@munja
Све док се држим ван политике ја немам неки "интерес" због којег бих имао другачије мишљење од овог, али чим бих се ухватио у коло политике не сумњам да би се тај интерес појавио и да бих другу пјесму пјевао (вољно или невољно). Тако да, манимо се политике, кандидатуре, идеала и промјена "кроз грађанско дјеловање и демократски парламентарни систем". Ево, нпр. ако паркирам на зеленој површини код своје зграде то је знак да ћу дефинитивно сврнути државне милионе ако будем у прилици. Логика је једноставна - кад паркирам противно прописима ја користим максимум своје друштвене моћи који ми је на располагању да некажњено кршим прописе (ситна сам риба, па је и досег моје друштвене моћи ситан). Ако се моја друштвена моћ прошири логика сурово каже да ће моја злоупотреба исте такође да се прошири јер моје понашање јасно упућује на то да не поступам према неким моралним или законским нормама, већ према властитом ћефу. Будући да сам рођеном брату рекао да не постоји сценарио да бих гласао за њега на неким изборима управо са примјером овог паркирања, онда ти је јасно шта мислим од кандидатури и гласовима.
Просто - не вјерујмо пјесницима и политичарима.
@wizzy
Не, мислим баш на то да ако имаш другу некретнину губиш право на икакав попуст на првој некретнини. У својим подстанарским номадским потуцањима по БЛ уочио сам много људи из Шипова, Мркоњића, Дубице, Приједора, Прњавора... који имају станове у БЛ, а живе у својим градовима. Многи су нереновирани, на граници усељивости (или испод - част изузецима), често зврје празни (логично) и смањују број станова у оптицају. Можда сам наиван, али када би му скинуо попуст на 50+ у Шипову (пардон, Ушипову) можда би већи број станова био у оптицају и смањивао цијену. Исто вриједи и за опорезовање станова у изградњи... Не знам, нисам школовао, говорим на основу неких својих промишљања. Идеја је да се уочене негативне појаве кроз одређено вријеме оптерете компликацијама и трошковима да би се учиниле неисплативим и тиме (можда?) стабилизовало тржиште. Нпр. Пореска ти само звекне рачун за све што се води на тебе, а да твоја обавеза буде да докажеш да на нешто имаш право на попуст због овога или онога, те да имаш тошак што новца, што времена и бирократије да пожлиш да све то одјебеш и тражиш неки нормалнији начин да инвестираш вишак новца који имаш (иначе, рентијерство је основни знак пропадања економије - бескорисно је, за њега није потребна ни иновативност ни вјештина, само безобразлук и везе, и води поремећајима на тржишту).
@laoce
Ти нудиш примјер зашто главну препреку икаквом дјеловању представљају грађани, више него политика. У мом приједлогу пореске олакшице на станарину нису због социјалних ствари, већ због спречавања негативних појава које се уоче и нису трајног карактера. Нека идеално замишљена друштвена динамика би била да држава служи да све учеснике у неком друштвено-економском процесу доведе у однос приближно једнаке моћи (раднике и послодавце, подстанаре и станодавце...), те да води рачуна да ниједна страна не претегне и на тај начин доведе до монопола, картела, манипулација, итд. Нпр. ако неко ствара вјештачке несташице било које робе на тржишту, онда у идеалном сценарију држава интервенише да разбије такве појаве и доведе до изједначавања, а сценарији дјеловања су различити зависно од тога која роба или услуга је у питању.
Повратак у реалност - идеалне државе нема, грађани не желе идеалну државу јер имају своје ситне сопственичке интересе који би неком рационалном политиком могли бити доведени у питање, па се и противе. Флоскуле и политички програми служе да сви симболички ријеше у глави своје когнитивне дисонанце, али пажљиво водећи рачуна да се ништа конкретно не уради. Суштински, нема наде да ће икада икакво рационално рјешење заживјети, јер ни људи нису (супротно увријеженом мишљењу) рационална бића, већ високо ирационална.
Дакле, ово је био мисаони експеримент, а не нешто што је оствариво. Зато га и треба тако посматрати.