Prelest je povreda ljudske prirode lazju. Prelest je stanje svih ljudi, bez izuzetka, nastalo zbog pada nasih praotaca. Svi smo mi – u prelesti.[1] Saznanje o tome je najbolja zastita od prelesti. Najveca prelest jeste smatrati sebe slobodnim od prelesti.
Vidovi demonske prelesti, koja proizilazi iz nepravilnog bavljenja molitvom.
Svi vidovi demonske prelesti, kojima se podvrgava podviznik molitve, iznicu iz toga sto u osnovu molitve nije polozeno pokajanje, sto pokajanje nije postalo izvor, dusa, cilj molitve. “Ako neko” – govori prepodobni Grigorije Sinait, u ranije navedenom clanku – “sa samopouzdanjem, zasnovanom na uobrazilji,[4] masta da ce dostici uzdisena molitvena stanja, i stekao je revnost, ne istinitu nego satansku: njega djavo lako vezuje u svoje mreze, kao svog slugu.” Svako ko se trudi da udje u brak sa Sinom Bozijim, bez cistih i svetlih odezdi, pripremljenih pokajanjem, nego pravo u svojim dronjcima, u stanju palosti, grehovnosti i samoobmane, izbacuje se napolje, u tamu najkrajnju: u demonsku prelest. Savjetujem ti, govori Spasitelj onome koji je pozvan na tajno svestenstvo, da kupis od mene zlata ognjem zezenoga, da se obogatis; i bijele haljine, da se obuces, te da se ne pokaze sramota golotinje tvoje; i masti suza da pomazes culne oci svoje i oci uma, da vidis. Ja one koje ljubim karam i popravljam; zato revnuj, i pokaj se (Otk 3, 18-19).
Pokajanje, i sve iz cega se ono sastoji, kao sto je: skrusenost ili nemoc duha, plac srca, suze, samoosuda, secanje na smrt i predosecanje smrti, Bozijeg suda i vecnih muka, osecanje prisustva Bozijeg, strah Boziji – jesu darovi Boziji, veoma skupi darovi, prvobitni i osnovni darovi, zalog najvisih i vecnih darova. Ako se oni prethodno ne zadobiju, nemoguce je zadobiti poslednje darove. “Ma kako uzviseni bili nasi podvizi” – rekao je sveti Jovan Lestvicnik, “ako mi nismo stekli bolecivost srca, onda su ti podvizi bili lazni i uzaludni.”[5] Pokajanje, skrusenost duha, plac, jesu znaci, jesu svedocanstvo pravilnosti molitvenog podviga; njihovo odsustvo je – znak skretanja u pogresnom smeru, znak samoobmane, prelesti sta besplodnosti. Jedno ili drugo, to jest, prelest ili besplodnost, cine neizbeznu posledicu nepravilnog bavljenja molitvom, a nepravilno bavljenje molitvom je neodvojivo od samoobmane.
Najopasniji nepravilni nacin molitve jeste u tome kada onaj koji se moli snagom svoje uobrazilje stvara mastarije ili slike, naizgled ih pozajmljujuci iz Svetog pisma, a u stvari iz svog sopstvenog stanja, iz svog pada, iz svoje grehovnosti, iz svoje samoobmane – tim slikama on laska svojoj tastini, svojoj sujeti, svom visokoumlju, svojoj gordosti, obmanjuje sebe. Ocigledno je da sve sto je stvoreno mastom nase pale prirode, koja je izopacena padom prirode, u stvari ne postoji – da je izmisljotina i laz, koje su jedino svojstvene, koje su jedino voljene od strane palog andjela. Mastar od prvog koraka na molitvenom putu izlazi iz oblasti istine, ulazi u oblast lazi, u oblast satane i dobrovoljno se potcinjava uticaju satane. Sveti Simeon Novi Bogoslov ovako opisuje molitvu mastara i njene plodove: “On uzvodi na nebo ruke, oci i um, i u svom umu zamislja”, poput Klopstoka i Miltona – “Bozansko savetovanje, nebeska blaga, cinove svetih andjela, naselja svetih, ukratko, u svojoj uobrazilji sabira sve sto je slusao u bozanskom Pismu, i razmatra to u vreme molitve, gleda na nebo, i svim tim pobudjuje svoju dusu na bozanske zelje i ljubav, ponekad proliva suze i place. Na taj nacin, njegovo srce se malo-pomalo razmece, ne shvatajuci to umom; on misli da je ono sto on cini plod bozanske blagodati zbog njegove utehe, i moli Boga, kako bi ga udostojio da uvek prebiva u tom delanju. To je znak prelesti. Takav covek, cak i ako bude bezmolvstvovao savrsenim bezmolvijem, ne moze a da se ne izlozi pomahnitalosti uma i silasku sa uma. Ako se pak njemu to ne dogodi, ipak je za njega nemoguce da ikada dostigne duhovni razum i vrlinu ili bestrasce. Na taj nacin su se prelestili oni koji su videli svetlost i sijanje ovim telesnim ocima, koji su osetili miomiris svojim culom mirisa, culi glasove svojim usima. Jedni od njih su pobesneli, i ostecenog uma prelazili s mesta na mesto; drugi su primili demona koji se pretvorio u svetlog andjela, prelestili se i ostali nepopravljivi do kraja, ne prihvatajuci savet nikoga od brace; neki od njih, poduceni od djavola, ubili su se; neki su se bacili u provalije; neki su se udavili. I ko moze nabrojati razne prevare djavola, kojima on vara, i koje je nemoguce iskazati? Uostalom, iz onoga sto smo rekli, svaki razuman covek moze nauciti kakva steta dolazi od takvog vida molitve. Ako neko od onih koji ga upotrebljavaju i ne bude podvrgnut nekoj od gore navedenih nesreca, zbog sazivota sa bracom, zato sto se takvim nesrecama najcesce izlazu otselnici, koji zive usamljeno – on ipak bezuspesno zivi svoj zivot.”[6]
|