Mislili su da su vojnici
Pre nekoliko meseci dobio sam čudno pismo od holandskog ministarstva odbrane. U tom pismu me ukratko obaveštavaju da sam upisan u evidenciju za vojnu službu, ali kako Holandija od 1997. godine ima samo profesionalnu vojsku, vojni obveznici više ne bivaju pozivani. „Na ovo pismo, dakle, ne morate reagovati“, piše zatim Ministarstvo, jedinim podebljanim slovima u celom pismu. Na kraju se, za svaki slučaj, napominje da svi holandski muškarci između 17 i 35 bivaju evidentirani na ovaj način, te da vlada ili parlament samo „u vrlo iznimnim situacijama“ mogu odlučiti da ponovo sazovu obveznike, kao i da ovo pravo važi najdalje do 45. godine života.
Prvo sam pomislio kako besmisleno troše papir ― ako nekoga zanima ta informacija, može je izguglati. Nije mi to realno ni bilo nova informacija da Holandija u određenim okolnostima ima pravo da me mobilizira: države valjda uvek imaju takvo pravo. Nije ni da verujem da će do te mobilizacije ikada doći, nije da mislim da iko umišlja da ja, koji sam pušku uživo video jedno dvaput, mogu ikako pomoći holandskoj oružanoj sili. Nije, u krajnjoj liniji, ni mnogo relevantno to što se sada piše o mogućnosti „vrlo iznimnih situacija“ jer kada do takvih situacija dođe, pravila se mogu promeniti po hitnom postupku. U pravu je dakle, bio autor izlišnog pisma: nereagovanje jeste jedini smislen odgovor na ovakvo obaveštenje.
I na tom nereagovanju bi sve i ostalo da o ovom pismu nisam slučajno progovorio na maternjem jeziku. Dve su me jeze prošle kada sam to učinio. Prva je jeza došla od sintagme „holandski vojnik“ ― ono što bih ja, dakle, u nekoj vrlo iznimnoj situaciji mogao postati. „Holandski vojnik“ na ovom jeziku za mene znači prvo i pre svega ― onaj vojnik iz bataljona Dutchbat, koji gleda i ne interveniše dok Mladićevi vojnici pred majkom siluju devetogodišnju devojčicu, koji se sklanja s puta dok Mladićev vojnik naređuje majci da smiri rasplakanu bebu, nakon čega, pošto majci to ne uspeva, taj isti Mladićev vojnik otima bebu i odseca joj glavu. Ti holandski vojnici su, sećam se iz svedočenja, često nosili vokmene, tako da su samo gledali, ali nisu čuli i nije im se bilo moguće obratiti. Moj užas od ove asocijacije je, ma koliko to iracionalno bilo, utoliko veći što sam među prijateljima često ismevan jer uvek imam slušalice oko vrata, te me je nemoguće dozvati na ulici. Druga jeza me je prošla kod onog dela sa „svim muškarcima od toliko do toliko godina“. Tako je, naime, definisana kategorija onih 8000 ljudi koji su imali biti ubijeni u Srebrenici, upravo zato što su bili smatrani vojnicima neprijateljske vojske, ma koliko izgladneli, ćosavi ili vezanih ruku. Ti su dečaci i muškarci mobilisani u smrt ― proglašeni su vojnicima da bi mirne duše mogli biti ubijeni od strane nečega što se smatralo vojskom.
Zločin u Srebrenici počinili su, dakle, ljudi koji su za sebe verovali da su vojnici, nad ljudima za koje su verovali da su vojnici, a sve pred očima profesionalnih vojnika s vokmenima, pod čijom zaštitom se Srebrenica zvanično nalazila. Stoga se stravični rezon srebreničkog zločina može rezimirati u tri rečenice koje glase identično: „Mislili su da su vojnici.“
Mislili su da su vojnici 1 – “Ja sam general, a ko ste vi?”
