Види шта ја имам
Било је папа-јеретика - Хонорије, рецимо).
У були од 18. новембра 1302. папа Бонифације осми је устврдио:
„Ми објављујемо, тврдимо, одређујемо, проглашавамо да је потчињеност римском првосвештенику за људско биће неопходан услов спасења”.
Папа Еуген (ах ти Еугени!) је 1439. објавио да „римски првосвештеник има власт над читавим светом”, а була папе Павла Четвртог из 1559-е онима који су му верни ставља до знања да „римски
првосвештеник, који је на земљи заменик Бога и Господа нашег Исуса Христа, има пуноту власти над народима и царствима, и свима суди”.
Ово учење још увек важи и међу савременим римокатолицима, па тако и међу свим њиховим педофилима и фра-сотонама!!!
Тако је бискуп Буго 1922. издао књигу „Црква” у којој се
каже да Христос у Причешћу присуствује само „половично”, и да је у тој најсветијој Тајни он „нем”; друга Христова „половина” је - сами папа, кроз кога, тобож, Христос „говори” (несрећни паписти стално заборављају на папе какав је био тровач Александар Борџија, један од
најкрвожеднијих зликоваца Ренесансе; о осталим „непогрешивима” да и не говоримо).
Буго вели:
„Идите Исусу, Који говори: идите Папи (...) Папа је Исус Христос
(!) скривен под покровом који посредством људског органа
наставља своју друштвену службу међу људима”.
Занесени Буго бунца о „слатком осећању који се окуси пред Дарохранилицом (где је папистичко псевдо-причешће,
”хостија„), и крај папиних ногу”...
Чак је и њемчур из такозване „хрватске”, Штросмајер, својевремено јавно протествовао против папске „непогрешивости” па је био ућуткан!
Овакав однос према папи омогућио је папама да стекну
огромну моћ коју они и до дана данашњега поседују; јер,
бити „намесник Христов” и „непогрешив у питањима
вере”, имати право да ти кардинал у току мисе љуби колено
- зар то не значи осетити се свемоћним и
неприкосновеним, сматрати самог себе богом?
За Православне Хришћане то је богохулство у највећој могућој
мери јер Христу, истинитом Богу и истинитом Човеку, није
потребан никакав „намесник”!
Он, као вечни Архијереј, кормилари Црквом својом која броди према Царству небеском.
Дух Свети, Дух Истине и Правде, учи и упућује
Православне на сваку истину и на сваку правду, па је јасно
да у Цркви нити има, нити може бити „непогрешив” човек.
По учењу Светих Отаца чувар истине није ни Епископ, ни
сабор Епископа самих за себе, него сав Народ Божји,
наслеђе Отца и Сина и Духа Светога.
И Епископ може да погреши; и Сабор Епископа може да погреши; и многи
Верни могу да погреше!
Али Дух Свети, Непогрешиви и Свесилни, свагда има Своје верне пријатеље и сведоке кроз које у доба заблуда и догматских застрањења блиста истина Откривења датог Цркви!!!
За сва недела папизма криве су папе чији су несрећни
следбеници постали човекопоклоници, сматрајући речи
папине важнијим од речи Христових!!!
Зато је узалудно очекивати да ће се неки (било који!) папа „покајати” за злочине усташа и папиних фра-сотона, над Србима у Другом светском рату!!!
Јер, онда би морао да се „покаје уназад” за све своје
претходнике, почев од оних који су дали „благослов”
крсташима (крижарима, јер „криж” и Часни Крст није исто!) да у својем Четвртом рату похарају Византију, опљачкају и покраду Свету Софију и да настоје да покатоличе Православне Ромеје.
Морао би папа да се каје због инквизиције, због језуитских злодела, због слања војске на Србију и Русију, због унијаћења у Славонији,
Далмацији и на Украјини, у Белорусији, Румунији!!!
Морао би да се каје због прогона Светогорских Монаха; морао би
да се каје због река и мора крви које су његови следбеници
пролили убијајући Православне „шизматике”, протестанте,
Јевреје, Црнце, Индијанце!!!
Као што неко примети - то је теоријски могуће, али је психолошки неубедљиво.
