Ако је либерални капитализам владавина крупног капитала у интересу крупног капитала, онда неолиберални капитализам није ништа друго до АПСОЛУТНА владавина крупног капитала у интересу крупног капитала.
Прије десетак дана присуствовао сам пројекцији документарног филма "
The Take" која се одржала у Дому омладине. Филм говори о проблемима са којима су се суочили радници у Аргентини након што је похлепа и бескрупулозност капиталиста потпуно уништила привреду у тој земљи. Приказане су и методе борбе за опстанак радника. Oрганизовање радничког самоуправљања, преузимање (окупирање), од стране капиталиста напуштених, творница, њихово удруживање и међусобна сарадња. Организујући се на овај начин радници су се изборили за своје достојанство а успјех у пословном смислу је био далеко већи од очекиваног.
Приказана је и друга страна која говори о томе колико је маса, на жалост још увијек, подложна манипулацијама. Спремно су повјеровали у исте лажи дајући повјерење онима чије су злочине и празна обећања, као и сву бруталност и нехуманост система који заступају и намећу, тек недавно осјетили непосредно, на властитој кожи.
Занимљивији ми је, међутим, и илустративнији, сам контекст у ком је организатор презентовао филм. Наиме, уочи пројекције, уводно предавање је одржао извјесни Александар Савановић запослен као професор на Правном факултету у Бањој Луци. (Накнадно сазнајем да је дотични члан „
Ротари клуба Бања Лука“ што баца ново свјетло на сам концепт и циљ његовог излагања. О овоме би се дало опширније али то не каним овом приликом).
Предавање под називом „Неолиберални капитализам: покушај рекапитулације“, горе поменути, Александар почиње излажући надуго и нашироко, и веома сухопарно, разне теорије, више или мање у вези са датом темом. Накнадно размишљајући о овоме, уз саосјећање са студентима који су дужни редовно пратити његова предавања, закључујем да је један од могућих циљева оваквог увода отупљивање пажње слушалаца са сврхом изазивања предхипнотичког и хипнотичког стања свијести када је ум најподложнији подметању циљаних сугестивних мисли и идеја. Поред овога, током излагања, говорник у више наврата истиче како нема лични став по питању неолибералног капитализма чиме си прискрбљује позицију неутралног посматрача у очима слушалаца а самим тим и ореол објективности који би, уз ауторитет који пружа одијело и титула, требао осигурати потпуно некритичко прихватање свих сугестија сервираних слушаочевом уму, већ ионако умртвљеном првим дијелом излагања.
Оно што је пресудило да се не покајем баш потпуно због присуства уводном предавању дошло је у другој половини, и на самом крају, истог. Тада је кринка непристрасности говорника полако почела спадати, откривајући право лице и наличје које је у првом дијелу излагања прикривала. Све отвореније и агресивније износио је Александар идеје, теоријске концепте и „кључне аргументе“ у корист неолибералног капитализма као надограње, или насљедника, либералног капитализма, исмијавајући при том социјализам и комунизам. Иако ми није било једноставно изборити се са бујицом бескорисних, монотоних, теорија и информација којом је говорник засипао аудиторијум, успио сам запазити и издвојити кључне идеје, концепте и аргументе, што ми је помогло да боље схватим и стекнем увид у нацрт за наредну степеницу на путу до потпуне деградације, дехуманизације, унижавања друштва и, коначно, сваког појединца осуђеног на живот у таквом једном друштву.
Идеја...
...која стоји иза термина неолиберални капитализам вјешто и перфидно упакована у шећерни омот идеја правде, слободе и неспутаног остваривања потенцијала сваког појединца, стимулише слику лагодног, луксузног живота пуног успјеха, среће и ужитака.
Проблем са овим идејама у концепту неолибералног капитализма је тај што се правда, слобода неспутаност... посматрају строго из угла материјалног егоизма тј. из угла профита и капитала. Идеја правде се огледа у томе да је праведно присвојити све што неко има прилику да присвоји, без спутавања, без обавезе размишљања о осталим становницима ове планете или било чему другом што стоји на путу остваривања интереса кроз профит. Исто тако, неправедно је да се било ко приморава да се одриче дијела тако стеченог профита. Слично, идеја слободе се огледа у слободном стицању профита кроз материјализацију својих способности, док човјек остварује свој потенцијал кроз количину присвојених материјалних добара, што је и основна одредница и мјерило вриједности сваког појединца и/или групе.