Kada se Ratko Mladić, „srpski heroj“, posle godina skrivanja pojavio pred svetom, on nije govorio o srpstvu i herojstvu, već je insistirao da je on vojnik i general koji je ratovao za svoju zemlju i svoj narod, valjda onako kako dolikuje svakom vojniku. Ovde Mladić nije izmislio ništa novo. Srebrenica je, podsetimo, od 1992. bila jedna od opština koje su slovom ustava Republike Srpske ušle u RS kao jedno od „mjesta gdje je srpski narod manjina zbog genocida nad njim tokom Drugog svjetskog rata“. Osvajanje Srebrenice je, dakle, bio jedan od vojnih ciljeva Vojske Republike Srpske. Konačno, ovde zabeleženo Mladićevo poklanjanje Srebrenice srpskom narodu jeste i međunarodno proknjiženo u Daytonu: Srebrenica je i danas u sastavu Republike Srpske.
Počinioci su, dakle, verovali (i dobrim delom veruju) da se radi o vojnoj akciji, kojom su eliminisani rezervisti Armije Republike Bosne i Hercegovine. Budući Bošnjaci, ovi muškarci su jedino mogli biti mobilisani u ovu oružanu silu i stoga su smatrani vojnicima.
To da se zarobljeni vojno sposobni muškarci nisu puštali, a ni zadržavali, bilo je već postalo pravilo te 1995. u istočnoj Bosni. O politici nedržanja zarobljenika govori se već 1993. Tako Philippe Morillon, tadašnji glavnokomandujući mirovnim snagama u Bosni ovde govori kako su na pravoslavni Božić 1993. jedinice Nasera Orića iz Srebrenice izvršile masakr u nekoliko okolnih srpskih sela, nakon čega mu je Orić objasnio: „Zakon je takav, ne mogu da držim zarobljenike.“ Tako i jedan Nenad, nekadašnji pripadnik crvenih beretki, objašnjava novinaru The New York Timesa da je postojala stroga politika da nema zarobljenika, te su tako svi Bošnjaci koji bi bili uhvaćeni u principu ubijani. Taj isti Nenad priča kako su ponekad zarobljeni Bošnjaci predavani lokalnom srpskom stanovništvu kako bi im ono presudilo, ali da on to nikada nije činio jer je bio „profesionalac“ i naprosto provodio politiku ubijanja. Na kraju, Nenad zaključuje da bi prosto oslobađanje 7000 vojnosposobnih muškaraca značilo da Mladićeve snage ostanu sa 7000 „zmija u džepovima“.
Srebrenica, dakle, nije donela nikakvu kvalitativnu inovaciju u rat koji je tada već tri godine besneo Bosnom: u njoj je radikalno i u ogromnim razmerama primenjen princip koji se već bio uspostavio – da nema držanja (a ni puštanja) zarobljenika. Zato su počinioci verovali da vode rat i da su vojnici, te da naspram sebe imaju – neprijateljske vojnike.
Mislili su da su vojnici 2 – Srebrenica više nije bila grad
Verovali su, dakle, počinioci da je svaki bošnjački muškarac između 15 i 60 godina – vojnik ARBiH; a znali su već da je svaki muškarac između 15 i 60 godina koji se tog jula 1995. nalazio u Srebrenici – Bošnjak. Srebrenica, naime, više nije bila grad, već ono što se jezikom te nove realnosti zvalo „bošnjačka enklava“, a što je mnogi stanovnik doživljavao kao koncentracioni logor. U ovoj enklavi, gde su bili okupljeni Bošnjaci iz raznih mesta istočne Bosne (pre svega iz etnički očišćenih gradova u kojima su pre rata činili većinu, kao što su Bijeljina, Višegrad, Zvornik i Foča), preživljavalo se, bez struje i vodovoda i s malo hrane, u potpunoj etničkoj homogenosti i, dakle, u potpunoj upućenosti na ARBiH za bilo kakvo konačno rešenje.
Enklave u istočnoj Bosni, koje su već od 1993. bile proglašene “zaštićenim zonama UN” postale su tako mesto potpunog etničkog determinizma. Ljudi koji su svoju etničku pripadnost do samo četiri godine pre toga mogli nositi na hiljadu načina, od fundamentalizma do sarkazma (baš kao što se danas može nositi npr. holandsko državljanstvo), postali su na tom mestu deo savršeno determinističkog sistema bez ikakvog individualnog izbora o tome čemu će i kako pripadati. I tek se takvim populacijama moglo suditi kao da se sudi jednoj porodici – žene, deca i starci kod svojih, vojno sposobni muškarac na streljanje. Tek nakon što su uspostavljena mesta apsolutnog etničkog determinizma, moglo se tog jula 1995. umarširati u to što je nekada bilo grad i „pokloniti“ ga svom narodu ubijanjem sveg odraslog muškog stanovništa.
