banjalukaforum.com

То сам и претпоставио, ти само користиш здраво-сељачку логику, што је понекад довољно, кад се човјек нађе, рецимо на пијаци и тако то. Али за расправу о Ведама, Аријевцима,... потребно је нешто више од здраво-сељачке логике.

_________________

Engleski je nastao od srpskog jezika.
Evo jedan primjer. U Engleza se soba kaže room. A u Srba ona prostorija ispod kuće, koja je također jedna vrsta sobe, kaže se podrom.

_________________
Potpis

Друже, уз сво дужно поштовање, логика је дио моје струке, баш као и филозофија науке са методологијом научног истраживања из чега радим магистарску тезу, тако да мени тешко можеш приговорити на методолошком плану.

За расправу о Ведама је потребно знање санскрита, познавање историје Индије (праве, не ове измишљене), неколико деценија проведених по архивима и на терену у самој Индији да би се о томе причало. Посао историчара је посао рудара - а не читање интернетске литературе. Тако да прво поради на методологији истраживања, а потом на истраживању, па тек на крају (типа након 5-6 година рада) почни са излагањем властитих резултата. Дотле - бавиш се псеудо историјом и квази науком.

_________________
Правда за пОвлаку!

@POLLARIS

Овакво копирање текста и тактика збуни противника је бесмислена. Осим што не излажеш научни и критички апарат, сувишно је рећи и да си ограничен и да се држиш само једног аутора. Наравно да нисам све читао, али ево застао сам рецимо на Душановом Законику. Зар је могуће да се не позиваш уопште на издање Николе Радојчића из 1960. год., које је далеко потпуније него застарјело од С. Новаковића. Даље, потпуно си игнорисао расправе из Зборника у част шесте стогодишњице Законика цара Душана, Београд, 1951. Шта је са С. Станојевићем, не иде баш уз ове небулозе па га је лакше изоставити него навести ха ?

Српска средњовјековна држава је имала традицију рецепције византијског права још далеко прије цара Душана. Номоканон, Закон Јустинијанов и Синтагма Матије Властара сви су резултат те рецепције. Синтагма Матије Властара, која је настала на основу виз. правних коментара и наравно на грчком језику 1335. год. врло брзо је и преведена на иницијативу самог Душана, а све ради потреба растуће српске државе. Послије ће у пречишћеном и скраћеном издању ући у ДЗ. Скоро све одредбе које се тичу црквеног права су преузете из Синтагме или су рецимо по питању уређења манастира преузети појединачно византијски закони. Само су неке празнине грчких закона допуњене у духу још строжег православља.

Законик је најбољи доказ рецепције византијске државоправне идеологије у Србији. Византинизација чији се процес убрзао са Милутином сад је била на врхунцу. Душан постаје законодавац попут византијских царева, узима титулу цара Срба и Грка, столује у новоосвојеним грчким територијама (Урошу оставља Србију), испољава претензије да буде насљедник виз. царева. И на све то долази Законик (као потреба регулисања односа у за кратко вријеме територијално дупло већој држави) чији су идеолошки темељ били византијски извори...
Чланови 171. и 172. на које се ти видим позиваш, а који говоре о независности судства, су дијелови из виз. зборника Василике, књига VII, 1, 16-17.

У сваком случају мало објективности ти не би фалило, испадаш смијешан и неозбиљан. И више си ти инфантилан, који се играш научника а игноришеш научно-критички апарат, него ми што ти одговарамо овдје. Ово је било највише што сам се могао натјерати да ти овако што из главе што из неких забиљешки са стране одговорим. Више заслужио и ниси.

Пошто си ме удостојио свог одговора, ево да и ја теби одговорим. Драго ми је да неко на овом форуму постира неки смислен текст.

Прво,

... ја немам намјеру на овом форуму писати дисертацију на тему Душановог законика, већ ономе ко је заинтересован предочити неке интересантне детаље везане за Душанов законик. Ако имаш нешто против или ако ниси сугласан са нечим што је наведено, а ти изнеси проту-аргументе. Твој емотивни став према мени и ономе што постирам је потпуно ирелевантан за ову тему!

Друго,

Што се тиче господе коју си навео, први господин проф. Н. Радојчић је класични примјер нордијске историјске школе која је данас одбачена и од самих западњака који су је устоличили.
Господин проф. С. Новаковић колико је познато само је приредио „Законик Стефана Душана цара српског“ на основу призренског преписа.

Треће,...

Византија, Византијско царство, византијска култура

ЦАРСТВО ПОД ОВАКВИМ ИМЕНОМ НИКАДА НИЈЕ ПОСТОЈАЛО!!!

Толико би бар требао да знаш!

Ријеч је о најобичнијем фалсификату. Назив „византијски“ („бизантски“) увео је њемачки историчар Hieronymus Wolf 1557. у дјелу Corpus Historiae Byzantinae.
То им није било доста па су том термино додали још и пежоративно значење (бизантин на енглеском значи = скривено, подмукло)

Та њихова измишљена „Византија“ („Бизант“) постојала је скоро 1300 година и током тог периода звала се: Римско царство, (Basileia Rhomaion, Rhomanía, Imperium Romanum, Romania) или Рум на арапском.

Преваранти су чак на београдском Универзитету отворили катедру „византологије“.

Четврто,

Помињеш Синтагму Матије Властара која јесте „номоканон“ или„крмчија“ јер садржи црквена правила и свјетовне прописе и састоји се од Прохирона, Василике и Новеле и нема истинску тежину „државног права“ већ само прописа, а разлика између прописа и права је огромна, ма колико је називао „Византијским правом“



Номоканоне као црквена правила преводио је још Св. Сава и сасвим је нормално и за очекивати да их Цар Душан искористи у свом законику.

Ја можда јесам смјешан и инфантилан, али ја постирам информације које нико од вас никад и ничим није ни покушао демантовати, а камо ли да их је демантовао.

Све што сте били у стању је омаловажавате и вријеђате. И ти наступаш са позиције неког великог зналца страшни Спејсдворф или како већ, који ниподаштава једног Шафарика, Овидија, Сипријан Робера, Херодота, Суровјецког, Ј.Цвијића, Ђ. Даничића, Волтера Вуста,..., честитам.

Ако имаш неки аргумент демантуј било шта из мојих постова, јер нападајући мене само дискредитујеш себе.

Ако немаш аргументе, буди достојанствен и не нападај без везе!

_________________

Da nam neko plati da izmislimo ovakve nebuloze, bio bi to zahtjevan posao, uz sve pripreme i logistiku bifea. Ovoj gospodi se zato treba diviti.

Научи ме човјек одакле потиче назив Византија...бесмислено је, не могу, немам воље. Уживај.

Птоломеј: Срби од Индије до Атлантика (1. дио)

CLAUDIUS PTOLEMAEUS И СРПСКА ''ГЕОГРАФСКА АРХИВА"
ОД ИНДИЈЕ ДО АТЛАНТИКА

Овим одељком наше студије желимо да поближе размотримо тврђење Адолфа Пиктеа (Adolphe Pictet):

"On peut conclure avec certitude a l'existence prehistorique
d' un peuple..."1
"Ce qui est certain, c'est que, des l'aurore des temps historiques,
nous trouvons ce peuple primitif disperse deja sur un espace
immense... Il faut partir du fait incontestable de cette dispersion deja
accomplie plus de deux mille ans avant notre ere; car, a cette
epoque... cette race etendait ses rameaux depuis l'Inde jusqu'aux
limites extremes de l'Europe..."2

1. Les origines indo-europeennes, Paris, 1877., Tome premier, p.12.
2. Idem,p.8.,9.

Ево, y чему ce састоји Пиктеово тврђење:

"Може се закључити са сигурношћу да је постојао један преисторијски народ... чист
у своме почетку од сваке мешавине и доста бројан, да послужи као основа мноштва
људских група, које су из њега произишле... "
"Оно што је сигурно, то је, да ми већ у зору историјске епохе налазимо овај првобитни народ већ расут на једном огромном простору... Треба поћи од неопорециве чињенице, да
се то разилажење догодило више од две хиљаде година пре наше ере; јер, у то доба... та
раса је пружала своје гране од Индије до крајњих граница Европе... "

Пикте је поставио себи као циљ да открије, који је то првобитни народ и тако силно разгранат живео на толиком простору, али судбина му није била склона и он је умро, а да свој животни циљ није остварио. Пиктеов научни рад је међутим могао изаћи на велики пут истине и то би се сигурно било догодило, да је он добро познавао бар неки од словенских језика, или - како рече Абел Овелак - онај, који у неку руку даје кључ за остале и од кога се може имати највише користи, а то је, слажу се и он, и Сипријан Робер, и Ами Буе српски језик. Другим речима тај прадавни, преисторијски, бројни и силно распрострањени народ од Индије до крајњих граница Европе, био је нема сумње - српски народ.
Можемо ли ми то данас да докажемо нечим конкретним? Сматрамо да је то могуће, понајпре - захваљујући једној специјалној АРХИВИ коју су Срби ОД НАЈДАВНИЈИХ ВРЕМЕНА ОСТАВЉАЛИ СВУДА ГДЕ СУ ЖИВЕЛИ, а то су РАЗНА ГЕОГРАФСКА ИМЕНА. Владимир Георгијев је рекао за време првог конгреса "Тракологије" 3

"Seule la toponymie et еn particulier l'hydronymie qui
d'ordinaire est tres stable, sont en etat de fournir des indications
plus sures quant a l'appartenance ethnique d'une population ayant
vecu a une epoque reculee et pour laquelle d'autres informations
manquent...
La plupart de ces noms sont attestes depuis 2500-3000 ans et se
sont conserves jusqu'a present... Ces noms de lieux sont apparus
a une epoque tres reculee... ''

"Само топонимија и - особито - хидронимија, која је обично веома стабилна,
могу да дају сигурнија обавештења о етничкој припадности једног народа, који је
живео у давно време и о коме недостају остала обавештења...
Већина ових имена потврђена су, има већ две и по до три хиљаде година и
сачувала су се до данас... Та имена места су се појавила у једно веома давно време..."

3. Primus Congressus Studiorum Thracicorum, Thracia II., Serdicae 1974., p. 17. in: "La Thracologie: etat actuel''.

Јасно је из оба велика тома рапорта са "Конгреса о тракологији", да Бугари приписују - тако изгледа - све што се односи на старе Србе, у чије земље су они упали као нападачи и освајачи, себи у заслугу. Јер - на том Конгресу теме су третиране на начин, који треба да послужи Бугарима као нека научна афирмација у свету, док су сви бугарски говорници и вешто и свесно мимоилазили Србе, чак и онда, када је о њима требало говорити. Зато сматрамо, да се намеће хитна потреба, да се цео тај рапорт - иначе веома брижљиво припремљен - критички преиспита и коригује. На тај начин би се у неку руку извршио задатак представника Српске академије наука на том конгресу, који је - тако бар по рапорту изгледа - седео потпуно пасивно, пустивши Бугаре, да пред странцима, који највероватније појма немају ни о српском, а ни о бугарском језику, разлажу ствари према њиховим тенденцијама.
Ово наше поглавље ће у неку руку представљати почетак постављања, антитезе том бугарском конгресу, тиме, што ћемо њим покушати да отргнемо од заборава ПРАДАВНУ СРПСКУ ГЕОГРАФСКУ АРХИВУ У СМИСЛУ ПИКТЕОВЕ ПОСТАВКЕ - ОД ИНДИЈЕ ДО АТЛАНТИКА. При томе ћемо узети у обзир само топониме и хидрониме створене од корена српског народног имена - СРБ, а све друге називе, који - како каже Милојевић - имају смисла само са становишта српског језика - остављамо за посебну студију, чији ће обим далеко надилазити ову.
Да би било јасно, колики посао чека још српску науку, прилажемо у наставку копију Птоломејевог текста и његовог латинског превода, све узето из Шафарикових "Старожитности''. Ту је само оно, што је Птоломеј прибележио, али томе се морају прикључити све карте које је студирао Милош Милојевић, из којих је сабрао на хиљаде српских географских имена у Азији, Европи и Африци!
После овог текста додајемо географске карте, од којих су две прве Птоломејеве (Азијска и Европска Сарматија и део Индије), док су следеће четири млађег датума, али садрже још увек прилично неизмењену топонимију. Особито привлачимо пажњу на прошловековну карту једног дела Грчке, где је још увек обележено место на Халкидици, преко кога је Ксеркс превео својих милион и седам стотина хиљада војника, тако да се још од његових времена (V век пре Христа), то место зове ПРЕВЛАКА. А народ онога краја тај Ксерксов прелаз још увек назива ПРЕВЛАКОМ.
Што се тиче реке РАШКЕ, или РАСЕ, Срби су оставили за собом једну реку с тим именом и у Индији, а постоји једна Рашка и у Немачкој, коју су Немци прекрстили у РАКСА. Ми ћемо се на име те реке вратити у другом тому овога дела, који ће бити посвећен СРПСКОМ НАРОДУ У ВЕДАМА... Јер, постоји једна ведска химна "Рекама", међу којима је на првом месту опевана "РАСА", "РАША". "РАСИНА", "РАШКА"... и то на необично романтичан и поетски начин, онако, како бисмо ми и данас певали свим српским "РАСИМА"!
Што се тиче Шафарикових "Старожитности", привлачим пажњу будућих српских истраживалаца, да је он на крају тог свог монументалног дела прикључио један "анекс", који садржи све грчко - римске цитате о античким Србима. Додуше, Шафарик каже "Словенима", но ми за тај период не можемо да усвојимо име Словен, које се јавило много касније да би постало у неку руку "службени историјски назив" отприлике у VI веку. Упозоравамо такође, да Шафарик у тој својој великој студији - од око 700 страна (у два тома), у првом тому посвећује више од стотину страна само "општем, домаћем и најстаријем словенском имену - СРБИН."
Античким текстовима Шафарик је прикључио и средњевековне и опет само оне, који најчешће говоре о старости Срба. Да се само тај материјал савесно изучи, потребан је више него један живот и стотине истраживалаца, подржаваних од једног државног апарата. Када то видимо - сву ту грађу - тек онда ћемо моћи потпуно схватити, како на том подручју још ништа није урађено! Тако се мора стварно "отпочети од почетка", будући, да је учење о Србима засновано на нетачним основама. У ствари - изгледа нам - биће теже из створеног хаоса издвојити истину и саопштити је свету, него да никада ништа о Србима није било речено. За исправљање оваквих "кривих Дрина" треба много воље, упорности, истрајности, издржљивости - а изнад свега велики занос и дубока тежња, да се и преко најтрновитијих стаза допре до многохиљадугодишњег олтара истине о српском народу, уз све наше самоодрицање и преданост у тражењу правде, пратиље истине!
У часу, када сам почела да исписујем ове стране, стигло ми је писмо из завичаја (данас, 15. маја Лета Господњег 1982., или - како на писму пише: "7.488 година по створењу света.").
Аутор писма ми поручује:

