banjalukaforum.com

Istorijsko poreklo Srba (5)
Sarbi - nebeski narod

Razaranje zemljoradničkih naselja obično se uzima kao svedočanstvo o osvajačima. Ovaj deo istorije možemo najbolje shvatiti ako upoznamo veličanstveni lokalitet Edit Šar, nedaleko od reke Porali i naselja Orač u oblasti Sinda. Ovaj veličanstveni spomenik megalistike kulture sastojao se od visokih piramidalnih objekata - sa vatrištima u ru, povezanih stepenicama i terasama. Oko ovih sakralnih objekata, podignutih u slavu nebeske svetlosti, nalazilo se naselje s pravougaonim zgradama, kamenim temeljima i gornjim delom od nepečene cigle. Podaci kazuju da je prilikom kretanja ranijih indoevropskih plemena ka južnom delu visoravni, krajem drugog milenijuma pre n. e, ovaj kompleks pao u ruke zavojevača, koji su tu uništili postojeću kulturu Kuli i nametnuli novu. Novi narod je koristio konje, izrađivao oružje od gvožđa i za domoroce imao neshvatljivu religiju - s nebeskim božanstvima. Sebe je zvao "nebeskim narodom" - Sarbima ili Sorabima.

EVROPA

Ime za evropski kontinent, Heleni su preuzeli od likijskih Sarba, kako Herodot izričito kaže; "Očevidno je da je ova žena (Evropa) došla iz Azije, ali nije došla na kopno koje se danas zove Evropa". Znači, došlo je sa Sarbima u Likiju, a iz nje se proširilo, kao geografska odrednica, po celoj Heladi.

Heleni su od Sarba primili kultove i imena nekih bogova, od kojih je najčuveniji Sarpedon, jer je povezan sa nastankom imena kontinenta Evrope. Sarpedon je helenizovani heroj Inda - Srbinda, kasnije rimskog Serpantius (srpljanik), tj. onaj koji od oružja koristi srpu, ili orijentalni Serapis. Karakter Serapisa povezan je sa Agatodemonom, božanstvom nižeg reda iz Arkadije i Beotije zmijskog oblika; sa Apidom koji je vladao celim Peloponezom - Apijom, divinizovanim i posle smrti poštovanim pod Serapisovim imenom; sa kultom Izide, koja je poštovana zajedno sa Serapisom na tlu cele Grčke od III veka stare ere; u doba poznog rimskog carstva povezivan je sa Liberom i ceremonijalnim nošenjem falusa po njivama; od helinističke epohe povezivan je sa Hadom; u istočnim provincijama Rimskog Carstva, Serapis je, skupa sa Hekatom, Izidom, Atisom i Mitrom, imao svoj orgijastički kult. Serapis (Srbinda, Sarpedon) je bio, po grčkoj legendi kralj Luganije (zemlje lugova, maloazijske Šumadije) i saveznik Trojanaca, koga je ubio ahejski junak Patroklo. Po Zevsovoj zapovesti, sahranjen je u Lugiji i po njemu se zove greben na tračkoj obali južno od reke Sebar (Marica). Pojam Evrope je za Helene bio sasvim drugačiji od današnjeg. Pod Evropom, oni su podrazumevali krajeve južne, srednje i donekle istočne Evrope. Znanje o zapadnoj Evropi je bilo oskudno, dok su severna Evropa i granice prema Aziji Helenima bile nepoznate.

Dolaskom na prostore današnje Grčke i Male Azije, Grci, Dorci, Tračani i Frigijci su, pored Pelazga, zatekli i Likijce. Po legendi oni su dobili ime po Liku, Srbindinom (Serpadonovom) sinu. Likija je gorski, šumovit kraj u Maloj Aziji, između Sredozemnog mora, Pamfilije, Frigije i Karije. To je današnja Anadolija u Turskoj. Glavni grad je bio Ksanto, a njegovi stanovnici su, i posle potapanja pod persijsku vlast, kao i sav okolni narod, živeli prilično osamostaljeni od centralne vlasti. Danas, Ksanto nosi ime Esenida, po istoimenoj reci koja se uliva u Sredozemno more. Osnivači grada - Sarbi reku su zvali Sirbes (Srbica), a grad Srb.
Sutra: Srb i Srbica - od Troje do Nemačke

Istorijsko poreklo Srba (6)
Srb i Srbica - od Troje do Nemačke

Nedaleko od Troje, u Trojadi, postojao je grad Srb na reci Skamandar, ali Homer ne daje tačne podatke o njegovom položaju prema Troji. U Frigiji, najzapadnijoj pokrajini Male Azije, takođe je zabeležen grad sa imenom Srb. On se nalazio na istoku velike Frigije oko izvorišta reke Sangarija (Sakarija) i Srbice (danas Sarabada). U današnjoj Hrvatskoj, u Lici (Likiji) postoji gradić Srb na reci Uni. Ova reka se, sve do provale Mletaka, koji su joj promenili ime, zvala Srbica. U Lužicama, današnja Nemačka, takođe postoji grad Srb na Srbici.

Stela

U Likiji postoji obelisk poznat pod imenom Ksantos Stela. Stela je dosta oštećena, a tekst na njoj je na likijskom pismu, koje je vrlo srodno azbučnom pismu iz Vinče. Na obelisku je upisano 320 reči, koje je austrijski arheolog Ernest Kalinka uspeo da prekopira izmeću 1884. i 1889. godine. U celosti je rekonstruisano 150 reči koje su publikovane u Beču, od strane tamošnjeg Arheološkog fakulteta.
Naš naučnik S. Bilbija uspeo je da na srpski prevede zapis sa ovom spomenika. On nosi naslov: "Poruke Srbima (Sarbima) uklesane na obelisku u prestonici Likije". Starost stele se procenjuje na 4200-4500 godina, a Srbi se pominju pod brojevima - porukama 9, i 13. Prva glasi: "Žalopojke mateje Srba, bol veliki ovde oplakuju, pokoj najviše očevima da oduzmu". I, "Srbi da se krive za cimu vrhove da spreče Komeju da ode - voćke, posađeno zrno sažežiti neka ništa..."
Za vreme Grka, pre Persijanaca, Srb je bio centar Apolonovog (apoloovog) i Artemidinog kulta.
Mit o Amazonkama nastao je pri susretu indoevropskih Grka sa Sarbima. Kod Sarba je postojala neka vrsta ginekokratije i matrilinearnog sistema srodstva. Iako su bili monogami, tj. ženili se jednom ženom, za Sarbe su žene, ipak, bile zajednička svojina. Ako bi se slobodan čovek, ili istaknuti član zajednice, oženio strankinjom ili prostitutkom, deca ne bi uživala časna prava.

Takođe, kod Sarba je postojao jedan naročit običaj kakav se nigde ne može naći među narodima tog vremena - nosili su imena po majkama. Ovaj običaj kod Sarba potiče od istaknute uloge žene u društvu. U najmanju ruku, bile su ravnopravne i time se objašnjava neobična veza Amazonki i Sarba, u čijoj pozadini je kult Velike Majke - "mamadojke", Amazonke. Čuvena je i druga legenda, koju je zabeležio Strabon u svojoj Geografiji (HI 5,1) gde se kaže da su Amazonke, nakon poraza od Herakla, izmešavši se sa Skitima - porodile narod Sauromata (Sarba). Ove legende najbolje opisuju ratnički karakter Srba, čemu su se divili indoevropski Grci, posvetivši mu jednu, u najmanju ruku, fascinantnu legendu o ženama - ratnicima.

Istoričar Herodot, koji je posetio grčke kolonije u Ukrajini, pominje kao glavna plemena, kraljevske i nomadske Sauromate - Sarbe. Za Slovene se smatraju i Skiti - zemljoradnici ("orači"), koje Herodot nalazi na severnoj ivici stepe, ovde su Sarbi i to njihova vojna kasta ("sebri") sačinjavali samo gornji sloj nad domorodačkim stanovništvom: Tračanima, Fincima i Slovenima. Herodot je pravu Skitiju stavljao samo u okolinu srednjeg Dnjepra, pominjući i severnije Skite - "orače", zemljoradnike. Ukrajina nije bila jedina zemlja u koj oj su se pojavila skitalačka plemena Sarba; prema zapadu nije bilo granica koje pokretni nomadi nisu mogli da pređu. Skitske grobove nalazimo u Dobrudži i u Bugarskoj, gde idu sve do sliva Marice. Tamo su Skiti prodrli u tračku sredinu i zavladali.

