banjalukaforum.com

Ne znam je li veća vrijednost snimanja ovog filma u tome da se šira svjetska javnost konačno upozna sa Jasenovcem (a po polemikama se vidi da i te kako ima odjeka), ili upravo da ta srpska omladina dođe malo do sebe po tom pitanju, jer je i nama to postalo onako nešto uzgred, eto pročitalo se na jednom času istorije i zaboravilo, ajde da vidimo šta je rekao Rasta i Karleuša...

Ovo su braća koja su glumila malog Budu
22. Feb 2021 24237
Podjeli:

Foto: rthn.co.me
Nedavno je objavljeno da u filmu koji izaziva pažnju publike i medija širom svijeta „Dara iz Jasenovca“ reditelja Predraga Antonijevića „glume“ trojica malih Novljana. U ulozi dječaka Buda, koji osvaja srca publike na prvi pogled, na smjenu su trojke Luka, Simon i Jakov Šaranović, sada trogodišnjaci.

Marija Šaranović, majka trojki koje na svoj način „nose“ priču naravno uz malenu Biljanu Čekić, kaže danas da nije sigurna da bi ponovila ovo iskustvo, mada bi priznaje nova ponuda bila izazovna i primamljiva, a i ona bi nakon stečenog iskustva znala šta ih čeka i kako da se o svim detaljima dogovara. Dok smo razgovarali sa njom čula se vesela igra dječaka, a Marija nam je govorila kako je do saradnje sa filmskom ekipom došlo.

Luka, Simon i Jakov bili su u bazi podataka beogradske kasting agencije iz koje ih je nju i njenog supruga Nikolu, pozvala Sara Marinković. Nakon prvog razgovora ona je došla u Herceg Novi.

- Dali su nam, sedam dana da odgovorimo na ponudu, i kada smo odlučili da je prihvatamo sve se brzo odvijalo, sjeća se Marija, rođena u Pančevu, živjela u Kotoru a onda odabrala grad iz koga je njen suprug, pomorac Nikola. Snimanje je bilo jako naporno, povremeno mnogo napornije nego što smo mogli da pretpostavimo. Bilo je situacija kada je snimanje trajalo do jedan, do dva sata ujutru, za scene u kojima se zahtijevalo da dječak spava. Pred kraj smo jedva čekali da se sve završi. Dok je bilo lijepo vrijeme dječaci su se igrali sa ostalom djecom, trčkarali okolo, a sve je bilo mnogo komplikovanije kada je zahladilo. Najteže je bilo kada smo se budili i uspavljivali na snimanju, sjeća se Marija.

Pamti da je Luka progovorio na snimanju, ali i da je snimanje nešto skraćeno zbog dječaka koji su brzo rasli.

- Tokom ta tri mjeseca oni su promijenili uobičajene navike, vrijeme za jelo i spavanje, ali su, uprkos svemu dobro reagovali na sve što ih je okruživali i što im je bilo novo.

Marija je film „Dara iz Jasenovca“ pogledala. To je. kako kaže, bio sasvim drugačiji utisak, jer je sve scene ona punom snagom proživjela onda kada su snimane.

- U subotu sam sve videla upakovano, montirano, sa muzikom i još nisam sredila utiske. Očekivalo se dosta od filma, a vidim da je kritika podijeljena. Neko kaže da je sve teško, neko da je film ispunio očekivanja, a neko opet da je sve to trebalo da bude eksplicitnije i snažnije pokazano, i logor i stradanje te djece, priča Marija. Nije očekivala jedino da se oko ovog ostvarenja podigne toliko prašine i u sferi politike.

Uprkos podijeljenim mišljenjima, kako kaže naša sagovornica, jedno je sigurno, film „Dara iz Jasenovca“ nikoga ne ostavlja ravnodušnim, a podatak da je svjetsku televizijsku premijeru pratilo 2.650.000 gledalaca govori o zainteresovanosti publike za ostvarenje koje govori o stradanju Srba, Roma i Jevreja u logoru Jasenovac.

