Šef aerodroma u Adenu Tarek Abdu rekao je da će aerodrom biti zatvoren do daljnjeg i u skladu sa naređenjima guvernera. Protestu zbog blokade Sane pridružile su se i lokalne vlasti koje su zatvorile luku u Adenu.
Gradske vlasti drugog po veličini jemenskog grada Adena su zatvorile svoj međunarodni aerodrom u znak solidarnosti sa predsednikom Abdrabuhom Mansur Hadijem i drugim državnim zvaničnicima, koji su u prestonici Sani izloženi žestokom napadu šiitskih pobunjenika.
Bezbednosna služba Adena je saopštila da, pored aerodroma, zatvara i luku i sve druge ulaze u grad zbog "opasnog razvoja događaja u prestonici" i "napada na simbol državnog suvereniteta i Ustava, predsednika Abdrabuha Mansura Hadija".
Takva odluka donesena je pošto su šiitski pobunjenici juče preuzeli kontrolu nad predsedničkom palatom u Sani i granatirali rezidenciju predsednika Hadija. Šef države tada nije zadobio povrede, ali je situacija neizvesna.
Pravo lice Jemena
Свет | Уредништво |
februar 4, 2010 14:50
Piše Marko Gagić
Aktuelna situacija u Jemenu lep je primer stare boljke geopolitičkih strategija zapadnog sveta koje po pravilu odlučuju da podrže bilo kakav režim u nadi da će zaštititi svoj sebični interes
U poslednje vreme Republika Jemen sve je zastupljenija u medijima.
Nažalost, tekstovi ne govore o prirodnim lepotama zemlje legendarne Kraljice od Sabe, prvim svetskim soliterima u Šibamu, velelepnoj arhitekturi Stare Sane niti o ceni magaraca, kamila, tamjana i kata na njenoj pijaci. Sve prirodne lepote koje nudi ova zemlja na samom dnu Arabijskog poluostrva čekaju na neke lepše dane, kada se o Jemenu neće govoriti kao o uporištu Al-Kaide, kao o novom Avganistanu, poprištu borbi između vojske i pobunjenih šiita. Naravno, ovakve kvalifikacije nisu bez osnova, ali situacija nije ni izbliza jednostavna kakvom se predstavlja.POGODNO TLE ZA TERORISTE
Jemen iz više razloga može da bude pogodno tle za razvoj terorizma. Prvi razlog je njegova geografija. Visoke planine, iako ne tako nepristupačne kao one u Avganistanu, predstavljju odlično skrovište gde se može delovati u tajnosti.
Drugi razlog predstavlja sam jemenski narod, ali ne zbog toga što su Jemenci agresivni i militantni. Naprotiv, gostoprimstvo i blagonaklonost prema strancima njihove su glavne odlike.
Oni sve čine da se osećate kao kod svoje kuće, a autor ovog teksta odgovorno tvrdi da se nigde nije sigurnije osećao nego u Sani. Stvar je u tome što je jemenski narod veoma siromašan i kao takav ima bezbroj svakodnevnih briga. Jemenci se bore da prežive, a unutrašnjosti zemlje, u poslednje vreme najveći je problem kako doći do vode čija nestašica preti da uništi čitave porodice. Dakle, narod, ophrvan problemima nemaštine i bede, potpuno je nezainteresovan za terorizam, što opet ostavlja prostor za njegovo delovanje. Prema tome, Jemen kao država ima velike probleme koji zahtevaju dublju analizu.