Istorijsko poreklo Srba (7)
Srpske župe na Nilu

Prvi Indoevropljani u punoj istorijskoj svetlosti su, davno, pre Persijanaca, Grka ili Rimljana, arijevski narodi. Sezotris je bio jedini egipatski vladar koji je vladao Etiopijom i koji je pokorio Sarbe, najverovatnije udružena plemena Tirsena ili Turša (kako su ih Egipćani zvali) i Skita. Upadom u Egipat, oni su naselili predeo oko jednog rukavca delte Nila. NJihovim naseljavanjem otpočeo je živ saobraćaj i trgovina Egipta sa Malom Azijom, Grčkom i celim Sredozemljem. Oni su, kako svedoči Herodot, bili prvi ljudi koji su govorili stranim jezikom i prvi belci koji su se uopšte naselili u Egiptu. Mnogo docnije, egipatski faraon Psametih (654-609. pre n. e), oduzeće arijevcima autonomiju i tog momenta otpočinje novi talas seoba. Tirseni ili Turše migriraju ka Sredozemlju i Apeninskom poluostrvu, a Skiti i deo Turša naseljavaju oblast donje Nubije ("nubijski" Nil) - prostor između naselja Sijene (kasnije Asaun) i Vave (vale, uvale). Najveći naseljenički talas zapljusnuće Nubiju između 596. i 525. godine pre n. e, za vreme vladavine Psametiha III, Amazisovog sina, pripadnika 26. dinastije. On je bio poslednji samostalni egipatski vladar.

KOSTOL (AC) NA OBALI NILA

Istraživanja i iskopavanja velikog broja naselja na humkama između trećeg i drugog Nilovog slapa kod Balane i Kostola (Kostolac) izvršena su pod upravom egipatske Službe za starine, koja se nalazila pod francuskim patronatom, a celim projektom iskopavanja rukovodili su arheolozi V. B. Emeri i L. P. Kirvan. Na Skite, nomadsko pleme Sarba, prvo su ukazala ta senzacionalna i dramatična otkrića u Kostolu i Balanu. U kraljevskoj grobnici (grob broj 3) u Kostolu, pronađen je veliki broj žrtvovanih konja, nad kojima je primenjen isti onakav ceremonijal kakav viđamo u brojnim skitskim grobnicama od Irana, Avganistana, Male i Srednje Azije do Zakavkazja i Ukrajine. Raspored odaja u grobnicama, način gradnje i njihova veličina, ovde ne odstupaju ni za milimetar od onih udaljenih više hiljada kilometara.

Od Razmesa II, arijevska naselja postaju trgovinski centri koji će opstati do petog veka naše ere. Put za Egipat iz Male Azije vodio je preko Sinaja. I danas, put drevnih sarbskih osvajača dokumentuju toponimi planina Banata i Srbije, reka Virovite i Mirne. Samo Serbonisko jezero nalazilo se u donjem Egiptu, blizu prevlake Arsino i bilo je u vezi sa Sredozemnim morem. Danas se ova uvala, sa vrlo malo vode, zove Sebakat Bardoil. Ime Sebakat - Sarbhkat, u svom korenu ima sanskritsku, staroindijsku reč koja znači seći (oštricom ili srpom) ili tući, udarati nekoga, po kojoj su Sarbi (Srbi) dobili ime. Sarbhkat se nalazi nedaleko od ušća reke Nil, koji tu sa svojim glavnim rukavcima izgleda kao helensko slovo "delta". Eografski, delta Nila se deli na dva glavna rukavca kod mesta Karaksora ili Araksesa. Karaksor je bio ime po reci iz pradomovine Sarba - Araksesu ili Oaksu, Oksu (Lužnica ili Lugomir). To je današnja Amu Darja. Glavni rukavci su kanopski i peluzijski. Peluzijski rukavac je dobio ime po Peluziju (Peruniju, Peruđi), "naselju na humci", kraj koga je podignuto još jedno sarbsko naselje - Sušare. Kao što mu samo ime kaže, služilo je za sušenje ribe. Peruzija ili Perunija je dobila ime po bogu Perunu, nordijskom Toru. Germani su četvrtak posvetili toru, dok je kod Sarba torubio posvećen drugi dan u nedelji - utorak u (TOR) ak. Kraj Peluzija se nalazio široki klanac, kojim se iz Arabije ulazilo u Egipat. Počevši od Ramzesa II, taj ulaz su čuvali "sebri", vojna kasta Sarba u plaćenićkoj faraonovoj službi.

Istorijsko poreklo Srba (8)
Sarbi i stari Rimljani

Bog Sarba, arijevski bog Hum, bog je onih koji su u Egiptu gradili naselja na humkama - za Egipćane, on je bio Hnum, bog slapova, naročito prvog gde se, po Herodotu, verovalo da izvire Nil između granitnih gromada pocrnelih od sunca.

One su potvrdile bliske kulturne i trgovačke veze ne samo sa Egiptom, Grčkom i Malom Azijom, već i sa Evropom. U Nubiji su vladari sahranjivani s tradicionalnim znamenjima svojih saplemenika udaljenih više hiljada kilometara. Bez obzira na seobe, nostalgija i običaji starog kraja su istrajno negovani.

Kraj poglavice, na grobnom postolju je, likijskim pismom, urezan natpis koji bi, kako je engleski arheolog Beri primetio, više odgovarao jednom Atili ili Tamerlanu nego sitnom skitskom poglavici. U njemu Skitara visokoparnim rečima slavi svoju pobedu nad negroidnim plemenima Gedža i Blema. Gedže su uglavnom bili zemljoradnici iz istočne egipatske pustinje - današnji Abadi, Bišarini i Hadendovi.

BOGINJA LUŽICA I MLADIĆ SAVA

Pored senzacionalnih otkrića u grobnicama - da su se nomadska plemena Sarba svojevremeno spustila iz delte Nila u Nubiju, o tome svedoče i pisani spomenici na likijskom, "varvarskom" grčkom jeziku. Domorodačko stanovništvo je tada bilo nepismeno - nije poznavalo nikakvo pismo. Likijski je upotrebljavan u natpisima na žrtvenim stolovima, kotlovima i stelama (kao u Likiji), pronađenim u grobovima iz prvog, drugog i trećeg veka. U grobnici broj 2 u Balani nađena je čudna ljubavna bajalica (agage), u kojoj se priziva boginja Lužica. Priziva je izvesni "tužni ljubavnik" po imenu Sava.

Srpski naziv "gedža" blizak je grčkom "geak" (od gea, zemlja): oba se odnose na zemljoradnike. Danas se u Srbiji "gedžama" nazivaju neobrazovani, neuki seljaci. Ova sarbska pobeda predstavljala je vrhunac više borbi, u kojima je Skitko potisnuo Gedže na sever prema Prvom slapu, a zatim iz potpuno oterao iz doline Nila.

Inače, u mirnim vremenima, Skiti i Turše su se mešali sa domorodačkim plemenima, o čemu svedoči jedan etiopski natpis u Aksumu, drevnoj prestonici Etiopije. U tom izveštaju, koji je ostavio Ezana, prvi hrišćanski kralj Aksuma (325-375), opisuje se njegov pohod na negroidna plemena koja su vladala Sudanom, približno do Trećeg slapa na severu.

Iza te oblasti, kako piše Ezana, ležalo je kraljevsko "crvenih" nomada što je izraz za pomešano belo i crnačko stanovništvo. Ova rasna mešavina predstavljala je neku vrstu granice sa južnom oblašću kulture "grupe H", kako se oficijelno naziva afrička kultura Skita i Turša.

Bajalica je zapisana na komadu zlatnog lima, uvijenog u svitak. Takva je bačena u grobnicu. U viševekovnoj seobi iz Lugistana, a potom iz Male Azije, Sarbi su "nosili" i pismo. Sve plodne teritorije Evrope su u neolitsko doba gusto naseljene. Evropa, koja već u starije kameno doba nije bila kulturno jedinstvena, u mlađe kameno doba deli se na nekoliko oblasti.

U svakoj su različit karakter oblikovali drugačiji prirodni uslovi, ali i specifičan sastav stanovništva i mnogobrojni spoljni uticaji. Arijevsko stanovništvo, svojevrsni "melting pot" Germana, Nordijaca, Skandinavaca, Slovena i Sarba, sličan "hetitskom" u Maloj Aziji, probiće se u Evropu u dva velika talasa (osvajanje prostora će trajati milenijumima).

