banjalukaforum.com

Smatram da na ovom svijetu ljudi previše rade, mislim na poslove na koje redovno odlaze i za koje se dobija plata. I mislim da je ta prevelika količina ljudskog rada krajnje nepotrebna.


Svi govore o tome da je dobro da se što više radi, da to održava naš svijet i naše društvo. Ja ću ovde pisati o sasvim suprotnim stvarima, o oslobađanju od posla, bolje rečeno o redukciji i optimizaciji posla da bi nam svima ostalo puno više vremena za...sam život.


Prvo da kažem da je sistem rada koji danas postoji veliki (ako ne i doslovno glavni) uzročnik mnogobrojnih problema u ljudskim životima. Tu mislim na psihološke, zdravstvene, sociološke, duhovne i druge probleme. Postoje studije o tome koliko ljudi padaju u depresije, stresove i druge brojne probleme zbog posla i zbog stvari vezanih za posao. Da ne pričam o stradavanju tjelesnog zdravlja na poslovima, ne samo poslovima gdje se radi težak fizički rad već, sve više, i na poslovima gdje se samo sjedi za kompjuterom osam sati. To je tako i na zapadu i na istoku, i u najrazvijenijim zemljama i u najsiromašnijim. Pored brojnih vidljivih problema izazvanih poslom tu su i suptilni problemi na koje se ne obraća previše pažnje i koji se smatraju "normalnom posljedicom modernog načina života" a radi se o tome da nema više zdravog normalnog porodičnog života, nema se vremena za to, a i kad se ima to vrijeme je ispunjeno stresom, brigama, depresijom, nervozom, umorom. Roditelji vrlo malo vremena provode sa djecom, djeca se okreću vaspitanju na ulici a sada sve više na internetu. Djecu bolje poznaju njihovi "prijatelji" na fejsbuku nego njihovi roditelji. Da ne kažem da supružnici imaju jako malo vremena i psihičkih mogućnosti (mir, opuštenost) da provode kvalitetno vrijeme jedno sa drugim, što je itekako potrebno za zdrav, normalan i ispunjen život. Kad smo kod toga postoje studije i o tome koliko stres i nedostatak vremena zbog posla nepovoljno utiču na normalan seksualni život što se onda odražava na psihičkom planu (da ne kažem da neki brakovi puknu zbog ovoga). Gdje god se pogleda vide se brojni problemi koji u korijenu imaju samo jednu stvar: posao, ili bolje rečno posao onakav kako je danas organizovan. Zbog toga i postoje brojne "zezancije" koje se šalju mejlovima i kače po internetu a koje prikazuju kako je ljudima muka od posla, kao npr. ove




Dakle činjenica je da ljudi, bar većina, "obožavaju" posao.

Sa druge strane imamo veliku nezaposlenost. Ljude kod kojih se takođe pojavljuju stresovi, depresije, očaj, nervoze i drugi problemi, ali kod njih zato što nemaju posao. Ovo je takođe slučaj kako u nerazvijenim tako i u razvijenim zemljama.


Kako bi se ovi problemi mogli riješiti?

Ja ću dati neko svoje viđenje o tome.

Potrebna su dva koraka:

1. izbaciti nepotrebne poslove (ima ih puno)
2. poslove koji preostanu raspodijeliti ravnomjerno na SVE ljude, koliko je to moguće


Rezultat toga bi bio taj da svi ili velika većina rade, i to da rade mnogo manje nego što sada rade oni koji su zaposleni. Odavno imam utisak da je radno vrijeme od 8 sati žestoko previše, i čvrsto stojim iza toga, raditi 8 sati je užas, a raditi i više od toga neću ni da komentarišem. Tu nema života. Tu nema onih stvari koje zaista vrijede u životu. Ili ima ali jako jako malo. Stvari koje vrijede u životu se sve odvijaju izvan posla, u onome što se naziva "slobodno vrijeme". Ljudi su navikli da rade 8 ili i više sati pa im ovo što pišem može djelovati čudno. Navikli bi da rade i 15 sati da ih je sistem tako natjerao ali to ne znači da bi takav režim bio normalan, kao što nije ni ovaj sa 8+ sati posla.