Emotivne reakcije potvrda su opet da se o zločinima ne smije ćutati kako se oni nikad i nigdje ne bi ponovili.

rthn.co.me

I dok cijeli svijet priča o „Dari iz Jasenovca“ i o izvanrednoj glumi male Dare, sa druge strane u njenom rodnom kraju, Kozarskoj Dubici, građani skupljaju novac da ona konačno dobije svoju sobu.

Naime, glavna glumica ovog istorijski važnog filma o stradanju srpske, romske i jevrejske djece u logoru Jasenovac tokom Drugog svjetskog rata, Biljana Čekić živi jedan potpuno drugačiji život od onog, kako većina misli, glamuroznog glumačkog života. U selu Sreflije nadomak Kozarske Dubice ona zajedno sa bratom, sestrom i ocem, živi u kući u kojoj su tek prošle godine uspjeli da namjeste jednu spavaću sobu za njih troje, te dnevni boravak i kupatilo. Sve do prošle godine živjeli su zajedno sa bakom i djedom u maloj kući. Ova porodica se finansira od očeve skromne, ali kako sam kaže, redovne plate, a školovati tri đaka od kojih najstarija putuje u drugi grad u školu nije ni malo jednostavno.

Upravo zbog svega toga, ali i iz ogromne zahvalnosti prema maloj Biljani koja je predstavila patnju svih onih koji su imali sreće da prežive golgote logora Jasenovac, Ljilja Garača, humanitarka iz Kozarske Dubice odlučila je da pokrene akciju uređenja potkrovlja kuće, ali i jer je željela da ljudi vide da je riječ o skromnoj, radničkoj porodici, koja je ovakav uspjeh zaslužila.

„Njih troje svaki dan pješače od Sreflija kroz šumu paro kilometara do sela Božići odakle se voze autobusom za školu. Pored akcije za kuću, plan nam je i da joj kupimo biciklo kako bi joj taj put do škole bio lakši i zanimljiviji. Želja mi je bila da sa ovom akcijom sređivanja kuće damo Biljani do znanja da smo uz nju i da smo ponosni što je svojom odličnom glumom ispričala priču u ime svih ljudi ovog kraja. Plan nam je da Biljana, ali i njeni brat i sestra dobiju svako svoju sobu, jer su do sada boravili u jednoj maloj sobi sve troje“, kaže Garača.



Ona dodaje da ima ljudi koji su komentarisali da će Biljana biti plaćena za svoju glumu, pa da nema potrebe da se sređuje kuća, međutim ova akcija je, dodaje ona prvenstveno želja da se pruži podrška i neka vrste nagrade od naroda ovog kraja za Biljanin doprinos.

„Zahvaljujući ljudima dobre volje, a među njima su i donatori iz Gradiške Petar Kukavica, Srđan Čekić i Goran Ilišević, mi već sada imamo projekat, te smo obezbijedili namještaj, materijal za struju, grijanje i kupatilo. Ostaje još da prikupimo novac da se riješi grijanje i da se sredi stepenište“, kaže ova Dubičanka.

Biljanin otac Radovan još uvijek je pod utiscima zbog cjelokupne situacije. Kaže nema odmora od poziva ljudi koji se javljaju iz cijelog svijeta, od Australije, Amerike, preko Balkana, pa sve do ljudi iz našeg kraja. Ponosan je, ali kaže,još uvijek ne zna šta ih je snašlo.

„Ja sam sa Biljom bio na svim snimanjima kao njena moralna podrška i još tada sam naravno bio jako ponosan, međutim tek kada je film izašao i kada su ljudi počeli da zovu shvatio sam koliko je ona napravila značajnu stvar. Mi smo skromna porodica i nikad ni od koga ništa nismo tražili. Podigao sam kredit da bismo se uselili u novu kuću i naravno da sam srećan kada sam čuo da će im srediti kuću da svako ima svoju sobu. Ne znam kako da se zahvalim svima. Bilju su dočekali i primili i načelnik naše opštine, ali i gospodin Milorad Dodik i sve su to velike stvari za našu porodicu“, kaže ponosni otac Radovan.

Ukoliko želite pomoći akciju sređivanja kuće porodice Biljane Čekić, možete to učiniti uplatom na broj računa 567-301-50005183-22 Sberbank, na ime Radovan Čekić.