Istorijsko poreklo Srba (9)
Srbija - kolevka podunavske kulture

Pri traženju teritorije na kojoj je podunavska kultura mogla da se razvije, moramo se okrenuti Srbiji i Balkanu, kuda upućuju i sve ostale veze koje ovu kulturu dovode u srodnički odnos sa lugistinskom i prednjeazijskom kulutrnom oblašću, gde su živela mnogobrojna plemena pod zajedničkim imenom Sarba.

Sve danas poznate okolnosti ukazuju na to da je Srbija kolevka podunavske kulture. Ogranak ove kulture, bila je i "sesklop" kultura iz severne Grčke. Još dalje, na Dunavu, javlja se kao enklava sa lugistansko-prednjeazijskim obeležjima, najstarija kultura Vinče, Lepenskog vira, Starčeva (Pančevo) Bubnja (Niš), Pavlovca (Vranja), Budžaka (Subotica), Vučedola (Vukovar), Savršava (Osijek)...

Vremenski, paralelne sa vinčanskom, rasprostrle su se iste kulture na sledećim najvažnijim lokalitetima: Čaršija, Jablanica, Baica, Kalemegdan, Čoka, Potporanj, Surčin, Vršac i Kormadin. Uticaja iz pradomovine, podunavska kultura se zasitila dok je još bila u povojima, još pre nego što je počelo njeno širenje po prostranstvima jugoistočne srednje Evrope.

POČETAK NOVE EPOHE

Novi stanovnici Srbije postaju i kromanjonci, sa kojima se grimaldinci bore za prevlast sve do 10.000 do 8.000 godina pre n. e. Prvi su niski i zdepasti, negroidni; drugi visoki, širokog lica sa izraženim nosem. Oni će sve međusobne razmirice rešiti ukrštanjem, a potom sa juga i jugoistoka nadire novi, neolitski čovek. Taj novi čovek nije snažan kao kromanjonac, ali je inteligentniji. On poznaje znatno usavršena oružja, kao što su sekire i noževi od vrlo uglačanog kamena, poznaje biljke i seme žitarica - bavi se zemljoradnjom, jede kuvanu hranu, zna za glinsko posuđe, poznaje tehniku pletenja i nosi odeću, gaji domaće životinje, ali su mu lov i borba glavno zanimanje. Ti beli ljudi preplanule boje kože našli su staništa uz Dunav i na ušću Save, potisnuvši odatle domoroce koji im se ničim nisu mogli suprostaviti. Bilo je to pre 10.000 godina, a između 5500 i 3200 godine pre n. el., on će početi da se služi najstarijim azbučnim pismom na svetu - vinčanskim. Počinje nova epoha!
Pre nego što nešto kažemo o susretu arijevskog, sarbskog plemena Sigina (Singa ili Sinda) i njihovih saplemenika, koji su u Evropu došli sedam milenijuma pre njih i bili nosioci vinčanske kulture, kažimo, u glavnim crtama, nešto i o najranijoj istoriji današnje Srbije.

Prilikom izgradnje pančevačkog mosta (drugi i četvrti stub) takođe su pronađeni ostaci ovih ljudi iz dalekih epoha, skupa sa kostima raznih životinja. Ostaci pradžinova, nađeni su i pri prekopavanju uže teritorije Beograda, pa se kod bivše Tešićeve ciglane našlo čitavo groblje površine 70 kvadratnih metara.

Pri kopanju temelja za pivaru na Skadarliji, vrsni arheolog Jovanović je 1882. našao fosilne ljudske ostatke, zajedno sa ostacima mamuta. Konstatovano je da je u pitanju neandertalac, koji je živeo pre grimaldinaca. Nažalost, ovaj vredan ostatak je uništen tokom Prvog svetskog rata. Starost fosila, Jovanović je procenio na pedeset hiljada godina, nazvavši ga u šali prvim Beograđaninom.

Utvrđeno je da su plemena grimaldinaca imala svoje lovačke stanice po celoj Srbiji. O krvavim obračunima između neandertalaca i grimaldinaca svedoče i ostaci nađeni u pećini Šuplje stene na kragujevačkom drumu. Naime, tu je pored oruđa i oružja, pronađeno i dosta smrskanih kostiju i lobanja.

Pre samog obračuna, grimaldinci su dimom isterali neandertalce iz pećine i surovo ih sve do jednog pobili. Pračovek je iza sebe na teritoriji Srbije ostavio mnoštvo ostava, u kojima preovlađuju ostaci ribljih kostura. Najzanimljivija od njih, pronađena je kod izvora Belih voda, nedaleko od Beograda, kuda je u to doba tekla reka Brong, koju će kasnije Rimljani nazvati Saviusom, odnosno Savom.

Istorijsko poreklo Srba (10)
Arijevci u neolitskoj Srbiji

Dolaskom Singa ponovo počinje era snažnijeg razvoja prerade metala (velike topionice su otkrivene na Karaburmi i u Zemunu), a vezano s tim, dolazi do daljeg razvoja zemljoradnje, što opet dovodi do novih promena u društvenim odnosima.
Slavu sarbskih Singa i njihovog grada Singidave (u značenju gde Singe davaju, daju, odnosno trguju), preneće ep o argonautima i njihovom zapovedniku Jasonu.

SINGIDUNUM I TURNUM

Singidunum je u toku svoga razvitka bio naselje rimskih građana, zatim postaje grad sa svojom samoupravom, ustavom i zakonima, a od trećeg veka je kolonija rimskih građana, carsko mesto u vreme kada Rim doživljava najveći procvat. A tu je i Turunum, današnji Zemun, o kome Justinijan i Prokopije govore kao o obnovljenom trgovačkom naselju - emporijumu.
Upadom Rimljana, od keltskog Singidouniona nije ništa ostalo - grad je spaljen, a Oktavijan Avgust je njegove stanovnike (Skordiske), koji su u rimljanima decenijama suprotstavljali, raselio duž Dunava. U narednom periodu, oni će, mešanjem sa Singma ili Siginima, potpuno izgubiti svoja etnička obeležja. Tako su zauvek sa istorijske scene nestali zdepasti ratnici duge plave brade i kose, odeveni u svetlobojne ogrtače, naoružani dugačkim kopljem, štitom i s bronzanom kacigom na glavi.

Aleksandrovim odlaskom, u Podunavlje dolaze Kelti, o kojima više podataka daju istoričari Arijan i Plutarh. Tako, Arijan kaže da su Kelti stigli na Dunav 335. godine pre n. e. zauzevši Singidavu. Obnovivši Singidavu, Kelti je preimenjuju u Singidounion, koji, prema spisima Aplonija sa Rodosa, dolazi od reči Singaja, imena sarbskog plemena, osnivača grada i reči "dounion" što je keltski naziv za tvrđavu ili grad.

Ovaj naziv, malo polatinjen (Singidunum), Beograd će nositi više vekova, sve do dolaska istočnih Alana, direktnih predaka današnjih Srba sa Balkana.

Beograd je postao vojni logor, uz koji će ubrzo nići civilno naselje - kanabe, uglavnom sagrađeno od drveta. U ovoj palanci, stanuju isluženi vojnici, zanatlije i trgovci. Pod Rimom, svoj "zlatni vek", Beograd doživljava u trećem veku, kada Carstvu daje imperatora sarbskog porekla: to je Jovan - na prestolu od 26.6.363, da bi umro (najverovatnije otrovan) posle veoma kratke vladavine. Prilikom podele Rimskog carstva, Singidunum i sklop celog limesa (graničnih bedema) pripašće istočnom carstvu - Vizantiji, koja je došla u težak položaj, boreći se sa mnogobrojnim narodima i plemenima sa severa.

Najviše teškoća zadavala su Rimljanima (Vizantincima) germanska i srpsko-sarmatska plemena. Ona su se smirivala tek po sklapanju sporadičnih sporazuma sa Vizantijom. Nekada bi dobijali ulogu federata, najamnih branilaca, koji su, prelaskom u redove Carstva, pojačavali njegovu odbrambenu snagu.

Po rimsko carstvo je svakako bio najstrašniji upad Huna, pod zapovedništvom Atile "biča božijeg". Pod Atilin uticaj su, nešto ranije, bili potpali preci današnjih Srba na Balkanu. Kako je pisao Ptolomej (III vek), oni su sebe nazivali "plemenom Srba".

