|
БЕРНСКИ ПРЕДМЕТ ”СИОНСКИХ МУДРАЦА”
- аутор је професор, академик Међународне Словенске академије наука, образовања, уметности и културе,
преузето са сајта Rus-sky.com -
У јануару 1997. године држао сам предавања у разним градовима Швајцарске по позиву тамошње Националне партије. У слободно време пошло ми је за руком да порадим у архивима. Најзанимљивији налази очекивали су ме у Бернском државном архиву. Он је јединствен по томе што се у њему чува седам томова материјала процеса над ”Протоколима Сионских мудраца” (треба рећи да је у свету теми ”Протокола” посвећено најмање четиристо књига и четири хиљаде чланака). На тај начин добио сам јединствени материјал који никад раније није био објављиван.
Године 1932. против Швајцарске националне партије била је предата судска тужба. Њени активисти продавали су то ”неприлично” издање на степеницама казина града Берна. Процес је трајао пет година и ради учешћа у њему из многих земаља позвано је било на стотине сведока. Задатак је гласио: представити ”Протоколе” као прљави фалсификат, који је саставио било жандармеријски генерал Рачковски било писац Сергије Алексанрович Нилус. Бернски суд је 14. маја 1936. признао веродостојност ”Протокола”, али је већ 1. новембра 1937. године Апелациони суд у Цириху поништио то решење.
Вратимо се међутим почетку те приче. У јесен 1901. године у руке Нилуса дошао је рукопис на француском језику – протоколи 24 тајних заседања руководитеља некакве тајне масонске ложе односно заседања ”Свеобштег Савеза Израиљћана” (скраћено АЛИТ), познати као ”Протоколи Сионских мудараца” (ПСМ).
Њихову суштину амерички историчар Волтер Лакер изразио је на следећи начин: ”Они за свој циљ проглашавају уништење свих постојећих тронова и религија, уништење свих држава и стварање на њиховим рушевинама светску јеврејску империју. на чије чело ће сести император из дома Давидовог... почасна обавеза свих грађана биће доушништво и међусобно потказивање. Влада ће се немилосрдно обрачунавати са онима који јој се противе. Саучесници у завери, масони на пример, биће ликвидирани: један део ће бити побијен, а други протерани у казнене заводе преко океана...”
9. децембра 1901. године на свом имању ”Залатарево” у Орелској области С. А. Нилус довршио је превод текста ПСМ на руски језик. Сергије Александрович је решио да упозори руско друштво о опасности која му прети путем објављивања докумената. Међутим, предухитрили су га. Прво, 1903. године, новинар Паволакије Крушеван одштампао је документ у петербуршким новинама ”Знамја”, а потом је други Молдављанин, Георгије Владиомирович Бутми де Кацман издао текст ПСМ као засебну књижицу под насловом ”Корен наших несрећа”. Укупно је изашло шест петербуршких издања Бутмијеве књиге (од 1905. до 1997. године) под насловом ”Разобличавајући говори. Непријатељи рода људског”, у Казану – једно издање 1907. године под називом ”Исечци из древних и савремених протокола Сионских мудраца”. Било је и анонимних издања.
У децембру 1905. године Нилус је успео да објави текст у Царском Селу средствима месног одељења ”Црвеног крста” у склопу књиге ”Велико у малом и антихрист као блиска политичка могућност”. Текст ПСМ био је опремљен поднасловима и разликовао се од издања Крушевана и Бутмија читкошћу и складним распоредом материјала. Брзи излазак књиге на светлост дана у тиражу од 2.000 примерака помогла је дворска дама велике кнегиње Јелизавете Фјодоровне Е. А. Озерова, која је ускоро постала супруга Нилуса. (Објављивање Протокола у књизи ”Велико у малом” благословили су св. Јован Кронштатски и св. Старац Оптински Варсонуфије – примеба Ј.В.)