"... тако је дошло време да се повежемо са свих страна и из свих области. И ја
сматрам, да треба основати једну моћну институцију за проучавање српскога порекла
и српског језика, јер осећам, да смо ми СОРАБИ (Сабраћа, Саплеменици и Саљуди) ПРАНАРОД Европе, у најмању руку, а и азијског и афричког континента. - можда. "

Па с највећом устрепталошћу прелазим на докуменат, којим се српска наука још никада није ваљано позабавила:


* * *
Јасно је, да ће оно, што ће бити у наставку изнесено, бити тек само кап у неисцрпном океану! Па и ту кап ћемо да смањимо тиме, што ћемо узети у обзир само она имена, где је српско име потпуно јасно, а колико их тек има, која изискују разна филолошка објашњења. Додамо ли к томе друге топониме, који се могу осврнути на "Одломке из српске историје" Милоша С. Милојевића, схватићемо, да је потребна цела једна екипа лингвиста, географа, етнолога и археолога, да само такву једну студију направи.
Но упркос оваквој веома великој редукцији, ипак ћемо се уверити, да ћемо на карти прећи цео онај велики географски простор, о коме је с толико сигурности и вере говорио Пикте.
Да пођемо, дакле, од Индије. Понајпре, на северу Индије. По кодексу Venetus 516 /R/ наћи ћемо следеће називе:4

"India extra Gangem",
Индија с оне стране Ганга,

SABRANA (место), Σαρβανα
SORBANUS (река), Σωρβανον
SARABUS (река), Σαραβον


"India intra Gangem",
Индија с ове стране Ганга:

SARBAN (место), Σαρβανα
SORBAE (област), Σωρβα
SARABI (река), Σαραβι
SIBRIUM (место), Σιβριομ
SABRARAE (област), Σαρβαρα

4. Claudii Ptolemei viri Alexandrini, Geographiae opus novissime traductione e Graecorum archetypis, 1513.

Да нагласимо, да по Wüst-y, изостављамо приличан број имена, у којима је сугласник "Б" испао, те тако почетни слогови тих назива гласе: САР-, СЕР-, СИР-, СОР-, СУР... Тај свеукупан посао апсолутно мора да се уради као посебна и детаљна студија! С друге стране, има такође случајева, у којима је изостављено "Р", па се на тај начин добило: САБ-, СЕБ-, СИБ-, СОБ-, СУБ-... Има пак и таквих имена места и река, у којима је извршена метатеза између -Р- и -Б-, па се онда добило, нпр.: СОБОРИДЕН, СЕБРИДЕ, итд.
У азијској САРМАТИЈИ, име које по Wüst-овој интерпретарији такође потиче од корена РБ-, САРБ- (што је за лингвистику један врло прост проблем, будући, да лабијали врло лако могу да буду замењени један другим, наведена је у Птоломејевој карти, као "Sarmatiae Asiaticae Situs:

SURUBA (место СУРУБА), Σουρουβα

И овде изостављамо места, као нпр. СЕРАКА, СУРАНИ и сл. Даље, као место европске Сарматије - Sarmatiae Europae Situs, Птоломеј наводи:

SARBACUM, Σαρβακον

Затим ћемо наћи једно место у Хирканији (југоисточна обала Каспијског језера, значи с азијске стране, Hircaniae Situs:
SORBA Σορβα
Сима Лукин-Лазић и Милош С. Милојевић су пронашли у једној копији Птоломејевих карти, коју ја нисам имала у рукама, реку у Месопотамији, по имену СРБИЦА. Међутим, Стефан Византијски, који се сигурно служио, како другим античким изворима, тако исто и Птоломејем, јасно бележи следеће име, истовремено га локализујући:

"Συρβανη νησοζ, εν τω Ευφρατη ... το εθνικον Συρβανοζ,
fortasse Συρβανωιοζ, fortasse Συρβανοοζ. "5

5. Стефан Византијски био је грчки граматичар, рођен у Цариграду; живео је другој половини V века по Христу. С обзиром на време у коме је радио, можемо да закључимо, да је он поседовао дела многих античких писаца, за нас данас потпуно изгубљена. Познато дело му је "Етника" и један "Географски и историјски речник", драгоцен за изучавање претхришћанског времена. На жалост, из тог речника су сачувани само изводи из Јустинијановог времена. Ми смо се служили издањем: Stephani Byzantini Gentilia per epitomen de urbibus, Lugduni Batavorum, 1688.

C обзиром, да историчари говоре о прадавној српској држави управо између Тигра и Еуфрата, сведочанство Стефана Византијског је веома значајно, а оно гласи:

"СИРБАНЕ, острво Еуфрата... народ СИРБАНОС,
можда СИРБАНИОИОС, можда СИРБАНООС "

Извесно је, да тамо, где се налазе острво и народ с истим именом, да ту може да тече и река, чије име се не разликује од претходних. Уз то, све што је Сима Лукин-Лазић тврдио у својој историји, од речи до речи је тачно. Сасвим је могуће, објашњиво и лако схватљиво, да је он при силном мноштву сведочанстава, пропустио да једном од њих наведе извор.
Име споменутог месопотамског језера доноси и Thesaurus Graecae Linguae. Исти тај лексикон потврђује и сведочанство Страбонове "Географије", из које смо преписали целу реченицу:6

'' Σιρβηζ (Σιρβιζ), o, Sirbes,fl. Lycia antiauius. ''
'' 'О Ξανθοζ ποταμοζ, ον Σιρβην εκαλουν οι προτερον. ''
Дакле:
"Сирбес, река у Ликији, старије име";
Страбон пак пише:
"Река Ксантос, КОЈУ СУ ПРЕ ЗВАЛИ СИРБИС"...

6. Strabon, IV, p.665.

Будући, да је и Ксантос антички назив, колико ли је тек било старо име СИРБИС? Колико знамо, о томе још није писано с потребном пажњом, а још мање су се ранији српски историчари бавили језером Сербонис. За то језеро, тврди Деретић (у тому I), да је добило име око 1400 г. пре Христа по у њему потопљеној српској војсци. Међутим, постоји и супротно мишљење, да би то име долазило по српској победничкој војсци, али ми у ту дискусију овде и за сада не можемо да улазимо, па ћемо само да прикажемо, шта о језеру Сербонис пише Диодор Сицилијски (књ. I, гл. 30.):

"На половини пута између Сирије (дубоке Сирије, а то је сиријска долина између
Либана и Антилибана) и једног места, које Диодор означава као Coele, налази се једно
језеро, чија је ширина незнатна, али чија је дубина чудновата. Његова дужина је отприлике
200 стадија. (више од 36 км). Зове се СЕРБОНИС. Они, који га не познају, а приближе се његовим обалама, наћи ће се у потпуно непредвиђеној опасности. "

А ево објашњења:
Водено корито овога језера веома је уско и доста налик на дугу траку, уоквирену широким прибрежјем. Чим подневни ветар отпочне да дува, то обално прибрежје буде прекривено гомилама песка, у чијој средини се више не види водена линија. Тако се површина језера стопи уједно с тереном који га окружава и како више погледом она не може да се разликује, целе војске, чије вође ово место нису познавале, нестале су, удаљивши се са правога пута. Уистину, песак по коме се лако гази, најпре је под ногама податљив, а онда, одједном, као да нека кобна сила отпочне да га покреће, мало по мало нестаје под тешким корацима све дотле, док се опасност не схвати; међутим, тражећи да јој се умакне и да се људи међусобно помогну, они наједном увиде, да им је свака могућност бега и спаса немогућа. Човек, наиме, који утоне у овакву мочвару, не може да плива, будући, да брлог, који га притиска, онемогућава сваки покрет тела; с друге стране, немогуће му је и да се ослободи оваквог вртлога, јер нема нигде ниједног чврстог ослонца, на који би могао да стане. Мешавином песка и воде ствара се тако једна нова средина, која не дозвољава нити да се хода, а нити да се плива. Тако они који овим путем крену, бивају изгубљени, не успевајући да се прихвате било чега, што би могло да их спасе, јер песак са обала клизи скупа с њима у сваком тренутку, чим га се домогну. Ова опасна места добила су због њихове такве природе име BARATHRES, тј. "провалије", што им савршено одговара," завршава Диодор Сицилијски овај свој упечатљив опис, из ког је потпуно схватљиво, како су у томе језеру, док оно још није било исушено (као у Херодотово доба), могле да се утопе целе војске. Грци су име тога чудноватог језера писали: или Σερβωνιζ, или Σιρβωνιζ, λιμνη. Херодот га је споменуо два пута: II, гл.6; и књ. III, гл .5. Назив језера СЕРБОНИС се налази једном и у Аристотела (Реторика, II, 1218.). У Херодотово доба (пети век пре Христа) то језеро је већ било исушено, али су му се обале виделе...
Не тако далеко од језера Сербонис, одн. у истом делу света, на Синајском полуострву, налази се СЕРБАЛ ГЕБЕЛ. Колико је познато, није истраживањем утврђено, од када се СЕРБАЛ ГЕБЕЛ тако назива. Овде неизбежно мислимо на пут Александра Великог у Египат, о ком је успомену сачувао Талмуд, споменувши народ, који је у Канану изишао пред њега и тражио заштиту на његовом материнском језику... Остаје да се установи, да ли је исти тај народ наденуо име планини. Овде ћемо међутим, следећи Александра, да се удаљимо од његовог крајњег циља путовања, који је био Египат, па ћемо на Птоломејевој карти у Мауританији Цезарејској7 (Mauritaniae Caesariensis Situs), да нађемо место под називом СЕРБЕТОС (СЕРБЕТИС, Σερβετοζ). Пажљиви читалац ће се сетити Милоша Милојевића и Симе Лукин-Лазића, који су описали, када су се Срби нашли у северној Африци, одакле су онда прешли на Иберско, Апенинско и Балканско полуострво - наравно - увек делимично и у групама...

7. Мауританија, или Мауретанија је староафричка област између Нумидије на истоку, Атлантика на западу и Средоземног мора на северу. Према југу су њене границе биле доста нејасне. За време римског цара Клаудија - (непосредно пред Христово рођење), Мауританија је постала римском провинцијом и тад је њен источни део назван "Мауританија Цезарејска".

Када смо већ у северној Африци, споменућемо једно место, које је Птоломеј означио као САБРАТА (SABRATA, Σαβρατα); овакво једно име не може да буде само случај. Оно је забележено у Птоломејевом индексу под "Африка", а налазило се западно од Leptis Magna око три стотине километара. Већ сам облик овога назива требало би да потакне српског научника, да се њиме позабави!
Вратимо ли се црноморским обалама, увек следећи Птоломеја (V, 6.), а и према белешци "Тезауруса" (Thesaurus Graecae Linguae), наћи ћемо место SARBANISSA, (САРБАНИССА), Σαρβανισσα означено као: Locus Ponti Polemoniaci.8 Изгледа сасвим вероватно, да је Грк Птоломеј српско "Ц" у наведеном имену заменио са два "СС", па се то место могло звати СРБАНИЦА, или просто СРБИЦА, као и она у Македонији. Она се налазила у источном делу јужне црноморске обале.8

8. Pole Moniacus била је јужна обала Црнога мора, између некадашње реке Термодонта и Колхиде.

Изгледа, да су у та давна времена, када нису постојале границе у савременом смислу, Средоземно и Црно море били као два велика језера, око којих су кружили древни Срби у пуној слободи, тражећи себи увек пријатнија боравишта. Тако Плиније спомиње место на ушћу реке Дон:9

"...ultimoque in ostio Cimmerium, quod antea SERBERION vocabantur..."
"...на крају ушћа налази се Цимериум, који се некада звао СЕРБЕРИОН... "

9. Plinius, VI, 6.

Коментатор Плинијевог текста каже у белешци, да се то насеље прозвало "вероватно по народу Срби..."
И још једна примедба у вези са Серберионом. Плиније, који је рођен 23. г. по Христу (погинуо 79.), пишући о СЕРБЕРИОНУ употребљава - као и Страбон за реку СИРБИС - реч "некада", тј. тај град се данас зове Цимериум, али се НЕКАДА звао СЕРБЕРИОН. Он не каже када, али је јасно, будући, да је он живео на прелазу из претхришћанске у хришћанску епоху, да је то било давно - у античко доба... Остаје отворен проблем датирања; то изискује рад читаве једне екипе, будући, да се сви елементи, из свих подручја, морају довести у склад: историјски, археолошки, лингвистички, етнографски...
Плиније је такође оставио познато сведочанство:

"А Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, Serbi..."
Уствари:
"...почев од Азовског мора бораве Меотици, Вали, Серби... "

Један век после Плинија о истим тим Србима оставља своју вест Птоломеј:10

''ΜεταΞα οε των Κεραυνιων ορεων και τωυ 'Πα ποταμον
'Ορινεοι και Ουαλοι και Σερβοι..."

