У СУСРЕТ „АЈНШТАЈНОВОЈ ГОДИНИ”
Мистерија генија
Човек који је више него ико пре њега револуционисао науку, и свет, постао је и сам предмет великих истраживања и упркос свему остао велика тајна
(Од нашег сталног дописника)
БЕРЛИН, децембра – У години која је на измаку објављено је о њему више књига и докумената него икад.
Ова која почиње проглашена је званично у Немачкој за „Годину Ајнштајна”. Реч је о стогодишњици: 1905. је Ајнштајн објавио своја најзначајнија дела, која су представљала дотад најрадикалнији научни заокрет и која су га учинила бесмртним.
Геније века Алберт Ајнштајн постао је и сам велики истраживачки објекат. И, упркос свему, остао велика мистерија.
Не само кад је реч о научнику и визионару, него и кад је реч о његовој приватној личности. Много Ајнштајнових папира – песама, записа, сведочења, докумената из личне архиве – још је под кључем. Део тога на Универзитету у Принстону. Много више, судећи по свему, и како открива његова унука у интервју једном овдашњем недељнику, на Хебрејском универзитету у Јерусалиму. Доста у архивама тајних служби, од оних немачких (посебно у нацистичко време), преко КГБ до америчке ФБИ. Све су се оне, из различитих разлога и интереса, помно занимале за човека који је револуционисао не само науку којом се бавио – физику – него и своју епоху.
На оку тајних служби
Нацисти су водили рат с њим. И он са њима. КГБ се интересовао за „више сфере”, за његове научне идеје, а посебно, и много више, његово пријатељство и дружење са Робертом Опенхајмером, оцем америчког нуклеарног програма. Искористили су за то једну веома атрактивну Рускињу. Маргарита Коненкова је читаву једну годину провела у Ајнштајновом најужем друштву. И у његовом загрљају. Кад се изненада 1945. вратила у Москву, тада 66. годишњи Алберт је записао: „Овде све подсећа на тебе... такође и напуштено гнездо.”
Сигфрид Грудман, берлински историчар, чија је специјалност наука, каже да нема доказа да се, преко те, једне од иначе многобројних љубавних веза, Ајнштајн бавио (како се повремено спекулисало) шпијунажом.
Америчким тајним службама био је сумњив његов наглашени пацифизам, а у време Макартијевог лова на вештице његове левичарске и комунистичке везе још из берлинских времена. Само Ајнштајнов ФБИ досије је имао преко хиљаду страница.
Ова служба је, у време фамозног „макартизма”, чак препоручила влади да му одузме држављанство, које је добио 1940, задржавајући швајцарско.
У влади су, међутим, тада очигледно седели мудрији људи.
А он је, као да је све то наслућивао, пред смрт (умро је изненада 18. априла 1955. у Принстону од последица анеуризме, његово тело је кремирано, а патолог Томас Харвеј је конзервирао мозак генија) рекао својој тадашњој пријатељици и дугогодишњој љубавници Јохани Фантовој да је премоћ глупих изгледа вечна: „Има их много, а њихови гласови се рачунају исто као и наши.”
Минхенски магазин „Фокус” пише у последњем броју да је библиотекар у Универзитетској библиотеци у Принстону Алфред Буш пролетос случајно открио шездесетак страница текста на којем је руком било исписано: „Разговори са Ајнштајном”. Испоставило се да су то записи управо већ споменуте Фантове. Први је био датиран 14. октобра 1953, последњи је из 1955, с наговештајем Ајнштајнове смрти.
У тим сведочењима је прецизно забележено доста тога из последњих осамнаест месеци Ајнштајновог живота. Његове свакодневне бриге. И жеље. Успони и падови у расположењима великог ексцентрика и, како је самоиронично написао у једном писму Фантовој, „јеврејског свеца” (мало је познато да се Ајнштајн веома срчано ангажовао у ционистичком покрету и скупљању пара за подизање јеврејских насеља на палестинском тлу, као и то да је од њега тражено да буде први председник јеврејске државе, што је одбио!).
Унука као кћерка
Уз информацију о овом очигледно драгоценом дневнику, „Фокус” објављује разговор са, на почетку овог текста већ споменутом, Ајнштајновом унуком Евелин Ајнштајн (63). Унука у овом тексту подгрева спекулације да би могла да буде – Ајнштајнова кћерка!
Евелин су, још као бебу, усвојили Ајнштајнов син (из првог брака, са Српкињом Милевом Марић) Ханс Алберт и његова жена.
Спекулисало се да су то учинили на Ајнштајнов захтев. Научник је, наводно, на тај начин желео да оствари два циља: да избегне аферу – Евелин се, опет наводно, родила као чедо једне његове авантуре са неком њујоршком играчицом – и да дете уведе у породицу.
Историчар Грудман каже да нема поузданих доказа који би то потврдили. И сама Евелин открива да су обављене ДНК анализе али „да нису успеле”. Она би, међутим, очигледно желела да буде Ајнштајнова кћерка, па то сугерише на основу (варљивих) утисака: памти, каже, како се једном, кад јој је било пет година, дуго играо с њом и њеним луткама, како јој је поклонио књигу о астрономији и како је њен отац (по усвојењу) није волео. Кад год је могао, остављао ју је у интернату. Из тога извлачи закључак да је син био принуђен да испуни очев захтев. И да је то учинио невољно.
За „Ајнштајнову годину” предвиђен је веома разноврстан програм, над чијим би се неким „ставкама”, као што је „шоу релативитета” на једном броду који носи његово име, упозоравају његови биографи и истраживачи, геније једноставно „згрозио”.
Мрзео је, кажу, култ личности, иако је, и те како, био свестан своје величине. Био је, на пример, убеђен да ће добити Нобелову награду. У споразум о разводу брака са несрећном Милевом Марић (са колегиницом са студија оженио се на изричито противљење његове мајке, и након неколико срећних година, и троје деце, наступио је пакао), Ајнштајн се обавезао да ће јој уступити 120.000 шведских круна четири године пре него што ће заиста 1921. добити Нобелову награду!
|