banjalukaforum.com

Nevješto ću započeti i dati ću primjer sloge i solidarnosti i jednog pravca - posleratnog društva na kraju teksta – preuzeto sa http://www.rastko.org.yu . Naime ja sam najžalosniji jer sam siguran da komunisti nisu razumjeli sržsvetog predanja biblije, oni su naime u glavama imali samo vizije nesavršenstva crkvenih službenika i da uvijek crkva kao i visoki slojevi su bili ti nepoželjni. Daleko da je iko od njih uistinu sa biblijom bio upoznat od komunista, oni su to nesvjesno imali u srcima i više nego oni u kojih biblija bijaše. Vidimo da danas o solidarnosti nema pomena, a u ono doba usuđujem se reči da je solidarnosti barem bilo više i uopšte društvo da je bilo i zdravije i bolje. Huleči na boga kog nisu znali, činili su među sobom ono što se bogu svidjelo, iako bog je vidio da oni ne shvataju njegovo učenje niti ga žele jer više kaste i nesavršeno sveštenstvo koje po prirodi kao i svi su obični ljudi i ne mogu biti prave interprete. U obzir treba uzeti i slabu obrazovanost puka. Odatle progoni sveštenika. Ljudi tog doba su čisti ili čistiji u licu mnogo više no danas i nevini – vidite fotografije. Ako bi koji drug čuo sam nekoj partizanki nešto na osnov polnog isuviše otišao, čak moguće da bi jako loše prošao, a pre sveg – ni pomisliti – kazivo mi jedan učesnik. No varijacija ima svagdje.

Za nekog bio je loš, za mnoge dobar, za sadašnju srednju generaciju odličan vjerujem, i šteta što mlađi nemaju pojam o tom – o ravnopravnosti i solidarnosti. Bilo je lošeg, ali manje no danas, a dobra mnogo više no danas.


Slijedi prilog o maltretiranju mitropolita od strane naroda – pazimo – srbi, srbi su vuše se odvrgli od vjere od katolika i poturica – nemoguče ja za muslimane koji se deklarišu upotrijebiti naziv muslimani, to je širi pojam, Bosna je regija ne nacija,
_________________________________________________

http://www.balvanderi.rs.ba/_sgt/m2_1.htm

Velibor V. Džomić
Stradanje srbske crkve od komunista

Stradanje srbskih mitropolita i episkopa
mitropolit dabro-bosanski - Dr Nektarije Krulj



Mitropolit dabro-bosanski dr Nektarije Krulj je rođen 30. novembra 1879. godine u selu Pocrnji kod Ljubinja u Hercegovini u čestitoj i pobožnoj kući njegovih roditelja Vukana i Vide (rođ. Milošević) kao peto dete. Na krštenju je dobio ime Nikola. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju sa ispitom zrelosti 1903. godine u Mostaru. Bogosloviju je završio 1907. godine u Reljevu. Posle završetka bogoslovije postavljen je za sekretara Crkvenog suda Zahumsko-hercegovačke eparhije u Mostaru. Na toj dužnosti je ostao do 1912. godine. Dok je bio sekretar Crkvenog suda vanredno je studirao pravne nauke u Beču i Zagrebu. Godine 1911. promovisan je za doktora pravnih nauka.
Sveštenički čin je primio 19. avgusta 1912. godine, a potom je prešao na dužnost katihete u Mostaru, Bihaću i Tuzli. Po završetku Prvog svetskog rata postavljen je za profesora sarajevske bogoslovije, a zatim za rektora Bogoslovije u Sremskim Karlovcima, Prizrenu i Bitolju, gde ga je 29. novembra 1929. godine zatekao izbor za episkopa zahumsko-hercegovačkog. Monaški čin je primio u manastiru Svetog Nauma. Na tron zahumsko-hercegovačkih episkopa je ustoličen na Petrovdan 1926. godine u Nikšiću.