Krenimo zato od početka, od ujedinjenja Severnog i Južnog Jemena. Spajanje dve države 1990. godine pokazalo se kao veoma težak zadatak, jer je trebalo ujediniti dve potpuno različite ideologije i vojske, kao i dva veoma različita društva. U Severnom Jemenu vremenom je ojačao kult plemena, pa su tada plemena i plemenski poglavari igrali veoma značajnu, ako ne i najznačajniju ulogu u vođenju politike,
dok je marksistički Južni Jemen bio skoro u potpunosti sekularna država. Vrlo brzo po ujedinjenju usledio je procvat korupcije, praćen prilično agresivnom političkom vladavinom Severa što je prouzrokovalo da južnjaci posle samo nekoliko godina ponovo razmotre valjanost ideje jedinstva. Ovo je izazvalo građanski rat 1994. godine, koji je Sever dobio u veoma kratkom roku, što im je omogućilo da diktiraju sve uslove ujedinjenja. Predsednik nekadašnjeg Severnog Jemena, a još uvek vladajući predsednik Republike Jemen i veliki zagovornik borbe protiv terorizma, Ali Abdulah Salih tada je svoju vojsku predvodio do pobede uz pomoć SAD i Osame bin Ladena koji su stali na njegovu stranu,
jer je Južni Jemen okarakterisan kao komunistički. Kad se pominje pomoć Osame bin Ladena, misli se na 20 miliona dolara koje je navodno Osama platio Salihovom polubratu Aliju Mohsenu al-Ahmaru da u vojsku Severnog Jemena primi određeni broj vojnika koji su se borili u Avganistanu protiv SSSR-a.
SALIHOV HOD PO TANKOJ ŽICI
Da bi se bolje razumelo kako je Salih u jednom trenutku postao osvedočeni borac protiv terorizma treba napraviti digresiju i reći da je celu svoju bogatu političku i vojnu karijeru godinama gradio i izgradio ponajviše zahvaljujući velikoj sposobnosti da balansira u međuprostoru, birajući u pravom trenutku svoje prijatelje i neprijatelje. U neprijatelje se svakako mogu ubrojiti i prijatelji koji su posle izvesnog vremena, svojevoljno ili Salihovom voljom, promenili stranu.
Sam njegov ulazak u političke vode veoma je kontroverzan. Sadašnji predsednik počinje da ulazi u politiku 1974. godine kada je Ibrahim al-Hamdi postao predsednik, posle čega je Salihov mentor Ahmed Husein al-Gašmi postao prvi čovek vojske. Ali Abdulah Salih odigrao je važnu ulogu u atentatu na Ibrahima al-Hamdija i postavljanju Al-Gašmija na mesto predsednika.
Međutim, i Al-Gašmi se tu zadržao samo osam meseci, pošto je i sam ubijen juna 1978. godine. Sledeći predsednik postao je Ali Abdulah Salih koji je, kao što znamo, još uvek na tom mestu.Imajući u vidu prethodno, postaje jasno kako je predsednik bio kadar da početkom 21. veka, odnosno posle 11. septembra 2001. godine i terorističkih napada na SAD, promeni stranu i deklariše se kao borac protiv terorizma.
Posle pomenutih terorističkih napada, Salih je osetio opasnost, jer je u zemlji imao veliki broj pripadnika Al-Kaide, pomenutih boraca iz Avganistana i građanskog rata u Jemenu. On je, potom, odmah otputovao u posetu Sjedinjenim Državama, gde je u razgovoru sa Džordžom Bušem obećao pomoć u borbi protiv terorizma. Ubrzo je mnogo ljudi uhapšeno, a među njima je bio i veliki broj tada zaboravljenih saveznika Severnog Jemena.
TRAGIČNI BOMBAŠKI NAPADI
Od tada pa do danas zvanična politika Jemena proklamuje borbu protiv terorizma. Ipak, tokom dvadeset godina od kako Republika Jemen postoji, a uključujući i period posle proglašenja borbe protiv terorizma, događali su se sporadični teroristički akti koji su najčešće podrazumevali otmice turista, i to u regionima koje kontrolišu pobunjena plemena, kao što su na primer regioni gradova Sada. Akti su se najčešće svodili na otmice koje mnogo češće nisu imale fatalan ishod, ali bilo je i više ozbiljnijih akcija, kao što je, recimo, tragični bombaški napad na grupu španskih turista kod Mariba, koji je rezultirao smrću deset ljudi, među kojima je bilo šest španskih državljana. Ovaj napad može se dovesti u vezu sa Al-Kaidom, ali kada je u pitanju većina drugih napada može se reći da je, iako se radi o terorističkim akcijama, jasno da je njihov karakter unutrašnji, te da su problemi unutar same države uticali na njihovo pojavljivanje, i da kao takavi verovatno nemaju mnogo veze sa organizovanim terorističkim grupama poput Al-Kaide.