Istorijsko poreklo Srba (11)
Srbi pred zidinama Beograda

Srbi su se pridružili Atili oko 335, kada su ovi prešli stepe donjeg toka Volge i Dona. Oni (451) sa Atilinim ratnicima stižu pred zidine Beograda, rimskog Singidunuma (koga su zvali Singedon) i opsedaju ga. To je bila kratka opsada, tek da se dovoljno koncentrišu i potom izvrše nekoliko juriša sa južne strane. Bili su vični napadima na utvrđene gradove - palanke. No, kraj Beograda se i okončalo zajedničko ratovanje Huna i Srba. Nedaleko od grada, Atila iznenada umire. Čudna je bila njegova smrt, a još čudniji ritual njegove sahrane, jer je sahranjen po tadašnjim srpsko-sarmatskim običajima. Prema jednoj od tri verzije, umro je od srčane kapi, prema drugoj, ugušio se od sopstvene krvi, koja mu je jurnula iz nosa dok je spavao na leđima. Prema trećoj, otrovala ga je Germanka Hilda, jedna od sedam njegovih žena, koju mu je darivao Beog, srpski saveznik, koji će ponovo podići Singidunum i nazvati ga po vlastitom imenu Beogradom - Beogovom gradinom. Beog se krunisao za kralja svih Srba 464. i bio je kratko vreme rimski federat, ishodivši od Rima titulu "Reks Alanorum".

PRIMANJE HRIŠĆANSTVA

Što se tiče pokrštavanja Srba, ovaj proces je trajao sve do 12. veka. Rivalstvu između Carigrada i Rima treba zahvaliti što su se sačuvali toliki obredi, običaji i kultovi kod Srba. Stari običaji, obredi i pojedina božanstva zadržala su se nepromenjena u suštini, tek ogrnuta novim hrišćanskim ruhom. No, i opštepoznati srpski konzervatizam doprineo je tome: narodu takvog karaktera jednostavno je bilo teško naturiti odjednom jednu posve novu veru, za koju on pre toga nije čuo; Uništiti veru i kult Vida, Peruna, Svaroga... bilo je skoro nemoguće - no, odenuti ih u hrišćansko odelo i dati im imena hrišćanskih svetitelja, a sve ostalo ostaviti po starom, bilo je mnogo lakše; krsna slava, Badnjak, Božić, daće koljivo uoči Sv. Nikole, božićni i slavski kolači, vatre uoči Lazareve subote, venci na Ivanjdan, ivanjski kresovi i pogrebni obredi, sve su to dokazi isprepletanosti arijevske religije i hrišćanske vere. Od 12. veka do danas, malo se toga promenilo, pa se slobodno može reši da religija Srba, danas, predstavlja amalgam arijevstva i hrišćanstva.

Zajedno sa Hunima, Vizigotima i Ostrogotima, Srbi su prešli Dunav 377 godine, pustošeći rimske teritorije na Balkanu. Godine 368. srpska konjica je odigrala odlučujuću ulogu u čuvenoj bici kod Hadrijanopolja, u kojoj je rimska vojska bila naterna u bekstvo, a car Valens ubijen. Dve godine kasnije, Srbi su, zajedno sa Ostrogotima i Humnima, krenuli na sever, ušli u Panoniju i tu se naselili.

Dramatične bore vode se u periodu od 584-585, 593. i 596. Vizantijski istoričar Prokopije piše: "A Sklavini, koji otpre behu došli u carevu zemlju i drugi, Srbi, prešavši malo kasnije reku Istoar, pomešavši se prvim, plenjahu u punoj slobodi romejsku (romansku) državu... Srbi postadoše gospodari Balkana i na njih car Justinijan (525-565) posla znatnu vojsku.

Do sukoba je došlo kod Adrijanoplja (Jedrene), koje leži u unutrašnjosti Traije, pet dana hoda daleko od vizanta (Carigrad).

Srbi i slovenska plemena na čijem čelu je stajala vojna aristrokratija (sebri) ne ostaje dugo gospodar Srpskog Podunavlja i Beograda - šire se celim Balkanom i pokušavaju da zagospodare i Grčkom.
Sa ratničkim plemenima Srba, na Balkan dolazi i zemljoradničko slovensko stanovništvo ("orači") koje se širi po šumama i planinama, ili ostaje kraj reka i jezera, bez interesa da živi u gradu, oni priznaju prevlast Srba i svojih plemenskih starešina. Polovinom VI veka ovo stanovništvo će se suočiti sa avarskim hordama. NJihove horde slične su hunskim: nastupaju kao vihor, ostavljajući za sobom samo pustoš i smrt.

Istorijsko poreklo Srba (12)
Prasrpski jezik među najstarijima u svetu

Zahvaljujući Rozeta projektu "crvenoj knjizi" UNESKO iz 1993. godine - projektu namenjenom spasavanju ugroženih jezika, jezik Lužičkih Srba, prasrpski ili sarpski, proglašen je jednim od najstarijih jezika na svetu. Samim tim, Srbi i srpska kultura konačno su zauzeli mesto koje im je pripadalo odvajkada - mesto starog svetskog i proevropskog naroda. Upravo dobar primer žilavosti i otpornosti - u krajnjem, opstajanju je prasrpski (sarbeki) jezik Lužičkih Srba, ili kako kažu Nemci sorbski, odnosno srpski. Sebe Lužički Srbi, u dve varijante ovog jezika zovu "Serbja" i "Serbi". Oficijelno, u Nemačkoj se ova nacionalna manjina naziva Lužičkim Srbima. Prasrpskim, odnosno lužičkim srpskim jezikom danas govori oko 60.000 ljudi. Zapravo, to se ne zna tačno, jer "jedina autentična nemačka manjina", kako se zvanično govori u Lužičkim Srbima u Nemačkoj, ne živi više kompaktno uz nemačko-poljsku granicu, u močvarama uz Nisu (Nišavu) i Spreju.

LUŽICE I KOSOVO

Lužice na srpskom jeziku su, uzgred budi rečeno, sinonim za "sumpfland" na nemačkom, ili močvarnu zemlju - lugove na srpskom. Najvećim delom su, naravno, još uvek u Brandenburgu i Zehenu, u dva nemačka grada Bauzenu i Kotbusu, ili njihovoj okolini. Inače, Korbus, grad pretežno naseljen Lužičkim Srbima, na lužičkosrpkom odnosno prasrskom piše se Kosovo.
Pored nekadašnje Etrurije, samo Lužice i Srbija vrve toponima "lg" grupe. To su reke: Lužnica, Lugomir, Veliki lug, gradovi LJig, Užice, Lučani, Podlugovi... I prezimena: Luković, Lugonjić, Lugarčić, Lukić, Lukač.

Oko 1.000 godina pre n. e. došlo je do novog ogromnog pokreta sa lužičke teritorije. To je bila velika seoba. Ona je iz osnova izmenila dotadašnje kulturne i narodnosne odnose u celoj srednjoj i zapadnoj Evropi. Pritisak je uglavnom upravljen na jug i u njemu je najviše uzeo učešće lužički narod iz srednje Nemačke, Češke i Panonije. Lužičke struje bile su upravljene na severozapad, u severnu oblast, gornju Falačku i Frankoniju, dok je podunavska ekspanzija bila usmerena preko Alpa na Apeninsko poluostrvo. Nošnja, običaji, religiozna verovanja i jezička morfologija povezuju lužički narod polja sa urnama sa Etrurcima. Etrurci su svog prvosveštenika nazivali Lukumo - to je onaj koji je imao pristup u lug, u posvećenu šumu. Šumarina se kao plata u starom Rimu davala glumcima, a danas se o šumi staraju lugari. Demunitov lugić dao je muško ime Lucullus, što je prastaro srpsko ime Lugonja, kasnije Šumenko (Silvano), a danas Dubravko. Široka oblast na Apeninima u trećem veku pre n. e, za vreme Hanibalovog pohoda na Rim, naziva se Luganija, a njeni stanovnici Luganima. Rasensko ime Etruraca može se jedino logično objasniti pomoću srpskog jezika, mada je moguće da smo na tragu egipatskog imena po logici izmene ili "dvostrukog dvojstva" imena u grčkoj jeziku: Tireni - Tirseni, a po latinskom: Turše, Turšani, Rašani, Raseni.

No, ipak će pre biti da su Raseni "rasni ljudi" oni koje krasi razum (znanje, um, način, pravilo), ras-um, razum - Raseni. Prve komšije Rasena bili su Sabinjani čije je poreklo bilo Čloukeransko lužičko, kako Plutarh tvrdi. Sabinjani su najstariji etnički sloj na ovoj teritoriji, nastanjen prilikom prvih seoba iz lužičke Luganije. Ovaj etnički sloj, sa Latinima i Rasenima sličan je Pelazgima sa Balkana i Male Azije, oba "kraljevska doma" imali su naziv "beli": peli, alba, odnosno lab. Što se tiče imena, latinski original barata s dve glavne verzije. Serbinus i Sabelus, a grčki sa Sarbis, odnosno Serbius. Kod Serbiusa potiče iz Sabine, centralne oblasti Apenina, koja se graničila sa Etrurijom, a istoimeni grad je ležao u težištu tri etnosa: etrurskog, sabinjanskog i latinskog.