10. Claudii Ptolemaei Geographia, Parisiis, Firmin Didot, MDCCCCI, Lib.V., sar. 8., 13.

Преводилац на латински пише:

"Inter Ceraunios11 autem montes et Rha fluvium Orinei et Vali et Serbi...",

док би иста та реченица на српском гласила:

"Између Кераунских планина и реке Ра (Волга) живе Оринеи, Вали, Серби..."

11. Примедба Р. Б.: "СЕРБАНОС".

А ТО ЈЕ ОНА ГРУПА СРБА, коју Wüst доводи директно у везу са именом СРБИНДА. Плинијев коментатор мисли на исте Србе, али с њима у вези говори најпре о насељу на ушћу Дона у Азовско море, СЕРБЕРИОН...
На Криму (Chersonesus Turica) Плиније спомиње САРБАКОН, тј. SARBACON, Σαρβακον.
Поуздани Стефан Византијски нас изненађује локализовањем места СИБЕРУС у Илирији. Ево, како то гласи код њега

"SYBERUS, urbs Illyridis. Gentile: SYBERIUS, SYBEREUS, SYBERITES."
"СИБЕРУС, илирски град. Племенски (назив): СИБЕРИУС, СИБЕРЕУС, СИБЕРИТЕС"

На подручју балканских српских земаља, дакле, понавља се у једно давно време име СИБИРА! Но то није све! Исти тај Стефан Византијски каже:

"SYBRIDAE, Erechteidis tribus. Localia ex Sybridis, in Sybridis. "
"СИБРИДЕ, ерехтејево племе. Месно: из СИБРИДЕ, у СИБРИДИ... "

Зацело се у овом имену ради о метатези између "Б" и "Р". Тим пре, што се ради о веома старом племену... Ерехтеј је, наиме, био легендарни оснивач Атине после потопа... А Херодот доноси у вези с Атином и Атиком две ствари:

- да је народ Атине и Атике био пелазгијски;
- да је један Трачанин у разговору с једним Атињанином,
тврдио, да су они у прошлости били браћа исте крви...

Ево још нечега, што уопште није било обрађивано! Упркос збрци, упркос мору уништених докумената - изгледа нам - остали су ипак елементи, помоћу којих се може доћи до праве истине! Овде се спомињу СИБРИДЕ, првобитно племе после потопа... А други писци говоре о "Словенима" у Вавилону, који су - приликом поделе језика - већ говорили својим језиком! Још ништа српска наука није урадила, да бар покуша да расветли таму преисторијских времена! Најлакше од свега је било: "Срби су дошли на Балкан у VII веку!" Али се нико осим Милојевића и Симе Лукин - Лазића није упитао: "Где су они били пре тога? Од када се јавља њихово име? А од када постоји српски језик? Шта се све догађало пре Грка на Балкану? Откуда српска имена по целој Грчкој и по Егејском Мору?" Стварно се још ништа није урадило, тако, да српској историји, лингвистици и етнографији недостају почетак и средина, и крај, тј. све од VII века па до данас - ту се већ толике деценије вртимо све по истом кругу!
Што се тиче географских имена у Италији, која отпочињу скупом СРБ- њих има доста, а да не говоримо о свему ономе, што је написао Јан Колар, о чему је доста исцрпан извештај донео "Archiv für die Slawische Sprache",12 под насловом: "Der Einfluss des Slawischen auf das Italienische", "Утицај словенског на талијански". Међутим, да се ради о утицају српског језика, јасно је из садржаја (истоветност гласова, корена, завршетака; сличност деминутива, аугментатива, пасивни облик, имена градова, остала географска имена)... И то је предмет за једну веома велику студију, која не би обухватила само савремени талијански, већ особито период старог латинског језика! Јер - да се ради већ о том давном времену и да се не ради о "Словенима" у данашњем смислу речи, већ о античким Србима, то Колар јасно ставља до знања на крају на следећи начин:

"... Nestor, Boguchwal, Dalemil u.A. bestätigen das
austrücklich, und überdies so, dass Letzterer die Sitze der Slawen
nicht nur nach Ober-, sondern auch nach Mittelitalien, bis nach
Rom, ausdehnt, wenn er im I. Cap. so spricht:

''Mezi jinymi SRBOWE
Otdut kdez bydle R'ekowé
Podle more sie usadichu
Az do R'ima se rozplodichu. "

12. Април, или мај 1843. г., стр. 252-256.

_________________

Птоломеј: Срби од Индије до Атлантика (2. дио)

Колар одмах даје и немачки превод горњих стихова:

''Unter den andern die SERBEN
Von da, wo wohnten die Griechen,
(bis) an das Meer sich festsetzten,
bis nach Rom sich auszersameten.''

Mit einem Worte, Geschichte und Geographie, Sprache und
Gewohnheiten und tausend andere Gründe und Umstände bestätigen
es als unumstösslich, dass schon in uralter Zeit, VOR DEN
RÖMERN UND CELTEN NICHT NUR IN GANZ OBERITALIEN,
IM VENEZIANISCHEN UND LOMBARDISCHEN, SONDERN
AUCH IM HELVETISCHEN, IN TYROL, IN EINEM TEILE
VON BAIERN, IN RHÄTIEN UND IN NORIKUM WENDO –
SLAWEN WOHNTEN, UND DAS DER BAUM DES
ITALIENISCHEN LEBENS SEINE WURZEL IN SLAWISCHEM
BODEN HAT.''

"Нестор, Богухвал, Далемил и др. изразито потврђују, а последњи штавише
проширује седишта Словена не само према Горњој, већ и према Средњој Италији,
до Рима, када у (збирци) у гл. I овако каже:

"Међу осталима СРБИ
оданде, где живљаху Грци,
Учврстише се до мора,
размноживши се до Рима."

Једном речју, наставља Јан Колар, историја, географија, језик, обичаји
и хиљаду других прилика и разлога потврђују непобитно, да. су Вендо-Словени
живели ЈОШ У НАЈДАВНИЈИМ ВРЕМЕНИМА - ПРЕ РИМЉАНА И КЕЛТА - НЕ САМО У ЦЕЛОЈ ГОРЊОЈ ИТАЛИЈИ, ВЕНЕЦИЈАНСКОЈ И ЛОМБАРДИЈСКОЈ ОБЛАСТИ, ВЕЋ И У ХЕЛВЕТСКОЈ, ТИРОЛСКОЈ, У ЈЕДНОМ ДЕЛУ БАВАРСКЕ,
У РЕЦИЈИ И У НОРИКУМУ. ТАКО ДРВО ТАЛИЈАНСКОГ ЖИВОТА ИМА
СВОЈЕ КОРЕНЕ У СЛОВЕНСКОМ ТЛУ."

Колар, дакле, није могао да избегне да не спомене Србе, јер му није било допуштено да мења цитат. Но ипак, да би српско име бацио у засенак, он је покрај њега у немачком преводу ставио у загради "тј. Словени"... Те тако ти "Словени" прогуташе многу истину о Србима, као што се она данас губи у "југословенству".
Анализирати само Јана Колара, то намеће посебну студију, која треба да баци још јаче светло на основну идеју ове књиге. И та студија једног дана мора да се уради, да би истина о српском народу била што потпунија и што свестраније обухваћена.
У истом овом смислу треба да се простудира топонимија Шпаније, Португалије... Птоломеј је записао у области Hispania Tarraconensis место SARABIS, Σαραβιζ... Што се тиче саме Грчке - то је тек позамашан предмет. Стрпљивим истраживањем код самог Птоломеја, па консултовањем старих географских карата, откриће се исто оно, што се јасно види приликом упоређења српског и грчког језика (о чему је више говора у глави о Платоновом дијалогу "Кратил").
А где је тек стара Персија, данашњи Иран? И тамо - још и данас, упркос свим изменама, управо као и у самој Индији - не само да има имена од основе српскога имена, него и мноштво других назива, чије објашњење има неког смисла једино са становишта језика српског народа! А Румунија? Где се још у прошлом веку писало ћирилицом! На старим картама, чак и бројна романизована географска имена, лако се препознају као српска! Тај посао још није ни отпочет и он мора да се обухвати будућим студијама. Па где је Немачка? А где су тек све словенске земље, по којима је "српска географска архива'' заступљена одвећ често и одвећ речито? Па онда Бугарска, а да не говоримо о Албанији, где је још пре око 170 година више од половине становништва говорило српским језиком и носило српска имена! Ни Енглеска у том смислу није изучена, а ни Француска, а то се - особито у односу на те две земље - мора урадити због проблема "Келти и Срби". Јер називи разасути по свим тим земљама, никако се не могу сматрати случајем: СОРБИ у Италији, САРБАЗ, САРБИШЕР и што-шта друго у Ирану, СОРБХОГ у Индији, СЕРБКА у УКРАЈИНИ, САРБИНОВО у Пољској, СЕРБАН - ВОДА у Румунији, СЕРБИЈА у Грчкој, СЕРБИН на Сардинији, СОРБИОДУНУМ у Енглеској... тек само без неког плана поређани топоними речито говоре о нечему у прошлости, о чему се није довољно мислило, што се никада није проучавало... Данас можемо само да замислимо огромност књиге, која ће садржавати само топонимију и хидронимију оних пространстава, на која је мислио Пикте, тражећи по њима свој "тајанствени" народ, некада разгранат од Индије до крајњег запада Европе...
Није случај ни још један Птоломејев запис, који се понавља и код Стефана Византијског

"SISIRBA, pars Ephesi, a SISYRBE Amazone. Gentile SISYRBITES",
tj.
"СИСИРБА", део Ефеза, по СИСИРБИ Амазонки. Племе СИСИРБИТЕС "

У Турској се још од античких времена, када Турска није ни постојала, налази река САРБАТ, која се улива у залив града Смирне... А откуда ова река у Малој Азији, откуда је "Амазонка" Сисирба? Редови које овде исписујемо представљају тек само наговештај ПРАПОЧЕТКА једног још никада завршеног посла! Додуше, Милојевић је с највећим интересом и савесношћу проучавао ову "српску географску архиву", почев од "Китаја" (Кине), па преко Индије, Мале Азије, северне Африке, Шпаније, дотакавши се понаособ највећег броја европских држава... Но он није стигао, да језички анализира име по име и реч по реч. А млада генерација, на коју је Милош Милојевић рачунао да настави то дело, сва је пала на бојном пољу. Међутим, у давној прошлости није било тако, јер Срби - староседеоци по читавој Европи, који су живели мирно и бавили се земљорадњом, сточарством и другим корисним занимањима, у то далеко доба нису ни имали потребе да ратују. О томе говоре Шафарик и Суровјецки. Они су се латили оружја тек онда, када су се појавили дошљаци, који су почели да заузимају њихове земље... Шафарик само тим феноменом тумачи нестанак и пропаст толиких српских земаља.
Ненавикнути да нападају и узимају туђе, они су од нападача брзо били доведени у безнадежан положај... Но упуштање још у овај проблем би нас одвело одвише далеко, па ћемо још једном да се вратимо Птоломеју и његовим картама света, како га је он упознао и замишљао. У његовој књизи II, гл. 15., где је обрађивао Доњу Панонију - "Pannonia Inferior", споменуо је и записао место Σερβιτιον-SERBITION, СЕРБИЦИОН; биће да је и то била нека нестала СРБИЦА, ако није СРБАЦ, име које се често понавља. У истом издању налази се - у белешци испод текста - мало подужи коментар, у коме се приказују разни облици тог имена, што је последица - као и увек - "грчке и римске нестабилности у писању туђих имена", како је то формулисало професор Милан Будимир. Тако је кодекс Х онај, који доноси наведени облик. Међутим, Кодекс D пише ЕРБИНОН - 'Ερβινον, а остали СЕРБИНОН Σερβινον.
У Римском пак Кодексу, Соdех Romanus-СR:

"In CR ad marginem adscriptum: " εκτουτου οιμαι και Σερβοι λεγονται ..."
Lib.8.,7. Σερβιτιον praebet E, Σερβεντιον X, Serbinon coddices plurimi."

Дакле, Кодекс Д доноси горње име као ЕРБИНОН, а остали као СЕРБИНОН.