На овај начин се друштво, а затим и свака особа појединачно, постепено доводи у стање потпуне дехуманизације. Под сталним притиском система вриједности који на сваком кораку бомбардује учењем да вриједиш онолико колико посједујеш, лишен саосјећања, емпатије, солидарности..., човјек, најзад, постаје лишен љубави а тиме и свега што га чини људским бићем.
Концепт...
Будући да државни апарат чине појединци недостојни и неспособни доносити одлуке о расподјели ресурса прикупљених кроз разне системе опорезивања, њихов утицај треба свести на минимум, идеално, потпуно га укинути, а судбину сваког човјека препустити његовим личним способностима при чему ће „невидљива рука“ (веома интересантан термин који је раније поменути говорник употријебио) увести ред и довести све на своје мјесто.
Проблем са овим концептом је у његовој полазној основи. Наиме, да би се о правичности оваквог концепта могло уопште и размишљати, потребно је да сви становници планете Земље имају једнаку полазну основу тј. исту количину материјалних добара, једнаке услове за живот, рад, учење итд... Надаље, било би неопходно укинути обичај насљеђивања који производи околности у којима се потомци способних родитеља унапријед фаворизују не по својој способности, него по способности својих родитеља. Дакле, требало би правити равноправну прерасподјелу природних ресурса изнова за сваку нову генерацију...
Наравно, погађате, о овоме нема ријечи у концепту неолибералног капитализма. Умјесто тога, за полазну основу се подразумијева стање које имамо сада. Уопште се не разматрају средства и дјеловања помоћу којих је већ акумулирани капитал акумулиран. Знајући народну мудрост која каже да је лакше од милион динара направити два милиона динара него од једног динара два динара, није тешко закључити ко би прихватањем овакве полазне основе извукао дебљи крај и каквом исходу би то водило.
Аргументација...
- Нико нема право на силу узимати нечије ресурсе (капитал) путем намета и пореза које прописује држава. Тиме се укида слобода а уводи принуда којом се појединац спутава у остваривању свог пуног потенцијала а онда и припадајућег мјеста у друштву кроз манифестацију својих дјелатних способности. Корумпирана власт ће узети вриједности које сте ви својим способностима кроз дјелање створили и неправедно ће их додјелити себи интересно блиским субјектима.
- Планирана производња је немогућа, што се у историји показало на примјеру СССР-а и осталих земаља „Источног блока“. Само слободна трговина, кроз закон понуде и потражње, може осигурати обиље свега „што нам срце жели“.
- Не постоји бољи систем од неолибералног капитализма тј. још није измишљено и представљено боље рјешење.
На директно питање: „Како би се требале третирати особе рођене са неким поремећајем (ментално заостале, слијепе, глухе, непокретне...)?“ раније поменути Александар не одговара директно. Одговор започиње терминолошком расправом о стручном називу за такве особе да би, након врдања „као киша око Крагујевца“, завршио одговор практично слијежући раменима и изнова, умјесто одговора, постављајући питање: „Ко има право да некоме на силу узме његове новце (ресурсе) да би помогао тим „несрећним“ особама?“. (Несрећним стављам овде под знак навода јер поред оних који размишљају на начин презентован од стране предавача и оних који су у могућности а којима је потребна принуда да помогну особама којима је помоћ неопходна, особе са менталним и тјелесним недостацима се чине правим сретницима).
Аргумент који говори о корумпираној и неспособној власти бих прихватио у потпуности али само ако га посматрам површно, кроз манифестације, занемарујући суштину. Суштина овог аргумента није у томе какве све неправде државни апрат чини и какве би тек могао чинити већ у томе одакле су дошле особе од којих се овај државни апарат састоји, у каквим приликама, ко их подржава и финансира, са којим разлозима, по чијем налогу и у чије име чине то што чине. Управо у потрази за одговорима на ова питања долазим до истих оних који их, пропагирајући неолибарални капитализам, критикују, желећи да ове прљаве индивидуе и систем замјене још прљавијим системом у коме би особе од крви и меса потпуно замјенио капитал тј. новац као врховна, неприкосновена и апсолутна власт.