Ipak, nisu počinioci i žrtve bile sami, ovaj je zločin dobrim delom odgledan plavim očima holandskih plavih šlemova.
Mislili su da su vojnici 3 – „Nastavili smo sa svojim svakodnevnim aktivnostima“
Mislili su ljudi u Srebrenici da ih čuvaju holandski vojnici Ujedinjenih Nacija. Ti vojnici su bili sve ono što druge dve vrste „vojnika“ nikako nisu: bili su plaćeni, obučeni vojnici, koji predstavljaju jednu državu jasnih granica i jasnog komandnog lanca. Ipak, možda je najvažnije to što su svi ovi vojnici bili vojnici vlastitim izborom – to im je bio posao.
Bili su to dobro trenirani i disciplinovani vojnici. Bili su toliko disciplinovani da su, kako ovde govori jedan holandski vojnik, nakon što je Srebrenica ostala prazna, “nastavili da rade svoj posao, nastavili sa svojim svakodnevnim aktivnostima, mada je bilo čudno jer je enklava već bila prazna”. Ovi su vojnici toliko bili zauzeti onim što su smatrali svojim poslom da su propustili da učine bilo šta od onoga što u običnom životu smatramo dužnošću svakog čoveka. Ovi vojnici ne samo da nikoga nisu zaštitili od egzekucije, već su, kako je nedavno potvrdilo i holandsko pravosuđe, značajan broj muškaraca koji su se pokušali skloniti u njihov kamp, kao i određeni broj svojih lokalnih radnika, isterali iz kampa i predali Mladićevevim snagama. Holandski vojnici su tako hodali po terenu gde su se vršila izdvajanja muškaraca (u jednom zvaničnom izveštaju piše kako je „skrining muškaraca tada shvaćen kao akcija koja nije neuobičajna s obzirom na zakone i običaje ratovanja“), gledali kako ljudi koji govore istim jezikom jedni drugima naređuju kuda da idu i sanjali povratak kući. Možda im je taj san o povratku kući izgledao tako prioritetno zato što su oni, za razliku od stanovnika ovog pakla u kome su se našli, imali čitave kuće i porodice koje su ih čekale. Ti vojnici ništa nisu razumeli i nisu se znali umešati u zločin kome si prisustvovali i tako su se na kraju srdačno oprostili od počinilaca najvećeg zločina u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Nakon toga su otišli u Zagreb, odakle je komandant Dutchbata Thom Karremans izjavio da je „bitka za Srebrenicu sa srpske strane bila korektna vojna operacija“.
Citiraj:
Koliko je vojnika bilo u Srebrenici jula 1995?
I tako mi ostaje ovo pitanje, kao morbidna zagonetka na koju mogu odgovoriti samo uslovno, samo podrazumevajući nečije premise i zauzimajući nečiju perspektivu, ma koliko verovao da su u Srebrenici moji pobili 8000 mojih, dok su moji gledali. Ostaje mi, dakle, da se o njega saplićem, da se u njemu gubim i da ga postavljam onima koji misle da sve razumeju. Ostaje mi, na kraju, i da me podseti da reagujem svaki put kada mi neko najavi neku mobilizaciju, koliko god ona bila daleka, neverovatna i u „vrlo iznimnim okolnostima“.
Kako učiti o Srebrenici?
Treba li učiti o Srebrenici? Može li se učiti o Srebrenici? Ta dva pitanja najdublje zadiru u pitanje svrhe i vrste obrazovanja u državama bivše Jugoslavije, posebno u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Svrhe – jer obrazovanje, a posebno ono iz oblasti istorije, i dalje nema za cilj sticanje znanja, već izgradnju nacionalnog identiteta i istorijske svesti zajednice. Vrste – jer obrazovanje, a posebno ono iz oblasti istorije, i dalje ne teži izgradnji kritičkog mišljenja, već njegovoj negaciji.