Istorijsko poreklo Srba (13)
Potomci vučice

Raseni su svoje "zlatno doba" ostvarili u vreme grčke kolonizacije Apeninskog poluostrva, čiji je srednji deo bio pod vlašću Etruraca. Bili su dovoljno moćni da osujete grčke pokušaje naseljavanja na severu i ekonomskog potčinjavanja. Međutim, pomorska i vojna organizacija Rasena nikada nije bila prilagođena zahtevima odbrane teritorije carstva. U svakom gradu se jednom godišnje održavala verska svetkovina u čast božanstva čije ime je bilo povezano sa imenom grada. Čak četiri su podignuta u slavu Boga Volosa ili Velesa, čije ime je ostalo sačuvano u srpskoj, slovenskoj i nordijskoj mitologiji. To su Volsi, Volsinija, Vetulonija i Volsena (kasnije Felsina, danas Bolonja).
Veles znači i "velet" - borac i od njega potiče ime sv. Vlaha, borca i zaštitnika grada Dubrovnika. Grad Videna podignu je u čast boga Vida čija moć i karakter odgovaraju Zevsu kod Grka i Jupiteru kod Rimljana. Na sanskritu "vid" znači znalac, na starogrčkom "fid" znači znam, a na gotskom znači videti ili znati. "Vit", "vet" i "vid" označava i reč Vid bi mogao biti i bog koji daje reč, tj. savetuje ljude. Za Vida vrhovno božanstvo, Raseni su vezivali znanje i istinu.

KULT VATRE I OGNJA

Etrurci i Lužički Srbi su kroz Peruna gajili kult vatre i ognja. Oganj i ognjište je bilo simbol doma. Današnja paljenja vatri uoči Đurđevdana, Ivandana, Petrovdana i Lazareve subote kod Srba su baština Perunovog kulta. Sarbi su u prapostojbini putnike dočekivali paljenjem vatre i tamjana. Ponekad se vatralj sa žiškama bacao pod kopita putnikovog konja, uz reči dobrodošlice. Hrišćanski, direktni naslednik Peruna je sv. Ilija, koji je zadobio sve njegove moći. Najlepši antički gradovi Pegram (Troja) i Perge, svoje ime duguju Perunu, a njegovo ime se u topografiji zadržalo od Italije do Rusije - u svim krajevima gde je živeo narod sa polja urni. Kod Srba brojna su imena i prezimena i prezimena u slavu Peruna: Pera, Petrovan, Perkan, Perunović, Peruničić, Peranović. Tu je i lep cvet perunika i boginja Perunija (Feronija), kasnije Ana Perena, rimska boginja, itd.

Sveti Vid je kod Srba jedan od najvećih svetaca i slavi se na Vidovdan, 28. juna. Kao i Volos, i on je bog sunca i svetla.
Etrurskom božanstvu - vučici, bio je posvećen grad Vulči (Vučje). Za Etrurce je vučica (vuk) bila demon koji pomračuje Sunce i Mesec, zver smrti koju nastanjuje zla duša.
Verovanje u vuka kao praoca, sačuvano je i danas kroz mnoga imena i prezimena kod Srba: Vuk, Vukan, Vukosava, Vukosav, Vukana, Vučić, Vukičević, Vuković, Vukomanović, Vukobratović.

Grad Peruzija (Perunija, Peruđa) podignut je u čast Peruna, boga koji, zajedno sa vidom i volosom, čini sveto trojstvo etrurske i sarmatsko-slovenske mitologije.
Došavši u Italiju "lužački narod polja sa urnama" prvo se naselio u mestu Vilanova, po njemu se ceo prvi period rasenske kulture naziva "vilanovskim". Sedište vilanovske kulture bili su gradovi Cer i Tarkvinija, gde su eksploatisana lokalna nalazišta rude. Do 1884. Vilanova nije menjala ime - od tada se zove Polcharino de Schiavoni, po stanovnicima koji su tamo vekovima živeli - Skavunima, odnosno Srbima. Naime, Srbe su Italijani sve do 20. veka zvali "Schiavoni", aludirajući na njihovo slovenstvo. Od narodnih predanja, sačuvana je legenda kako je Vilanova dobila ime po šumskim devojkama - vilama, viljama.

Rimski rod Koso ili Kosoje dičio se etrurskim poreklom, a u Srba su Kosari pripadali čuvenoj barskoj vlasteli. Srpski jezik još čuva značenje varijeteta u prezimenima, imenima i toponima: Kosančić, Kosanović, Kosara, Kosa, Kozara, Kosmaj, Kosjerić ili Kosovo. Dakle, Kosovo nije dobilo ime po ptici kos, već po tome što je bilo središte rasenske - srpske vlastele i sedište mnogih duhovnika - kosara, uostalom, Kosovo je središte srpske duhovnosti već vekovima.

Istorijsko poreklo Srba (14)
Etrurska književnost i ćirilica

Najduži očuvan rasenski tekst napisan je na jednom komadu platna, koji je upotrebljen za zavijanje jedne mumije u Aleksandriji. Danas se ovaj tekst nalazi u arheološkom muzeju u Zagrebu. On sadrži 1.500 reči, među kojima se mogu prepoznati mnoga imena etrurskih božanstava - služio je kao obredni kalendar.

Oni se s lakoćom mogu pročitati, pošto rasensko pismo ne predstavlja nikakvu tajnu. To je ćirilska azbuka sa 26 slova pisanih zdesna na levo. Kasnije su u pismo uvedene izvesne izmene u skladu s posebnim potrebama etrurskog jezika.

Analizirajući jedan napis sa grobnice u Orvijetu, videćemo kako jedino srpski jezik pomaže u razumevanju obrazovanja gramatičkih nastavaka i rasenske sintakse. Primera radi, titula "rasneas clevsinsl" ili "ključar" potiče od naziva grada Kluzija koji je bio opasan palisadom. Gradske dveri bile su zatvarane nauljenim balvanom kao rezom - on je klizio po nosačima i tako zabravljivao vrata.

RASENSKO PISMO NASTALO PRE 29 VEKOVA

Rasensko pismo postoji već polovinom osmog veka pre nove ere, u vreme kada su se Grci s mukom oslobađali slikovnog pisma, prelazeći na azbuku koja nije u potpunosti sačuvana, nego je većim delom rekonstruisana. Rimljani su u to doba bili u potpunosti nepismeni, Grci, najvećim delom, takođe. Zbog toga, latinski alfabet od 21 slova, bez obzira na dopune izvršene u Ciceronovo doba, nije imao dovoljno mogućnosti da u potpunosti zabeleži rasenske reči.

Onaj koji je odlučivao kad se i kome vrata grada imaju otvoriti i zatvoriti, nazivan je "kleuzinusom" - ključarem i bio je glavar grada. Kluzi je "klizav" zbog balvana - reze, od koje će kasnije nastati ključ. Ključ im a"glavu" koja otključava bravu. Semantički, grupa "kl" s dodacima minimuma sarečja i sa uobičajenom promenom "k" u "g" daje sledeće reči: klava - "glava", klin, buzdovan, krma broda, purpurni porub na odeći koje spaja baš srpska "glava".

Naime, klin i buzdovan se završavaju proširenim delom "glavom", brodom krmani kapetan "glava" broda, a rasenski i rimski glavari, kao i aristokratija, nosili su odeću obrubljenu purpurom. I bog Janus je bio "clasius" - Vel Lekates je bio i "clan Velsum", pripadnik klana, porodice Vela. I ovde, značenje odgonetamo preko "kl" minimuma. Biti član klana znači i pripadati određenoj klasi. Pomenuta, inicijalna grupa "kl" do danas se najbolje očuvala u srpskom jeziku, gde se razvila u nekoliko sarečja, pa tako običan klas žita najbolje osvetljiva značenjsko poreklo etrurskog klana i rimske "klase".

Rasenima dugujemo širenje pismenosti pomoću azbuke. Poseban dug Rima Etruriji ugrađen je duboko u temelje svih njegovih tekovina; u njegove neposredne pozajmice spadaju elementi vojne organizacije, ceremonije i znamenja javnog života, kao i mnogi vidovi umetnosti i religije.