Pogledajmo radno vrijeme od 8 sati. To je jedna trećina dana. S tim da na posao nikad ne ode samo 8 sati jer kad neko i ostaje na poslu tačno 8 sati on na posao dnevno "baci" bar 8 i po sati, minimum. To je zato što vrijeme potrebno da se spremi za posao, ode do posla, kasnije se vrati sa posla, presvuče, sve je to vrijeme koje je dato za posao, zbog posla. A to je onda minimum 8 i po sati ako neko živi blizu radnog mjesta, često to ide do 9 sati, a ako ostaje duže na poslu onda to ide na 10+ sati. Na spavanje ode otprilike jedna trećina dana, oko 8 sati, ili manje od toga ali samo zato što se nema vremena za više, a to je i osnovni problem o kojem sve ovo pišem: nema se vremena za zdrave normalne životne aktivnosti. Na kraju ostaje manje od 8 sati (često oko 6 sati) za...šta? Za opet brojne aktivnosti koje su obavezne i normalne: kupovine, spremanje jela, obroci, toalet i higijena, razni "sitni" poslovi po kući, odvesti djecu u školu, vrtić, na ples, tenis, dovesti ih nazad...

Koliko onda osoba koja radi ima vremena za sebe? Dakle baš za sebe samog, ako ima želju i potrebu da ima svoje vrijeme baš za sebe, a vjerujem da svako to ima. To je vrijeme u kojem bi osoba radila nešto što je relaksira i ispunjava (radila duhovni rad, čitala knjigu, slušala muziku, igrala se na kompjuteru, crtala, komponovala, pisala, šetala...)? Ovde da napomenem da za ovo nije neophodno samo to da osoba ima vrijeme za to, nego je potrebno da je i u takvom psihičkom stanju i raspoloženju da je u stanju da radi ono što je relaksira i ispunjava (dakle da nije pod stresom, brigama, razmišljanjem o problemima, situacijama i konfliktima na poslu).

Dalje, koliko ta osoba ima vremena za druge, za zdrave i normalne porodične odnose, za svoju djecu, da se igra sa njima, da im čita, gleda crtane filmove sa njima, da se druži sa njima, da ih upoznaje, da im dozvoli da oni upoznaju njega, da ih uči, da ih vaspitava, da ih izvede u šetnju, na izlet, kod prijatelja... Dalje, koliko osoba ima vremena za svog supružnika, samo za njega? Ovde ne mislim na ono sumorno pitanje za ručkom "kako si proveo/la dan na poslu" što smatram najglupljim i najbezveznijim razgovorom koji supružnici mogu i trebaju da vode (ali ono samo pokazuje koliko su ljudi opterećeni poslom pa se moraju jadati jedno drugom za radnog kolegu, šefa manijaka, gužvu na poslu). Umjesto toga supružnici bi trebalo da razgovaraju o tome kako će provesti vrijeme sa djecom, da planiraju izlet, da se dogovore koji film će gledati, koju muziku će pustiti dok pričaju, da razmijene utiske o knjigama koje čitaju, da pričaju i komentarišu šta su sanjali, da komentarišu šta su zanimljivo čuli, doživjeli, saznali, da planiraju kako da uvale djecu bakama i dedama pa malo pobjegnu od djece i provedu neko vrijeme zaista sami...

Ljudi obično nemaju vremena za sve ovo pa nešto žrtvuju. Obično prvo žrtvuju ono vrijeme koje bi utrošili za sebe same, a pošto to često nije dovoljno onda na drugom mjestu žrtvuju i vrijeme koje provode sa porodicom, sa djecom, sa supružnikom, pa za njih imaju malo vremena, a za sebe nimalo. I tako dan za danom, sedmicu za sedmicom, mjesec za mjesecom...

Više vremena provode na poslu nego sa porodicom! Puno više!
Da li je to normalno?!?
A i kad dođu porodici sa posla onda u ono malo vremena koje sa porodicom imaju opet pričaju i misle o poslu!


Znam da su mnogi jednostavno navikli da je stanje takvo kakvo je i ne razmišljaju o tome ali ne smije se gubiti iz vida da ovo nikako nije normalno. Bacati 8+ sati dnevno na tamo neke nebitne ljude i situacije na poslu a sa najbližima i sa sobom provoditi manje od toga je grozno. Nas ispunjava i izgrađuje ono što radimo sa užitkom a to su stvari koje se rade izvan posla, a kakve su perspektive po tom pitanju kada ljudi za to imaju manje vremena nego što ga troše na posao?