Dajana ILIĆ

BANJALUKA - Radovan Čekić, otac djevojčice Biljane, koju je svijet upoznao po ulozi Dare iz filma "Dara iz Jasenovca" izjavio je za Srnu da njegova porodica nije socijalni slučaj kako njega i njegovu porodicu predstavljaju pojedini mediji u Republici Srpskoj i Srbiji, kao i da nikada nije tražio pomoć od bilo koga.

Odlican film.

Cak i u prici o Jasenovcu , koji je najmanje x100 zlo prema svim drugim neljudskim dogadjajima u istoriji ovih prostora, autor je ubacio nekoliko jakih niti o ljudima koji su ipak gledali da pomognu i pokazu da svi nisu isti. Takvih je uvijek bilo medju nama. Naklon do poda i s tim ovaj film za mene ima jedan ogroman plus naspram nekih drugih filmova o ratnim zlocinima.

Nisam emotivac ni placipicka, ali mi je bar 3 puta bilo na ivici suza.

Nedeljko Neđo Goga sa samo četiri godine doživeo je užase u ljudskim klanicama u Staroj Gradiški, Jasenovcu i Sisku, a u ispovesti priča o tome kako su mališani izgladnjivani do smrti, mučeni i zverski ubijani

Nedeljko Neđo Goga (84) u ranom detinjstvu doživeo je razne užase u hrvatskim logorima.

"Ustaše su mi nos isekle. Brat je odsečeni komad prilepio krpom. Nos je u prljave rite uvio da zaustavi krvarenje. Bajonetima su mi butine bušili, a još uvek imam fobije od čizama jer su njima srpskoj deci testise drobili kako se više ne bi razmnožavali", rekao je on na početku potresne ispovesti.


Ocu se ne zna grob

U ovim logorima srpska deca su tokom Drugog svetskog rata mučena na najmonstruozniji način, izgladnjivana su do smrti i ubijena na nezamislivo zverski način, a Nedeljko, danas slikar i skulptor, čudom je uspeo da preživi pakao od kojeg se i đavo stidi.

"Otac je ratovao na Kozari, a mi nejač smo ostali u pozadini. Pala je Kozara. Svi su izginuli. Otac je tu poginuo spasavajući ljude u zbegovima. Niko nije mogao da ih sahrani, ostali su na ledini. Životinje su se sladile njima.

Kad su spasioci došli, samo su kosti pokupili, tako da ne znam gde je ocu grob. Mi koji smo bili u pozadini skupljeni smo i saterani u zbirni logor u Staroj Gradiški, a ja sam potom sa starijim bratom prebačen u Jasenovac", priča Nedeljko dok mu se slike užasa nižu pred očima.

To što su tamo doživeli normalan um ne može ni da zamisli. Potoci krvi, vrisci očajnih majki, kliberenje časnih sestara dok se mališani muče, utiskuju se neizbrisivo u sećanje.

"Preda mnom su klali decu. Trebalo je u nekoliko navrata i ja da budem među njima, ali se svaki put desilo da me neki svetac spase i pomeri na neku stranu. To su strašne stvari. Zakolju dete, pa ližu krv s noža. Sećam se, u Jasenovcu jednoj Nedićki prilazi ustaša.

Traži joj da pomazi bebu. Ona ne da. Otima joj i dovikuje drugom koji je pet-šest metara dalje: 'Evo ti da vidiš kako je lepa beba!' Uzme dete za nogu i zafrljači ga. Ovaj je dočeka na bajonet i kaže: 'Evo, majko, vraćam ti dete'", priča Goga.

U dečjem logoru u Sisku deca su sistematski izgladnjivana. Neđa kaže da su deca bila toliko gladna da čak i oko ograde nije bilo trave.


Zlo časnih sestara

"Pobrstila su je dokle god su mogla da dohvate. I onda tako izgladneloj deci donesu veliki kazan. Istresu na zemlju pomije. Deca vrište, otimaju se, jedno drugo guraju, a ono vrelo. Krene vriska. Pakao. A časne sestre se smeju", priseća se sagovornik.

U logoru u Sisku časne sestre su stavljale tucano staklo u hranu kao dodatak obroku. Pregladnela deca su to znala, ali glad je bila jača. Mnogi su umirali, Nedeljka je brat spasao.