Да би се увјерили у то да је планирање основних потреба друштва итекако могуће, довољно је посјетити било ког домаћина, сељака, који итекако зна колико чега је потребно њему и његовој породици за годину која је пред њима. Ако један прост домаћин на сеоском газдинству може направити овакву процјену, шта је то што спречава пусте „учене“ и „паметне“ главе у државној управи која је на себе узела улогу и обавезе нашег хипотетичког домаћина, само на нивоу државе?
Узрок несташица у СССР-у и осталим земљама „Источног блока“ треба дакле тражити на другом мјесту. Када се сагледа утрка за наоружањем током „Хладног рата“ (а и послије) при чему су западне силе на челу са САД имале као изворе финансирања земље трећег свијета које су беспоштедно искориштавале (и још увијек то раде), СССР је био исфорсиран сталном пријетњом тако да је све своје ресурсе усмјеравао на производњу новог оружја што је, природно, изазивало, у аргументацији поменуте, кризе.
Након овог периода на сцену ступају разне друге методе изазивања криза, од стварања вјештачких потреба путем медија преко подмићивања државника до непотребног задуживања итд...
У условима које диктира понуда и потражња вођена идеалима стицања профита као крајњег и јединог циља, неокапиталиста ће производити отров, оружје или било шта друго на чему може више зарадити него на храни, кућама и другим добрима за којима у датом друштву постоји потреба. Дакле, пажња се не обраћа на човјека и на његове потребе већ искључиво на стицање што већег профита. Због овога ће неокапиталиста, чак и ако се одлучи производити добра која могу задовољити основне, стварне, материјалне потребе човјека, чинити то тако да ће занемаривати добробит човјека. Храну ће у процесу производње кљукати отровима ради што већег приноса, без обзира на посљедице по околину и здравље човјека, куће и стамбене зграде ће правити што је неквалитетније могуће, ради уштеде материјала итд...
Поред овога, данас видимо обиље понуде, међутим, због гомилања капитала од стране малог броја крупних капиталиста, та иста понуда је доступна само повлаштенима тј. истим тим капиталистима. За велику већину и даље влада оскудица, слично, ако не и горе, као у систему који се критикује. Пуне рафе стварају илузију обиља и благостања.
Када се говори о неолибералном капитализму као најбољем и, чак, једином рјешењу, усудио бих се рећи да је било које друго рјешење боље, кренувши од феудалног и робовласничког када су робови имали макар толику слободу да буду свјесни положаја у ком се налазе.
Дајући отрованом још отрова нећемо га излијечити, него само брже убити.
Једини спас је окретање ка исконским вриједностима и принципима добра. Борба против зла у самом себи. Отворено, храбро, супрострављање сваком облику дехуманизације и зла. Бојкот банакарског система. Познавање времена у ком живимо. Буђење, освјешћивање.
Коначно, сумирајући све утиске, размишљања, штура схватања..., склањам се са вјетрометине теорије и сагледавам реалност кроз мени блиско вријеме и простор. Гледам и видим како се све уклапа.
Након више од пет деценија људског стваралаштва, на пажљиво припремљеном терену, отјеравши човјека из природе, са земље на којој може бити независтан од система, самосталан, згуравши га на мртви бетон, познавајући менталитет и слабе тачке народа који тај терен насељава, интересним групама које располажу са неограниченим новчаним ресурсима није превелик проблем наћи особе без морала, образа и части, подмитити их, уцијенити или урадити шта већ треба, да би гурнули народ у крвопролиће.