Uprkos stalnom govoru o reformi obrazovanja posle završetka Jugoslovenskih ratova, ona suštinski nikada nije započeta u zemljama naslednicama Jugoslavije. Nekih doterivanja je bilo, „usaglašavanja“ s „Evropom“, ali dubinskog preispitivanja uloge i značenja obrazovanja nije. I to nije posledica uobičajene neefikasnosti naših administracija. Naprotiv, to je izraz suštine sistema, koji čvrsto stoje na razvalinama nekadašnje države. Ti sistemi, koji se netačno predstavljaju da to nisu, počivaju na jakim temeljima postavljenim u ideologiju koja je mešavina svih ideja na kojima stare elite čuvaju monopol moći. Tu su i nacionalizam i socijalni egalitarizam, i antimodernizam i tradicionalizam, kolektivizam i protivljenje svakoj promeni. To je i levo i desno. A pre svega i ispred svega, suština tog sistema je autoritarizam. Taj „sistem bez sistema“ i ideologija s viškom naizgled nespojivih ideja tu je da zaštiti tu najdublju političku suštinu, o kojoj nema kompromisa i koja sve drži na okupu.
Učenje o Srebrenici udara upravo u tu suštinu. I zbog toga je subverzivno. I nedopustivo. Jer, kada bi učenje o Srebrenici bilo moguće, to bi značilo da nacionalizam nije prva i poslednja ideja svih naših poredaka. Bio bi to znak da je „sistem“ pao, i da se u školama više ne proizvode njegovi budući nosioci i konzumenti, već autonomni pojedinci koji su spremni da realno vide svet oko sebe. Otvorila bi se tako mogućnost da se neguju kritički pojedinci koji se shvataju kao snaga, a ne kao slabost društva. Rušio bi se nasleđeni patrijarhalni koncept u kome je nastavnik preki otac, a udžbenik sveta knjiga. Tada bi đaci mogli da uče da postavljaju pitanja, a ne da na njih horski odgovaraju. Otvorili bi se prozori u zagušljivim, memljivim školama. Značilo bi to i diskontinuitet u odnosu na ratne politike 90-ih i početak preispitivanja njihovih uzroka. Bio bi to znak i da je došlo do promene prioriteta – razvoj bi došao na mesto tlapnji o svetloj budućnosti zasnovanih na svetoj prošlosti. I tu je suština: prošlost bi postala prostor preispitivanja i kritičkog suočavanja umesto „identitetskog špajza“ iz kojeg svaka vlast uzima šta joj odgovara i u duboki mrak gura ono što joj ne ide u prilog.
Kritičari ideje o učenju o Srebrenici obično kažu: prerano je. Pozivaju se i na čuvenu istorijsku distancu, kao zaklon svima onima koji od nečega beže. Rekli bi i da se bez arhivskih istraživanja, koja će biti moguća za 30 godina, ništa ne sme reći. To je svesna zabluda. To je manipulacija, jer su Srebrenicu u školske knjige stavili njeni idejni tvorci gotovo dok se zločin dešavao. Dakle – ona je oduvek u udžbenicima, tako da distanca nikada nije bila problem. Ono što jeste pravo pitanje je – zašto je tamo?
Zaista, Jugoslovenski ratovi ulazili su u udžbenike istorije od njihovog samog početka. Izuzetno je važno imati na umu da su udžbenici istorije promenjeni u Hrvatskoj 1992, u Srbiji 1993. i Bosni 1994. godine. Šta nam govori ta bizarna hronologija? Ona nedvosmisleno pokazuje da su, usred ratnih dejstava i zločina, vlade imale i vremena i novaca da deluju i na „terenu prošlosti“ i da je to bio jedan od političkih prioriteta. Menjalo se tada sve – i stara i nova prošlost, i srednji vek i najnovije doba. Bilo je potrebno prošlost prilagoditi sadašnjosti, napraviti istorijski kontekst u kome je nepodnošljiva sadašnjost izgledala kao sasvim normalan i logičan proizvod istorije. Trebalo je novim vlastima i novim događajima pribaviti istorijski legitimitet, novim državama konstruisati „istorijsku vertikalu“, vođama obezbediti poželjne istorijske pretke.
