banjalukaforum.com

Borislav Herak Priznao Krivicu, Dobio Smrtnu Kaznu za Genocid nad Bosnjacima
Posted on March 7, 2012
Borislav Herak je prvi srpski vojnik osudjen za Genocid u Bosni. On je prvobitno i prvi covjek u medjunarodno priznatoj Bosni i Hercegovini koji je osudjen na smrtnu kaznu. Ta kazna je kasnije preinacena i smanjena na 20 godina robije. On je priznao da je cinio zlocine, a ujedno se i pokajao. On danas sluzi kaznu u KPZ (Kazneno-popravnom zavodu) na Igmanu. Slijedi dokumentarac “Ispovijest Monstruma” uradjen u proizvodnji “Saga Film.”

Ovo je dokumentarni film snimljen u jesen 1992. u vojnom zatvoru u Sarajevu, gdje je pred grupu novinara, među kojima je bio i John Barnes iz “New York Times”, doveden Borislav Herak, mladic u sivomaslinastoj uniformi JNA i prvi covjek kome se nakon gotovo pola vijeka sudilo za ratni zločin Genocida. Njegova ispovijest, u kojoj se sa hladnom preciznoscu prisjeca najsitnijih detalja zlocina, granici se sa mogucnostima poimanja zdravoga ljudskoga razuma i na najupecatljiviji nacin govori o strahotama svega onoga sto se u uobicajenom novinskom zargonu naziva “etnicko ciscenje” u Bosni. Pogledajte svjedocenje Borislava Heraka — svaki komentar je suvisan:

Prvi zločinac osuđen za genocid u BiH, Borislav Herak, izašao je iz zatvora. Iz zatvora na Igmanu pušten je ovog mjeseca.

Borislav Herak (Foto: digplanet)
Nakon što je uhapšen 11. novembra 1992. godine, Herak je priznao da je ubio više od 35 ljudi i silovao desetine djevojaka. Također, zločinac je priznao da je neke od silovanih djevojaka lično usmrti. Zločini su se desili uglavnom na području u to vrijeme okupirane Vogošće.

Herak je zbog monstruoznih zločina prvobitno bio osuđen na smrtnu kaznu, koja mu je preinačena u 20-godišnju robiju.

(source.ba)

VIŠEGRAD - Sretko Damjanović (48), koji je na osnovu lažnih svedočenja devedesetih tri puta osuđivan na smrt, a nepunu deceniju nevin robijao, danas, zaboravljen od svih, s tugom konstatuje da mu je život veća robija od one u zeničkom kazamatu!
U izbegličkoj sobici barake u naselju Nezuci kod Višegrada, teško bolestan, sa nezalečenim ranama od mučenja, on živi od 77 konvertibilnih maraka invalidnine mesečno. Punih šest godina on uzalud pokušava da zaboravi strahote kroz koje je prošao u bosanskim zatvorima.

- Zalud sam se nadao da ću, pošto su monstruozne optužbe protiv mene pale u vodu, od federalnih vlasti naplatiti barem deo svojih muka i da će mi moje, srpske vlasti, omogućiti život dostojan čoveka. Od svega, dobio sam odštetu od 15.000 maraka, od toga sam dve trećine dao advokatima, ostatak odmah potrošio na lekove. Onda su mi dali ovu sobicu i 77 maraka civilne invalidnine i - to je sve! Kuda ću, gde da radim, kad na sebi imam stotinu ožiljaka, kada sam 80 odsto invalid, jer su sa mnom u zatvoru igrali ruski rulet - priča Sretko Damjanović.

Pod optužbom da je ubio 200 muslimana u Vogošći, silovao dve devojke muslimanske nacionalnosti, ubio braću Asima i Kasima Blekića i zaklao Ramiza Kršu, uhapšen je novembra 1992, zajedno s Nadom Tošić i Borislavom Herekom.
- Vezali su nas žicom, odveli u zatvor u Buća Potoku, tamo nas tukli, vešali, skidali s vešala... Zatim su me u zgradi preko puta Centralnog zatvora tukli i saslušavali Ismet Bajramović Ćelo, Kemo Dumanović... Tražili su da priznam da sam ubio 200 muslimana, zaklao braću Blekiće, silovao neke žene... Posle devet dana mučenja, kad je krv lila iz mene na sve strane, rekli su da će prestati ako potpišem priznanje na 50 strana. I, potpisao sam - opisuje Damjanović svoju golgotu.

Marta 1993. u Okružnom sudu u Sarajevu osuđen je na smrt, a kazna je kasnije dva puta potvrđena na višim sudovima. Zalud je on pred sudom tvrdio da je priznanje potpisao posle teških mučenja.
- Pune tri godine posle presude proveo sam u "kavezu", posebnoj ćeliji, čekajući izvršenje smrtne kazne. Skoro hiljadu jutara budio sam se čekajući da me odvedu na streljanje. Tada sam sebi često govorio da će istina jednom pobediti, da ne mogu nevinog čoveka ubiti, a opet, ko zna koliko puta sam poželeo da me ubiju, jer su me tukli svakog dana, mučili glađu i na druge načine - priča Sretko.

Posle pet godina, dok je tada najpoznatiji zatvorenik u Bosni čekao smrtnu kaznu, njegova rođaka Branka Đukić slučajno je u jednom selu u okolini Sarajeva srela žive i zdrave braću Asima i Kasima Blekića, za čije je mučenje i ubistvo on osuđen na smrt. Punih pet godina posle toga trajala je njegova borba za slobodu. Smrtna kazna najpre je preinačena na zatvorsku od 40 godina, pa je posle smanjena na 20, a šesta presuda glasila je: devet godina zatvora zato što je navodno odveo iz stana Rešada Bešliju i maltretirao Adema Skobanovića.

- Pošto sam devet i po godina već proveo u zatvoru, odmah sam oslobođen. Na suđenju je žalosno bilo gledati sudije kako se muče da dokažu da sam negde, nekome, priveo jednog narkomana. Od optužbe da sam ubio 200 ljudi, silovao žene, oni su na kraju spali na tog jadnog narkomana kome su obećali malo droge za lažno svedočenje. Odštetu sam dobio samo za razliku između kazne od devet godina i vremena koje sam proveo u zatvoru - kaže Sretko.

Posle Sarajeva prebacili su ga u zatvor u Zenici. Tamo ga nisu mučili, imao je svoju sobu, televizor, tri obroka, lekarsku pomoć... Kako kaže, tamo mu je bilo bolje nego danas ovde, na slobodi![ antrfile ]
DŽELAT SE NUDIO ZA SVEDOKA
Nedavno preminuli Ismet Bajramović Ćelo, zloglasni komandant vojnih jedinica u Sarajevu, pre nekoliko godina u jednom intervjuu izjavio je da je tužilac Mustafa Bisić "naštimovao proces Sretku Damjanoviću i Borislavu Heraku" i da njih dvojica nemaju veze s ratnim zločinima. On je tada zatražio od Damjanovićevih advokata da ga stave na listu svedoka za njegovu odbranu. Borislav Herak još izdržava dvadesetogodišnju zatvorsku kaznu u Zenici.

"KOLJAČA" SNIMALE STRANE TV EKIPE
Iako je sud na kraju priznao i presudio da Sretko Damjanović nikoga nije ni zaklao ni silovao, on je više od devet godina bio primer "srpskog zla" i na osnovu lažnih svedočenja proglašen za najvećeg koljača, četnika, zver... Godinama su vlasti u njegovu ćeliju dovodile evropske i američke televizijske ekipe da ga snimaju, govoreći: "Evo, snimite najvećeg srpskog zločinca u Sarajevu".