Sad da se vratim na ona dva moja prijedloga o tome kako bi se ovo grozno stanje moglo dovesti u red.


nastavlja se >>>

1. Izbacivanje nepotrebnih poslova


Nepotrebnih poslova i poslova na kojima se samo prodaje magla ima jako puno. Čak bi se moglo reći da su to poslovi na kojima se najviše novca vrti i zarađuje, što samo govori do koje mjere je društvo bolesno.
Ima puno "bolesne industrije".
A tu je i "industrija štancanja" koja je danas sveprisutna.
Ovo u kombinaciji sa veoma agresivnim marketingom je u stanju da ljudima iznova i iznova prodaje gomile gluposti "bez kojih život nema smisao". Problem je u tome što te gomile gluposti treba proizvesti a to uključuje velike količine ljudskog rada, rada koji u zdravom društvu ne bi bio potreban jer se te gluposti ne bi ni proizvodile, bar ne na način na koji se to danas radi.

Navešću samo par industrija, ima ih puno.

Elektronička industrija

Počnimo od elektroničke industrije. Tu je skoro sve, ako ne i sve, zasnovano na "štancanju", a to znači da se proizvodi golema količina proizvoda koja se već nakon par mjeseci mijenja "unapređenom verzijom koja je ultra-mega-giga puta bolje od prethodne" i koja se kao takva reklamira i...uspješno prodaje, tj. uvaljuje naivnim kupcima koji nisu u stanju na zdrav način naći ispunjenje u sebi već su stalno "gladni" površnih zadovoljstava kroz to da svaki čas imaju u rukama novu igračku i da je čačkaju i tipkaju, testiraju, porede sa drugima...dok im ne dosadi, nakon čega ide potraga za novom "igračkom"...pa novom... To je zapravo samo potraga za ispunjenjem praznine u sebi, ali, avaj, praznina se ne ispunjava na takve načine. Jedan primjer za ovo su naravno mobilni telefoni. Ja imam tek treći mobilni telefon a i njega sam kupio prije par mjeseci, dok ima takvih koji dođu na forum i ponosno napišu da su imali 30+ telefona . Pametnom dovoljno. U sadašnjem sistemu samo je bitno da se "štanca", da pokretna traka ne staje, da se izbaci što više proizvoda, da se oni provuku kroz agresivan marketing i da se čim prije uvale žrtvama, pardon...kupcima. Dalje tu je industrija kompjutera, kompjuterskih komponenti, tu nema čega nema, široka lepeza sličnih i skoro identičnih proizvoda pa kad nešto želiš da kupiš prosto te zaboli glava jer ne možeš izabrati koliko tu toga praktično identičnog ima, i naravno već za koji mjesec izlazi "unapređena verzija bez koje stvari neće raditi baš idealno". Samo je bitno da se "štanca", da pokretna traka ne staje. I evo kako se to radi, uzmimo neki telefon, recimo iPhone, izbace ga a onda poslije godinu dana izbace iPhone 3G, nakon godinu dana izbace iPhone 3GS, svaki novi je tu i tamo nešto bolji, brži procesor, više RAM-a, beži wireless, bolja kamera i tako to. Kad su pravili prvi iPhone nisu ga mogli napraviti boljim? Nisu imali tehnologiju? Kad su radili 3G nisu ga mogli napraviti odmah kao 3GS? Nisu znali? Nisu imali tehnologiju? Prije će biti da su od starta planirali cijelu iPhone seriju, jer, pobogu, ljudima treba prodati maglu. Eno i sad kao nekog šoka što nije izašao iPhone 5 nego iPhone 4S. Ljudi kao da ne znaju kako ta kompanija radi. A i da je izašao iPhone 5 opet ne bi bio bolji od 4S, tako da naziv nije ni bitan, bitno je da je "noviji i bolji od prethodne verzije", i eno ga, prodaje se kao lud. Isto rade i ostale kompanije. Isto je i kod ostalih telefona. Isto je kod digitalnih fotoaparata. Isto je kod raznih video i audio playera, muzičkih linija, zvučnika, televizora i svega ostalog.