Sa Al-Kaidom takođe ne treba dovoditi u vezu ni pobunjenike na severu zemlje, u regionu oko grada Sada, budući da su u pitanju sledbenici šiitskog pravca, a poznato je da su članovi Al-Kaide skoro bez izuzetka militantni suniti. Ovo ne bi bilo ni potrebno naglašavati, ali poslednjih dana je u sukobima oko ovog grada kod granice sa Saudijskom Arabijom poginulo nekoliko desetina ljudi, a pobunjenici su u medijima dovođeni u vezu sa Al-Kaidom.
GENOCID U SADI
Borbe u ovom delu zemlje nisu novost, a smatramo i da nisu slučajno baš sad ponovo eskalirale. Kako je, kada i zbog čega sve počelo? U provinciji Sada živi određen broj šiitske populacije. Duhovni vođa jednog njihovog dela Husein Badredin Huti intenzivno je istupao protiv državne vlasti tvrdeći da ona sistemski guši njihovu zajednicu.
Predsednik Ali Abdulah Salih iskoristio je nedostatak jedinstva u šiitskoj populaciji i okrenuo lidere ostalih plemena protiv Hutija, pokrenuvši tako 2004. godine plemenski rat koji je potrajao mnogo duže nego što se Salih nadao i očekivao, iako su plemena koja su se borila protiv Hutija imala veliku pomoć državnih oružanih snaga. Osnovano se sumnja da je i nekoliko stranih država umešano u ove sukobe.Prva od njih je
Saudijska Arabija koja je, uplašena za stabilnost južnog dela svoje zemlje, poslala ogromnu novčanu pomoć koja bi se iskoristila za nasilno gušenje pobune. Nezvanično se pominje cifra od 25 milijardi dolara.
Prema nekim izvorima, drugoj strani u pomoć je pritekao Iran. U toku višegodišnjih sukoba veliki broj lica je raseljen. Neki su pomoć potražili u samom gradu Sadi gde je humanitarna pomoć imala izvestan pristup, a čak oko 70 hiljada ljudi izbeglo je u udaljene krajeve i tako ostalo bez ikakve pomoći.
Od 2007. godine predsednik Ali Abdulah Salih zabranio je bilo kakvo izveštavanje iz regiona Sade. Zabranio je i domaćim i stranim novinarima da putuju u taj deo države. Služio se pretnjama novinarima i vlasnicima internet strana koje su izveštavale o broju žrtava. Kao rezultat, desetine hiljada civila ostavljeno je potpuno odsečeno od sveta, na milost i nemilost zaraćenim stranama. Iz pojedinih izvora može se saznati da je za vreme sukoba, a posebno u periodu zabrane izveštavanja počinjen genocid, a procene broja poginulih idu i do 80 hiljada žrtava, mahom civila. Sredinom 2008. godine „Njegovo Visočanstvo Brat Ali Abudlah Salih“, kako ga oslovljavaju u lokalnim medijima proglasio je prestanak sukoba u Sadi. Međutim otpor nije do kraja ugušen, a novonastala situacija je iskorišćena da se pod parolom borbe protiv terorizma nastavi pritisak na pobunjenike.
Zaključak je da u Jemenu sigurno postoje kampovi za obuku terorista, što je i dokazano, budući da se nekoliko ozbiljnih terorističkih napada bez sumnje može dovesti u vezu sa ovom zemljom, a među njima je i poslednji neuspeli teroristički napad izveden od strane nigerijskog državljanina Umara Faruka Abdulmutalaba, ali je zato pristup rešavanju problema nesumnjivo pogrešan. Može se reći da je sadašnji jemenski režim lep primer stare boljke geopolitičkih strategija zapadnog sveta koje po pravilu odlučuju da podrže bilo kakav režim u nadi da će zaštititi svoj sebični interes. Male su, međutim, šanse da takva strategija urodi plodom.