Trebalo je i objasniti sadašnjost. I to ne toliko zbog sadašnjosti. Više zbog budućnosti. Više zbog toga što su slike događaja koji su bili u toku ubacivane u dečije moždane hard diskove, da bi ih trajno obeležili, formirali njihov budući odnos prema ratu koji je obeležio njihova detinjstva. Unoseći ratne događaje i sopstvene interpretacije direktno u nastavu istorije, tvorci ratova želeli su da zabetoniraju svoje objašnjenje i opravdanje rata, da svoju patološku viziju nametnu kao istorijsku logiku. To je zločin s odloženim dejstvom, tapija za budućnost. Zbog toga su režimi koji su pokrenuli i vodili ratove, svoje tumačenje uzroka, toka i značenja ratova stavili u nastavu istorije i tako obesmislili debatu o distanci i pre nego što je ona i mogla biti otvorena. Distanca, dakle, nije argument. Naprotiv.
Iako ima mnogih primera u svetu da je bilo potrebno mnogo vremena pre nego što su kontroverzni događaji ušli u nastavu, jaki su argumenti koji idu u prilog učenju o sadašnjosti ili o nedavnoj prošlosti. Oni se nalaze već u prirodi same škole, koju, uprkos željama naših ministarstava, čine živi ljudi. Tačnije – živa deca. A ona imaju neprijatan običaj da, i kad to nikako nije predviđeno i poželjno, postavljaju pitanja. I pitaju. Pitaju posebno za najnovije ili za najosetljivije događaje. Imaju potrebu da im neki autoritet, kao što je nastavnik, objasni, pomogne da o tome misle. I tada nastaju problemi. Nastavnici imaju dve mogućnosti – bilo da zabrane pitanja, ili da daju svoje tumačenje, što je u najvećem broju slučajeva izuzetno opasno. To je dodatan razlog zbog kojeg bi tumačenje tako važnih, osetljivih događaja trebalo da bude u rukama stručnjaka. Ili, tačnije rečeno, zbog čega bi pristup za proučavanje traumatičnih događaja trebalo da bude zasnovan na posebno razvijenim didaktičkim metodama.
Učenje o nedavnoj prošlosti važno je i zbog toga što bi škola trebalo da bude značajan učesnik procesa suočavanja s prošlošću. Skoro 20 godina, koliko je prošlo od završetka sukoba, potrošeno je u pokušajima da se s ratovima ne suočimo, ali je i postalo jasno da se ne mogu napraviti nova, uspešna društva ukoliko se ne izađe iz traume koja je zatukla prethodna. Videlo se da pokušaji izbegavanja suočavanja samo obezbeđuju večno truljenje i da pomaka nema ako se ne dezinfikuju stare rane. To pokazuju i one republike Jugoslavije koje su naoko uspešnije prošle kroz tranziciju, kao što su Slovenija i Hrvatska. I one imaju ugrađen taj stari gnoj, koji im ne dozvoljava da zakorače. Videlo se jasno da postjugoslovenska društva i države nisu uspeli da nađu rešenja za svoje probleme, pre svega jer nisu želeli da preispitaju kako su u te probleme dospeli. Niko nije imao želje da u pitanje dovede ideološku paradigmu koja ih je dovde dovela. Nijedna vlast se nije usudila da pokaže prstom u koren tlapnji koje su sve zajedno sprovele do ovog beskonačnog teturanja. I videlo se da se taj odlučni novi korak unapred ne može napraviti bez jasnog pogleda u nazad.
Tog odlučujućeg pogleda u nazad nema bez pomoći obrazovnog sistema. Tek kada u toj oblasti dođe do skidanja mrene, možemo očekivati da će nove generacije imati jasniji pogled. Mnogi primeri, a na prvom mestu nemački, to jasno dokazuju. Sve dok sistematski i kroz školstvo nije postavljeno pitanje nemačke odgovornosti, dok se nije krenulo na ekskurzije po mestima stratišta, svest se nije mogla ni pomeriti. Tek tada je učenje moglo da dovede do usvojenog načina mišljenja.