1911. и 1917. године ПСМ поново излазе у саставу Нилусове књиге ”Велико у малом” и ”Близу је, пред вратима”, у тиражу од 3.000 односно 5.000 примерака. Судбина последњег издање је, међутим, била трагична. Крајем фебруара 1917. године 3.000 примерака, тек одштампаних у типографији Тројицко-Сергијеве лавре, било је припремљено за слање у Москву. У Петрограду се одиграла Фебруарска револуција, масонска Привремена влада књаза Г. Е. Левова, заузета хиљадама послова, успела је да се међу првима сети антимасонске књиге и изда наређење да се цео њен тираж уништи.
Преостали део примерака Нилусове књиге ”Близу је, пред вратима”, који су руски емигранти изнели из земље, почео је да се распрострањује по Европи и Америци. Од 1919. године текст ПСМ почео је да се преводи на стране језике. Први је то учинио један од сарадника генерала Лудендорфа. Данас су Протоколи преведени на 80 језика.
После 1917. године заједно са Русијом чашу страдања до дна је искапио и Нилус. Хапшења 1924. и 1927. године, изгнанства, истраге, претреси, промене места живљења... А подвижник се, без обзира на све, молио и писао је до конца својих дана други део књиге ”На обалама Божије реке”. У 68. години живота, 14. јануара 1929. године, у селу Крутец, четири врсте удаљеном од Александрове Слободе, С.А. Нилус је окончао земаљски живот.
Мит о Сергију Александровичу, час као мистификатору, час као лаковерној жртви мистификатора поникао је од лаке руке француског језуита грофа Александра ди Шајла. Године 1909. је посебно допутовао у Оптину пустињу да се сретне и поразговара са Нилусом који је тамо живео. Међутим, отприлике десет година пре Нилусовог издања ПСМ, рукопис ”Протокола” је већ стајао на располагању прокуратора Московске синодалне канцеларије Филипа Петровича Степанова. И у најмање две губерније, Тулској и Орловској, јавила су се издања ПСМ 1895. и 1897. године.
Данас не располажемо ни једним примерком тулских издања. Познато је такође да се најмање до шездесетих година 20. века копија једног примерка чувала у збирци Пашуканиса у рукописном одељењу Државне библиотеке СССР ”В. И. Лењин”, а да је затим тајанствено ишчезла. Године 1934. фотокопију четири странице тог примерка совјетске власти послале су бернском суду. Немачки превод текста био је израђен за потребе парнице и до данас је сачуван у Вејнеровој библиотеци у Лондону. Постоји још један доказ у корист постојања другог издања 1897. године: у америчком тајном документу од 13. новембра 1918. године фрагменти ПСМ двапут се цитирају управо по том издању, које је могло доспети у САД преко Б. Бразуља, руског емигранта који је сарађивао са Стејт департментом.
Године 1884. кћер руског посланика у Лисабону генерала Глинке Јустинију (Јулијану) Дмитријевну Глинка послао је у Париз генерал Оржевски, секретар министра унутрашњих дела. Њен задатак била је истрага у вези са злонамерним замислима непријатеља Русије. Она је поткупила члана ложе ”Мизраим” Јосига Шорста-Шапиро са циљем прикупљања корисних података. Шорст је био киван на цео свет зато што је две године пре тога у Лондону његов отац био ухапшен и осуђен као фалсивикатор новца. Изгледа да су то ”наместили” масонски кругови. Шорст је предложио Глинки да од њега откупи важан документ за 2.500 франака. Глинка је затражила сагласног Петербурга и добила је. Када је Шорст добио новац, он је Глинки предао документ на једну ноћ, да изради копију. То су били ПСМ, изрезани бритвом из некакве књиге на француском језику. ”Сионски мудраци” су ипак сазнали о нестанку и осумњичили Шорста. Он је морао да бежи. Ипак су га нашли у Египту и убили – тако сведочи француска полиција. Глинка је хитно отишла у Петербург и тамо представила документ генералима Оржевском и Черевину да с њим упознају цара Александра III. Ипак, до императора документ није никад стигао. Червин, чувајући се освете богатих Јевреја. уплашио се и оставио ПСМ код себе. Касније, после његове смрти 1896. године, по завештању, примерак ПСМ био је уручен цару Николају II. Черевиново завештање је сачувано. Сами текстови, које је у рукама држао Николај II налазе се, можда, у архивама III Одељења у Москви. Међутим, само описи тог архива обухватају 250 томова. По мом мишљењу он чека своје истраживаче.
