Citiraj:
Љиљана Чекић: Што мачка коти, мишеве лови
Сјећам се да је почињао рат. Сјећам се и како сам спознала да је почело безвлашће.
У улици у којој се налазио стари Дом ЈНА или Башта сљезове боје, свеједно, видјела сам аутомобил без регистарских таблица који се кретао једносмјерном улицом у недозвољеном правцу. То је био један од оних момената који вам говоре да нема закона, нема правила, да је све дозвољено. Додуше, како коме. Елем, други окидач који ми је објаснио да нема закона и нема казне било је једно стабло на Старој аутобуској станици: гране дрвета, које је припадалао градском зеленилу, биле су прениске да би могао да прође камион са шверцованом кафом. Власник кафе је изашао, извадио моторну пилу и одсјекао дрво. То можда не звучи тако страшно, али пробајте ви у држави која има икакве законе без дозволе посјећи дрво у сред шуме, а камоли у центру града.
Посјече тај човјек дрво, провезе камион шверцоване кафе, продаде је до задњег зрна, заради паре... Касније сам повремено имала прилику да чујем о пословним успјесима тог дрвосјече. Развијао је бизнис. Да ли је сјекао моје и ваше дрвеће, да ли је ломио багрење, не знам. Углавном, постао је познати бизнисмен, човјек кога знају сви. Богат, непристојно богат, неморално богат. Ваљда код нас ови придјеви и иду уз богатство.
Сезона је избора. Родили плакати, билборди, поштанска сандучад препуна смећа, грме пароле преко мегафона... Ништа ново. Ништа необично.
На цестама безброј билборда са којих нам се смијеше фотошопирана лица наших старих познаника. Ма, какви познаници? Ми њих толико гледамо и слушамо да нам дођу као род рођени. Као онај род који вас воли док има од вас користи. Знате тај род? Сви их имамо. То је онај род који кад процијени да од вас нема неке вајде заборави да постојите. Онај род који никад није доступан да вама помогне. Е, такав род. Бољег немате, па ћутите пред комшијама. Срамота вас. Имају и они исте такве, али вама се чини да њих њихови ипак боље пазе. Није него.
И међу гомилом тих наших рођака угледах једно ново лице. Младо. Младунче. Младунче онога са почетка приче. Младунче онога што је посјекао дрво на Старој станици због камиона шверцоване кафе. Смјешка се младунче. Весело. Нема појма како живи овај народ, али младунче би да влада. Брига њега. Платио тата кампању. Има се, може се.
Шта и како младунче може да помогне било коме? Можда сличном младунчету да објасни какав нови аутомобил треба да купи, гдје да оде на љетовање и у шопинг. Ево покушавам да измаштам како би младунче ушушкано гомилом пара могло да помогне овој сиротињи. Зна ли младунче да су биле полаве? Зна ли колика је реална инфлација? Зна ли колике су камате на кредите? Зна ли младунче како је живјети у кући под хипотеком? Зна ли младунче како изгледа када прокапа кров, кад ципеле пуштају воду, а друге немаш? Зна ли младунче колико се чека у реду пред амбулантом? Зна ли младунче како смрди Црквена? Зна ли младунче како је то борити се са жохарима? Зна ли младунче као изгледа празан фрижидер, хладна пећ? Зна ли младунче како изгледа када нема пара за лијекове? Зна ли младунче како је кад немаш зимску јакну? Зна ли младунче како је пјешачити километрима, јер немаш пара за аутобуску карту? Зна ли младунче како изгледа када те газда избаци, јер ниси платио кирију? Зна ли младунче како се ишчекује плата да би се отишло по фасунгу? Шта уопште може да зна?
Прочитам неки интервју са младунчетом. Прича што и други: младе снаге, будућност, промјене, бла, бла... Ништа. Ни узми, ни подај. Почнем да читам коментаре читалаца и не могу да вјерујем. Све их је написала иста особа!!! Објављивани су на порталу у размаку од пар минута. Ко ишта зна о писању, зна да се аутор лако препозна, нарочито ако читаоце сматра толиким будалама да се ни не труди да промијени стил. Значи, онај ко је писао коментаре и варалица је и безобразан. Ако повјерујемо да младунче није лично састављало текстове и хвалило само себе, онда је то радио неко кога је тата платио. Поносни родитељ није могао, јер његова писменост не добацује до овог, иначе просјечно писменог текста.
Младунче мора прво да схвати гдје живи, са чијих леђа кожу дере, чију крв пије и од чијег зноја се богати, па тек онда да крене да мијења свијет. Мада, мислим да младунче не жели ништа да мијења. Њему је овај савршен. Само му је пара мало. Младунче би хтјело још. Младунче би да сијече гране. И гледам рођаке, гледам младунче, па се сјетих како је Алекса писао давне 1910:
Сву муку твоју, напор црног роба,
Појешће силни при гозби и пиру...
А теби само, кô псу у синджиру...
Бациће мрве... О, срам и грдоба!...
И нико неће чути јад ни вапај-
Нити ће ганути бол пјану господу...
Сељаче, гољо, ти си прах на поду,
Тегли и вуци, и у јарму скапај!
http://frontal.rs/index.php?option=btg_ ... vost=46133 
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