Јер, како рече наш Православни Епископ Његош: „Крв је људска храна наопака”, а институција папства због које је толико крви проливено од
своје наопакости се ни до данас није ослободила.
Не заборавимо: управо због папизма и Инквизиције на Западу
је настао атеизам, својеврсни страх од „суровог” Бога Кога
су западњаци видели у поступцима својх папа, кардинала,
бискупа и њима подређених!!!
Трагедија западног човечанства је у лажном хришћанству, у безизлазу
„непогрешивости” једног човека, који „намесникује”
Христу, кривотворећи Његов Пречисти Лик не само на
своју, него и на пропаст многих Душа папи потчињених!!!
Само из те перспективе постаје нам јасно зашто је Запад, та
„колевка демократије и слободоумља”, у својим дубинама
тако „толерантан” и пун мржње према према онима који друкчије мисле.
До пада у папску јерес, сав Запад је био Православан, и
многи Божји Угодници су заблистали следећи Христа,
Исток са висине.
Италија се прославила Исповедницима и
Мученицима раног Хришћанства (Мошти Светих Петра и
Павла и данас почивају у Риму), Светим Амвросијем
Миланским, Светим Венедиктом Мурсијским, као и Светим
Римским Епископима - Православним папама (папа значи
„отац”) - Светим Григоријем Великим, Светим Лавом
Великим, Светим Мартином Исповедником итд.
У Француској су се јавили пустињаци у Галији, чији је живот
описао Свети Григорије Турски (из града Тура), као и
многи Благоверни Краљеви!
Ирска је имала Светог Патрикија Равноапостолног, који је са острва Молитвом протерао змије још у четвртом веку!
Шкотска је имала Светог Ајону, Светог Колумбана, Светог Мунга!
Егнлеска Светог Мученика Краља Едварда!
Било је Православних Светаца међу Германима и међу Романима, исто као касније међу Западним Словенима (рецимо, међу Чесима - Свети Вацлав
и Света Људмила).
Сви су они веровали у Бога у Кога ми верујемо и исповедали Га на начин на који Га ми исповедамо, Причешћујући се Христом којим се ми
Причешћујемо и Освештавајући се Духом Којим се ми Освештавамо!
Али, од кад је Запад ОТПАО од ХРИШЋАНСКЕ Православне
Цркве и увео читав низ догматско-канонских новина,
страних Светом Писму и Светом Предању, тамо Светаца нема!
Не значи да нема добрих и душевних, милосрдних и
искрених људи, али Светаца нема и не може бити зато што
је Дух Свети одступио од оних који су почели да живе и
мисле јеретички!!!
Подсетимо се само једне чињенице - папски назови „свештеници” не могу да освештају водицу на њихово Богојављење, него су, упркос молитава и обреда, принуђени да је СОЛЕ да се не би покварила!
Православни пак, Благодаћу Духа Божијег Водицу Освештавају једном
заувек и она се никада не може укварити!
За Светост је неопходно бити у општењу са Светом Тројицом онаквом
какву је открио Логос Божји, Господ наш, Исус Христос!
Папска јерес уопште ни не зна за обожење нествореним
Божјим Енергијама којима човек од грудве блата постаје
усвојено Чедо Небеског Оца!
Њени теолози верују да је Благодет тварна, а не нестворена, и да се Светост задобија индивидуалистичким путем, самодовољношћу јуридичко-
моралистичког типа, као и сумњивом „мистиком”.
Тако, рецимо, постоји мистика „срца Исусовог” и „срца
Маријиног”, иако Свети Оци на саборима изричито
забрањују обоготворења било ког дела Христовог или
Богородичиног тела!
Римокатолички мистичари су увек били у већој или мањој прелести, бавећи се молитвом на пијетистички и сентименталистички начин и примењујући технике молитве које су забрањене од Светих Отаца (на
пример, Игнацио Лојола је језуитима оставио „духовне вежбе” које се састоје у замишљању слика из Христовог живота, што је пуко фантазирање).
Према томе, ни Франциск од Асизе, ни Тереза од Авиле, ни Иван од
Крижа нити било који други католички подвижник нису свети у Православном Хришћанском смислу те речи.