Hajde da vidimo gde smo sada. Rekli smo da je Srebenica ionako već u obrazovnom sistemu. Rekli smo da tu i treba da bude, ali ne onako kako je sada. Pa kako onda? Šta predavati? Da li mi znamo šta se tamo tačno dogodilo? Da li postoji naučnim metodama utvrđeno znanje o toku događaja? Da li postoji jedna istina o tom ili o bilo kom drugom događaju? Da li Srbi i Bošnjaci mogu doći do te istine? Kako bi se o njoj dogovorili? Glasanjem, preglasavanjem, konsenzusom? Ne verujem. Uporedne analize udžbenika koje smo radili za čitav region Jugoistočne Evrope (
http://www.cdsee.org) pokazale su ogromne razlike u tumačenjima istorijskih događaja i pojava. I to čak i onih koji su daleko od težine i intenziteta emocija koje se vezuju za poslednje Jugoslovenske ratove. Svakome je potrebna njegova sopstvena interpretacija, svakome je njegova interpretacija pribežište onoga što se naziva nacionalni identitet. Da li će jedan rat biti ocenjen kao oslobodilački ili osvajački, pravedan ili nepravedan ima isključivo veze sa sadašnjim potrebama režima i društva i sasvim je malo povezan s onim što se dešavalo u prošlosti. Uostalom, svaki prošli događaj izuzetno je složen, daje elemente za različita tumačenja i argumente za često sasvim suprotstavljena viđenja. Uz to, pouzdanih, naučnim metodima dostignutih znanja je malo, domaće nerazvijene nauke nisu došle do čvrstih podataka, proverljivih, dokazivih i nespornih. Kako onda predavati o nečemu što je toliko osetljivo i toliko kontroverzno kao što je genocid u Srebrenici? Kako to učiniti, a da ne izazove nove kontroverze, konflikte i ne postane novi argument starih nacionalističkih ideologija?
Kao prvo, možemo se vratiti na početak ovog teksta i ponovo postaviti pitanje svrhe obrazovanja? I još važnije – zašto treba učiti o Srebrenici? Ako bismo prihvatili savremeni pedagoški pristup da je svrha obrazovanja formiranje slobodnih, samosvesnih građana, koji su tokom procesa obrazovanja stekli veštine i naučili, na primer, da čitaju, razumeju i kritički obrade tekst, onda bi učenje o Srebrenici moglo biti najvažniji deo obrazovanja. Upravo zato što je to pitanje tako osetljivo i tako kontroverzno. Baš zbog toga ono bi bilo izuzetno važno da bi se shvatilo da, za početak, ne postoji jedna jednostavna istina, već da je razumevanje nekog događaja uvek puno nijansi, uvek različito u zavisnosti od pozicije iz koje se posmatra, uvek pluralno. I u tome je suština – učenje o Srebrenici pomoglo bi učenju o pluralnosti, o tome da je ne samo prirodno, već i nužno imati različita mišljenja, ali da je posao pravog obrazovnog sistema da uči o tome kako se o njima vodi dijalog, kako se argumentuje, kako se postavljaju pitanja, kako se uvažava „drugi“ i kako se razume. To je jedini mogući korektiv. Da bismo i mi sami postali bolji.
