Када дођете у ситуацију у којој су Ману, или Диркештајн, ту је увијек тешка одлука. Шта даље? Да ли рећи, доста је, или одиграти још једну сезону. Сви твоји вршњаци су окончали са кошарком поодавно, прије 7-8 година, а ти трајеш, играш на високом нивоу. Наравно није то оно што је било некад, биолошки закони чине своје, али и превелики је изазов доказати да у теби има још оног жара. А опет, крај мора доћи, сада или за годину.
Ману је преломио, рекао, доста је, готово је (
https://www.b92.net/sport/kosarka/nba.p ... id=1435928), и крај једне фасцинантне спортске приче по много чему посебне.
Ману није био никад пројектована звијезда, клинац о чијем су потенцијалу кружиле гласине, јок, он је мукотрпно у Европи градио свој пут, кроз нижеразднедне европске клубове. Као млад играч у Ређо Калабрији (играо 1998-2000) скренуо је пажњу на себе. Драфтован је, додуше не би, али Грег Попович види оно што други не, а и нема одбојност према европским игралима која је 1990-их постојала, и на драфту 1999, бјеше 57.избор. Оно при дну, када узимате играче реда ради, по логици, ако шта буде од њих, добро и јест.
Наставио је он своју европску мисију, прешао у богатији клуб Киндер (познатији као Виртус) који води до титуле Евро-лиге 2001-е. 2002-е, када је у европској кошарци већ ставио печат и као формиран играч одлази у ен-би-еј. И тада као и данас вајни "експерти" рекоше, мало је окаснио, ако је мислио ићи у НБА требао је прије, но за правог играча никад није касно.
И иако је по некима окаснио, и у ен-би-еју оставио је изузетан траг (
https://www.basketball-reference.com/pl ... bma01.html), 16 сезона, импресивне бројке, 4 титуле, и како стоји у горе наведеном тексту;
Citiraj:
i ušao u istoriju kao košarkaš sa najboljim učinkom u ligi među onima koji su odigrali najmanje 1.000 utakmica (762-295)
играч са најбољим % побједа учитавој историји ен-би-еја.
И у репрезентацији је оставио изузетан траг, почео јоп тамо крајем 1990их, играо СП 1998., и пуне двије деценије вјеран репрезентацији, и на ОИ 2016-е најбољи аргентински играч. Човјек је чудо. Остала је легендарна оданост и њега и те генерације аргентинских играча национачном тиму, ти их је само опака повреда могла спријечити, а 2002-е њихов савез је остао без пара, требали су пропустити то СП, но играчи су сами платили и трошкове припреме и учешћа на том СП. За награду су стигли до финала, а и ми радо памтимо то финале са нашом националном селекцијом.
Све то су бројке, статистика, биографија која је записана, но памтићемо његове игре, знао би и нама загорчати живот, плијенио је елеганцијом, превише је ту било страсти, вица, видјело се на паркету колико ужива у кошарци, Мануа је било немогуће не готовити.
Сада је та прича готова, Ману је рекао, готово је, крај каријере великог играча о којем ће се још дуго, дуго препричавати приче.