Istorijsko poreklo Srba (15)
Raseni u srpskom ključu

Ime "Srbin" nije slovensko. Ono se u novovekovnoj istoriji prvi put javlja kod Ptolomeja u II veku naše ere, kao ime jednog istočnoalanskog naroda, koji je prvobitno živeo u stepama donjeg Povoložja. U IV veku, njega su pokorili Huni, pokrenuvši njegov veliki migracioni tok preko Balkana, Evrope, pa sve do Arfike. Vandalsko-alansko kraljevstvo se održalo u Africi sve do 533. godine naše ere.
U srednjem veku, zemlja koja se pružala preko Saksonije i Tiringije sve do Salea, to jest u okviru nekadašnjeg hunskog kraljevstva, zvana je Belosrbijom. NJom su vladali nakon Atiline smrti i u njoj živeli istočni Alani - Srbi. Gerani, istočno od Salea, zbacili su alanski jaram, ali alanski Srbi su sačuvali vlast nad Slovenima istočno od te reke. Vremenom su se alanski Srbi stopili sa pokorenim slovenskim stanovništvom, te je ime Srbi sada jedini trag njihovog boravka u toj oblasti.

ZNAK OCILA

Etimološki naziv Srbi potiče iz nukleusa "srb", koji se nalazi u imenu Sarmanta, pa su Sarmatije zemlje prostorno obeležene u antici rekom Dunav, sve do njegovog ušća s leve strane, po crnomorsko azovskom obalom, preko Donjeca, Dona, Volge do Kavkaza - Srbatije, odnosno Srbadije. Sarmatsko korišćenje delova konjske opreme od pozlaćenog srebra, koja potiče iz drugog veka pre n. e, upućuje na ideju da su sarmati bili "srebreni", ili, kako se vokalizovalo na staroruskom: "srerebi". Srma znači i na srpskom srebro, pa oni koji rade sa srebrom su Sarmati, odnosno Srbi. Kod Sarmata je srebro jedno vreme bilo rado korišćeno za izradu raznih ukrasa i posuda. Zanimljivo je da je na mnogobrojnim kanijama, ukrašenih tankim srebrnim limom, prepoznatljiv znak "ocila", gotovo potpuno identičan ocilu sa srpskog grba.

Do sličnog razvoja došlo je na Balkanu, gde se nalazio jedan drugi oranak alanskih Srba, te u Nemačkoj, gde između pokrajine Brandenburg i Saksonije, uz granicu sa Češkom i Poljskom, i danas živi oko 100.000 potomaka Sarba. Bili su u kontaktu sa Alanima - Nemci ih danas zovu Lužičkim Srbima, a zatekli su ih u lužičkim močvarama prilikom pohoda na istok. U 10. veku su, kako znamo, pokoreni i pokršteni - na katoličku manjinu u protestantsku većinu.
Antički pisci, koji prvi put spominju Sarmate nazivajući ih Sauromatima, dele ih na četiri velika plemena: istočne i zapadne Alane, a zovu ih i Srbima, Roksalinima i Jazigima. Do početka hrišćanske ere, u starim pisanim spomenicima, izraz Sarmatija zamenjen je imenom Skitija, kojom se ranije označavao istočni deo Evrope. Naziv Skiti je poimenčen glagol i potiče od skitnje - skitanja, lutanja i označava bitnu karakteristiku Srba. Najpoznatiji Sarmati iz srednjeg period su oni koji su prešli preko Dnjepra i ugrožavali granice Rima. Bile su to Jazige, Roksolani i Alani - direktni preci današnjih Srba sa Balkana.

Istorijsko poreklo Srba (16)
Hijerarhija Sarmata

Sarmatsko društvo bilo je podeljeno u strogo odvojene kaste, odnosno klase. Na vrhu su se nalazili kraljevi ili kneževi, a ispod njih su sledile društvene klase, među kojima su postojale velike razlike u bogatstvu i povlasticama. U rimskim izvorima iz trećeg veka, stoji da su stanovnici doseljeni u Meziju, provinciju koja se pružala između delte Dunava i reke Drine, imali tri odeljenja društvena sloja - niža klasa, pokoreni starosedeoci i slovenska plemena, srednja klasa, prvi talas Sarmata, i vladajuća viša klasa, došljaci iz trećeg veka, koje su nazivali "serbima" ili Srbima.
U društvenoj hijerarhiji srednjovekovne Srbije, sačuvan je deo hijerarhije Sarmata, zahvaljujući baš tom vladajućem sloju - sebrisima, ostacima ratničke klase, koji su uprkos viševekovnim raslojavanju i razgrađivanju, ostali slobodni posednici malih parcela, razdvajajući sirotinju - meropahe - rabotnike, na tuđim imanjima, od vlastele i vlasteličića. Tako je u Raškoj srednjeg veka, postojao etnikon za čitav narod - Srbi, i srodan, ali ipak klasni naziv - sebar za svakako i tad brojan sloj ljudi.

Toponimi

O gustoj naseljenosti Sarmata u Vojvodini, svedoči Ptolomejov atlas i rimski intenrer, poznatiji kao Pojtingerova tabla, koji su krcati toponima potencijalnog "sr" tipa.
Tako se iza današnjeg naziva oblasti Srem krije ime nekadašnje Srmatije. Tu je i utvrda Seronis na Dravi, a samo nekoliko kilometara dalje, leži i Serbis - današnji Srbac. Serbicio na Savi (danas se zove Gradiška) ima svog parnjaka u obližnjem nizvodnom mestu njsurbate - danas Srpce. Najpoznatiji Sirmijum se prvobitno zvao Sarmatium ili Serbium.

Rimljani su spalili Beogovu gradinu, ali je njegov naziv zamenio naziv Singidunum kojim su ga zvali Rimljani. Početkom petog veka, došli su Huni i pokorili Sarmate i Gote. Posle Atiline smrti, Alani su se oslobodili njihove vlasti i opet nalazimo njihove bitke protiv Rima u istorijskim vestima toga doba, godine 472, potukao ih je vizigotski kralj Teodorik i u toj borbi ginu dva sarmatska kralja. To je izgleda poslednji zapis o "vojvođanskim Sarmatima - potomcima onih koji su se doselili 500 godina ranije. Dobili su nadimak "Latruculi" (lantrikuli, razbojnici, lopovi), a jedan istoričar kaže da su bili "pleme izvanredno vešto u otimačini". Pa, ipak, oni su bili toliko moćni da je šest rimskih careva usvojio naziv "Sarmatikus", posle uspešnih ratova protiv njih i da je u nekoliko mahova kovan poseban novac da bi se obeležile pobede nad njima. Razbijeni na manje grupe, raštrkani po mnogim međusobno odvojenim oblastima, oni nisu mogli u potpunosti sačuvati svoj identitet i bilo im je suđeno da se stope sa Slovenima, ili sa svojim kasnijim zavojevačima.
Ime Srbi danas je gotovo jedini trag njihovog boravka na mnogim azijskim i evropskim prostorima.

Kraj

Zanimljivo podvaljivanje mitologije da se ljudima izbije mitologija iz glave.
Ne moram ja biti katolik da se branim od pravoslavlja ili obrnuto.
Mene čudi da se ljudi još uvijek hvataju za ovakve priče.
ZA 20 godina cijeli svijet će govoriti engleskim jezikom a srpski će se koristiti u muzejima, rezervatima i zoološkim vrtovima.
Ja ne želim biti Srbin, želim otići u normalnu zemlju, imati normalan posao sa normalnom platom i imati normalnu porodicu.

Jbt..... jedan želi da vrati istoriju unatrag a drugi priželjkuje njen kraj.

постирам

Митоманија је термин који означава болесну склоност неких људи да измишљају приче о невероватним догађајима, као и да изврћу истину и претерују у описивању стварних догађаја, са циљем да себе прикажу у што повољнијој светлости. Код деце на раном узрасту, митоманија је нормална развојна појава, док код одраслих, најчешће, потиче из сујете, необуздане маште, емоционалне незрелости и потиснутог осећања мање вредности.

A mogu li ja neuki pitati zašto pravim Srbima toliko smeta jednačenje suglasnika po zvučnosti?

ПАР РЕЧИ О СРБСТВУ И СИМВОЛУ

Свe чeшћe сe y штaмпи, кao и y рaзнoj литeрaтyри, срeћемo сa изрaзимa “срБски”, “симВoл” и тaкo дaљe, a дa рeткo кo пoкyшa дa oбjaсни тy пojaвy. Нa oвoм мeстy ћeмo пaжњy пoсвeтити yпрaвo oвoм питaњy, a зa примeр ћeмo yзeти гoрe пoмињaнe рeчи: срБски и симВoл.

