Хвала к-диру вода P.P. на испричаном сјећању на пробој КОРИДОРА... ''Мој батаљон војне полиције 1.КК само што се вратио из дејства око Кључа и Јајца. Одмарамо војску и глуваримо по касарни Младен Стојановић. Кажем свом најбољем пријатељу: "Убиј ме ако ово издобри, на све стране гори, а ми пландујемо у сред Бања Луке". Сутрадан ујутро нас позива командант, покојни мајор Лакић и каже: "Дижи војску и правац Дуге њиве". Мислим у себи :"Какве црне Дуге њиве, ђе ти је то побогу?" Гледам у свог нераздвојног пријатеља и друга из средње војне и академије поручника A.A. и очима га питам: "Куда?" Слијеже раменима. Јебига, оба смо прије мјесец два добровољно досли у прекоманду са службе у Нишу. Некако испод гласа питам: "Није проблем Лакићу, само нам реци гдје је то и шта ћемо тамо?’’ "То ти је изнад Добоја, тамо је ИКМ Корпуса, јавите се ген.Талићу за обезбјеђење ИКМ." Излазимо, кажем ја мом вјерном другу: "Какво црно обезбјеђење, а идемо сви..подвежи гаће и опанке, трпај цијели магацин на камионе идемо ми у борбу" "Ејс, ти увијек несто читас између редова, па рекао би нам Лакић.." "Добро, добро..а шта ако ни он нема појма?!" Дижемо војску, Богами трпамо све што имамо, и крећемо преко Прњавора и Добоја на Дуге њиве. Талић нас упућује Симићу. Гледам у A.A . и горим од жеље да кажем: "А?!?! Читам између редова? Обезбјеђење са цијелом четом?".. Ћутим али не могу, а да се не смијуљим. Трпи он моје смијуљење и ћути. Јављамо Лакићу куда идемо, а Лакић, покој му души, шаље сво преостало људство за нама. Чекамо их код Симића. Доводи их кап. Рашо. Симић нам саопштава да морамо на ударни правац: Живково поље- Чардак- Гаревац -ријека Босна. Прије нас ту био Пајин батаљон, испалили гранату из тенка па се израњавали.14 рањених од властите гранате. И неће у борбу. Е Пајо, Пајо..извикани Пајо.
Посједамо линију на прилазу селу и ту ноћимо. Ујутро крећемо у напад. Командује Рашо "Цар". Напредујемо муњевито и у налету. На самом улазу у село угледам жицу преко колског пута. Заустављамо се. Мине. Остављам војску да ме обезбјеђује, а ја идем да демонтирам мине. Неки хоће са мном. Не. То су махом резервисти и млада војска тек стигла. Никога нисам ја обучавао па не знам шта знају. Скидам 15-ак мина. Уништио сам ловачки нож што ми је отац дао да имам чиме јести конзерве копајући око потезних мина у страху од нагазних. Улазимо у село Живково поље. Претресамо куће. Нема људи ни војске ал’ има цигара . Изашли смо из борбеног распореда. Изгинућемо. Галамим, командујем. Џаба. Дочепала се војска цигара послије дуго времена па дају души одушка таман изгинули. Стајемо. Лажем Симићу да је све у реду. Наређује напредовање према Чардаку. Товаримо цигарете у БОВ. Опет смо у распореду. Лакше се дише. Идемо путем и видимо Чардак. Одједном неко виче: "Ено их!". Сви залијежемо и почиње борба. Гори света замља."Шта је ово у пичку материну?!" Сат времена се бјесомучно пуца. Кажем A.A.: "Ови шенлуче горе него ми"…"Да нису наши" каже он.. Вичем: "Има ли ко нашу заставу?". Нема.. Јебем ти војску без заставе. Зовем и питам команду докле су стигли посавци јер се тучемо, а по расипању муниције могу бити да су наши. Одједном паљба јењава и полако стаје. Крећу псовке једни другима..Видим неко маше српском заставом. Кажем A.A."Наши!!!" .."Ко ће им га знати" вели он. Излазимо из заклона па шта буде. Богами отуда излазе двојица тројица шеширана. Прилазимо. Некакви добровољци. Љубимо се, славље. Напокон КОРИДОР спојен.
Растајемо се са шеширанима. Они иду назад и десно, а ми лијево и преко поља према Гаревцу. На сред поља, мало иза луднице дочекује нас јака ватра из минобацача и снајпера. Имамо пуно рањених, на срећу нико није мртав. Пребацујемо се према усташама, тражимо блиску борбу али се они извлаче. Модрича нам остаје са лијеве стране, избијамо на главни пут гђе се сада налази ''RОX'' бензинска пумпа. Ту стајемо. Чекамо друге јединице које спорије напредују. Ту добијам и црну вијест. Погинуо Миливоје Рашуо. Ујутро настављамо и неким путем скрећемо ка Босни. Идем са групом 30 метара испред тенка на којем стоји капетан Рашо. Ођедном експлозија. ПТ мина. Враћам се назад. Рашо лежи у копривама, заглувио али му није ништа. Из тенка излази млади ппор. XX и плаче за тенком. "Јебо те тенк! Промјенићеш гусјеницу и точак. Шта цмиздриш?! Нек’ нико није погинуо."…"Убиће ме Сузић"…"Јебо те Сузић!
"На Босни остајемо два дана. Чекамо друге да избију на исту линију. Туче нас снајпер. Гине нам први војник. Ћурлић. Слава ти млади ратниче. Послије два дана стиже некаква бригада пензионера да чува линију, а ми као најистакнутија јединица у пробоју коридора идемо за Бања Луку на краћи одмор.''
_________________ 1.If in doubt , flat out ! 2.A true soldier fights not because he hates what is in front of him, but because he loves what is behind him.
|