"Imali smo dugačke košulje, brat hranu koju su bacali na zemlju u košulju nagrne, donese mi i kaže: 'Ne smeš da jedeš dok ne očistim'. Izbaci velike komade, ali pojedemo sitne. Staklo i dizenterija su učinili svoje, tako da su mi creva visila. To se posle okorilo. Tako me je majka i iznela iz logora. Drugi su umirali.

Crno vino njega podseća na krv, a čizme i dan-danas izazivaju neprijatan osećaj.

"Ustaše kada vide dečka da sedi, zakorače ga. S jedne strane mu nogom pritisne leđa da ga podboči, a s druge mu čizmom drobi testise. To je nezamislivi bol", kaže Neđo, koji, uprkos svemu što je preživeo, ume da se nasmeje, pa kaže da kod njega nisu završili posao:

"Ostalo mi je jedno, a zanimljivo kasnije sam dobio ćerke", jednojajčane bliznakinje.


Silovali su mi zaklanu sestru
Nedeljkova sestra je još na Kozari stradala, a uspomena na to kako je ustaše siluju zaklanu ne prestaje da ga proganja:

"Ustaše su je uhvatile na stazi, na prašnjavom putu. Silovali su je. Brat i ja smo bili u žbunu, vrlo blizu. Gledali smo. Držao mi je ruku na ustima da ćutim. Otimala se uporno. Zaklali su je i nastavili da siluju. Ona se tako otimala, iz grla joj je izlazila krv i padala u prašinu. Imala je kike. Zabrljale su se krvlju. Ta slika mi je ostala, pa kad sam bio momak i ljubim devojku u vrat, ja se presečem".

Čudo ga izbavilo

Neđo je po logorima proveo više od godinu dana. Veruje da ga je spasla Sveta Petka:

"Majka je bila pomoćnik mitraljesca na frontu na Kozari. Bezbroj puta mi je ovo pričala. U gluvo doba jedne noći na grudobranu se pojavila žena u belom i obratila se majci. 'Slavka, Vaso i Neđa su ti živi', rekla je ta žena. Majka je mislila da smo poklani na Kozari. Mitraljezom je žežila po ustašama i govorila: 'Ovo je za Vasu. Ovo je za Neđu.' Svetila nas je. Ta žena joj je rekla da se nalazimo u logoru u Sisku: 'Ako ne dođeš za tri dana, Neđo će ti umreti, a i Vasa neće dugo.' Okrenula se i otišla. Nije bilo ni traga ni glasa od nje. Majka se presvukla i otišla u Gradišku. Našla je prijateljicu koja je udata za visokog oficira. Dobila je ausvajs i mogućnost da može da usvoji decu. Kad je ušla u logor u Sisku, nije joj bilo dobro. Pričala mi je: 'Ceo logor se okrenuo oko mene, jer sam videla decu svojih sestara, braće, komšinica, a ja samo vas mogu spasti.' Deca su trčala oko nje i molila: 'Teto, usvojite mene.' Pitala je: 'Ima li neki Vasa?' On ju je prepoznao. Rekao joj je: 'Molim vas, i moga brata da ponesem.' Ja sam bio vreća kostiju. Samo oči u sredini glave. Kolena su bile lopte, a butine cevi obložene kožom. Creva su visila iz mene. Nisam mogao pričati. Imao sam tešku dizenteriju. Spakovala me je u krpe, da se ne raspadnem. Hrvatima je rekla: 'Ovog ću baciti, mali nije hteo bez brata.' Tako smo došli u Štrbac", prisećao se Neđo.

BANJALUKA - Proslavljeni reditelj Lordan Zafranović pred ljudima iz filmske branše i medijima danas je u Vijećnici Kulturnog centra Banski dvor predstavio projekat "Djeca Kozare". Radi se o filmu čije bi snimanje u njegovoj režiji, po scenariju Arsena Diklića i, kako je najavljeno, koprodukciji Srbije, Republike Srpske, Hrvatske i Češke, trebalo da započne na proljeće sljedeće, 2022. godine, a čija bi realizacija trebalo da bude okončana u 2023.