Вук са Вол Стрита (2013)
Биографским филмовима је често тешко замјерити неке ствари које се замјери филмовима који су тзв. фикција, ваљда због те дозе "документарности" коју неизбјежно посједују. Сад, како је чича Мартин "умјетнички уобличио" материјал који је имао, је већ нешто о чему се може расправљати. Не могу рећи да у потпуности схватам преодушевљеност аудиторијума филмом (најмање један поен превисоку оцјену на ИМДБ, 8.7, не бих ни коментарисао, јер је тај сајт одавно изгубио ову врсту кредибилитета, ако га је икад и имао), иако му се одређена допадљивост мора признати. Занатски је то прилично добро вођена прича (мада се послије првог сата, па до посљедњхих 45 минута, јавило благо осјећање досаде, које се неко вријеме појачавало) , са скоро савршеним односом драме и хумора (гдје ни један ни други елеменат нема нимало проблема да се стопи у често бизаран амалгам који ће ненавикле можда и шокирати), о глуми је сувишно трошити ријечи, као да гледате Чикаго Булсе из средине деведесетих који савршено знају кад треба да дају гас и самељу ривала, а кад да спусте лопту и забављају публику. Уза све то, количина сиса и гузица је довољна да обрадује и гледаоце са најприземнијим апетитима.
Међутим, кад подвучем црту, не могу рећи да ми се филм истински свидио. Он јесте допадљив на први поглед, попут дражесне супруге главног јунака, али је крајњи утисак да се иза тог првог погледа не крије много тога заиста интересантног и памтљивог. Можда је тај утисак празнине и површности креиран намјерно, али то и није неко оправдање.
_________________ Umro je Džimi Hendriks iz Sijetla, Klepton i Pejdž su dva matora pijetla, al' budućnost je ipak svijetla sve dok nam je Popokatepetla...
|