Ono što je još grozno a što se nadovezuje na ovo je to da se danas sve pravi dosta nekvalitetno, kako neko reče: proizvod se ne pravi da traje već da se uskoro zamijeni za "novi i bolji" model. Ovo naravno ide ruku pod ruku sa "industrijom štancanja" jer ako praviš nekvalitetno onda će se brže ukazati potreba da se roba zamijeni novim modelom. Ljudi često primjećuju da im se nešto pokvarilo brzo nakon što je datoj robi istekla garancija. Na sve strane se može čuti da elektronička roba više nije kvalitetna kao što je nekad bila (vjerovatno se isto odnosi i na druge vrste robe), da traje kraće, da se brže i lakše kvari. A kad se pokvari nikome se ne isplati da to popravlja već se kupuje novi model. Ovde dolazimo do novog i još jednog velikog problema do kojeg dovodi "industrija štancanja": sumanuta i nepotrebna potrošnja (rasipanje) resursa i materijala na jednoj strani, i na drugoj strani odlaganje i otpad istih tih silnih materijala nakon sve kraćeg životnog ciklusa uređaja čiji su oni bili dio.

Ovde se dakle ne vodi računa ni o prirodnim resursima planete ni o zagađenju iste te planete.

Svijest potrošača (koja je u najvećoj mjeri oblikovana marketingom, ali i "modernim načinom života" kao i slabom ličnom svijesti i zrelosti) će stalno trčati da kupuje "najnovije verzije" iako im prethodna radi sasvim zadovoljavajuće, ali im to nije dovoljno, nisu "face" ako nemaju noviji model, a i stari model im je "dosadio" . Dosadio?!? Više puta sam čuo da neki mijenjaju mobilni telefon zato što im stari dosadi. Recimo kad su ti telefoni u pitanju, nikome ne dosadi fiksni kućni telefon pa da žele da ga mijenjaju svaki čas, već ga koriste na zreo način: kad im treba uzmu ga i iskoriste, kad im ne treba on im stoji odložen i ni ne misle na njega. Ovo, sa druge strane, nije moguće kod mobilnih telefona, bar za veliki broj ljudi. Uređaji se više ne koriste samo kao "alat za ispomoć" (uzmeš kad treba, iskoristiš, ostaviš i zaboraviš na njega) već se koriste kao elektronske igračke, kao statusni simboli, kao sredstvo za ubijanje dosade (kod ljudi koji nisu u stanju da si ispune vrijeme na kvalitetan način). Šta tek reći za osobe koji svakodnevno mijenjaju romove (softver) na telefonu, možete to vidjeti na forumima, njima je telefon opsesija, oni služe njemu a ne on njima.

Marketing je odigrao i odigrava lavovski posao da stvari budu upravo takve. Danas mnoge industrije ne rade tako da proizvedu proizvod koji ljudima baš treba, nego proizvedu više-manje bilo šta a onda agresivnim i lukavim marketingom ubijede ljude da im baš to treba, da im život nije imao smisla do pojave baš tog proizvoda, da će im se kvalitet života znatno popraviti kada kupe baš taj proizvod. Pošto ljudima kvalitet života inače nije na zavidnom nivou oni će tražiti ispunjenje i "sreću" u tim raznim proizvodima. Reklama će pikirati na ono gdje su ljudi inače slabi. Na reklamama rade i psiholozi, to se zna.




"Industrija štancanja" sve ovo radi samo iz jednog jedinog razloga: profita. Naravno da njima nije stalo do veće kvalitete života svojih vjernih konzumenata, zaboli ih ona stvar za tim. Da im jeste stalo napravili bi odličan, kvalitetan proizvod koji ispunjava realne i ZDRAVE (normalne a ne marketingom izmišljene) potrebe ljudi, koji je namijenjen da traje dugo (svojim funkcijama i kvalitetom) i onda bi ga prodavali (marketing ne bi ni trebao takvom proizvodu), i nakon toga bi...šta? Pa zatvorili fabriku, odnosno ostavili da ona radi sa vrlo malim kapacitetom, više radi servisiranja. Tu dolazim do osnovne ideje onoga o čemu pišem: u ovako opisanom zdravom sistemu i zdravom društvu uopšte ne bi bilo potrebe za ovom sumanuto velikom količinom ljudskog rada. Znate li koliko se ljudskog rada ulaže u "industriji štancanja"? Jako mnogo. Koliko posla oko osmišljavanja, planiranja, dizajniranja, proizvodnje, testiranja, marketinga, distribucije, prodaje. A čega? Proizvoda koji se malo razlikuju među sobom, jedan ima neku sitnu funkciju ali nema neku drugu, kod nekog drugog je obrnuto, kod trećeg je boja nekog dugmeta malo drugačija...i slične budaleštine, ali samo je bitno da se štanca, da se nešto proizvodi, da se prodaje ("svaka roba će naći svog kupca", i što je žalosno stvarno je tako, marketing odlično radi svoj posao, u kombinaciji sa ljudima slabijeg duha koji nasjedaju na sve ovo a takvih je nažalost previše).