"У Римском Кодексу је са стране написано: "Одатле, мислим, називају се и СЕРБОИ..."
Књ. 8., 7. даје СЕРБИТИОНЕ, а Х СЕРБЕНТИОН, а више Кодекса СЕРБИНОН..."

Овај славни СЕРБИЦИОН у Доњој Панонији (да не говоримо о другим именима, која је у истој области обележио Птоломеј, као нпр.: ВАЛИНА, СИРОТА, итд.) несумњиво подвлачи заснованост тврђења Сипријана Робера, да је Дунав "прасловенска река", да је СРБИЦА у Македонији претхришћанска, а такође и тачност примедбе професора Павла Ивића, у његовом делу "Српски народ и његово име", да је СРБ у Лици такође из античког времена. Уосталом, само име ЛИКА је прадавно српско, па је и то један од императива, који налаже, да се цела српска историја преиспита и провери, како би се избрисала сва тенденциозна и политизирана "учења", којима нема места у правој науци. На жалост, некако је уобичајено, да - ако се износи истина о Србима, онда се то више не зове "правом науком", међутим, крње ли се на било који начин српски интереси, онда то поздрављајју сви новодошли по древним српским земљама у Европи, где су Срби мирно проводили свој век све док се нису појавили странци који су свуда разарали српска огњишта! А да не говоримо о свима онима, које је германско учење у толикој мери заслепило, да више не могу да усмере своју мисао ни у једном правцу, са ког би се сагледала једина права истина о староседеоцима Европе! ...
А тек истина о Србима СТАРОСЕДЕОЦИМА БАЛКАНА! Каква ли је тешка и неопростива заблуда приписивање свега што се тиче Срба - другима, који су се на то полуострво угурали на разне начине много касније! Треба само проучити, како су се Грци односили према "Пелазгима", од којих се свему научили и од којих су све узели, да би им онда на најразноврсније начине, па и преварама, онемогућавали опстанак и голи живот. Ти тајанствени "Пелазги" су имали бога "ОГЕН", "ДИВОВЕ", богињу "ВЕСТУ", њихова светишта су се налазила у ДОДОНИ, у каснијој грчкој ЕЛЕУЗИНИ, на острву САМОТРАКЕ, чиме се дичи грчка историја! Но погледамо ли само, шта о тим староседеоцима само једног дела Европе каже један од прошловековних приручника, биће нам јасно, да је оно, што се данас догађа, само тек настављање нечега, што је почело "Тројанским ратом", где су се дошљаци борили против предака истих оних, који су на Косову, много касније, пали сви до једног, борећи се против нечовештва нових освајача нашег континента. А нечовештвом дише само онај, који отима! Похлепа и грамзивост никада нису били својство Србина, а у томе и јесте тајна психологије српског човека. Тајна његове мудрости, која каткада избија снагом вулкана. Чудесни темперамент Србинов израстао је из хиљада година мира по слободним просторима без граница, те је стога у Србиновој души све безгранично: и бол, и радост, и верност, и вера, и човекољубље... оно неразумљиво српско човекољубље, каткада самоубиствено. Кроз хиљаде година неузнемираван - Србин је научио да се диви природи, да је воли, да је на свој начин оживљава, стварајући најлепшу поезију света... А онда су дошли други и сасекли све златне нити мирнога постојања. Келти, Грци, Римљани, Германи - сви су се они појавили касно. Сви су они затекли неке "мистериозне староседеоце..." А како је то текло?
Наведимо на овом месту мали одломак из сажетог "Свеукупног речника историје и географије''13 - "Dictionnaire universel d'Histoire et de Geographie":

" Pelasges, Pelasgi, habitants primitifs de la Grece et de l'Italie...
Arrives au Danube, franchirent ce fleuve et penetrerent dans la
peninsule balkanique, les autres remonterent le long de la Save, qui
les conduisit dans l'Italie septentrionale. De la deux branches de
Pelasges: 1'une orientale en Grece, l'autre occidentale, en Italie. On
place leur arrivee 2.000 ans av.J.-C.; mais, il est probable qu'il y
eut plusieurs emigrations... les Troyens etaient Pelasges... les
Sabins de l'Italie n'etaient sans doute que la fraction la plus ancienne
de la grande masse pelasgique...
Presque partout les Pelasges, au bout d'un certain temps, furent
vaincus, chasses et reduits a un etat d'inferiorite par des races
nouvellement survenues: en Grece, la race dorienne deposseda les
Pelasges... Plus tard, les Grecs, en s'etablissant dans l'Italie
meridionale, qui prit d'eux le nom de Grande-Grece, leur enlevent
leurs plus belles provinces. Les Pelasges qui survecurent a toutes
ces revolutions, les uns formaient une masse d'esclaves, ou serfs
attaches a la glebe... les autres se condensaient dans un coin du pays
qu'ils avaient jadis possede en entier... ou se refugiaient dans les
montagnes... quelques-uns emigraient et cherchaient une nouvelle
patrie, surtout dans des iles: ainsi Lemnos, la Samothrace, la
Sardaigne se remplirent de Pelasges... L'agriculture, la metallurgie,
l'architecture leur etaient familieres... la construction cyclopeenne...
caracterise l'epoque pelasgique... ''

"Пелазги, првобитни становници Грчке и Италије... Стигавши на Дунав, прешли
су ову реку и продрли на Балканско полуострво, док су се други пели уз Саву, која их
је одвела у северну Италију. Отуда постоје две гране Пелазга: једна источна, у Грчкој, друга западна, у Италији. Њихов долазак се ставља у 2.000, г. пре Христа; али, могуће
је, да је било више њихових сеоба... Тројанци су били Пелазги... САБИНИ У ИТАЛИЈИ БИЛИ СУ - БЕЗ СУМЊЕ - НАЈСТАРИЈИ ОГРАНАК ВЕЛИКЕ МАСЕ ПЕЛАЗГА..
Пелазги су скоро свуда, после извесног времена, били побеђени, истерани, сведени
на ступањ инфериорности од новодошлих раса: у Грчкој су Дорани лишили Пелазге свих добара... Касније, када су се Грци устоличили у Јужној Италији, која се по њима назвала Велика Грчка,14 они су од Пелазга узели најлепше области. Пелазги, који су преживели
све ове преврате, претворили су се у масу робова, или у зависне кметове, везане уз земљу... а други су се збили у неком куту земље, КОЈУ СУ НЕКАДА ПОСЕДОВАЛИ У ПОТПУНОСТИ, или су пак ОДБЕГЛИ У ПЛАНИНЕ: Неки су се опет одселили и тражили нову отаџбину, особито по острвима: тако Лемнос, Самотрачко острво, Сардинија беху напуњени Пелазгима... Земљорадња, металургија, архитектура, била су њихова блиска занимања... пелазгијску епоху карактеришу киклопске грађевине... "

13. Par M.-N. Bouillet, Paris, Hachette, 1772.
14. Невероватно је занимљиво тврђење Р. Б. у вези "с Великом Грчком", која је - по њеном тумачењу - "Мања Грециа" а не "ВЕЛИКА", јер би у том случај и Талијани употребљавали израз - не "МАЊА", како тачно изговарају, већ "Grande".

Овај француски текст представља - без сумње - резиме свега, што је у овој студији изнето о античким Србима, али је - како рекосмо, то уједно и опис почетка једног "гвозденог доба", које још увек траје. Другим речима, некадашња завера дошљака против античких Срба, данас је завера против Словенства, најпре издељеног вером, а затим силом и крвљу подвргнутог интернационализму, кроз који следи претварање у једну безобличну масу... А све са сврхом њиховог уништења. Треба бити слеп код очију и то не видети! Безуман код ума, па то не схватити! Када се поубијају и насилно уклоне најбољи синови једног народа... с обезглављеном трупином курјака, како народ каже: "И зец може да се игра!" Тако је данас српски аутохтони народ у трагичној ситуацији на своме сопственом прадавном тлу!
Walter Wüst, који је тако савесно обрадио српско име на основу ведских химни, закључио је, да је оно од најдавнијих времена везано за обе Сарматије (европску и азијску), уз Кавкаске планине и читаво "Ококавказје", а затим УЗ СТЕПЕ ОКО ЦРНОГ МОРА. Међутим, као представник германске школе, који је знао, да су и Немачка и Аустрија створене на раскомаданом српском телу, није ни помислио, да узме у oбзир и Балканско полуострво, да би и на њему нашао доказе за своју тезу, иначе изванредно добро постављену и брањену. А баш ту - на Балкану, а на основу вишеструких доказа, приказаних у разним одељцима ове студије, лежи европска колевка српског народа... Па ако на том истом Балкану разни топоними имају значаја за Бугаре, који су српски научили тек пошто су ватром и огњем присвојили српске земље, зашто они не би имали исту важност и за Србе, који су - по свим правилима и по сваком нормалном расуђивању - на том полуострву код куће?! То је сигурно једна велика тема, а рад на њој имаће далекосежне последице!
А да су Срби на Балкану пуноправни власници својих огњишта и својих земаља, нека нам то потврди - после напомена на основу Птоломејевих карата - Ђура Даничић, који је доста тога написао, али ипак није све записао:

СРБАНИ - име села у Истри.
СРБАЦ - место на утоку Врбаса у Саву.
СРБАНИН - презиме, или надимак становника села Ловске у пакрачком округу.
СРБАРИЈА - име насеља у старој српској држави.
СРБАР - насеље у Истри, забележено још у ХIII веку.
СРБАРИЦА - заселак у бујском котару, у Истри.
СРБАТ - презиме у околини Бедне у хрватском Загорју.
СРБАВЦИ - место у старој српској држави.
СРБЕРА - име локве у Истри.
СРБИЦА - село у старој српској држави.
СРБИЈА - земља.
СРБИЈА - име града у старој српској држави.
СРБИНА - место у Црној Гори.
СРБИН - Ками - село у Црној Гори.
СРБИНОВИЋ - презиме у Лици.
СРБИНОВ Луг - име земљишту.
СРБИЊАК - заселак у Истри.
СРБИШТЕ - име увале на острву Сеструњу у задарском котару, које чакавци зову СРБИШЧЕ.
СРБЉАНИ - географско име, заселак у Истри; име махали села Језера у Босни.
СРБЉАНИН - човек из Срба у Лици.
СРБ - село у доњолапачком котору у Хрватској.
СРБ - у средњем веку главно место унске жупе, која се простирала око врела Уне до
утока Унца.
СРБ - брдо код места СРБ.
СРБОТИНА - име села у фочанском котору у Босни.
СРБИЦА - село у скопљанском пашалуку од неко 300 кућа, између којих су око 40
хришћанске, а остале су људи закона турскога, АЛИ ГОВОРЕ СРПСКИ. (Ова
белешка је узета из Вука, јер је у Даничића нема.)

Оставимо ли топонимију и хидронимију и пређемо ли на друге изведенице од имена СРБ, наћи ћемо у Даничићевом "Рјечнику" следеће:

СРБ - припадник народа и место у Лици.
СРБА - женско лично име.
СРБАН - врста биљке.
СРБАЦ - врста траве.
СРБАДИЈА
СРБАЉСКИ
СРБАЉСТВО - исто што и СРПСТВО.
СРБАЧИЦА - име биљке.
СРБЕКАЊА - аугментатив од СРБИН.
СРБЕЉ - СРБЉИ
СРБЕН - мушко име.
СРБЕНДА - аугментатив од СРБ.(То је онај аугментатив о коме је Wüst написао целу
расправу, а да није знао, да је то аугментатив од СРБ!)
СРБЕНДИЋ - презиме или надимак једног сакупљача народних песама.
СРБЕНИЦА ПАРИЦА - накит дјевојачки у СРПКИЊА.
СРБЕШЧИЦА - биљка.
СРБЕТКА - презиме, или надимак.
СРБЕЗАН, СРБЕЗНА, СРБЕЗНО - СЛОБОДАН, НЕЗАВИСАН, ЈАК, НЕПЛАШЉИВ.
СРБИЧКИ - придев од СРБИЦА.
СРБИЈАНАЦ
СРБИЈАНКА
СРБИЈАНСКИ
СРБИН
СРБИНСТВО - СРПСТВО
СРБИЊ - СРБИН
СРБИТИ - чинити некога СРБИНОМ
СРБЛИЈА - СРБИЈА
СРБЛИН - презиме.
СРБЉАЧКИ - што припада СРБЉАЦИМА.
СРБЉАК - СРБ
СРБЉАК - СРПСКА црквена књига, у којој је сабрана служба и житија СРПСКИХ светаца.
СРБЉАНИН - човек из Срба у Лици.
СРБЉЕЊЕ - СРБИТИ
СРБЉИ - СРПСКИ
СРБЉИН - СРБ, СРБАЉ, СРБИН.
СРБЉИ - исто што и српска земља.
СРБЉИН - презиме.
СРБЉИН - име биљке.
СРБО - хипокористикон од СРБИН.
СРБОБРАН - име места у Бачкој.
СРБОРИТ - врста лепила за кров; сложеница од СРБО, да се покаже, да је производ СРПСКИ
а не туђи.
СРБОСЛОВЕНСКИ - исто што и СРПСКИ
СРБОВАЊЕ - именица од СРБОВАТИ.
СРБОВАТИ - ЖИВЕТИ НА СРПСКИ НАЧИН.
СРБОВЛАХ - село у крајинском округу у Србији.
СРБОЖДЕР - велики непријатељ СРБА.
СРБУЉА - стара СРПСКА црквена књига, руком писана и штампана, у којој језик није
помешан с руским.
СРБУЉИЦА - деминутив од СРБУЉА. Вук има још неколико речи, које Даничић није унео:
СРБАДИЈА - SERBORUM NATIO; gens SERBI.
СРБЕКАЊА - аугменатив од СРБ.
СРБИЊСКИ
СРБЉАК - Вук овде не мисли на књигу "СРБЉАК", већ на народну поезију, наводећи из ње
два десетерца:

"Оваки је адет у СРБЉАКА,
У СРБЉАКА, добрије јунака!"

