banjalukaforum.com

Cime da pocnem svoju ispovest, cime da zaglusim suze radosnice sto sam napokon opet dodirnula svoju zemlju Srbiju i sto sam se vratila iz Sarajeva?! Drage su mi čak i stvari koje sam ranije prezirala, važno je da su srpske, da su naše!

Nije bilo trenutka, a da ga nisam provela u strahu...od susreta sa povezanim muslimankama, od provokacija na ulici, kiselih izraza namrgodjenih mestana i prodavaca kada cuju srpski akcenat, od poziva hodze na molitvu, od buljenja i prezrivih pogleda u bgd automobilske tablice...beskonacne price o ratu, price o prezivljavanju, price o lošim Srbima, price o tome kako su propatili zbog NAS!

Muslimanske pesme svuda uokolo grme na sav glas, a ja kao u inat nosim krst i prekrstim se čim čujem hodzin poziv na molitvu od koga sam prve veceri zaplakala i tresla se od straha, jer sam to prvi put čula u zivotu i nisam znala šta ti sablasni zvuci predstavljaju. Strah mi je zashao u kosti, ne znam kada ću ga se osloboditi i živeti slobodno, kao ranije. Verovatno su mnogi od vas imali priliku da posete Sarajevo posle rata, ali za mene je ovo bio prvi put i dozivela sam ga kao putovanje na neki drugi kontinent. Potpuni civilizacijski shok, strah mi se uvukao u kosti. Cenzura, neprekidna cenzura svojih misli, da se necim ne izlanem, da ne kažem nešto pogresno, da ne navucem bes tudjinske i neprijateljske okoline na sebe. Ne pamtim kada sam u zivotu toliko puta dozivala Boga, kao u proteklih desetak dana...Na svakom koraku dzamije, SAMO dzamije, crkve naše pravoslavne, nigde ne videh. Kao kerovi besni se kidaju na nas, a doziveli smo da nas prati automobil prepun njihovih mestana, koji su uporedo vozili pored nas i cerili se, kidali se, pokazivali gestikulacijom „noz na grlo”. Videh i one koji su snajperom ubijali Srbe, one koji su se protiv nas borili na prvoj liniji fronta, čije su ruke nasom krvlju okrvavljene, mudzahedine, u svom tom okruzenju kao poslednji crv sa svojim identitetom, ali bez mogućnosti da se izborim za istinu, da kažem na glas istinu o njima, jer nadvladjuje insinkt za prezivljavanjem, jer postoji duboko ugradjena svest da je to opasno po zivot. Ipak, za dlaku izbegoh velike incidente samo zato što sam Hrvata pitala zašto koristi u svom recniku turcizme, kada postoje i jako lepe srpske reci...

Bilo je mnogo problema, opasnosti i neprijatnosti, bolje da ih ne nabrajam, bolje da i vas ne uznemiravam. Samo da znate da sam dosla i da nisam bila daleko od istine kada sam Tanjici rekla „moli se za mene, da me ne ubiju muslimani”. Prokletinje muslimanske! Sada s punim pravom ovde mogu reci, a da me niko za to ne ubije: Stvorili su SVOJU državu u kojoj je zabranjen zvuk pravoslavnih zvona, dok dzamije na sav glas vrse pozive na molitvu, državu u kojoj slobodno stoje flase sa vodom u javnom WC-u, u kojoj je dozvoljeno da žene idu zabradjene i da propagiraju svoju veru, dok je SRSKA vera potlacena i maksimalno suzbijena, dozivljava se kao provokacija. Državu u kojoj je dozvoljeno da se javno pljuje po Srbima, pljuje po cirilici, da se s mrznjom gleda na sve SRPSKO, državu u kojoj svako ima potpunu slobodu da kaže da im je zivotni san ukidanje Republike Srpske, da sve zlo dolazi odavde, državu u kojoj je normalno da neko baci Bibliju i da ti se s prezirom iskezi u lice.

I sada gledam na ovu svoju slobodicu, ovu nasu lepu Srbiju, srećna i presrecna što se ziva vratih iz te neprijateljske sredine, radujuci se Vaskrsu, farbanju vaskrsnjih jaja i cinjenici da vise nikada neću cuti horor hodzin poziv na molitvu, već da su svuda oko mene pravoslavne crkve i moj narod, sto sam u svojoj zemlji i sto sam konacno bezbedna. Da, bezbedna, ali duboko osramocena i ponizena.