Realnost je da je Jemen velika zemlja u još većim problemima koja ne može da kontroliše celu svoju teritoriju, ali takođe i zemlja kojoj treba pomoći na pravi način, a ne proglasiti je novim centrom teororizma.
Ujedinjenje Jemena 1990.
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Severni Jemen (narandžasto) i Južni Jemen (plavo) pre ujedinjenja 1990. godine.
Ujedinjenje Jemena izvršeno je 22. maja 1990. godine kada su Narodna Demokratska Republika Jemen (Južni Jemen) i Arapska Republika Jemen (Severni Jemen) formirale Republiku Jemen.
Sadržaj
1 Pozadina
2 Ujedinjenje
3 Posledice
4 Izvori
5 Literatura
6 Vidi još
Pozadina
Za razliku od Zapadne i Istočne Nemačke, Severne i Južne Koreje, te Severnog i Južnog Vijetnama, Severni i Južni Jemen su tokom svog postojanja održavali dobrosusedske odnose, koji su ipak s vremenom znali biti narušeni. Takođe, za razliku od navedenih antagonističkih država, dva Jemena nisu nastala kao posledica hladnoratovskih podela: Severni Jemen je nastao raspadom Osmanskog carstva 1918, a Južni Jemen je postojao kao britanska kolonija (Protektorat Aden) do 1962. godine kada je dobio nezavisnost.
Severni Jemen je nakon građanskog rata postao republika u kojoj je 1980-ih živelo 12 miliona stanovnika. Velik deo njegovih državaljana radio je u naftnoj industriji u zalivskim državama. Južnim Jemenom je od 1967. vladala marksistička vlada koja je dobivala pomoć od Sovjetskog Saveza. Južni Jemen je 1980-ih brojao 3 miliona stanovnika.[1][2][3] Krajem 1980-ih, dve jemenske vlade su pokrenule zajednički projekat istraživanja naftnih izvora na državnoj granici i osnovale Jemensku kompaniju za ulaganje u minerale i naftne izvore.[4] Već su novembra 1989. severnojemenski Ali Abdulah Salih i južnojemenski vođa Ali Salim el Beid prihvatili nacrt za novi ustav ujedinjenog Jemena koji je trebao da stupi na snagu 1991. godine.
Ujedinjenje
Ujedinjenje Jemena izvršeno je 22. maja 1990. godine; Ali Abdulah Salih je postao predsednik, a Ali Salim el Beid potpredsednik nove Republike Jemen. Nakon ujdinjenja je pokrenut 30-mesečni tranzicioni period unutar kojeg se trebalo izvršiti spajanje svih državnih institucija u jedno telo. Novi ustav predložen je maja 1990, a narod ga je priznao na referendumu maja 1991. godine. Prvi parlamentarni izbori održani su 27. aprila 1993. godine.[5] Ujedinjeni Jemen se odmah suočio s krizom: Saudijska Arabija je otpustila 800.000 jemenskih državljana koji su radili u saudijskim naftnim kompanijama, jer je Jemen odbio da pošalje svoje vojne trupe u Zalivski rat. Mnogi otpušteni radnici bili su smešteni u izbegličke kampove, a njihov povratak odmah je povećao jemensku populaciju za 7 %.[6][7]
Posledice
Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Jemenski građanski rat 1994.
Ujedinjenje Jemena nije prošlo onako kako je Jug očekivao. Severnjački političari su bili zastupljeniji i uticajniji u jemenskoj politici, a Jug je uz to bio i ekonomski zapostavljan. Nagomilani antagonizmi između dve strane kulminisali su građanskim ratom i pokušajem otcepljenja Juga 1994. godine.[8] Jug je poražen u sukobu i velik deo južnjačkih političara napustio je Jemen. Napetosti i razlike između Jugfa i Severa i dalje postoje, te su stalna pretnja političkoj stabilnosti Jemena.[9]
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
... to je posebna prica.