Сам процес канонизације код паписта умногоме је сумњив,
заснован на правничком и моралистичком приступу, а
често је реч о пуком администрирању „светима” одређеног
краја или области.
Има и трагикомичних примера.
Тако је Јованка Орлеанка у своје време била спаљена као вештица, од исте те „цркве”, а након неколико столећа је канонизована; и Терези од
Авиле претила је ломача, а папа је у деветнаестом веку
„свецима” прогласио неколико инквизитора, од којих је
један за живота био толико омрзнут да је, као свештено
лице, и за време мисе у цркви стајао у оклопу и са копљем које је одлагао тек када се причешћивао.
Убили су га рођаци једне од инквизиторових жртава! Папа га је
римокатолицима понудио као „мученика”.
Такође, читање књига које су писали папски писци и
мистичари је веома опасно, пошто та дела обилују „духом
заблуде”.
Дело Томе Камписа „О угледању на Христа” је,
како објашњава Свети Игњатије Брјанчанинов у „Азбуци
Духовног Живота” (књига објављена и код нас), пуно
прикривене гордости која се заклања маском смирења, а
везу са Богом своди на распаљено маштање о „љубави” и
„милости” Бога према усамљеној души, која ни не осећа
потребу за Црквом као литургијском заједницом.
На жалост, код нас су биле популарне књиге попут „Спјева о
богочовјеку” извесне Марије Волторте, десетотомне збирке
фантазија и вулгарно чулног препричавања Еванђеља, које
никакве везе нема ни са Светим Писмом, ни са Светим
Предањем Православне Цркве.
Црквена заповест: „Јеретичке књиге не читати” најпоузданији је путоказ кад се сретнемо са неким од папистичких дела, јер, како каже
Свети Исак Сиријанац, ништа тако не може да наоружа
духа хуле против нас као читање јеретичких књига!
Када су отпали од пуноте Цркве, паписти су своју „веру”
почели да схватају спољашње, као нешто што се мора
испуњавати по сили ритуалистичке навике и закона, више
људског него Божијег.
Свештенство их је застрашило представом немилостивог Бога - „инквизитора”, за ситницу су могли да буду спаљени на ломачи, а папска „црква” је била установа за спровођење папине тираније.
Није онда ни чудо што су се Западњаци, жељни да се повремено
„опусте” и сачувају од таквог притиска, почели да се у
поједине дане у години понашају разуларено, простачки, па
и богохулно, што им је, као својој незнавеној „дечици”
(како их назива достојевски у „Браћи Карамазовима”),
Велики Инквизитор и допуштао.
Постојао је, међу папистима, празник луда или празник
магарца, тобож у спомен Богородичног и Јосифовог
бекства с богомладенцем у Египат.
У центру празника је био - магарац!!!
Служене су тзв. „магареће мисе”, праћене комичним магарећим ревањем, „И-а!”.
Ове мисе су, веровали или не, одржаване у катедралама, а кад се заврше, „свештеник” је, уместо благослова, три пута њакао!!!
Верни су, уместо „амин”, такође одговарали њакањем!!!
За њихов Ускрс су у храмовима причане масне шале!
Први је опет почињао „свештеник” са предикаонице.
То се звало „risus paschalis” - ускршњи смех.
За Празник луда бирани су лакрдијашки опати, бискупи и надбискупи, а у црквама непосредно подређеним папи чак и лакрдијашки папа.
Михаил Бахтин, описујући овакве „празнике”, бележи следеће:
„За време свечане службе изабраног лакрдијашког епископа у самом
храму кадило се, уместо тамјаном, изметом.
После ”богослужења„ клер је седао у таљиге натоварене изметом;
клерици су се возили улицама и бацали измет у народ који
их је пратио”.
Пародичари, често фратри и жупници, писали су пародије на „Оче наш”, „символ вере”, „Богородице дјево”, а сачинили су и тзв. „Литургије” -
пијаница и коцкара.
На врхове катедрала стављане су фигуре демона, химере, а на иконостасима изображаване срамотне слике!
Православним Хришћанима