У мом поседу налази се фотокопија писма Глинке Царици Марији Фјодоровној. То је извештај о испуњењу поверљивих задатака. У писму се, у подробностима, говори о предлозима које су представници АЛИТ начинили Александру III. Император је, наравно, одговорио одбијањем. (Из других извора нам је познато да је АЛИТ осудио Императора на смрт и да га је затим отровао његов лекар). Јулијана Глинка је посећивала кабинете великаша, тражећи правду и истину и захтевајући хитно објављивање завереничког документа. ”Сионски мудраци” су пак против ње измислили интригу, да је она, наводно, аутор скандалозне књиге ”Света Русија: двор, армија, духовништво, буржоазија и народ”, коју је у ствари написала француска списатељица Жилијет Адам. Александар III се разгневио и прогнао Глинку на њено породично имање у Чернском срезу Орловске губерније.
Тамо је почетком 1890-их година Јулијана Глинка срела своје суседе – чернске велепоседнике. Једном од њих, мајору и предводнику дворјанства Чернског среза Алексеју Николајевичу Сухотину (1848.-1903.) она је поверила свој драгоцени рукопис. Он је достојно проценио документ и предао га свом пријатељу Филипу Петровичу Степанову.
Али, када и где је настао текст ПСМ? Научници Ј. Делевски, В. Бурцев, Н. Кон и њихови многобројни наследници сложно тврде да су аутори ПСМ били сарадници шефа руске тајне полиције П. И. Рачковског (радио у Паризу од 1884. до 1902. године) М. Головински и И. Манасевич-Манујлов. Они су наводно фабриковали ПСМ у париској Националној библиотеци по угледу на ”Дијалог” Мориса Жолија, а срамну работеу фалсификатора откриле су тобож кнегиња Екатерина Радзивил и Хенријета Херблет. У Берну је уваженим дамама било постављено питање: када су оне виделе како је фалсификован документ? Одговор је гласио: 1904. или 1905 године. Међутим у то доба Рачковског већ две године није било у Паризу, а руски текст ПСМ је већ четири пута био издат у Русији.
Постоји и други поглед: ПСМ јесу веродостојан документ, они се налазе у низу сличних тајних докумената 19. века – Посланице ”Свеопштег савеза Израиљћана” (1860), Посланице Светског савета масона” (1871.), ”Кајзеровог сна” (1890.), који су настали у окриљу јеврејских и масонских организација које су служиле јеврејској буржоазији и помагали јој да оствари свој тајни циљ – владавину над светом. За то постоје посредне потврде: тајни спис из 1895. године адресиран на Департман полиције ”О тајни јеврејства” и тајни меморандум грофа Ламсдорфа (1906. г.). На овом месту је време подсетити се чињенице, да је апелациони суд у Берну 1. новембра 1937. године признао неодрживост мишљења о лажности документа – ПСМ. Ево шта сам успео да пронађем у Бернском архиву:
Сведочење немачког делегата првог Конгреса Циониста Алфреда Носигеа (Берлин), који је 1901. године испричао пољском композитору Падеревском, да је у Базелу, августа 1897. године, у паузи између 32. и 33. заседања Савета старешина заиста читан и разматран текст ПСМ на француском језику. О томе је сведочио и други учесник Конгреса, творац најпознатије енциклопедије у Русији ”Брокхаус и Горон”, Савелије Константинович Ефрон, који с касније крстио у Православље.
Сведочанство Андреја Петровича Рачковског, сина жандармеријског генерала и наводног фалсификатора антисемитског документа. Он је показао да његов отац никад није показивао одбојност према Јеврејима, ако ни због чега другог, а оно зато што му је мати била Јеврејка, а Јевреји су били и најближи његови сарадници у париској резиденциј. Андреј Петрович је објавио што предаo2;е суду опужбу против клеветника: грофа Ди Шајла и Екатерине Радзивил – k
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
