2. према времену у коме се исплаћује главница, дијеле се на:
једнократне обвезнице - код којих се главница (номинална вриједност, вриједност на коју гласе) исплаћује одједном – у року доспијећа
ануитетне обвезнице – код којих се главница отплаћује периодично.
3. према начину обезбјеђивања отплате, дијеле се на:
хипотекарне обвезнице – код којих емитент залаже своју имовину као гаранцију да ће обавезе по основу обвезница бити исплаћене њиховим имаоцима. Уколико емитент не буде способан да исте измири извршиће се продаја те имовине и тако омогућити наплата потраживања која власник има према издаваоцу обвезнице
гарантоване обвезнице – за чију исплату о року доспијећа гарантује одређено правно лице као што је на примјер комерцијална банка, што значи да власник обвезнице може своја потраживања из обвезнице да наплати од банке уколико емитент нема средстава за исплату својих обавеза по основу обвезница
негарантоване обвезнице – код којих власник своја потраживања по основу обвезнице коју посједује може да наплати једино од емитента.
4. према могућности откупа прије рока доспијећа, дијеле се на:
опозиве – које у себи садрже право емитента да их откупи прије рока доспијећа, по унапријед утврђеној цијени која је, по правилу, већа од номиналне вриједнсоти обвезнице
неопозиве – које у себи не садрже право емитента да их откупи прије рока доспијећа.
5. према томе ко се јавља као емитент обвезнице, дијеле се на:
државне обвезнице – које емитује држава односно, овлашћени орган ради обезбјеђења средстава из реалних извора ради усклађивања прилива и одлива буџета односно за покриће тренутних буџетских дефицита као и антиципативне буџетске потрошње
муниципалне обвезнице (обвезнице локалних органа власти) - које емитују градови, региони, школе, универзитети и сл. Ради обезбјеђивања потребних средстава за финасирање буџетског дефицита локалних органа власти, за изградњу школе, болнице, уличног освјетљења, спортских објеката
корпоративне обвезнице – које емитују предузећа било да су то јавна предузаћа, транспортна и индустријска предузећа, банке или друге финансијске компаније.
6. Разликујемо још неке врсте обвезница:
Замјенљиве (конвертибилне) обвезнице – које се могу замијенити за одређени број обичних акција, према унапријед утврђеном рациу
Партиципативне обвезнице – које своим власницима дају право, не само на камтау већ и на учешће у расподјели нето добити предузећа
Обвезнице са пут клаузулом (put bonds) – које власнику дају право да их прода емитенту по унапријед утврђеној цијени
Корпоративне обвезнице дефинишемо као дужнички врједоносни папири које најчешће издају велике и успјешне компаније у циљу прикупљања потребних новчаних срдства, у случају када је новац на тржишту капитала јефтинији и приступачнији него путем класичних банкартских кредита. Корпоративне обвезнице носе већу каматну стопу од државних и муниципалних обвезница, али и већи ризик поврата уложених средстава. Предности су релативно лаган пласман те мањи трошкови издања од издавања акција. Покровитељ издања по правилу су јенда или више пословних банака, које процјењују прикладност појединог предузећа за издавање корпоративних обвезница.
Доходовне обвезнице су обвезнице за коју исплата камате зависи о довољној заради предузећа. Компанија је обавезна плаћати камату на доходовне обвезнице само када је камата зарађена. Може постојати кумулативна могућност, кад се за одређену годину неисплаћене камате акумулирају. Ако компанија заради нешто у будућности мораће платити кумулативне камате до границе коју зарада допушта.
Муниципалне обвезнице или обвезнице локалних власти су врједоносни папири које издају локалне - општинске и државне власти. Утржак од ових обвезница користи се за финансирање пројеката од јавног интереса као што су школе, комуналије и системи за транспорт. Постоје двоје врсте ових обвезница: опште и приходне. Опште обвезнице немају нека одређена средства као осигурање, нити је неки извор прихода одређен за њихову отплату. Умјесто тога, њих подупире добра вјера и бонитет издаваоца. Приходне обвезнице подупиру новчани ток одређеног пројекта који ствара приходе.
Међународне обвезнице се дијеле на двије групе: стране обвезнице и еурообвезнице. Стане обвезнице издају се у једној земљи а продају у другој. Номинална вриједност обезнице изражена је у валути земље у којој се обвезницом тргује. Еурообвезнице су обвезнице које се издају у валути једне земље али се продају на другом националном тржишту.
1.4. Предности финансирања обвезницама
Неке од предности финансирања обвезницама:
Трошкови финансирања конкурентним традиционалним кредитним линијама
Смањење изложености према појединачној пословној банци
Присутност на тржишту капитала омогућује:
o Подизање рејтинга издаваоца
o Квалитетни маркетиншки ефект
o Лакше пласирање нових издања
Транспарентоно задуживање
Флексибилан извор финансирања (приликом издања одређују се предмети)
o Рок доспијећа
o Валутна клаузула по потреби
o Отплата главнице
o Пријевременеи откуп
Најчешће финансирнаје без колатерала (хипотеке или залога)
Велики интерес медија за оваква издања
Приказује сувремену опредијељеност манаџмента према тржишту капитала
У случају муниципалних обвезница становници су у могућности суфинансирати пројекте у властитом граду/општини.