Na zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora SPC na Blagovesti 1928. godine episkop Nektarije je izabran za zvorničko-tuzlanskog episkopa. Na toj dužnosti je ostao sve do 1951. godine kada je na zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora izabran za mitropolita dabro-bosanskog. Ustoličen je na Vidovdan 1951. godine.

Mitropolit Nektarije je doživljavao mnoge pretnje, maltretiranja i ucene od strane bosanskih komunista i UDBE.

Na Preobraženje 1953. godine mitropolit je bio pljuvan, šiban, ponižavan od strane bezbožnih komunista, a po nalogu Vlade Bosne i Hercegovine. Komunistima nije smetalo to što je mitropolit Nektarije tada bio starac od 75 godina.
Posle tog napada i ranjavanja, mitropolit Nektarije je podneo izveštaj Svetom Arhijerejskom Sinodu, koji je zaveden pod brojem 2106, zapisnik broj 691/53. Visokopreosvećeni mitropolit je u tom izveštaju naveo sledeće:

"Dana 19. avgusta o. g. oko 19 časova došla je u manastir Ozren jedna grupa manifestanata, po prilici 150-200 lica, većinom radnici "Azbesta" iz bosanskog Petrovog Sela, gde sam se nalazio na odmoru. Oni su uz uzvike "dole izdajnik, fašista, četnik, kvisling, papista, Dražinovac, Nedićevac" i tome slično, prodrli u konak do moje sobe na prvom spratu. Pošto su vrata od sobe bila zaključana, počeli su da lupaju i traže da im otvorim, inače će ista da razbiju. Da ne bih dražio masu, a u isto vreme da sačuvam manastirsku imovinu od rušenja, ja sam vrata otvorio i prisutne upitao :
"Šta želite ljudi?"
Oni su mi odgovorili:
"Tražimo da s mesta napustiš Ozren!"
Odmah posle toga uzeli su me među se, počeli gurati, muvati u rebra i vući. Jedna od prisutnih žena me je vukla za bradu. Za celo vreme nisu prestajali uzvici i pogrde. Pošto patim od teške srčane mane (angina pektoris) dobio sam jak srčani napad i stropoštao se na zemlju. Tada sam zamolio moje mučitelje, da me poštede i ostave na miru, ili pak da me ubiju, ali samo da me dalje ne mrcvare. Niko se od njih nije obazirao na moju molbu, već su produžili da me vuku, guraju i zlostavljaju. Tom prilikom, dobio sam više udaraca po raznim delovima tela, od koji je jedan naročito bio jak u članak moje leve noge, tako, da se na nju ni sada ne mogu da oslonim. Težinu toga udarca pokazuje i lekarski nalaz koji se prilaže.
Za vreme te gužve iscepana mi je mantija, pojas otkinut i jedan od manifestanata mi je otkinuo sat sa zlatnim lancem, tako da mi je alka od sata ostala na mantiji, dok su lanac i sat odneli. U međuvremenu doveo je manastirski momak Mirko manastirska kolica u koja sam smešten i povežen iz manastira. Masa je pratila kola uz povike: "Dole izdajnik, dole četnik, papista" i slično. Prilikom prelaza preko jednog potoka, polivali su me vodom i dalje putem zasipali prašinom. Sem toga, više puta su mi govorili: "Ustani i reci: Ja sam narodni izdajica! pa ćemo ti život pokloniti" na šta sam im rekao: "Izdajica nikad bio nisam, niti ću biti, pa makar i život svoj morao izgubiti!" Uz takvu viku manifestanata, nakon tri kilometra stigao sam do pomenute fabrike "Azbesta" gde su me sa kolica skinuli i stavili u auto, kojim su me dva lica odvela do željezničke stanice u bosanskom Petrovom Selu.
U stanici sam od tih lica, budući da se nisam mogao na nogu opirati, prenet u tuzlanski voz, kojim sam stigao u Tuzlu. Jedan od te dvojice prisutnih me je vozom pratio do Tuzle. Kada sam stigao u Tuzlu, zbog povrede noge, nisam mogao da odem do svoga stana, a pošto nije bilo nikakvih kola za prevoz putnika, pozvan je auto za spasavanje, kojim sam prevežen. Napominjem, da su neki od manifestanata pokušavali da me u izvesnoj meri zaštite od brutalnosti ostalih. Čim sam stigao u svoj stan pozvao sam lekara D. Bućića, koji me je pregledao i konstatovao da mi noga nije prebijena, već samo teže ozleđena. On mi je prepisao potrebne lekove, preporučio odmor, ležanje i mir.
Sutradan, 20. avgusta oko 9 časova došla je jedna deputacija od osam lica, šest muškaraca i dve žene, koja mi je saopštila, da istog dana moram Tuzlu napustiti. U protivnom biće sazvan miting, izbiće demonstracije i šta će iz toga da izađe, oni ne garantuju. Tu grupu su sačinjavali: Rujaković Sveto, p-predsednik Gradskog veća, Dakić Drago, poverenik Stambenog odseka, gradski veterinar Jajčanin, Ristić Borko, nadglednik parkova, Pimena Dragica, funkcioner Gradskog odbora, Milanović Zorka, gradski činovnik, i još dva muškarca čijih se imena ne sećam. Da ne bih doživeo još i druge, teže i veće neprijatnosti, a s obzirom da mi je potrebno i lečenje, odlučio sam da napustim Tuzlu i pođem za Beograd. Istog dana oko podne, došao je jedan mladić, kazao je da se zove Miloš, i doneo moj sat i pokidan lanac. On me je pitao, da to nisu moje stvari, i da ih nisam možda izgubio. Pošto sam kazao, da sam ja vlasnik i sata i lanca, on mi je iste predao uz potvrdu.
Podnoseći ovaj izveštaj, čast mi je zamoliti Sveti Arhijerejski Sinod da sa svoje strane preduzme nužne korake na nadležnom mestu, da se ugled, dostojanstvo i minimum lične bezbednosti jednog starca od 75 godina, ako ne i mitropolita Srbske Pravoslavne Crkve poštuju i čuvaju".
Posle ovog zverskog napada, stari mitropolit je nekoliko meseci ležao u beogradskoj bolnici.