Begradjanko citajuci tvoj post vratila si me u rane osamdesete kada sam jedno kratko vreme živeo u Sarajevo.
Iako su mi ljudi u Beogradu u Novom Sadu gde sam odrastao ljudi punili usi o Sarajevskoj „raji”. brzo sam doziveo ono o cemu vi ovde pišete.
„Cenzura, neprekidna cenzura svojih misli, da se necim ne izlanem, da ne kažem nešto pogresno, da ne navucem bes tudjinske i neprijateljske okoline na sebe. ”

Naime posle samo par meseci osetio sam da tamo ljudi razlicitih nacija i veroispovesti žive jedni pored drugih u jednoj naelektrisanoj atmosferi, atmsoferi obavezne cenzure posebno na Srpskoj strani.
Posle samo mesec dana onako u podsmehu pitali su me zašto čitam Politiku, zašto pricam ekavski pitali su me posle par meseci.

Sve je to bilo u fazonu sale tipa „ pa vidi ti si sada nas, već si par meseci trebao bi da pricas ijekavski, čak šta vise da pricas zargonom Sarajevske raje na koji sam se prosto gadio pitajuci si pa boze jeli to uopste može da se nazove jezickom kulturom”.
Posle nekoliko meseci dosao sam u sukob sa mojim bratom od tetke „starim Sarajevskim pionirom” koji je na moju opasku o laznom bratsvu i jednistvu rekao da sam četnik da ne razumem šta to znaci raja.
Kada sam mu rekao da će mu ta raja doći glave rekao mi je da pricam mostruozne gluposti i da čak dodje do rata (o kome niko još nije pricao 1985) on nema čega da se boji jer on ima toliko dobre prijatelje „raju”.

Na nasu zalost moja predvidjanja su se obistinila i moj brat od tetke ubijen je u svom stanu 9 Aprila 1992. Rat je zvanicno poceo 6 Aprila 1992. Sto znaci on je ubijen 3 dana nakon početka rata.
Pricao sam sa njim 8 Aprila ubedjujuci ga da izadje na Srpsku stranu.
Bio je preplasen i rekao da se ipak nada da će se sve to zavrsiti bez problema.
Zaboravio sam takođe reći da sam posle ove gore prepirke 1986 sve do 1992 imao sa njim dosta hladne odnose, jer mi je tom prilikom izrekao savokojakih reci na racun mog srpksog hegemonizma etc..

kada sam napustao Sarajevo 1986 dosao je na aerodrum u posednjem trenutku u momentu kada sam trebao da prođem checking kontrolu.
Pozdravili smo se ali sam tada dobio neki neobičan osecaj. Dosao sa u Beograd i rekoa majci imam cudan osecaj bojim se da Bracu vise nikada neću videti. Taj poged u ocima i dan danas pamtim.

U Sarajevu sam ponovo navratio 1999 u zelji da pronadjem njegov grob ali sam se vratio bez uspeha.
Pokusavao sam to svih ovih godina ali bez uspeha. Juče sam ga pronasao na spisku zrtava u Sarajevu a pre mesec dana sam saznao od njegove sestre da ima sliku uvidjaja Mupa Sarajeva da je ubijen 1992.
Svih ovih godina policija je sakrivala zločin. U posed ovih informacija njegova sestra je dosla ilegalno podmitivsi neke ljude u policiji u Sarajevu.

Tvoje pidsanje me vrastilo mnogo godina unazada a i sadasnjost si opisala na najbolji mogući način.
Ja sam video još mnogo drasticnijih stvari.
Nikle su desetine novih dzamija između nebodera sva imena ulica koja su imala bilo kakve veze sa Srbima su promenjena u muslimansk imena. Table ulica su zelene i imaš osecaj da se nalazis u Iranu.
Nije mi promakla cinjenica da je Mr. Esduan naterao Srbe da vrate stare nazive ulica u RS. mesta ali je kod Muslimana bio slučajno „tolerantan”.
Sarajevo ne samo da je grad Muslimana, to je mahala preplavljena nekim cudinim svetom dodjosa iz Sandzaka kao da je tamo bio rat.