СРБЉАНИН - овај назив у Вука не односи се само на човека из СРБА у Лици; то је јасно из
следећег народног десетерца:

"Ајде сада, царе СРБЉАНИНЕ!"
Који народ и којим језиком може овако да се игра и надиграва, стварајући реч за речју, која је увек пуна смисла, милине, или снаге? Ово, што СРБИН може да уради са својим народним именом, није могуће чак ни једном другом словенском народу!
Стварно, када српски језик отпочне како треба да се изучава, откриће се ствари нечувене! Јер - ни Даничић, а ни Вук нису сабрали све топониме и хидрониме од основе СРБ- по Балкану. То није ни била сврха њиховог истраживања, али зато то ТРЕБА ДА БУДЕ ПРЕДМЕТ једне посебне студије, како би се коначно дефинитивно обелоданило, на чему су саздане Грчка, Бугарска, Албанија, а на чему Румунија, Мађарска, Аустрија, Немачка! А у западној Европи, упркос свим изменама господара и имена, још увек има обиље јасних трагова некадашњег српског боравка - све до обала Атлантика, укључујући ту и Велику Британију.

_________________

Toponim Srbac (gradić na ušću Vrbasa u Savu), dobio je to ime rješenjem Ministarstva unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije od 2.11.1933. godine. Nema veze sa ostalim...tekstovima koje ostavljaš.
Kako se ranije zvao, probaj da pronađeš. Ili možeš zamoliti da ti to objasni neko kompetentan, Spijo ili TNS.

_________________
Lično više volim strat,
jer mi leži takav vrat...

postavljao sam razglednice,čini mi se

_________________
"Možete biti najbolji forumaš i stručnjak, ali ako niste u sistemu forumske vlasti, sve je to zabluda."

Postavljaj opet, kratko je pamćenje.

_________________
Lično više volim strat,
jer mi leži takav vrat...

_________________
"Možete biti najbolji forumaš i stručnjak, ali ako niste u sistemu forumske vlasti, sve je to zabluda."

Pa ne očekujete valjda da su ovi stvarno istraživali i pripremali se za nešto?

_________________
Bubi frubi

Ne znam ni sam šta sam očekivao. Ova bi tema trebala da bude na nekom drugom podforumu, Cafe ili nešto slično.

_________________
Lično više volim strat,
jer mi leži takav vrat...

Dobri stari Svinjar, molim da se takve stvari ne zaboravljaju.

Da ali ako se ne koristi jednačenje po zvučnosti Svinjar se čita kao Srbac.

_________________
Bubi frubi

Будући да познајете проблематику, претпостављам да сте свињари, тј. срПчани!

_________________

ПЕЛАЗГИЈСКИ ЈЕЗИК- КОРИЈЕН ГРЧКОГ И ЛАТИНСКОГ

ГРЧКИ И ЛАТИНСКИ – ЈЕЗИЦИ НАСТАЛИ ТЕК У ЕВРОПИ ИЗ ПЕЛАЗГИЈСКОГ
ИЛИ
ОД ПЛАТОНА ДО ИНДО - ЕВРОПСКОГ МИТА

Emile Burnouff - далеко од тога да је усамљен у своме тврђењу, каже, на страни 57. свога "Есеја. о Ведама", да:

".. грчки и латински... произлазе из пелазгијског језика... "
'... le grec et le latin... derivent egalement du pelasge... «

Међутим, захваљујући извесним истраживаоцима знамо, да се подручје тзв. "пелазгијског језика" простирало и много даље од медитеранских области. На жалост, све што је у вези с Пелазгима уопште, у традиционално признатој науци обавијено је маглом, почев од самог имена "ПЕЛАЗГИ". Међутим, објашњење тог решења веома је једноставно, са становишта српског језика, док полазећи од западно - европских језика до дана данашњег није могло да се нађе. Исти ти светлопути Пелазги живели су и много даље од Средоземља, по Алпима, а многи прошловековни аутори једноставно су их идентификовали са старовековним СРБИМА, који су се, како у целој овој студији долази до изражаја, много касније, тек који век по Христовом рођењу, прозвали Словенима.
Па каквом је маглом обавијено све што је у вези с тим мистификованим Пелазгима, нека нам покаже следећи одломак Кристијана Шнелера (Christian Schneller):1

''Da aber das Rhätische dem pelasgischen angehörte, so lässt sich
dafur im Griechischen und Lateinischen ein ähnlicher
Anknüpfungspunkt finden... "
''Meinen Lösungsresultaten zufolge steht das Rhätische in der
pelasgischen Sprachfamile so, dass es spater als die durch das
Lateinische vertretenen italischen Sprachzweige, dabei aber früher
als die altgriechischen Dialecte sich vom pelasgischen Hauptstocke
ablöste und in seiner Ausbildung einen Theils dem Griechischen,
Theils dem Lateinischen analogen Weg nahm, dabei aber Theil
mehreres Alte getreuer bewahrte, Theils auch an Farbe un
Formfülle vieles einbüsste..."2

1. Über die sogenannten rhäto-etruskischen Inschriften - Lesungs und.Lösungsversuche, p. 177.
2. Über die sogenannten rhäto-etruskischen Inschriflen - Lesungs und Lösungsversuche, p. 177.

Претходни текст је из Шнелерове расправе под насловом: "O такозваним рецијско - етрурским натписима":

"Пошто језик Реције припада пелазгијском, може за њега да се НАЂЕ
ДОДИРНА ТАЧКА У ГРЧКОМ И ЛАТИНСКОМ... "
"По резултатима мојих истраживања, језик провинције Реције припада ПЕЛАЗГИЈСКОЈ ЈЕЗИЧКОЈ ГРУПИ. Он се, као каснији италски језички
огранци, који су се развили из латинског, као и ранији старогрчки дијалекти
- РЕЦИЈСКИ ЈЕЗИК СЕ, дакле - КАО ГРЧКИ И ЛАТИНСКИ - РАЗВИО ИЗ
ГЛАВНОГ ПЕЛАЗГИЈСКОГ СТАБЛА. У своме развитку он је био делимично
сличан латинском, а делимично грчком, при чему је делимично више сачувао
од оба та језика стара обележја, делимично пак изгубивши доста, што се тиче
особености и пунине облика... "

На жалост, Шнелер нам не објашњава, откуда огранак "пелазгијског језика" у Рецији, када се обично узима, да су Пелазги населили Грчку, па и Италију... Но откуда они у Алпима? Јер античка Реција, о којој је овде реч, протезала се с обе стране Алпа, који су се чак овим својим делом називали "ретски Алпи", заузимајући део данашњег Тирола и Баварске, а и Швајцарске. Немогуће нам је овде улазити још у извесне теорије, по којима би стари Расени (тј. Етрурци) били сишли из наведених делова Алпа у њихова каснија седишта у Италији...
Дакле, одакле у Алпима народ, чији језик припада "пелазгијској језичкој групи" и који је, према томе, сродан латинском и грчком? Створена је, истина, "индо - европска теорија", но и по њој ствари не изгледају много јасније. Међутим, саберемо ли све што је у овој студији изнето о аутохтоним античким Србима, каснијим Словенима, који су се из Подунавља разишли по читавој Европи, тиме се ствар необично упрошћава... Сетимо ли се - после тога - да су Пелазги ишли уз ток Саве, па га прешли и продужили даље у истом правцу, онда заиста постаје некорисно, да се овде у том смислу ма шта више дода. Додајмо к томе тврђење Јана Колара, да су Словени били и пре Келта, и пре Римљана у целој горњој Италији, не само у њеном венецијанском и ламбардијском делу, већ и у данашњој Швајцарској, па у Тиролу, делу Баварске, у Рецији и у Норикуму. Кад тако поставимо ствари, постаје све тако јасно, да јасније не може бити.
Дакле, Шнелерове примедбе о "пелазгијском" елементу у језику Реције, као и о његовој сродности - с једне стране с грчким, с друге стране с латинским - опет потврђују тезу о присутности античких Срба и у том делу Европе. А то потврђује понајвише и његово накнадно објашњење, да је језик Реције "делимично више сачувао од оба та језика стара обележја..." То је потпуно природно, јер су сви словенски дијалекти сачували многа од старих обележја древног српског језика, на чијим темељима су се развили - пре свега - грчки, а за њим латински.
Пређемо ли од Шнелера на Грегора Данковског, наћи ћемо опет исту ту тему, само усмерену у другом правцу. Јер - Данковски је цео свој живот посветио доказивању приоритета, што се тиче старости, како је он редовно писао "словенског језика". Његова дела су остала у прашним кутовима библиотека, јер таква је људска захвалност према људима изузетне учености, који су желели, да најсветлији део свога ума пренесу другима и оставе будућности.
Да се рад овог професора грчког језика и библиотекара краљевске библиотеке у Пресбургу анализира, томе би требало посветити томове од неколико хиљада страна! Нас овде занимају првенствено два његова дела:

- Homerus Slavicis dialectis cognata lingua scripsit,
ex ipsius Homeri carmine ostendit...3
- Die Griechen als Stamm- und Sprachverwandte der Slawen,
historisch und philologisch dargestellt...4

- Хомер је писао познатим дијалектом словенског језика,
из самог Хомеровог певања показао...
- Грци као племенски и језички сродници Словена, приказано
историјски и филолошки...

3. Gregorius Dankovsky, Vindobonae-Posonii, 1829.
4. Pressburg, 1828.

За уобичајену, традиционалну науку, засновану на - у почетку потпуном елиминисању Словена уопште, а Срба поготову, а касније - на узимању Словена у обзир само онда, кад је то неизбежно - два горња наслова су као одјек нечега, што се догађа на другој планети! У западној Европи, где само у послератним годинама отпочиње да се учи руски - углавном, уз занемаривање других словенских језика, ова два наслова звуче невероватно. Најбољи доказ за то је чињеница, што сам једва могла да се послужим споменутим делима у париској Националној библиотеци од нападале прашине, а листови, које овде можда нико никада није прелистао, били су готово слепљени... У првом од ова два дела наћи ћемо, као што употпуњени наслов каже:

"Iliados Liber I, 1-50. Slavice et graece idem sonans et significans,
adjecta nova versione latina et commentario graeco-slavico. "

"Прва књига Илијаде, стихови од 1. до 50, који на словенском и на грчком
исто звуче, уз додатак новог латинског превода с грчко - словенским коментаром. "

А то значи - понајпре - да је Данковски, што је вероватно био још чест случај у његово доба - течно говорио и грчки и латински! Да је његово знање било тако дубоко, да је могао паралелно да преводи у стиховима, трудећи се редовно, да реконституише "Хомеров језик!" А ми знамо, да је Хомеров учитељ познавао пелазгијски језик и пелазгијско писмо! Исто се тако зна, а то потврђује - у првом реду - Платон, да Грци дуго уопште нису разумевали Илијаду, него су имали учитеље, који су је тумачили... Има у вези с тим безброј проблема, које овом приликом не можемо ни да споменемо! Али, пређемо ли на друго споменуто дело Данковског "Грци као племенски и језички сродници Словена", наћи ћемо на страни 18. његово тврђење:

"Es ist offenbar, dass man noch zu Homers Zeit zwischen der
griechischen und thraciischen Sprache keinen Unterschied machte. ''
"Hekatäus aus Milet, der 500 Jahre vor Christi Geburt lebte,
bezeugt nach den zu seiner Zeit vorhandenen Denkmälem, dass vor
Alters ganz Griechenland von Berbaren bewohnt war. Attika sagt
er, hatten jene Thracier inne..5.
Die Athenienser sind daher ursprünglich Thracier (Slawen), sie
sind nach Herodots Zeugniss erst nachmals zu Hellenen geworden,
und haben ihre Ursprache (die trachische, d.i. slawische)
beibehalten...
Strabo findet diese Erscheinung ganz naturlich. Die Thracier
und Epiroten, sagt er,6 wohnen bis jetzt (19 nach Christo) an den
Seiten Griechenlands, um wie viel mehr muss vormals als jetzt
Griechenland von diesen Völkern bewohnt gewesen sein, da die
Barbaren noch den grössten Theil Griechenlands, welches ohne
Widerrede dermalen ein eigenes Land für sich ausmacht, bewohnen.
So besitzen die Thracier Macedonien... "7

"Јасно je, да се још у Хомерово доба није правила никаква разлика. између
трачког и грчког језика. "
"Хекатеј из Милета, који је живео 500 година пре Христовог рођења, сведочи
на основу споменика његовог доба, да је у старини цела Грчка била настањена
варварима. Атику, каже он, имали су Трачани...
Атињани су стога пореклом Трачани (Словени) и по Херодотовом сведочанству
тек су касније постали Грци, задржавши свој првобитни језик (трачки, тј. словенски)...
Страбон налази ту појаву сасвим нормалном. Трачани и Епирци, каже он, живе
до данас (19. г. по Христу) поред Грка, а колико више него данас је некада Грчка
морала бити њима настањена, пошто варвари још увек заузимају највећи део Грчке...
Тако Трачани поседују Македонију..."