U dosadašnjim projektima čiji je cilj bio da se preko nastave istorije dođe do boljeg razumevanja zajedničke prošlosti, u čemu bi ona imala pomiriteljsku ulogu i prestala da bude jedan od važnih faktora konfrontacije, poznata su dva zanimljiva i dragocena rešenja. Jedno je zajednički palestinsko-izraelski udžbenik (Side by Side: Parallel Histories of Israel-Palestine, eds. Sami Adwan, Dan Bar-On, Eyal Naveh, New York 2012), u kome su dva narativa, dva sasvim različita viđenja događaja predstavljena u dva paralelna stupca, dok je između njih ostavljen treći, prazan stubac, u koji đaci treba da upišu svoje viđenje. Takav pristup bi u potpunosti mogao biti primenjen na slučaj Jugoslovenskih ratova, jer sve strane u njima imaju svoj čvrst narativ o njihovim uzrocima, toku i pojedinačnim događajima, pa bi objavljivanje tih paralelnih narativa bilo veoma važno jer bi se tako đacima predočila već izgrađena viđenja obe strane, čvrsto postavljeni i veoma različiti okviri za razumevanje događaja, koji bi pokazali kolike su razlike u tumačenjima. Tako bi se đaci upoznali s viđenjem druge strane, učili o tome kako je moguće jednu pojavu videti iz sasvim različitih uglova i kako se svaki događaj iz prošlosti uvek različito tumači i u okviru jednog društva i među različitim zajednicama, kao što i na današnja politička pitanja postoje veoma različiti pogledi. To je važna, gotovo terapijska lekcija, jer u svim društvima postoji tendencija da se veruje da je u prošlosti o događajima postojao jedan stav, iako smo svesni da je mišljenje o sadašnjosti pluralno. Zbog toga je važno da se uči da je i prošlost bila pluralna, da samim tim i današnje učenje o njoj treba takvo da bude. Posebno je u postkonfliktnim društvima (ako naša društva uopšte spadaju u tu kategoriju) važno pokazati da postoji i konflikt sećanja, da „drugi“ ima svoje viđenje stvari i da je, i onda kad se s tim nikako ne možemo složiti, važno prihvatiti da je to drugo viđenje moguće i čuti njegove argumente. To je već početak dijaloga, početak razumevanja, upoznavanja drugog, pa i prihvatanja ideje da je drugačije mišljenje legitimno. Takav korak ogromna je lekcija o učenju o toleranciji, pluralnosti, ali, još više, o samima sebi. Jer kroz saznanje o drugim tumačenjima, naša viđenja postaju gipkija, otvorenija, složenija, blaža. I to je upravo ono čega se boje kreatori naših obrazovnih politika. Razumevanje „drugog“ se i dalje vidi kao slabost.
Drugi pristup možemo naći u zajedničkim knjigama namenjenim državama Jugoistočne Evrope (Teaching Modern Southeast European History. Alternative Educational materials, ed. Christina Kouluri, Solun 2005, objavljene na 9 jezika regiona) u kojima je primenjen metod multiperspektivnosti. U njima se događaji predstavljaju kroz istorijske izvore, tekstove ili ilustracije iz vremena u kojima su nastali, čime se đacima prikazuje kako su različite strane videle određene događaje i koliko su njihova razumevanja bila različita. Time se đacima pokazuje da je i u trenutku kad se događaj dešavao njegova interpretacija zavisila od perspektive iz koje se gleda i kako su se, s protokom vremena, te pozicije dodatno udaljavale. Dobija se važna lekcija o tome kako je događaj izgledao svojim savremenicima, šta su oni znali o tome, kako su objašnjavani njegovi uzroci. Ta lekcija o odnosu prošlosti i sadašnjosti takođe je dragocena, jer pokazuje motive i emocije savremenika i donosi argumente koji su danas zaboravljeni, a koji objašnjavaju stanovišta učesnika. Takvo predstavljanje prošlosti važno je jer omogućava da se otvori diskusija na času, da se prouče argumenti različitih strana, da se ukrste podaci na koje su se oni pozivali, da se tako uvidi složenost svake istorijske situacije. Takvom nastavom postiže se da učenje o prošlosti više nije memorisanje „jedne istine“, već propitivanje svakog argumenta i razumevanje kompleksnosti svakog političkog trenutka. Istorija prestaje da bude posledica zavere ili prirodna sila koja ruši sve pred sobom i postaje otvoren prostor za diskusiju i stalno preispitivanje. Tim istoričara koji je izradio te knjige već je pripremio nastavak projekta koji bi obuhvatio i ratove devedesetih.