Kaдa читaлaц нaиђe нa придeв “српски” нaписaн y oбликy “србски” првo штo мy пaднe нa пaмeт je дa сe рaди o грeшци ayтoрa кojи ниje нajбoљe yпoзнaт сa прaвилoм jeднaчeњa сyглaсникa пo звyчнoсти, кoje нaлaжe дa у овом случају Б прeлaзи y П. Пa сe чeстo чyje и примeдбa: “Oвaj ниje чyo зa Вyкa Kaрaџићa”.

Нo, дa ли je зaистa тaкo? Oблик “србски” кoристe yглaвнoм oни кojи сy врлo дoбрo yпoзнaти сa oвим прaвилoм, тe нaмeрнo скрeћy пaжњy нa њeгa. Mнoги сe изнeнaдe кaдa чyjy дa je и сaм Вyк Стeфaнoвић Kaрaџић кoристиo oблик сa слoвoм Б. Нaимe, нe сaмo штo je први рeчник штaмпaн кao “срБски” нeгo и сaм Вyк o oвoм питaњy кoрeспoндирa сa Владиком Лукијаном Myшицким, кaдa мy y свoм писмy нaвoди: “…y Рjeчникy ћe србскoм бити oписaни гoтoвo сви oбичajи србски.” Нa oвaj дeo Myшицки oдгoвaрa y свoм слeдeћeм писмy Kaрaџићy рeчимa: “…србски, Србкињa мoрa oстaти… И Нeмци кaжy Хaбсбyрг, и ми љyбкo a нe љyпкo… Дa знaм дa ћeтe пeчaтити Српски, a нe Србски, рaсписивao бих нa свe стрaнe и викao из пeтних жилa дa вaм нe дajy ни крajцaрe.” Сa oвaквим стaвoм, вeрyjeмo, слoжиo би сe и нaш пoзнaти пeсник Пaвлe Пoпoвић Шaбчaнин, a нaрoчитo Mилицa Стojaдинoвић Србкињa. У тo врeмe je нaшa нajвeћa пeсникињa билa нa врхyнцy eврoпскe слaвe, a свoм je имeнy сaмa дoдaлa нaстaвaк “Србкињa”. Вyк je с њoм биo y врлo дoбрим oднoсимa и ниje зaбeлeжeнo дa je oн, или билo кo дрyги, пригoвaрao кaкo jeднa oд нajпoзнaтиjих пoeтa y oндaшњoj Eврoпи нe знa дa сe пoтпишe. Нa крajy крajeвa, тy сy и oндaшњe “Нoвинe Србскe” да пазе на језик. Дaклe, oблик “србски” je дoминирao y дрyгoj пoлoвини XIX вeкa, jeднaкo кao штo je y првoj дoминирao oблик “сeрбски”, кojи сe изгoвaрao кao “сjeрбски”.

Стaндaрдизaциjoм jeзикa “Maтицa Српскa” yсвojилa je oблик “српски”, штo никaкo ниje спoрнo. Meђyтим, нeки нaши дaнaшњи лингвисти нaвoдe врлo рaзyмљивe aргyмeнтe y oдбaрнy oбликa “србски”. Пa тaкo прoф. др. Љyбoмир T. Грyjић кaжe: “Пoглeдajмo примeр сa извeдeницaмa oд рeчи ГРБ. Придeв oд њeгa je грБски, a нe грПски. Зaштo тy ниje примeњeнo прaвилo o jeднaчeњy пo звyчнoсти? Пoгoтoвo штo je ГРБ влaститa имeницa. Дрyгo прaвилo кaжe дa кaдa je влaститa имeницa кoрeн извeдeнe рeчи, oндa сe oнa зaдржaвa y oригинaлнoм oбликy, тj. нe мeњa сe, y извeдeнoj рeчи, кao штo сy Србкињa, Србствo, србски извeдeнe рeчи oд имeнa (влaститe имeницe) СРБ.”

Интeрeсaнтнo je и кaкo смo дoшли дo oбликa срПски, jeр aкo пoглeдaмo нeкe дрyгe jeзикe видимo дa je свyдa y yпoтрeби oригинaлни oблик, сa слoвoм Б. Taкo je нaш jeзик кoд Слoвeнaцa и дaнaс “србски”, кoд Рyсa “сeрбски”, кoд Eнглeзa “Serbian” итд. Нигдe “српскoг”, “сeрпскoг” нити “Serpian”.

Дaклe, кaкo и зaштo смo ми Срби прoмeнили имe сoпствeнoм jeзикy? Oпeт сe врaћaмo нa Вyкa Стeфaнoвићa Kaрaџићa и њeгoвy рeфoрмy. Oпштe je пoзнaтo дa je Вyк живeo и рaдиo y Бeчy. У тo врeмe je Tyрскa импeриja билa вeћ y стaњy рaспaдaњa (нeкoликo дeцeниja кaсниje сe кoнaчнo и рaспaлa) a зa прeвлaст нa Бaлкaнy бoрилa сy сe двa цaрствa, Ayстрoyгaрскa и Рyсиja. Бaлкaн je тaдa биo y гeoпoлитичкoм пoглeдy нajбитниja тaчкa y свeтy, jeр би oнa силa кoja кoнтрoлишe Бaлкaн, кoнтрoлисaлa и кoридoр Истoк-Зaпaд. To ривaлствo Рyсиje и Ayстрoyгaрскe, oкo кoнтрoлe Бaлкaнa, дoвeлo je и дo Првoг свeтскoг рaтa, y кoмe сy нeстaлa oбa цaрствa. Срби сy тaдa били нajбрojниjи и нajснaжниjи нaрoд нa Бaлкaнy, a кao Слoвeни, и тo Прaвoслaвни Слoвeни, били сy врлo блиски Рyсимa. Бeч je тy вeзy пoкyшaвao дa yблaжи штo je мoгyћe вишe, пa je из тoг рaзлoгa финaнсирao и Вyкoвy рeфoрмy, кoja je y тaдaшњoj Србиjи, Црнoj Гoри, кao и Вojвoдствy Србиjи дoчeкaнa “нa нoж”. Измeђy oстaлoгa дoшлo je и дo инициjaтивe дa сe “срБски” мeњa y “срПски” jeр Нeмци нисy мoгли дрyкчиje дa изгoвoрe. O свeмy oвoмe мнoгo дeтaљниje пишe Mилoслaв Сaмaрџић y свojoj књизи »Tajнe “Вyкoвe Рeфoрмe”«, кojy прeпoрyчyjeмo oнимa кojи жeлe пoдрoбниje дa сe инфoрмишy.

Дрyги примeр кojи смo y yвoдy пoмињaли, рeч “симВoл”, je тaкoђe y вeзи, дoдyшe пoсрeднoj, сa oвoм “рeфoрмoм”, aли гa je дaлeкo лaкшe и jeднoстaвниje oбjaснити. Симвoл je кoд нaс зaмeњeн рeчjy симбoл, кoja никaкo ниje нeпрaвилнa, сaмo ниje нaшa. Рeч “симвoл” je грчкoг пoрeклa и ми je изгoвaрaмo (a и пишeмo) y прaвилнoм oбликy (симВoл) jeр сe слyжимo прaвилoм витaцизмa. Oднoснo, изгoвaрaмo грчкa слoвa y oригинaлy, oнaкo кaкo их и сaми Грци изгoвaрajy: aлфa, витa,… a нe aлфa, бeтa… кaкo тo идe кoд Лaтинa, пo бeтaцизмy. Taкo oни кojи прaтe витaцизaм знajy зa: Визaнтиjy, Вaрaвy, jeврejски,… дoк oни кojи прaтe бeтaцизaм имajy Бизaнтиjy, Бaрaбy, хeбрejски…

Видимo дaклe дa oбa примeрa гoвoрe o стрaнoм yтицajy и дa сe oбa свoдe нa “oдрoђaвaњe” Србa oд Прaвoслaвних слoвeнских нaрoдa. Moждa je нajoчиглeдниjи дoкaз зa oвaквy тврдњy oфaнзивa нa ћирилицy, кoja сe нeмилoсрднo прoгoни из Србиje. Ниje стрaшнo штo Срби пишy српским jeзикoм a нe србским, нити штo кoристe симбoлe a нe симвoлe, aкo знajy штa пишy тим jeзикoм и кaквe и чиje симбoлe (и y кaквe сврхe) кoристe. Aли стрaшнo je aкo тoгa нисy свeсни, пa им сe сyтрa дeси дa сe ћирилицa пoтпyнo yкинe, a вeзe сa нaшим кoрeнимa пoтпyнo зaтрy. У тoм слyчajy нeћe бити изнeнaђeњe дa зa пoлa вeкa, или вeк, нa Бaлкaнy живи мaлo плeмe Српa, yниjaтa, кojи пишy Гajeвoм лaтиницoм и свoje кoрeнe трaжe y Зaгрeбy, Бeчy и Вaтикaнy.

