|
Pero Zubac
MOSTARSKE KISE
U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
jos nedozrele.
Govorio sam joj ti si deriste, ti si balavica
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reci,
govorio sam joj ti si andjeo, ti si djavo,
telo ti zrelo, sta se pravis svetica,
a padale su svu noc neke modre kise
nad Mostarom.
Nije bilo sunca, nije bilo ptica, niceg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, sta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sacuvaj Boze,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kise,
ona je bila raskosno bela u sobnoj tmini
al’ nije htela to da cini,
nije htela il’ nije smela,
vrag bi joj znao.
Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oci ptica, njena bedra srna,
imala je mladez, mladez je imala,
ne smem da kazem,
imala je mladez, mali ljubicast,
ili mi se cini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea - sve me je pitala,
a na oknu su ko bozicni zvoncici moga detinjstva
zvonile kapi
i nocna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.
Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psici.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi vazna,
Svetlana, Svetlana, znas li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i kojestarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.
Vodio sam je po Kujundziluku, po ašcinicama,
svuda sam je vodio,
u pecine je skrivao, na cardak je nosio,
pod mostovima se igrali zmurke, Neretva zdrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
sto je divan, saputala je, sto je divan.
Kolena joj crtao u vlaznom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u dzamije je vodio, Karadjoz-beg mrtav, premrtav
pod teskim turbetom;
na grob Santicev cvece je odnela,
malo plakala, kao i sve zene,
svuda sam je vodio.
Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pisem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i nista vise,
a padale su svu noc nad Mostarom neke
modre kise,
ona je bila raskosno bela u sobnoj tmini
al’ nije htela to da cini,
nije htela, il’ nije smela,
vrag bi joj znao.
Ni ono nebo, ni ono oblacje, ni one krovove,
bledunjavo sunce - izgladnelog decaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh sto je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadzivece nas;
ni one teske, modre kise,
o jesen besplodna, njena jesen...
Govorila je o filmovima, o Dzemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tuzno, malo placljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se - on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
“Oslobodjenja”, ni ono grozdje polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kise,
ljubila me je po cele noci, grlila me
i nista vise, majke mi,
nista drugo nismo.
Posle su opet bila leta, posle su opet bile kise,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lisce po trotoarima, ni one dane,
ja vise ne mogu, ja vise ne umem
izbrisati.
Pise mi, pita me sta radim, kako zivim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kise,
ona je i sad, kaze, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi bas nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede lazi.
Govorio sam joj o Ljermontovu, o Sagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
citala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, zutilo sunca,
malo mora,
prve joj noci i koza bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se decacima sto skacu
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skacu – bas su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluca...
Onda su dolazile njene cutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otici nekud, otici daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao...
Prste je imala dugacke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izadji, eto te pod stenom,
nisam valjda corav,
nisam ja blesav, hajde, sta se kanis,
dobices batine;
kad je ona trazila - mogao sam pobeci
u samu reku - nasla bi me,
namirise me, kaze, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno zurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vesala o koncice,
volela je ruze, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.
Pitao sam je sta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natasu Rostovu, svasta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushicenja – hoce, hoce,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voce:
ne sme i ne sme, ne bi to ona ni za zivu glavu,
vidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da bas on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.
Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si djavo, ti si andjeo,
sve sam joj govorio.
Nista mi nije verovala.
Vi ste muskarci rodjeni lazovi,
vi ste hulje,
svasta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kise...
Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, jos nedozrele.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
nisam te dugo vidjela, cmokic 