Umro je 7. septembra 1966. godine u Sarajevu.

Pa ako uzmes samo sustinu ideologija komunizma i hriscanstva ili religije uopste uvidjeces da je kod religije Bog, transcedentalno i metafizicko bice sve, da je centar svega sto postoji i da su svi duzni da mu se pokoravaju i da ga stavljaju ispred sebe. S druge strane komunizam je bio okrenut covjeku, pojedincu, radniku, njegovoj zastiti od eksploatacije, dakle postojao je zbog pojedinca (bar na papiru: Manifest komunisticke partije, Marx i Lenjin). Ova dva koncepta su se neizbjezno sukobila, situacija se komplikovala postojanjem vise razlicitih vjera u SFRJ. Za katolike je lobirao Papa, Srbi su imali svoju, autonomnu Crkvu i vjekovima se oslanjali na Rusku pravoslavnu crkvu, od koje nisu mogli ocekivati pomoc jer je u SSSR-u ta crkva bila u jos gorem polozaju. Pa jos muslimani.. Uzmi za primjer takodje tada komunisticku Cehoslovacku, koja je za razliku od SFRJ bila vjerski unitarna. Tvrdim da je jedan od bitnih razloga zbog kojeg su se Cesi i Slovaci mirno razisli, za razliku od nas upravo ova razlika. Jer njihova Crkva je tu zasigurno odradila veliki posao, dok se nase nisu uspjele dogovoriti.

