Citiraj:
nedelja, 09.10.2016. u 22:05
Dr Aleksandar Milanović
Jedan glas jedno slovo: jat osta u istoriji
Doslednost Vukovih grafijsko-ortografskih pogleda i njegov kasniji kompromis kada je status ekavskog izgovora u pitanju doveli su do konačnog normiranja i ekavice i ijekavice
Ћирилично иницијално писмо КОТЕЖ (Дарко Новаковић)
Reakcije na Subotićevo grafijsko rešenje sa čuvanjem jata u srpskoj reformisanoj ćirilici, kojim bi se neutralisale izgovorne razlike među Srbima u pisanju, bile su različite. Jakov Ignjatović je u Memoarima ostavio svedočanstvo o Subotićevom insistiranju na vernom prenošenju slova jat u svojim radovima prilikom štampanja Srpskog letopisa Matice srpske za 1854. godinu: „Subota [Subota Mladenović, saradnik Letopisa – prim. A. M.] nije smeo popravljati spise dra Subotića, arhimandrita Popovića i podobnih, jer im je prvenstvo priznavao.
“ Mnogi su se čuvanju jata u pisanju već protivili, pa i sam Ignjatović, koji je ovo slovo smatrao nepotrebnim pri pisanju narodnim jezikom: „U to doba meni nije bilo po ćudi kako je Subotić pisao. Subotić je upotrebljavao ѣ, a taj diftong nije mi išao u glavu, kad se čisto srpski piše.“ Sa druge strane, ideju o zadržavanju grafeme jat, sa mogućnošću njenog različitog čitanja tj. izgovora, izneo je 1849. godine i Jovan Stejić, još jedan značajan intelektualac i reformator književnog jezika.
Subotićeva i Stejićeva koncepcija srpske ćirilice nije, međutim, imala snažnijeg odjeka u drugoj polovini 19. veka. Pobedila je Vukova i vukovska, sa 30 normiranih slova. Vuk je bio protiv čuvanja slova jat jer bi se takvim rešenjem rušilo osnovno načelo njegovog fonetskog tj. fonološkog pravopisa, po kojem je jednom glasu u pisanju odgovarao jedan glas u govoru. Etimološkom i istorijskom pravopisnom prosedeu, po kojem bi se slovo jat pisalo tamo gde mu je po poreklu i sve do 14. veka bilo mesto, suprotstavio je načelo nemačkog filologa Johana Hristofa Adelunga „Piši kao što govoriš“ i u tome ostao dosledan tokom čitave svoje reforme. Zanimljivo je da je i Jovan Skerlić 1913. godine, što je široj javnosti nesumnjivo manje poznato, izrazio pozitivno mišljenje o Subotićevoj i Stejićevoj ideji:
„Možda je bilo najbolje ono što je dr Jovan Stejić predlagao 1849, a čega se Jovan Subotić držao još 1881: da treba zadržati slovo ѣ, pa neka ga izgovara kako je ko naučio i, je ili e.“ U kontekstu čuvene Skerlićeve ankete, ovaj iskaz dobija na posebnom značaju. Ideja o čuvanju jata zaista bi na nivou pisanoga izraza objedinila sve govornike savremenog srpskog standardnog jezika. Nestalo bi iz njega barem jedno od dva nepotrebna dvojstva, ono izgovorno (ekavski i ijekavski izgovor), dok bi grafijski balast (ćirilica i latinica) opstao. U latinici bi, kao u pojedinim slovenskim jezicima, preuzelo tzv. „rogato e“, slovo ě. Pri čuvanju slova jat ne bi, naime, bilo potrebe za, na primer, ekavskim i ijekavskim izdanjem pravopisa i sl. Zašto onda ova ideja nije imala više pristalica među Srbima? Odgovor na ovo pitanje, čini nam se, daje sama jezička praksa zagovornika ideje o čuvanju jata, pa i samih Subotića i Stejića.
I oni su, iako jezički obrazovani, neretko grešili u obeležavanju etimološkoga jata, što je blagovremeno registrovano u javnim reakcijama. Tako je Andra Nikolić kritikovao Subotićevo rešenje za jat u romanu Kaluđer (1881): „Između ostalih pogrešaka da zabeležim one koje se neprestano provlače kroz sve delo. Pisac, kao što je poznato, piše ѣ onde gde se u srpskom jeziku taj glas izgovara različno po dijalektima. Ma da ovo nema razloga, i prema samom ovom je nesledstvenost što pisac piše viditi, živiti, leteti, želiti.“ Na nedoslednosti u Subotićevom pisanju jata ukazao je Ljubomir Stojanović pri priređivanju Subotićevih epskih pesama, istakavši da „ga piše negde gde ne treba, npr. doklѣ, odavdѣ, sѣdlo (ovo jamačno po ruskom), Mlѣtčići itd., a nema ga ponegde gde bi trebalo, npr. prestol, vređat’, doneli, teme, veština itd.“
Doslednost Vukovih grafijsko- ortografskih pogleda i njegov kasniji kompromis kada je status ekavskog izgovora u pitanju doveli su do konačnog normiranja i ekavice i ijekavice. Iako ovakvo standardnojezičko rešenje nije najekonomičnije, ono ima svoje istorijsko utemeljenje i već dugu tradiciju, te se neće menjati i ne treba ga menjati u skorijoj budućnosti. Epizoda sa čuvanjem slova jat u etimološkom položaju ostaje tako samo jedno od svedočanstava da se oko pojedinih dobrih rešenja u praksi nisu dovoljno potrudili ni sami njihovi autori.
Sa druge strane, epizoda sa Vukovim vraćanjem glasa i slova h tamo gde im je po poreklu mesto, što su bezrezervno podržali i svi njegovi sledbenici, svedoči da smo oko srodnih problema umeli istovremeno biti i istrajni i disciplinovani, što najbolje dokazuje usmeni iskaz ili napisani tekst bilo kojeg prosečno školovanog savremenog govornika srpskog jezika.
Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu
Pogledajte kako je Beograd napisan, sa glasom jat na drugom mjestu. Uglavnom branioci glasa jat se nisu dovoljno potrudili.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