5. Хекатеј код Страбона, Геогр., VII, 6: '' την μεν γαρ 'Αττικην οι μετα Ευμολπου Θρακεζ εσχον''.
6. Страбон, Геогр., VII, 7.
7. Данковски, Грци као..., стр. 18.

Не можемо довољно да подвучемо, у коликој мери Данковски потврђује читаву документацију изнету у току ове студије. Није нам могуће улазити у све његове појединости, јер би то у многоме било понављање речених ствари потпуно независно од њега. А та сагласност иде дотле, да говорећи - мало после наведеног текста8 о Гетима, о становницима Мезије, о Дачанима, који сви имају исти језик, он спомиње цара Константина:

''... der Kaiser Konstantin... allein er kommt in der Erzählung
mit Dalemil, einem alten böhmischen Geschichtschreiber überein...
"Es ist ein Land, sagt Dalemil, in serbischer Zunge...
' ("W SERBSKEY YAZYKU gest zemie...")9

"... цар Константин, он сам се у причи слаже с Далемилом,
једним старим чешким писцем историје...
"Има једна земља, каже Далемил, где се говори СРПСКИ... "

8. O.с„ рр. 19-21.
9. V. Wenceslai Hagek Annales Bohemorum, S. 9.

Овај цитат је Данковски приказао у таквом контексту, да излази јасно, да су сви ти Трачани које он спомиње, па Гети, Дачани, Мижани, итд. говорили тим истим, тј. СРПСКИМ ЈЕЗИКОМ... Но он иде још и даље у сагласности с основном идејом ове студије, тврдећи, да је око Црнога мора, коме он додаје и Малу Азију живео један народ из кога су касније произишли Словени и Грци... Јасно је, да се опет ради о најстаријим међу Словенима - О СРБИМА. (Die küsten des Schwarzen Meeres und Kleinasien wurden von einem Volke bewohnt, aus dem nachmals die Slawen und Hellenen hervorgetreten sind...)
Ha стр. 22. споменутог дела, Данковски дословно пише:

"Der thracische (slawische) Stamm betrat um Vieles früher als
der hellenische die Bahn der wissenschaftlichen Bildung; denn
Orpheus, der Slawen rühmlicher Ahnherr (lebte 1000 oder 2000
Jahre vor Plato, so weit reicht die Lebenszeit des Orpheus ins graue
Alterthum, dass Plato dieselbe nicht mehr bestimmen konnte) war
der erste Religionslehrer in Griechenland, und seine Schüller waren
die Erfinder der philosophischer Sprache.
Plato, den man wegen seiner Weisheit den gottlichen nannte,
sagt, dass es in der griechischen Sprache viele Wörter gibt, die
zugleich der Sprachart der Barbaren angehören, und führt z.B. das
Wort υδωρ Wasser an, dessen sich auch die Phrygier Bedienen... "

Све што је Данковски рекао, значајно је, али можда је претходни навод од свих најзначајнији:

"Трачко (словенско) стабло много пре него грчко нашло се на путу знања - јер
Орфеј, славни предак Словена (који је живео 1000, или 2000 година пре Платона;
време Орфејевог живота иде тако далеко у прошлост, да ни сам Платон више није
могао да га одреди) - он је, дакле, био први верски учитељ у Грчкој, а његови
ученици били су проналазачи филозофског језика.
Платон, кога су због његове мудрости назвали божанским, каже, да у
ГРЧКОМ ЈЕЗИКУ ИМА МНОГО РЕЧИ, које ИСТОВРЕМЕНО ПРИПАДАЈУ
ГОВОРНОЈ ВЕШТИНИ ВАРВАРА; он наводи нпр. реч υδωρ "ВОДА", којом
ce служе такође Фрижани.''

У белешци испод текста Данковски даје дорски облик Fυδαζ, у коме се још јасно види, захваљујући слову "дигами" (F), изгубљеној у каснијем грчком, српска, па онда опште словенска "ВОДА".
Споменувши Платона, Данковски упућује читаоца на његов дијалог "Кратил", "Кратило", (Κρατυλοζ), о коме су написане многе расправе. Ни један од свих аутора није покушао да изведе ни један једини пут закључак, који би се односио уистину на онај "варварски" језик, чије примере Платон у току тога дијалога износи посредно - преко Сократа. Те се тако у овом случају понавља метода примењена на студиј етрурског језика: узимају се у обзир сви језици света, па и црначки, али никако и ниједан словенски. Има писаца који тврде, да би тај дијалог био чак и сатиричне природе. Неки се питају, шта је уопште прави циљ "Кратила"? Против кога је уперен? Против неког лица, или неке школе? У коликој мери је у њему заступљена шала? Интерпретације овог Платоновог дијалога су толико различите и тако бројне, да се од њих могу направити читаве листе... У једном изгледа да се бројни аутори ипак слажу, а то је - да је "Кратил" дело, у коме се по први пут појављује "филозофија језика"... Међутим, све то ипак не даје јасну слику о овом дијалогу, те имамо утисак, да у свим тим интерпретацијама има доста "кретања по кругу", из кога нема излаза.
По нашем скромном мишљењу, ствар је много једноставнија него што изгледа:
Као уман човек, Платон се интересовао за многе проблеме. Будући млађи од Херодота (Платон је рођен само две године пре Херодотове смрти), он је морао познавати списе "оца историје", који је описивао како је настао и повећавао се грчки народ, као и како се развио грчки језик. Уз то, чињеница је, коју је и Херодот потврдио, да се у његово доба у Грчкој говорило још "варварским" језиком, па према томе и за време Платона, о чему нешто дознајемо управо из овог дијалога. Премда Грци нису показивали ни смисао, ни интерес за стране и "варварске" језике, Платон је ипак морао имати извесна искуства и сазнања, што се тиче бар оног "варварског" говора, који је имао прилике да још и у његово време чује у Грчкој. Осим тога, Платонов учитељ Сократ - изнад свега је ценио врлину и истину и - између осталих проблема - о којима је разговарао и желео да их разјасни - сигурно се постављао и проблем језика. Шта бисмо ми данас дали, да имамо само једну репродукцију Сократовог разговора! Јер - тражећи принцип врлине, он је морао ићи путевима истине, а један од путева га је навео и на то, да расправља, како се грчки језик развио. Приметивши, да Грци већ у његово доба нису могли да са свога становишта разјасне значење многих речи (што се одржало до данас!), Сократ је тражио и нашао једино правилно тумачење:10


"'Έννοω γαρ οτι πολλα οι 'Ελληνεζ ονοματα αλλωζ τε και οι
υπο τοιζ βαρβαροιζ οικουντεζ παρα των βαρβαρων ειληφασιν.11

"Мислим да су Грци, а особито они који су потчињени "варварима"
многа имена узели од "варвара".

10. Platon, Oeuvres completes, Tome V, Cratyle, texte etabli et traduit par Louis Meridier, Paris, 1969.,'Les
Belles Lettres".
11. Gl. 418.,b.,c.

Даље ће Сократ рећи (гл. 421 с), да се:

"Приписује варварски карактер ономе, што не знамо."

Па мало даље у истој глави:

"будући, да су речи биле свакојако преокретане, не би било никакво чудо,
да се стари грчки језик, упоређен са садашњим варварским, од њега ни мало
није разликовао."

"Φαναι, ο αν μη γιγνωσκωμεν, βαρβαρικσν τι τουτ ειναι. ... δια γαρ
το πανταχη στρεφεσθαι τα ονοματα, ουδεν θαυμαστον αν ειη ει η
παλαιά φωνη προζ την νυνι βαρβαρικηζ μηδεν διαφερει. "

У глави 425. е, долази до изражаја, да ни паметни Сократ више не може да схвати првобитни смисао грчких речи, до те мере, да поставља двоструко питање:

" 'Ον γαρ εχομεν τουτου βελτιον ειζ ο τι επανενεγκωμεν περί αληθειαζ
των πρωτων ονοματων ... ωσπερ οι τραγωδοποιοι, επειδαν τι απορωσιν,
επι ταζ μηχαναζ καταφενγουσι θεουζ αιροντεζ, και εμειζ ουτωζ ειποντεζ
απαλλαγωμεν, οτι τα πρωτα ονόματα οι θεσι εθεσαν και δια ταυτα ορθωζ
εχει;... η εκεινοζ, οτι παρα βαρβαρων τινων αυτα παρειληφαμεν, εισι δε
ημων αρχαιοτεροι βαρβαροι",..."

Ево, дакле, шта се Сократ пита:

"Од тога немамо ништа боље, на основу чега бисмо установили истину о
првим именима... или, треба ли, као песници трагедија, када су у некој тешкоћи,
да прибегнемо машини, која диже богове? Треба ли и ми да се тако извучемо
(и да кажемо), да су прве речи установили богови, те да су зато тачне?... или,
(треба ли да кажемо), да смо их преузели од варвара, те да су (према томе)
варвари од нас старији?... "

Из наведених текстова ми констатујемо, да су у доба Платоново "варвари" били Грцима одвећ добро познати и да су живели понегде и измешани, а уз то, да су "варвари" у самој Грчкој, а видећемо само мало касније - особито жене, још увек говориле тим "варварским" језиком.
Пошто смо већ - силом прилика - толико пута споменули реч "варварски", да овде изнесемо једно веома занимљиво тумачење тога израза.
Наиме, западно-европска интерпретација, да су Грци чувши "варваре", како вичу "бар-бар", па не разумевајући њихов говор, једноставно на основу тога прозвали "варварима"... таква интерпретација, дакле, одувек нам је била некако неозбиљна. Међутим, Данковски нас у свом напред цитираном делу "Грци, племенски и језички сродници Словена", на стр. 15., упознаје с тим, да у Хомера тај израз не постоји. Наравно, уз документа, којима се служио, њему је то још један повод више за тврђење, да у доба Тројанског рата још увек није било неке битне разлике између грчког и - како он каже - словенског, те да - према томе - Грци нису ни имали разлога да у то доба Словене називају "варварима". Међутим, наставља он даље у белешци (стр. 14.):

"Es verdient bemerkt zu werden, dass die Slawen, also auch die
Macedonier statt 'φ','β' zu gebrauchen pflegen. Z.B. macedonisch
"brator" 'βρατωρ' griechisch ' φρατωρ '; macedonisch "obrv-e",
griechisch "ofrüs" 'οфρυζ'.

Данковски, дакле, уноси ово накнадно обавештење:

"Вредно је да се спомене, да Словени, па дакле и Македонци (мислећи на античке Македонце као припаднике античких Словена), уместо "ф", употребљавају "б", нпр.
мак "братор", грчки "фратор", мак. "обрв-е", грчки "офис". Јасно је, да се иза ових
речи на горњи начин написаних, налази српско "брат", санкритско "bhrata", а затим српско "обрв-а", санскритско "bhruva "...

На стр. 15. и 16., Данковски допуњава своје тумачење:

"Грци су звали њихове најближе суседе Трачане, у које су спадали и
Македонци, и то само њих "барбарос", а касније су ту реч применили на све
странце. А реч "БАРБАР", како нас учи Аристофан ("Птице", ст.200.) долази
од гласа "Б". А пошто Словени и њихови потомци, Македонци, употребљавају
"б", тамо где Грци имају "ф", они су онда њих тако прозвали... "

Ово своје тврђење Данковски поткрепљује и именом Фрижана, који су били Трачани, називајући се, док су још били на Балкану, Бризи. Данковски то износи на основу Херодота.
Даље, у "Кратилу"12 Сократ наставља:

"Οισθα οτι οι παλαιοι οι ημετεροι τω ιωτα και τω δελτα ευ εχρωντο,
και ουχ ηκιστα αι γυναικεζ, αιπερ μαλιστα την αρχαιαν φωνην σωζουσι.
Νυν σε αντί μεν του ιωτα η ει η ητα μεταστρεφουσιω, αντί δε του δελτα
ζητα, ωζ δη μεγαλοπρεπεστερα οντα."

"Ти знаш, да су наши стари много употребљавали "јоту" и "делту" ( ι , δ ),
а понајвише жене, које чувају много боље него мушкарци стари говор. Данас
се наместо "јоте" ставља "ета", а уместо "делте" - "зета" као нешто много боље."

У одељку "d, е" исте те, 418. главе, Сократ најзад даје један пример, исто толико драгоцен за ову нашу тему, колико и "броћ" Јозефа Костржевског! Да наведемо најпре његове речи:

"Καί το γε 'ζυγον' οισθα οτι 'δυογον' οι παλαιοί εκαλουν ...
Και το μεν γε 'ζυγον' ουδεω δηλοι, το δε τοιν δυοιν ενεκα
τηζ δεσεωζ εζ την αγωγην επωνομασται 'δυογον' δικαιωζ.
Νυν δε 'ξυγον'. Και αλλα παμπαλλα ουτωζ εχει."

"Што се тиче (речи) "ЗИГОН", ти знаш да су га СТАРИ ЗВАЛИ "двогон"...