Evo citat iz knjige koju bas sad citam:

"Zarad zdravlja covecanstva, kraljevi i kardinali dosetise se da vlast na dve pole raspole. I Bog, sto najduze od svih diktatora na prestolu vladase, izdrza jer mudar bese i zadrza vlast nad dusom coveka... Lenjin je prvi veliki diktator modernog doba jer je pod skute svoje komesarske rubaske skupio vlast careva i kardinala!"

"Ti Hadzislavkovicu, dakle, tvrdis da je Bog religiozan? - seretski, namigujuci okupljenima, nadovezao se Vukajlo, ili bilo ko raspolozen za salu, na neku Vladanovu komplikovanu recenicu, koju ni dopola razumeo nije.
- Moje reci razumeli ste pogresno, kolega dragi. Tako stogod ne mogadoh pri zdravoj pameti ustvrditi. Religiozni su oni koji u Boga vjeruju, pa i vi dakako, koji se u Marksa kunete, a ne Marks i Bog, kako ste vi izvoleli reci - odgovrio bi Vladan.."

Slobodan Selenic, Drustvo sa Kosancicevog venca, Beograd, 1987, BIGZ str. 260-261.

Sto ce reci, komunisti su imali svog Boga i Mesiju: Marksa i Lenjina. A znamo da sve vjere i religije danas imaju jednu zajednicku stvar: propovjedaju da je Bog jedan. Pa tako i komunisti sa svojom mutacijom religije. A u SFRJ je bilo mjesta za samo jednu religiju, isto kao sto i sad imamo situaciju u zemljama nastalim raspadom iste: vjerska tolerancija postoji samo na papiru.

Bilo bi interesantno znati cime je mitropolit Nektarije "stao na zulj" tadasnjim vlastima, jer ne vjerujem da su ga dirali bez ikakvog razloga. Mislim da su iza toga stajale neke mitropolitove akcije, kontakti, drzanje.. Jer nisu apsolutno svi svestenici zlostavljani.

Превише нам је било добро, и то нисмо знали ни свјесни били, заборавили смо како нам је у дјетинјству било у СФРЈ, - ово се односи на оне који имају око 50 год. И више, а и за цвијече комунизма од 30 година на више, - млађи од овог се не сјечају.

Зашто је било добро?

- Кад видите Титову слику на Неретви или Сутјесци у шуми, бива јасно у којем чистом амбијенту је стварана и рађана једна здрава идеологија. Каквих мисли и циљева су били ти људи, у срцу и души гладни добра, равноправности и свега општег, солидарног, и блаженог. Они су у срцима то имали. Они нису требали библију, молитву било шта чиме су други махали, а махајучи исти нису право приносили хвалу, па вјековима на свештенство се с оправдањем криво гледало, јер ИСУС рече `` закључали ризнице од свијета, а самим им врата која чувају од ризнице бивају затворена – и никог не пуштају``-у том смислу.

Дакле петокрака као симбол распет на тробојку, а симбол је то ништа мањи од крста распетог, јер у древним књигама од оба бјеже ђаволи и тјерају се њима.

Желим речи битно је како се човјек влада, свакодневно што мисли и гдје иде и на шта мисли, а ђаба нам молитве и лежање на поду тросатно, ако не дјелујемо.

Вјера комунизма је била права, данашња вјера је права, али у комунизму је било више вјерника него данас – а данас сви узвикују своју вјеру, - у комунизму –мало ко је узвикивао вјеру – тад су сматрали да их вјера разједињује – о кривог незнања, ко че поучити људе?

Мука је на добро, а кад дође добро тешко га је очуват, а лако разорит.

Дивим се комунизму и оправдавам елиминацију појединаца који су га нарушавали па ишли на Голи оток, можда је власт ту грешила, можда је требало више разумијевања. За то треба трезвених људи, а глава је битно да је најтрезвенија.

Тито – солидаран човјек.
Данашњи лидери? – што су? Јесу ли солидарни, а ако су зашто?-

Ето толико
Ајд у здравље