Svako od nas ko preslistava stampu sa prostrora bivse Yu, cesto moze naci tekat koji govori o negativnom odnosu okoline prema Romima. Skoro sam citao jedan takav tekst koji govori o polozaju Roma u Mostaru, Zagrebu, bilo je i nekih tekstova koji govore o njihovom polozaju u Sarajevu. Ovom prilikom prebacujem jedan tekst iz Politike Beograd od 30.08.05.godine, koji moze posluciti kao polazna osnova za nase komentare na temu" Romi i okolina", ili "Odnos okoline prema romima". Dakle, kako rijesiti ovaj drustveni problem?
Pozdrav Zah
-----------------------------------------------------------------------------------
Ширење зле идеје
Шта је већи жиг срама: нехигијенска насеља или расизам
(Први од четири наставка)
„Циганска је туга преголема, нико не зна шта се Циги спрема”, гласи рефрен познате песме београдских Рома која подсећа на дане када су их фашисти, почетком четрдесетих година прошлог века, хапсили на Чубури и одводили у непознатом правцу, заувек. Њихова стрепња од неизвесности шта им се то спрема, у данашњим условима, појавила се у другачијем облику.
Због најава градских власти да ће легализовати ромско насеље у комшилуку и поставити контејнере, што ће изазвати пад цена станова у околини, око 250 станара зграда улица Јурија Гагарина и др Ивана Рибара у јулу је блокирало важну саобраћајницу у Новом Београду. Забринута грађанка је завапила: „Већ имамо Кинезе, доста нам је тога”.
Напетост је расла и у ромском насељу испод Железничког моста и станице у Тошином бунару. Потровани су пси, бачени молотовљеви коктели, а пламен је тешко угашен, јер куће са смолом на крову лако горе. Нападачи су долазили после поноћи. Викали, бацали флаше, камење, претили... Роми су организовали страже.
Тих дана су у Новом Београду растурани и леци (чија садржина је објављена у јавним гласилима) с поруком: „Народ увек побеђује. Ко смо? Грађанска иницијатива грађана Општине Нови Београд. Шта нисмо? Расисти, националисти, истурено одељење било које политичке странке или невладине организације. Окупили смо се спонтано, као реакција на изјаве, усмене одлуке градских власти... која се односи на постављање привременог насеља металних контејнера за социјално становање Рома с пратећим двориштима за сакупљање секундарних сировина...”
Неки грађани су исписивали пароле против Рома, а заштитници њихових права су поручивали: „Следбеници `браон` филозофије су већи жиг срама од свих нехигијенских насеља заједно”.
Пук`о кабл
Готово истовремено, у панчевачком насељу Топола, код Азотаре, погинула је дванаестогодишња Ениса Далити, одлична ученица основне школе, док је покушавала да набере печурке. Налетела је на електричну жицу под високим напоном. Полиција је установила несрећан случај. „Ето, пук`о кабл...” Девојчица је била Ромкиња, а власник поседа и чувар Србин. Рођаци и комшије су помишљали на освету. Искра сукоба само што није упалила ово насеље у коме живе већином Роми, али и избеглице из свих крајева бивше Југославије. Слажу се и помажу, како ко може и уме. Хигијену једни држе, други не држе, али није било никаквих међуетничких размирица. Све до овог случаја. У Спољностарчевачкој улици ћуте. Деца јесу понекад крала из воћњака и повртњака, али опасно је и забрањено штитити посед струјом. Стрепња је завладала у станишту близу фабрике хемијских производа.
Расисти не припадају само „скинхедсима” него их има и међу интелектуалцима, као и међу обичним грађанима који не би живели у близини Рома. Њихови тихи гласови могли би се сабрати у један бучан глас: „Не желим да ми онако нечисти, прегласни, у дроњцима и с голом децом, тандрчу с коњима испод прозора, да копају по контејнерима и разбацују све што им не треба, не никако... Да су чисти и мирни, е онда би, можда, могло. Рецимо, као у Аустрији – ван града се купи земљиште, угради инфраструктура и уселе се Роми. Нека тада певају и играју колико им воља...”
Немају Роми ништа против насеља које личи на гето, само да не живе овако како их живи већина. Упркос томе што имају другачију боју коже и начин живота, Роми су опстајали у Србији, можда више него у било којој другој земљи. И пристизали са све четири стране света вођени својим симболичким точком који их вековима разашиље путевима судбине.
Свуда их прати сиромаштво. Зашто? Неки би рекли да је у питању њихова „ментална мапа”, одсуство радних навика и дисциплине, „узаврела крв”, склоност изгредима и просјачењу, генетско и обичајно наслеђе које се не да зауздати. Други ће то порицати и указивати на оне ређе Роме који су „успели у животу” благодарећи сплету повољних околности и личном таленту и труду. Већ је пословичан одговор једног Рома на питање зашто су такви какви су: „Необразовани смо зато што смо сиромашни, а сиромашни смо зато што смо необразовани”. Други је додао: „Ако нисмо школовани, осуђени смо на вечиту симбиозу са ђубриштем”.
Скала расизма
Последњих година, деценију можда, у Београду и свим већим градовима Србије, али и надомак села где то могу, насељавају се колоне тамнопутих избеглица са Косова и Метохије и прогнаника из земаља бивше Југославије и Европе. Према подацима Уједињених нација у Србији живи око 507.000 Рома, а по мишљењу др Рајка Ђурића, дугогодишњег бившег председника Светског конгреса Рома, сада помоћника главног уредника Танјуга – више од 800.000: „Они су најбројнија национална мањина, чак и уз подложност етничкој мимикрији, када се изјашњавају као припадници већинског народа”.
Слабо су напредовали и стекли неку врсту одбојности коју ће социјални психолози протумачити „као страх и стид наспрам ароганције и насиља оних других. Стид да се јавно изјашњавају као Роми имају чак и неки припадници младе ромске елите интелектуалаца који су завршили факултете, али још нису нашли одговарајући посао. Чак ни у владиним организацијама за Роме нема запослених, младих и образованих припадника нове националне мањине у Србији”.
О опхођењу према Ромима говори архитекта и урбаниста професор др Владимир Мацура из Друштва за унапређење ромских насеља: „Скала иде овако: Не бих баш волео да мој син седи у истом разреду с њима. Не бих желео да ми се син ожени Циганком. Не бих да станују у комшилуку. Не бих никако волео да се доселе. Тако се зла идеја шири, прикупљају потписи, направе демонстрације, преграђују улице. Следећи, последњи степен расизма је – узећемо све расположиво оружје...” И наставља:
„Пре двадесетак дана у неком граду у Словачкој грађани су подигли зид између свог насеља и ромског слама. То је урађено на почетку декаде Рома (2005-2015). Слично се догодило у Чешкој крајем деведесетих година у месту Усти Над Лабем, због чега их умало нису примили у Европску заједницу која је извршила притисак на чешке власти, а тај зид је однет у зоолошки врт. Насеље је остало неограђено, а актери похапшени...”
Ваљда неће стићи дотле.
|