Тада једни тјерају друге да убијају треће под пријетњом одузимања средстава за живот породици, затвора или смрти (идентичан сценарио се примјењује у сва три вјештачки створена табора). Ствара се идеална клима за (не)људе који се појављују као разни додици, малбашићи, видовићи, јањетовићи, пантелије, рогуљићи, душанићи... и разни други, знани и незнани, ситнији и крупнији (у сва три табора), којима се, док они други губе здравље, удове, главе..., омогућава несметана пљачка, присвајање свега онога ствараног преко пет деценија. Они се називају „добротворима“ јер од отетог милиона „донирају“ стотину или хиљаду као „помоћ“ онима које су отјерали да убијају или да буду убијени...
Тако присвојеним капиталом, ове индивидуе (у ствари разно-разне "
Билдербершке групе" по чијем налогу дјелују) стичу моћ и углед који се са моћи поистовјећује због пласираног, изврнутог, система вриједности којим се народ кљука кроз све облике медија.
Најзад, када (не)људи одраде свој дио посла, доводећи друштво још једну степеницу ближе потпуној дехуманизацији, на сцену ступа друга сорта неокраваташа која се у добу (не)људи интензивно „штанцала“ (школовала, припремала...) за свој дио „посла“.
Терен је увелико спреман. Много се улагало и радило на томе да се они који обављају поједине државне послове поистовјете са државом. До сада народ ово већ увелико прихвата као просту и неспорну чињеницу.
Дискредитујући (не)људе, који су се својим (зло)дјелима већ и сами толико дискредитовали пред народом да овај дио „посла“ постаје „мачији кашаљ“, неокраваташи у ствари желе дискредитовати државу као облик организације друштва. У томе им помажу вјешто стваране кризе које, између осталог, настају као посљедица забране оспособљавања озбиљнијих привредних капацитета и усмјеравањем највећег постотка новца од зајмова (који су такође један од механизама који гурају друштво у пропаст) у потпуно непродуктивне субјекте, којима је једина функција да троше а не да стварају нову вриједност. Криза се додатно, вјештачки, продубљује. Новац се „испумпава“ (повлачи) из оптицаја кроз стране банке у власништву управо тих истих неокапиталиста окупљених у разно-разне "
Билдербершке групе".
Све ово ствара огромно огорчење и неповјерење у државу и државне институције.
У оваквим околностима неокраваташима једино преостаје да полако, за сада још увијек реториком и теоријом, играјући на најниже страсти и аспирације, уводе друштво у нову еру, еру неолибералног капитализма, владавине капитала над човјеком, дехуманизације друштва, еру посљедње борбе за човјека...
Свјестан сам да неолиберални капитализам већ увелико "куца на врата", да је практично већ ту, што се, између осталога, види и по све учесталијим изјавама државника који све отвореније одричу обавезу државе да се брине о добробити становника кроз организовање, усмјеравање, планирање, стварање радних мјеста и сл.. Тај терет се постепено све више пребацује на плећа сваког појединца, односно на способности тог појединца да се "снађе" у "слободном" систему. (Звучи познато, зар не?)
Какав интерес онда неко може уопште да има од званичног увођења неолибералног капитализма, када се незванично такав систем већ увелико примјењује у пракси? Једино у томе што, за остваривање крајњег циља оних који стоје иза оваквих идеологија, није довољно обманом и присилом натјерати човјека да прихвати материју (новац), за господара, за врховну и једину вриједност. Потребно је да се сваки слободан човјек свјесно и јавно одрекне своје слободе, да направи свјестан избор, да каже: "Ја хоћу новац, желим чулне ужитке, свјесно бирам ово и прихватам као једини циљ и одредницу свог живота а одричем се поштења, части, емпатије, саосјећања, хуманости, љубави...". Потребно је, дакле, да се човјек свјесно одрекне себе и своје праве, Божанске, природе.
Предстоји нам занимљиво вријеме, борба прса у прса са бројчано далеко надмоћнијим непријатељем и са најстрашнијим непријатељем од свих, самим собом.
Остаје нам да стражимо, да будно гледамо и слушамо спремни да искористимо сваку прилику која се укаже.
Избор ће увијек постојати, једино што ће, како вријеме одмиче, бити све теже направити другачији избор. Социјална гравитација масе ће, за многе, постати претешка.
Али који претрпи до краја благо њему. (Мат. 24, 13)
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
У неколико наврата сам се питао да није у питању скривена камера или нешто слично...