Ако "Зигон" не значи ништа јасно, "ДВОГОН" је било правилно, због

"две упрегнуте животиње за вођење. Данас се каже "зигон".
Има врло много случајева ове врсте. "

12. Цицерон каже готово исту ствар у "De Oratore", 12.: "Facilius mulieres incorruptam antiquitatem
conseruant, quod, multorum sermonis expertes, ea tenent semper quae prima didicerunt. "

У овом примеру има једна финеса, ако га посматрамо под лупом српског језика. Сократ се преварио ипак у нечему. Са становишта српскога језика, други део сложенице "ГОН", не може бити ништа друго до један од превојних облика корена "ГН-", који - према превоју - мења и значење, као нпр.: ГН-ати, ГОН-ити, ГАН-ати, ГИН-ути. У Сократовом примеру "ДВОГОН", заступљен је други случај, дакле "ГОН-" у смислу "гонити", "терати", а не Сократово "агоге" (αγωγη), што значи "радња ношења", радња вођења, од глагола "аго", који је настао од корена "АГ-". Тако је и "Etymologicum Magnum" запао у исту грешку, интепретирајући "зигос" са "диагос" (ζυγοζ- δυαγοζ); да је Сократ дао наместо "двогон" пример "двоагос", онда би се такво тумачење могло прихватити. Да је то нетачно и да се то уочи, зато ономе, ко добро зна српски језик, није потребно никакво - ни најмање стручно знање. Сваки српски сељак, наиме, зна шта је "ДВОГОН", "ТРОГОН", "ЧЕТВОРОГОН", "ПЕТОГОН" и то може да иде све дотле, докле иду бројке! "ДВОГОН" је управо као "ИЗГОН", "САГОН", "ПРОГОН", итд., тако карактеристична сложеница српског језика, да се њена припадност том језику не може побијати ничим другим, осим незнањем!
ЕВО, дакле, ЈЕДНОГ ТИПИЧНОГ ПРИМЕРА КОЈИ ПОКАЗУЈЕ, ДА ЈЕ УПОРЕЂЕЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА С ГРЧКИМ ТАКОЂЕ ЈЕДАН ОД ХИТНИХ ИМПЕРАТИВА! ТОЛИКО МНОГО У ГРЧКОМ ЈЕЗИКУ ИМА РЕЧИ, КОЈЕ СУ - по западноевропским лингвистичким стручњацима:

"Опскурне, без етимологије, егејске, анатолске,
порекла непознатог, чак не индо - европске" итд.

Па с тим у вези да упитамо: Зар Херодот није оставио једно сведочанство, које наука - као и много што-шта што је он рекао - није ставила под истраживачки микроскоп.13 Можда то сведочанство само за себе и не би представљало неку посебну вредност, међутим, спојено с Платоновим, оно се ипак утапа у једну речиту целину, која има сасвим одређен значај, намећући такође један сасвим одређен закључак. Ево, како гласи тај Херодотов текст:

"... το δε 'Έλληνικον γλωσση μεω επειτα εγενετο, αιει κατε τη αντη
διαχραται, ωζ εμοι καταφαινεεται ειναι. 'Αποσχισθεν μεντοι απο του
Πελασγικου εου ασθενεζ, απο σμικρου τεο την αρχην ορμωμεον ανξηται
εζ πληθοζ των εθνεων Πελασγων πολλων μάλιστα προσκεχωρηκοτων
αυτω και άλλων εθνεων βαρβαρων συχνων."

"...ЗАТИМ ЈЕ НАСТАО ГРЧКИ ЈЕЗИК, употребљаван увек с тим истим
(тј. упоредо с "варварским" језиком), како се мени чини. Уистину, одвојивши
се од Пелазгијског (тј. стабла), будући слаб, од малог у почетку, повећао се у
мноштво, захваљујући Пелазгима, који су му прилазили као и многи други
варварски народи. "

13. Херодот, 1,58.

А само мало пре у истој књизи,14 Херодот повезује и "варварски језик с Пелазгима:

"... ησαν οι Πελασγοι βαρβαρον γλωσαν ιεντεζ...",
одн.:
"... Пелазги су говорили варварским језиком.... "

14. Херодот, 1,57.

Према томе, кад Платон спомиње "варварски" језик и пошто нам је јасно дато до знања, да су Пелазги били они, који су тим језиком говорили, уз пример из - не само ондашњег, већ и савременог српског језика... једини закључак који може да се изведе, јесте: древни Пелазги, називани од Грка "варварима", били су антички Срби и говорили су српским језиком! А пошто се грчки народ бројно повећао, захваљујући особито приласку многих Пелазга - ништа није толико природно као помисао, да ти "Варваро - Пелазго - Срби" нису могли нити за дан, нити само за који месец да измене и свој језик, уневши - не само његово лексичко богатство у новонастали грчки, већ и многе друге његове одлике, као у наше доба у хрватски.
У складу с претходним закључком Ами Буе је у свом познатом делу "Европска Турска" - у тому II, а на страни 41., споменуо, да се у његово доба:

"... знало за радове извесних филолога с циљем да се
пронађу потпуно заједнички корени грчког и српског језика."

''... on connait les travaux de certains philologues pour retrouver
des racines tout-a-fait communes aux langues grecque et serbe. ''

Међутим, ти радови више не могу да се нађу! Где су нестали? Како су нестали? У току целих мојих студија никада и нико их ни у једној прилици није споменуо! О чему се ради?!
Чини нам се, да је у том смислу немачка наука одиграла своју злосрећну улогу. Она је понајпре, да би онемогућила Словенима да дођу до изражаја, створила термин "индо - германски"... Имамо чак много разлога, на основу којих можемо да верујемо, да су Немци боље од свих знали, да се радило управо о Србима, јер на територији коју су свом својом крволочношћу освојили, они су водили дуге и непрекидне борбе баш са њима...
Но каснији израз - "индо - европски", који је заменио "индо - германски" - налазимо, да ни он не одговара правом стању ствари. То је скоро исто тако неодређено и лишава нас готово сваке могућности да појмимо, шта се иза те две речи крије, као и грчко - римски "варвари".
С тим у вези налазимо потврду код преводиоца и коментатора Платоновог "Кратила", који смо при писању овога поглавља морали консултовати, а то је већ споменути Луи Меридие (Louis Meridier), који на стр. 19. свога увода овом Платоновом дијалогу, пише:

"... au lieu de dire comme Socrate, que certains mots ont une
origine barbare, la science moderne les expliquerait par la parente
du grec avec le sanskrit ou telle autre langue indo-europeenne... "

"...уместо да се каже као Сократ, да су извесне речи варварског порекла,
савремена наука их објашњава сродношћу грчкога са санскритским, или с неким
другим индо - европским језиком... "

У наставку истог овог одломка, Меридие каже (дакле, и поред претходне напомене), да је један велики део (une grande partie) грчког лексичког материјала "позајмица страна индо - европском" ("...emprunts etrangers a l'indo-europeen..."). Ha страну то, што је наука морала да учини напор, а особито хеленисти, да пронађу које и какве су те "не индо - европске грчке позајмице" - преко тога може некако да се пређе, али не и преко потпуне незаинтересованости и највећих савремених ауторитета за стари грчки у односу на Херодотове и Сократове "варваре", чију улогу за стварање славног грчког језика су подвукли и Херодот и Платон!
У овом погледу дело Грегора Данковског "Die Griechen als Stamm- und Sprachvenvandte der Slawen" - historisch und philologisch dargestellt ("Грци као расни и језички сродници Словена" - историјски и филолошки приказано), до данас потпуно занемарено и на западу одбачено, морало би се поново изнети на светло дана и узети као база за будућу компаративну студију између грчког и српског језика. Та књига је чудесна, али - да би се потпуно разумела и прихватила, неопходно је беспрекорно познавање српског језика.
Данковски ту најпре пореди краће стихове из Италије и из Теокритове поезије с чешким. Тај изванредни познавалац грчког и латинског, немачког такође (ово своје дело је написао на немачком), а од словенских језика је знао сигурно све друге, осим српског, према томе, као упоређење није дао српске примере; а то је управо оно, што би требало кориговати, прерађујући ову иначе веома брижљиво и веома зналачки написану расправу. Међу његовим примерима има и Анакреонтових стихова, као - нпр., овај:
'' Πιειν δ' εμοι διδωσι τον Fοινον '',

што се чита: пиеин д'емои дидоси тон (в)оинон, а што значи: "ПИТИ МИ ДАДОШЕ ТО ВИНО!" По јасноћи и једноставности је одмах уочљиво, да је српски испред грчког, тј. исклесан дугом употребом и без иједног сувишног гласа.
Коментари и белешке Данковског обилују грађом, која се сва мора прорадити, разрадити и допунити у будућој Српској академији.
Након неизмерно корисних коментара следи један упоредни речник, у коме је Данковски узео у обзир све словенске језике, обележивши српски као ИЛИРСКИ, а хрватски посебно, јер је то било доба, када Хрвати још нису били узели српски језик, говорећи - или страним језицима, или сиромашном чакавштином. После овог речника, следи "старо-словенски - грчки", где се - као и у предњем - може констатовати, да Данковски ипак српски није знао. Нпр., он наводи "ЦВЕТ" као старо-словенску реч, затим као чешку, па пољску, не спомињући, да је ЦВЕТ у Срба реч неизмењена... Посао, дакле, који чека марљивог истраживаоца!
Прелазећи на граматику Грка и Словена, он одмах даје као пример именицу "ЊИВА", прецизирајући "словачки", али не и српски. Или: "ЗЛАТО" му је старо-словенски, "золото" руски, али не каже да је "ЗЛАТО" и српски без икакве измене!
Што се граматике тиче, Данковски улази у детаље: глаголске, именичке, заменичке, у бројеве, предлоге, итд. То је једна невероватно занимљива грађа и било би бескрајно штета не наставити овај неизрециво интересантан посао. Он не може бити интересантан странцима, који српски не знају, али је сасвим сигурно, да ће српски истраживаоци да се посвете овом послу с највећим задовољством. Тако ће ce надокнадити нестали упоредни филолошки радови ове врсте, које је споменуо Ами Буе, а уједно ће се потврдити Милојевићево пророчанско тврђење:

"Када се језик грчки почне испитивати,
онда ће се открити ствари нечувене! "

Што се тиче другог језика, који се развио из "пелазгијског", а то је латински и тај посао тек треба да се уради с новог становишта, изложеног у овој студији. А за сада ћемо се само осврнути на један додатак на крају компаративне расправе Грегора Данковског о српском (словенском) и грчком језику, већ цитиране у току овог поглавља. Тај свој додатак Данковски је, написао зато, да би се у њему осврнуо на један француски документ, који сам ја нашла непосредно пред открићем његових дела: Волтие М. (Vaultier M.) је у доле означеном Билтену15 писао о историчару Левеку (Hr. Levesque) и о његовој двострукој теорији, која се односи на "афинитет" између словенског – с једне - и грчког и латинског језика - с друге стране.

15. Bulletin des Sciences historiques, antiquites, Philologie, Tome IV, 1825., pp. 396-397.

По овој расправи, Левек је писао о "фрапантној аналогији" између извесних словенских, што ми с пуним правом замењујемо са српских и одговарајућих им латинских израза. Међутим, ми бисмо на овом месту такође могли ставити и "пелазгијских", јер - како смо навели мало раније: ЛАТИНСКИ СЕ - управо као и грчки - ПО ОШПТЕ ПРИЗНАТОМ УЧЕЊУ, РАЗВИО ИЗ ПЕЛАЗГИЈСКОГ. А како у нашем тексту Левек говори о "афинитету" и о "фрапантној аналогији" између латинског и словенских језика, он тиме признаје и допушта, да су стари Пелазги били Словени, што ми - из већ много пута објашњених разлога - мењамо у СРБИ. Ево, како Волтие приказује најбитније тачке Левекове расправе:

"... que ces mots ne peuvent avoir passe de l'une dans l'autre
langue par voie de communication et d'emprunt, et que cette
ressemblance se borne a ces meme mots pris dans leur etat materiel...
Il a cru pouvoir en conclure:
- QUE LA LANGUE SLAVE A EOURNI LES PREMIERS ET
LES PLUS ANCIENS ELEMENTS DE LA LANGUE LATINE...
- QUE LES ABORIGENES DU LATIUM ONT ETE DE RACE SLAVE;
- QU'ILS S'Y SONT ETABLIS A UNE EPOQUE OU LA
CONSTITUTION DU LANGAGE... SE BORNAIT PRESQUE A
L'EXPRESSION DES PREMIERS BESOINS. '

Другим речима:

"... те речи нису могле да пређу из једног у други језик (тј. из старог српског у
латински) саобраћајем и позајмицама. Та истоветност се ограничава на смисао
речи узет у материјалном стању... Па је он веровао, да може да закључи:
- ДА ЈЕ СЛОВЕНСКИ (СРПСКИ) ДАО ПРВЕ И НАЈСТАРИЈЕ ЕЛЕМЕНТЕ ЛАТИНСКОМ ЈЕЗИКУ;
- ДА СУ СТАРОСЕДЕОЦИ ЛАЦИЈУМА БИЛИ СЛОВЕНСКЕ РАСЕ (СРБИ);
- ДА СУ СЕ ОНИ ТАМО НАСТАНИЛИ У ВРЕМЕ, ДОК СЕ ЈЕЗИК ЈОШ ОГРАНИЧАВАО ГОТОВО САМО НА ИЗРАЗЕ НАЈПРЕЧИХ ПОТРЕБА."