Ako bi se događaji u Srebrenici predstavljali tom metodom, to bi značilo obuhvatanje različitih vrste i nivoa istorijskih izvora. U prvom delu lekcije bilo bi neophodno objaviti broj ubijenih, podatke o do sada pronađenim telima stradalih i istražene podatke o žrtvama i njihovim biografskim podacima. U drugom delu bi se ukrstili istorijski izvori, u prvom redu pisanje štampe koje bi pokazalo sve razlike u informacijama koje su davane o događajima u bosanskoj i srbijanskoj štampi. Time bi se pre svega videlo kada su informacije o Srebrenici bile prvi put objavljene u srpskoj javnosti i kako je teško i sporo tekao proces od potpunog negiranja, zatim prihvatanja sa opravdavanjem, do početaka suočavanja. To bi bilo izuzetno važno, posebno za đake srpske nacionalnosti, koji bi učili o pokušajima skrivanja i manipulacije javnošću. Takvim pristupom bi, za početak, đaci bili upoznati s tim kako su događaji od početka različito predstavljani, kako su ih savremenici razumeli, u koju verziju događaja su verovali. To je veoma značajno zbog toga što se đacima pokazuje da su interpretacije događaja nezavisne od samog događaja, čime se uči kritičko čitanje izvora, u prvom redu štampe. Takvim pristupom se ne relativizuje zločin; on pokazuje da je veoma važno kako se zločin interpretira i da te interpretacije više deluju na javnost od „golih činjenica“. Zločin je nesporan, ali odnos prema njemu je ono što određuje današnja društva i što može doprineti da se dovedu u pitanje uzroci koji su do njega doveli. Ono što se desilo ne može se promeniti, ali se može promeniti naše razumevanje tih događaja.
Zatim bi bilo potrebno objaviti nekoliko dokumenata koji bi pokazali različite poglede na te događaje, što bi, takođe, bilo posebno važno za srpsku stranu. Odnosno, bilo bi važno dati reakcije srpskih antiratnih krugova koji su se suprotstavljali ratnoj politici i osudili zločine. Takvim didaktičkim postupkom se uvodi jasna svest o pluralnosti društva, o tome da su uvek i u svakom vremenu postojali različiti stavovi i da, samim tim, za tok događaja postoji sasvim konkretna odgovornost. Naime, ako se takva pluralnost ne uči u nastavi istorije, onda se stiče utisak da je istorija neki zadati, metafizički tok koji postoji mimo ljudi i na koji oni ne mogu uticati. Ukoliko se, naprotiv, ukaže na postojanje različitih stavova, pokazuje se da je iz svake istorijske situacije bilo više mogućih izlaza, da oni nisu zadati i da određeni krugovi donese odluke kojim će se putem krenuti. Bila bi to važna lekcija o odgovornosti i demokratiji.
Treći deo trebalo bi da bude posvećen sećanjima, kao i svedočenjima pred sudom u Hagu, čime bi se individualizovao odnos prema žrtvama i razvila empatija prema njihovim patnjama. U poslednjem delu bilo bi potrebno doneti delove sudskih odluka, kako onih na Međunarodnom sudu pravde na kome je taj zločin okarakterisan kao genocid, kao i pred Međunarodnim krivičnim sudom.
Kada bi Jugoslovenski ratovi ovakvim metodom bili prikazani u udžbenicima država koje su u njima učestvovale stvorila bi se osnova i za suočavanje s njima, ali i za potpunu promenu načina učenja o prošlosti. Više ne bi bilo propisane istine koja se memoriše i koja isključuje propitivanje, već bi se prošlost razumevala na osnovu različitih viđenja i argumenata. Taj susret s drugim viđenjem bio bi bolan, izazivao bi otpor, nailazio na nipodaštavanje, pa i negiranje potrebe da znamo šta „drugi“ misli. Ali, u konfliktnim ili postkonfliktnim društvima taj korak je neophodan, jer on dovodi do toga da se „drugi“ uopšte primeti, da mu se prizna legitimitet i otvori mogućnost debate. Učenje o bolu tada bi došlo na mesto praznih državničkih izvinjenja, a škole bi postale mesto na kome se razvija autonomno mišljenje umesto dosadašnjih i sadašnjih ideoloških propovedaonica. A istorija? Ona bi dobila šansu da od predvojničke obuke postane kritička disciplina koja pomaže građanima da odrastu, protrljaju oči, ugledaju svet oko sebe i počnu da stvaraju neko daleko, demokratsko društvo.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
