пред обешћу црних кожних јакни, скупих одела и сатова, и „аудија”, тог мрачног аутомобила који код нас има симболику ужаса, злочина, криминала и обести. Црни „ауди” који сеје страх где год да се појави, ауто за мрачне типове који се баве мрачним стварима, који туку, убијају, краду, лажу и псују, и који своју моћ најлакше демонстрирају пред слабима, старима и немоћнима. Страх да реагујемо на ужас који се одвија пред нашим очима, оно је што ми је натерало сузе на очи. На улици је сцену посматрало најмање сто људи који су, на крају, само гледали у врхове својих ципела.
Мрак и агресија ове три битанге били су јачи од енергије стотину пролазника – присуствовали смо неправди и насиљу, видели смо уплашене очи недужних путника из провинције, и ништа нисмо урадили. Јер се битанге нису шалиле, јер су хтеле да униште, изгазе, сатру, онога који се зауставио на семафору, а није их питао да ли то да уради. Јер они одређују правила у јавном простору, пошто су јачи, пошто имају средства. Јер је представа за пролазнике у центру Београда требало да буде нека врста показне вежбе, друштвеног огледа о томе како изгледа бити човек у старом аутомобилу, и како изгледа бити пролазник.
Битанге су група, клан, чопор бесних вукова који су у Србији нешто као опште место. Црни аутомобил, са оним круговима напред, злослутни је знак наше стварности у којој царују нервоза, бука и бес, и у којој свака логика, правда, истина, достојанство, пристојност и нормалност морају да устукну пред разјареним зверима које ломе све пред собом, и које су изгледале као да би могле сваког тренутка да из својих јакни и одела поваде пиштоље и направе масакр.
Јер су били мало нервозни. Јер су били љути. Јер за њих други не постоји. Јер је ауто који су ударили био стар, што значи да је био ничији. Да у њему седе људи који су нико. Да је дозвољено да га ударе још једном, и да га поломе. Јер су знали да на обест и агресију овде мало ко реагује, да се за тако нешто не одговара. Јер је крнтија за ударање. Јер крнтије само сметају у саобраћају, а старе људе би требало побити. А људи из провинције ионако заслужују лекцију. Јер живот овде не вреди ништа. Ничији живот овде не вреди ништа – ни животи оних у наранџастој крнтији, ни животи нас који смо то гледали.
Старац је остао да стоји на семафору држећи руком разваљена врата.
Србија не може бити срећна све док је овако уплашена од типова који у тамним аутомобилима никада не седе сами.
М. Бобић-Мојсиловић
http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=52095
Ужас. Нек нам је Бог у помоћи у борби против сотона.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
