Warrior of the Light je napisao:
Da, ko zna... Meni je tamo ipak bilo "pretijesno".
Kad sam se udaljio od crkve, u suštini me prestala zanimati...
Mislim ono, nek rade šta hoće, ali sebi; problem nastaje kad oni
(ili bilo ko) proglase duhovni monopol i počnu da pljuju po svemu ostalom, e to je za žaljenje.
Ja nisam osjećao mržnju prema crkvi kad sam je napustio,
ali izjave nekih njenih članova (između ostalog i članova ovog foruma)
učine ponekad da se ta mržnja javi (što možda njie loše,
jer mi pruža priliku da proučavam sam fenomen mržnje
Мржња је лоша у сваком погледу.
Али заборављаш да је основа Цркве саборност, сабрање,
које нам није увијек по вољи јер нас има свакаквих и јако различитих.
Управо је то сабрање прилика да надрастемо себе,
и научимо се уважавати другачије и Другога.
Као она прича из Јеванђеља када Младожења прво призива своју родбину и пријатеље за Трпезу,
а онда када се они не одазову шаље слуге да изађу на тргове и сазову све "и зле и добре".
Господ прича кроз приче како прво позва "народ одабрани", Израиљце.
Citiraj:
И одговарајући Исус опет
рече им у причама говорећи:
Царство је небеско као човек цар
који начини свадбу сину свом.
И посла слуге своје да зову званице на свадбу;
и не хтеше доћи.
Опет посла друге слуге говорећи:
Кажите званицама:
Ево сам обед свој уготовио,
и јунци моји и храњеници поклани су,
и све је готово; дођите на свадбу.
А они не маривши отидоше овај у поље своје,
а овај к трговини својој.
А остали ухватише слуге његове,
изружише их, и побише их.
А кад то чу цар онај, разгневи се
и пославши војску своју погуби крвнике оне,
и град њихов запали.
Али они побише и протјераше пророке које им је слао.
А онда позва све "и зле и добре":
Citiraj:
Тада рече слугама својим:
Свадба је дакле готова,
а званице не бише достојне.
Идите дакле на раскршће и кога год нађете,
дозовите на свадбу.
И изишавши слуге оне на раскршћа
сабраше све које нађоше, зле и добре;
и столови напунише се гостију.
На нама је да покажемо трпљење и према тим "злим",
и према духовно "кљастим и нејаким",
да не би били као онај фарисеј,
старозавјетни угледник, који је осуђивао цариника
а они су тада били омражен слој друштва јер су сурово
наплаћивали порезе за римљане:
Citiraj:
Два човека уђоше у цркву да се моле Богу,
један фарисеј и други цариник.
Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако:
Боже! Хвалим те што ја нисам као остали људи:
хајдуци, неправедници, прељубочинци
или као овај цариник.
Постим двапут у недељи;
дајем десетак од свега што имам.
А цариник издалека стајаше,
и не хтеде ни очију подигнути на небо,
него бијаше прси своје говорећи:
Боже! Милостив буди мени грешноме.
Кажем вам да овај отиде оправдан кући својој,
а не онај (фарисеј).
Јер сваки који се сам подиже понизиће се;
а који се сам понижује подигнуће се.
Зато и кажем да вјеру не гледамо по онима који поред нас стоје или предстоје, већ смо сви позвани на "свадбу јагњетову",
и сваки кроји своје духовно "свадбено одијело".