1.5. Разлика између обвезница и акција
Власници односно, законити имаоци обвезница су кредитори предузећа емитента, а не његови власници
Обвезнице као хартије од вриједности доспевају после одређеног времена и тада их емитент мора откупити од њиховог имаоца по њиховој номиналној вриједности. Акције пак, немају рок доспећа и могу остати неисплаћене све док постоји предузеће емитент. Наравно, то не значи да ће новац који је њихов ималац дао приликом куповине, остати “заробљен” све до престанка постојања предузећа. Напротив, власник може да их прода по њиховој тржишној цијени у оном тренутку за који се он сам одлучи и тако да дође до потребне готовине.
Камата, као приход од обвезница, представља уговорну обавезу емитента. То значи да је он мора исплатити. У противном следе санкције – принудна наплата. Дивиденда пак, као приход од акција не представља правну обавезу емитента, све док је управни одбор акционарског друштва званично и не објави
Битна карактеристика камате је и та што је она унапред уговорена, док износ дивиденде који ће бити исплаћен зависи од оствареног пословног успјеха. То значи да она може бити и знатно виша од камате, уколико акционарско друштво успешно послује, али и знатно нижа у случају лошег пословања акционарског друштва - емитента.
Право контроле акционарских друштава представља једно од основних права власника акција, док то право не постоји код купаца обвезница
Уколико дође до ликвидације или банкротства акционарског друштва тада власници обвезница имају приоритет у односу на власнике акција у наплати својих потраживања из ликвидационе односно, стечајне масе.
1.6. Трговање обвезницама
У основи постоје три начина трговања дугорочним хартијама од вриједнсоти:
непосредна купопродаја између продавца и купца
купопродаја на нациналном тржишту
купопродаја преко берзе дугорочних хартија од вриједнсоти.
Непосредна продаја иземђу продавца и купца је продаја дугорочне харитје од вриједнсоти без посредника (из руке у руку). Купопродаја на националном тржишту обавља се путем посредника. Та купопродаја обавља се преко великих банака. У великим банкама постоје посебни орагнизациони дијелови коији се баве тим пословима. Поступак се састоји у сљедећем: примљени налози понуде и тражње од клијената међусобно се сучељавају и када се поклопе у свим елементима закључује се купопродаја.
Берза дугорочних хартија од вриједнсоти је инситуционално организовано и регулисано секундарно тржиште дугорочних хартија од вриједнсоти са строго утврђеним правилима трговања и критеријума који се морају испунити за увођење дугорочних хртија од вриједности у берзу ради продаје. Кажемо да је берза, у принципу, секундарно тржиште дугорочних хартија од вриједности стога што се прва продаја дугорочних хартија од вриједнсоти врши или непосредно, или на националном тржишту. Берза не може имати у посједу хартијеод вриједности којима се тргује на берзи, нити их може куповати или продавати сама. Цијена дугорочне хартије од вриједнсоти утврђује се на слободној, јавној аукцији сучељавањем понуде и тражње сваке поједине харије од вриједности којом се тргује на берзи. По критерију котирања на берзи постоје двије врсте дугорочних хартија од вриједнсоти: хартије од вриједности које не котирају на берзи и хартије од вриједнсоти које котирају на берзи. Хартије од вриједнсоти које не котирају на берзи су оне за које нису испуњени услови у погледу бонитета да се уведу на берзу. Таквим хартијама од вриједнсоти се тргује мимо берзе с тим што се и та трговина обавља око берзе, па се често каже да је то црна берза. Хартије од вриендсоти које котирају на берзи дијелимо на хартије од вриједнсоти које је издала држава или ужа територијално-политичка заједница (државне хартије од вриједности) и хартије од вриједнсоти које су издала предузећа, банке и други привредни субјекти. Хартије од вриједности које су издала предузећа, банке и други правни субјекти подлијежу провјери бонитета, при чему је та провјера врло ригорозна ца циљем да се заштите купци од преваре и губитака. Свака берза има своје посебно тијело које цијени бонитет дугорлчних хартија од вриједности и директно одлучује о укључивању дугорочне хартије од вриједности у листинг берзе.
Прва продаја дугоророчних обвезница врши се или директно некој финансијској институцији, или се продају публици преко специјализоване финансијске организације као посредника. Посредник се може јавити као гарант да ће обвезнице продати, чиме преузима ризик продаје и директно постаје први купац или продају може вршити у улози комисионара. У првом случају посредник покрива своје трошкове из разлике између цијене по којој је платио обвезнице предузећа које их је издало. У дргуом случају посредник наплаћује комисиону провизију од предузећа.
Учесници на берзи су лица која имају дозволу од одговарајућег органа берзе за трговање дугорочнихм хартијама од вриједности на берзи. Према типу берзе и начину организције берзе, сви учесници на берзи могу се сврстати у три основне групе:
берзанске посреднике или мешетаре, које се на енглеском зову и брокери, њемачком маклери или сензали, француском цуртери, а сви они чине прву групу тзв. интерних учесника на берзи ефеката,
берзанске трговце који се у Америци зову дилерима, у Лондону брокерима,у Њемачкој хандлерима, који су у принципу, представници банака, инвестиционих трустова и свих других посредничких институција на тржишту капитала, а сви чине другу групу, тзв. Екстерних учесника на берзи ефеката, и
остале учеснике на берзи ефеката без овлашћења за трговање дугорочним харијама од вриједнсоти (представници банака, новнинари и друга публика).
|