Левек је у својој расправи споменуо такође граматичку подударност између латинског и словенског (српског)...
Данковски је за ову студију дознао тек у часу, кад је његово напред цитирано дело било завршено, те тако није више имао могућности, да споменуту расправу прикаже опширније и критички. Стога се он ограничио само на неколико примедби, изразивши своје неслагање с каснијом изменом, коју је Левек извршио - или у заједници, или пак под утицајем Немца Кристиана Готлоба Хајнеа (Christian Gottlob Неуnе) на следећи начин:

"Später suchte Hr. Levesque seine Behauptung zu modificieren,
und in dem er bemerkte, dass die Züge der Ahnlichkeit, die er
Anfangs in der slawischen und lateinischen Sprache wahrgenommen
hate, sich auch in dem griechischen und in dem deutschen wieder
finden, so zog er dieses Mal hieraus den Schluss, nicht das die
Griechen, die Lateiner und die Deutschen der Slowen Abkömmlinge
wären, sondern nur (mit HEYNE):
"Dass diese vier Völker scheinbarer Weise einen
gemeinschaftlichen Ursprung hatten, und ursprünglich (dans le
principe) eine und dieselbe Nation gebildet haben müssen. "
Ich fühle mich berufen, die Meinung des Herrn Levesque über
diesen Gegenstand dahin berichtigen zu müssen... "

Из претходног текста је очито, да се Данковски осетио повређен зато, што је Левек у једном погледу изменио свој став и то под утицајем Немца Хајнеа. У ствари, сматрам, ДА ЈЕ ОВО СВЕДОЧАНСТВО ПРВИ АКТ ГЕРМАНСКЕ ШКОЛЕ ОД ДАЛЕКОСЕЖНИХ ПОСЛЕДИЦА, одн. ПРВО СТАВЉАЊЕ ПРЕПРЕКА ПРЕД ЈЕДНО ОБЈЕКТИВНО УЧЕЊЕ O СЛОВЕНИМА УОПШТЕ, тако, да је касније берлинско - бечка школа само наставила започету "научну" офанзиву наметања њеног гледања на ствари. Ево, како своју мисао излаже Данковски:

"Касније је Хр. Левек настојао, да. своје тврђење измени, запазивши, да се
сличности, које је он у почетку приметио код латинског и словенског (српског),
налазе још јасно у грчком и у немачком, те је он тако овога пута извукао закључак
са Хајнеом, не да су Грци, Латини и Немци изданци Словена (Срба), већ:
"Да та четири народа - на изглед - имају заједничко порекло и да су у почетку
морали сачињавати једну исту нацију. "

Нечувено је, у коликој мери су извесне успостављене "научне истине" ствар договора и конвенција! Ако је у самом почетку постојао један заједнички језик и ако је од свих из њега произишлих језика СРПСКИ ОНАЈ, КОЈИ МУ ЈЕ ОСТАО НАЈБЛИЖИ ДО ТЕ МЕРЕ, ДА ГА ЧАК И ШАФАРИК СА СВОЈИМ АУТОРИТЕТОМ СМАТРА ЊЕГОВИМ ДИРЕКТНИМ ИЗДАНКОМ, како је онда могуће СРПСКИ ЈЕЗИК ПОТПУНО ОДБАЦИВАТИ?! На крају, на основу историјских чињеница, ми се прикључујемо Српској аутохтонистичкој школи, саглашавајући се с начином, на који она изводи и доказује порекло Грка, Латина и Германа, у што - није наш задатак да овде улазимо, али сматрамо задатком, да подвучемо, да су све те мешавине народа УШЛЕ ПРЕКО СРПСКОГ ЈЕЗИКА У ТЗВ. "ИНДО - ЕВРОПСКУ" ЗАЈЕДНИЦУ, ЗАДРЖАВШИ КАО ОСНОВУ СВОЈИХ КАСНИЈЕ ИЗМЕЊЕНИХ, или - како стручњаци кажу - "дегенерисаних" идиома - СРПСКИ ЈЕЗИК!
ОВО ЈЕ УТОЛИКО ТАЧНИЈЕ, ШТО СЕ ЗНА: КАДА, КАКО И ГДЕ СУ СЕ КАСНИЈЕ У ЕВРОПИ РАЗВИЛИ СВИ ДАНАШЊИ ЕВРОПСКИ ЈЕЗИЦИ, ПОЧЕВ ОД ГРЧКОГ, ЛАТИНСКОГ, ГОТСКОГ И ИЗ ЊИХ ЈОШ КАСНИЈЕ ДРУГИХ ДАНАШЊИХ ИДИОМА ЕВРОПЕ, ДОК ЈЕ СРПСКИ ЈЕЗИК ТОЛИКО СТАР И ДОЛАЗИ ИЗ ТАКО ДАВНЕ ПРОШЛОСТИ, ДА СЕ ЧАК НИ ВРЕМЕ ЊЕГОВОГ ПОСТАЊА НЕ МОЖЕ НАШИМ ДАНАШЊИМ МЕРИЛИМА УСТАНОВИТИ!
Утолико више подвлачимо потребу једног дубоко студиозног новог прилажења Грегору Данковском, који - сасвим сигурно - предосетивши с касније потврђеном тачношћу кобне последице двојке Немца Хајнеа и Француза Левека, овако пише на крају свога врло вредног дела:

"Осећам се позваним, да мишљење господина Левека о овом предмету коригујем."

Прво: Да су словенске (српске) речи које се односе - не само на основне потребе, већ и на истанчанија
осећања, а и на више појмове, истог порекла са грчким, као и да је граматичка конструкција оба језика једна те иста:
Друго: Да је латински са словенским (српским) јединствен особито у речима, које су истовремено
власништво и грчког, нпр.:

ОКО, CULUS, ital. OCCHIO, AUGE, οκοζ
OBЦE, OVIS, SCHAF, οιζ
ДОМ, DOMUS, (Haus), δωμα, δομοζ
КЉУЧ, CLAVIS, SCHLÜSSEL, κλειζ, κλαξ
НЕБО, NUBES, (Wolke, Himmel), νεβοζ, νεφοζ,
итд.
''Данковски затим наглашава, да се грчка и латинска граматика слажу са
српском (из предњих примера је више него јасно, да се ради о упоређењима
са српским језиком!) тамо, где се њих две слажу међусобно. "

У закључку Данковски пише:

"Следеће речи би требало да јасно покажу степен сродства између словенског (српског), грчког и латинског, јер:
ОД ТРИ РОЂЕНЕ СЕСТРЕ ЈЕДНА ЈЕ ОСТАЛА ВЕРНА СВОМЕ НАСЛЕЂЕНОМ МАТЕРИНСКОМ ЈЕЗИКУ (СРПСКИ); ДРУГА ЈЕ СВОМЕ МАТЕРИНСКОМ ЈЕЗИКУ ДАЛА НАЈВИШЕ ЗНАЊЕ; А ТРЕЋА ЈЕ ИЗМЕШАЛА СВОЈ МАТЕРИНСКИ ЈЕЗИК С ЈЕДНИМ СТРАНИМ ЈЕЗИКОМ (ЛАТИНСКИ)."

Из претходнога излази, да је ЈЕЗИЧКИ СРПСКИ НАЈДУБЉЕ ВЕЗАН С ПРАЈЕЗИКОМ, јер ни ЗНАЊЕ, а ни ИЗМЕШАНОСТ нису квалитативни епитети за "верност своме наслеђеном језику", пошто се они односе на нешто сасвим друго...

* * *
Остављајући продубљивање овде овог тек само назначеног предмета, да погледамо, шта је у односу на постанак латинског језика рекао Андре Лефевр (Andre Lefevre):16

"Le Latin fut d'abord un groupe central de dialectes,
sabin, eque, volsque..."

"Латински је најпре био централни група дијалеката:
САБИНСКОГ, еквиколског, волшанског... "

16. Andre Lefevre, Les races et les langues, Paris, 1893., p. 170.

А ко су били САБИНИ? На.ово питање одговор нам даје Страбон: (V, с. 3., 1.):

'' ... εστι δε και παλαιοτατον γενοζ οι Σαβινοι και οι αυτοχθονεζ ... ''
"antiquissima gens est Sabinorum et sunt indigenae... ''

"Сабини су најстарији народ и староседеоци (аутохтони...) "

А САБИНИ СУ БИЛИ ДРЕВНИ СРБИ, АУТОХТОНИ СТАНОВНИЦИ АПЕНИНСКОГ ПОЛУОСТРВА (по Страбону), ШТО ЈЕ СВОЈИМ НАУЧНИМ АУТОРИТЕТОМ ДОКАЗАО И МИЛАН БУДИМИР У ГЛАВИ ОВОГ ДЕЛА, ПОСВЕЋЕНОЈ СПЕЦИЈАЛНО ЊЕМУ, одн. НЕКИМ ЊЕГОВИМ РАЗМАТРАЊИМА У ВЕЗИ С ПРЕДМЕТОМ ЦЕЛЕ ОВЕ СТУДИЈЕ.
Чувена пак "ОТМИЦА САБИЊАНКИ" - уметнички мотив кроз векове - сведочи, да су прве генерације будућих освајача света родиле - од придошлица отете - СРПКИЊЕ... Јер су придошлице стигле без жена... А Милош Милојевић подробно објашњава, ко су били отмичари и на какав начин су стигли...
* * *
ОВДЕ ТЕК ОТПОЧИЊЕ ПРАВА СТУДИЈА О ГРЧКО - РИМСКИМ "ВАРВАРИМА", ЗАТИМ О "ПЕЛАГЗИМА" и НАЈЗАД О "ИНДО - ЕВРОПЉАНИМА" САВРЕМЕНЕ НАУКЕ, КОЈОМ ТРЕБА ДА СЕ ПОКАЖЕ - АНАЛИЗИРАЈУЋИ РЕЧ ПО РЕЧ - КАКО СУ СЕ И ГРЧКИ И ЛАТИНСКИ ЈЕЗИК РАЗВИЛИ НА БАЗИ СТАРОГ СРПСКОГ ЈЕЗИКА, ЗАМАГЉЕНОГ ИЗМИШЉЕНИМ МИТОМ О "ИНДО - ЕВРОПЉАНИМА", СТВОРЕНИХ ДОГОВОРОМ ЗАПАДНИХ НАУЧНИКА, УЗ ПОТПУНО НЕПОШТОВАЊЕ ЧАК И НАЈМОНУМЕНТАЛНИЈИХ ДЕЛА НАЈВЕЋИХ ЕРУДИТА СЛОВЕНСКОГ ПОРЕКЛА!
Када се ради о старим Грцима и њиховим савременицима, античким Србима, ми не можемо да се ограничимо само на питања језика. Јер, формирајући се постепено, како каже Херодот - "приласком Пелазга", Грци су се од њих учили најпре земљорадњи, усвајајући - скупа са знањем о њој - и изразе, који се на њу односе. Само у том погледу вага ће тешко да превагне на српску страну, без "опскурних, непознатих, медитеранских и "по својој прилици" анатолских нејасних етимологија"!
Но познато је, да су се Грци од старих Срба научили: канализацији, архитектури, па чак и коришћењу рудника и металургији. У неким грчким обичајима и у фолклору до данас су се одржали српски трагови... Све то треба по реду да се испита, преиспита и среди - не у духу псеудонауке, већ истините науке. Изгледа смешно послужити се плеоназмом "истинита наука", међутим - наше време у толикој мери кипти разним научним фалсификатима, да је овде употребљени плеоназам апсолутно на своме месту.
Затим - једна нова анализа хомерског језика са становишта српског - насушна је потреба, јер од Хомера до српске народне поезије нашег доба - како тврде познаваоци - очигледно постоји континуитет. Исто тако - сви објективни познаваоци кажу, да се у "Илијади" налази цела ТРАЧКА МИТОЛОГИЈА, окарактерисана касније као грчка... Сипријан Робер је назива СЛОВЕНСКОМ, међутим, како око Грка, других Словена од вајкада па до данас није било осим Срба,17 - природно је - да је она СРПСКА, па чак ако је названа и ТРАЧКОМ, јер су и ТРАЧАНИ били Срби, управо као и данашњи РАШАНИ. Па ћемо у следећем поглављу направити само један веома мали увод за будућу велику студију о СРПСКОЈ МИТОЛОГИЈИ У ГРКА. И додајмо још, да су сви центри каснијих "грчких мистерија" и пророчишта, првобитно били ТРАЧКИ, одн. ПЕЛАЗГИЈСКИ, или - по Роберу - СЛОВЕНСКИ, тј. СРПСКИ!

17. Бугари, наиме, нису Словени. Они су освојили старе српске области са српским живљем, одатле је
и велика лексичка сродност између српског језика и из њега насталог бугарског. И у томе се сви
познаваоци слажу!

_________________

Шта ли је пјесник овим хтио рећи?

Magna Grecia је латински облик грчког Μεγάλη Ἑλλάς, а Талијани само преузимају латински израз не преводећи га. Зашто би Талијани говорили Grande умјесто Magna (изговара се "Мања" на талијанском, а "Магна" на латинском)?

И уопште, какве везе има та биљешка са било чиме?

_________________
Правда за пОвлаку!