Немања С. Мрђеновић

ИСКОНИ БИ СЛОВО И СЛОВО БИ К БОГУ И БОГ БИ СЛОВО

Како су изговарали наши прапрeтци ова слова и како је то звучало ми то не знамо и не чујемо, али зато веома добро можемо да видимо и разумемо како су словили: ришући у камену и глини или клешући у стенама и шарајући по зидовима, дељући у дрвету, писајући у књигама од пергамента или штампајући на папиру. Као што се ми данас користимо умреженим рачунарима да бисмо пренели неку поруку, мисао или осећање, на електронски начин, тако су и они имали потребу, у своје време, да нам кажу све то на неки од њима распосоживих и приступачних начина. Говор се преноси са генерације на генерацију и чува тајну дуже него папир који лако изгори или стена која се распадне или дрво које сатруне. Живо предање и наше просвећење откривају нам тајне света и писма. Светци, светитељи они који виде целину то јест све то (све-то) су пример и главни оријентир у нашем раду је Свето Писмо. Као првога споменућемо Светога Николаја Жичког, новог Златоустог, 77. Србина светитеља као и многе друге просвећене и продуховљене Србе: П.П. Његоша, државнике и краљеве Милутина, Драгутина, Лазара, цара Душана са титулом на латинском Rex Rasie Stefan Imperator Romanie (Краљ Рашке Стефан Цар Византије) по све до Светога Саве (Растка Немањића) првог архиепископа Србског, и још даље до равноапостолних светоучитеља Кирила и Методиа. Па још дубље у прошлост све до античких срба Илира и Трачана ( Illyrer Thraker) то јест Рашана или Етрашана (Etrusker) – Пелазга који су оставили своје писане трагове. Поменимо и Лепенски вир, Винчу, Бањицу и остала археолошка налазишта која су повезана у винчанску културу, винчанским писмом, СРБИЦОМ.

Ако се деси да се само нешто заборави или погрешно протумачи било случајно или злонамерно онда генерације наслеђују и уграђену грешку, а као прву гршку навешћемо пример у следећем тексту из прошлог броја „Права на реч“ са насловом СРБ или СРП.

[1] ЈАЗУ (Југославенска Академија Знаности и Умјетности) која данас 2004. г. не постоји под овим именом, основана је у Загребу 1866. г. уз новчани дар од 50.000 форинти бискупа Јосипа Штросмајера. Привремено укинута од усташких власти 12.07.1941. обновљена 1946-47. Поред низа издања из области историје и књижевности и др., већ од 1878. започиње Ђуро Даничић (срписта) рад на Рјечнику хрватског или српског језика, који је настављен у каснијим годинама комунистичке диктатуре и лажног братства (српова и кравата), а како се завршило видимо сада: размножио се на неке „нове“ језике. Ми србуљаши тврдимo да је увек био само Србски. А што су се хрвати одрекли свога и примили наш то је већ њихов проблем. Они сада покушавају да кваре помало не би ли изгледало мало другачије али словокрадице остају то шта јесу: кривотворци. ЈАЗУ је променила име 1991 г. у ХАЗУ (Хрватска Академија Знаности и Умјетности) Ако би смо сада тумачили Даничића значило би и да је Хрватска и Српска то јест Хрватска или Српска, значи Српска Академија Знаности и Умјетности! Ако они могу да замене југославенску за хрватску онда по том принципу и ми можемо с правом је звати хрватскосрпска или српскохрватска то јест српска.
СРБ или СРП

Српски језик је веома оштар језик јер се користи при жетви. Да би срп био оштар потребно га је исковати. Како и зашто је искован српски језик? Одговор ћете можда пронаћи у овом запису господина Србенде Теодулића.

Одакле то да Б пређе у П? Како је Буки постало Покој?, када у стросрбском писму није било никакве забуне: Срби слове србски док се српом и српским језиком жање жито али и коров. Срп је једно старинско оруђе, земљорадничка алатка, која се скоро више и не користи, али пре око 200 година у време реформисања нашег писма, направљена је велика заврзлама и замешатељство испод које се потписао неуки Вук Караџић.

Доказ и Извор: Сабрана дела Вук Стеф. Караџић књига „СРПСКИ РЈЕЧНИК ” у издању ПРОСВЕТА-НОЛИТ. Наводимo цитатат из поговора који је написао Др. Павле Ивић стр.38 и 39: „Вуково знање како немачког, тако и латинског језика било је непотпуно (он је латински управо учио у Шишатовцу током свог боравка 1816). Вук и Копитар су се надали да ће око превода на немачки Вуку помоћи Мушицки. Али тај књижевник пун великих планова, који је у животу ипак тако мало урадио – није имао времена. Сав посао остао је Копитару. „Ја сам Вама казао ”, писао му је Вук августа 1816, „да ћете Ви имати посла око Србског Рјечника више него ја”.”.

Обратите пажњу да и сам Вук користи Б када када слови око Србског Рјечника. Тек под Копитаревим утицајем прелази на П. Зашто? Ко је? И шта је био Копитар?

Извор и одговор: Мала енциклопедија ПРОСВЕТА стр. 862.: „КОПИТАР Јернеј-Бартол (1780 – 1844) славист (Словенија); цензор за словенске и грчке књиге код бечке владе; један од оснивача славистике; учитељ, помагач и заштитник В. Караџића. Бавио се проучавањем свих, нарочито словенских језика. Написао (1808 – 09) прву научну граматику словеначког језика (Grammatik der slavischen Sprache in Krain, Karnthen und Steiermark); био је за народни језик у књижевности, иако сам није писао словеначки, и за један упрошћен правопис; те своје идеје пренео је на Вука; од њега је Вук научио каква треба да буде азбука за један језик. Подстакао је Вука да скупља народне умотворине и упутио га да напише српску граматику и речник. Први је издао Брижинске споменике (1836), и у вези с њима поставио тзв. Панонску теорију о пореклу старословенског језика. Био је аустрофил и одушевљени јозефинист.”

Образложење:

СРБ је корен имена народа нашег СРБСКОГ, СРБИ или СРБЉИ, СРБИН, СРБКИЊА, СРБЧЕ, СРБСКИ, СРБИЈА, СРБАДИЈА, СРБО итд. Корен се не може мењати само се наставци могу мењати. Ако се измени корен мења се и смисао.

Свети САВА први архиепископ СРБСКИ. Тако стоји написно у Дечанима! И тако треба да се пише данас, а и у будућности!!!

Србски је исправно – српскочекићарски није

Богу хвала и слава +

Књигу Милослава Самарџића: “Тајна Вукове реформе” можете скинути са http://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/miloslavsamardzic-tajnevukovereforme.pdf. Можете је и читати у доњој постави.
Милослав Самарџић: “Тајна Вукове реформе”
View this document on http://www.scribd.com/doc/3907043/Tajne-Vukove-reforme



Приказ старих србских књига где у наслову постоји придев “срБски”…

Србски љетопис за 1860. годину:
http://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/matica_srbska_1860.jpg

Србаки летопис за 1864 годину:
http://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/matica_srbska_1864.jpg

Србски летопис за 1865 годину:
http://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/matica_srbska_1865.jpg

Луча Микрокозма 1845 година:
http://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/mikrokozma.jpg

Разговор – Доситеј Обрадовић 1867 година:
http://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/srbska_dositej.jpg

Србске јуначке песме 1886 година:
http://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/srbske_junacke_pesme.jpg

Grci il Grki? Jesu li Grci grci ili grči?

Srpski ili srBski? Njemački ili nemacki? Češki ili čehski? Grčki ili grkski?
Da li smo Srbi ili Srpi? Da li su Česi ili Čehi? Grci il Grki? Jesu li Grci grci ili grči? Češkaju li se Česi pa ih tako zovemo?
Zašto ne serbski, serpski, sarpski? Ono, sve se to koristilo u isto vrijeme kad i srBski. Zašto ne pišemo istoriski nego istorijski?Plus, ni tada nije bilo pravilno srBski jer pravila nije bilo.

Ovi primjeri iz ostalih slavenskih jezika...Češi pišu srbsky al' čitaju srpski. Rusi pišu сербский al' čitaju serpski.