Kad smo kod marketinga šta reći na podatak da veliki izdavač kompjuterskih igara Electronic Arts izdvaja 66-75% budžeta igre na marketing te igre (!), ili kako oni sami to kažu: "EA now typically spends two or three times as much on marketing and advertising as it does on developing a game." Dakle 2-3 puta više novca ulažu u reklamiranje igre nego u sam razvoj igre! Eto dokle je došlo. Ali oni to ne bi radili da im se to ne isplati, to što tako rade samo pokazuje koliko je marketing danas jak i koliko je bitnije nešto dobro izreklamirati (uvaliti, prodati maglu) nego kvalitetno napraviti . To nije tako samo kod njih, danas se generalno mnogo ulaže u marketing. Ali šta nam to govori? Zar dobar ali zaista dobar proizvod ne reklamira samog sebe svojom kvalitetom i svojom funkcionalnošću, zar se o njemu ne priča u društvu, među prijateljima, na forumima? Priča se, svi mi tu i tamo kupimo nešto na ovakve preporuke. Ali i takvi proizvodi moraju da se reklamiraju jer imaju ogromnu konkurenciju u gomili sličnih proizvoda koji će agresivnim marketingom mnogima djelovati bolje, iako nisu bolji. Marketing se zasniva na poznatoj (psihološkoj) činjenici: ljudima bolje djeluje proizvod za koji su više puta čuli nego onaj za koji su manje puta čuli, pri čemu je nebitno kakav je proizvod sam po sebi. Ljudi se osjećaju nekako sigurnije ako kupe pastu za zube o kojoj im se svrdlalo u glavu nebrojeno puta u pauzama neke večernje TV serije. Ljudima se marketingom doslovno ispira mozak i to se ne radi samo u smjeru da se proda neki proizvod nego i u smjeru da se (mada se to svodi na isto) malo kasnije proda novi a zapravo sličan ili isti proizvod čim se on pojavi, jer treba uvaliti svu onu silnu robu koja se "štanca". Gillette napravi Mach3 a kasnije izbace Mach3 Turbo. Obično nova verzija ima u nazivu "pro" ili "turbo" ili "plus". A da ne kažem koliko ima laganja u reklamama, recimo reklame za Axe gel za tuširanje, lažu, probao sam i ne djeluje kao na reklami


Nakon malo digresije o marketingu da se vratim na osnovu temu, ovaj model koji predlažem a gdje se proizvede odličan i veoma kvalitetan proizvod i nakon toga se na duže vrijeme neće proizvoditi novi "zamjenski" (jer nema potrebe!) predstavlja veliku uštedu ne samo na polju ljudskog rada i vremena uloženog u taj proces već i uštede na raznim drugim poljima, na polju resursa: metala, plastike, gume, drveta, vode, hemikalija, električne energije, nafte i drugog. Koliko bi samo bilo uštede električne energije. Koliko manje zagađivanja termocentralama (što opet povlači manje ljudskog rada, manje potrošnje uglja i drugih resursa). Koliko uštede nafte (što opet povlači manje ljudskog rada, manje potrošnje raznih resursa). Koliko bi samo bilo manje transporta sirovina i proizvoda i koliko bi se time postigla velika ušteda nafte, manje zagađivanje, manje ljudskog rada. Optimizovanje u jednoj industriji bi kao lančanu reakciju povuklo optimizovanja u brojnim drugim vezanim industrijama (kao što je sumanuta potreba za naftom rezultovala sumanutom trkom za naftom, pa i ratovima u tu svrhu, sumanuta potreba za električnom energijom je rezultovala sve većim brojem opasnih nuklearnih elektrana i zagađujućih termoelektrana).

U sadašnjem sistemu se savršeno uklapamo u opis Agenta Smitha iz Matrixa da je ljudska vrsta virus i rak ove planete jer ide od jednog do drugog područja, širi se, troši sve resurse koji postoje, onda ide dalje na drugo područje.




Dosta toga što sam rekao za elektroničku industriju se odnosi na ove ostale pa se neću previše zadržavati na njima.


Industrija mode

Industrija mode je lukavo smišljen model za zaradu novca koji se bazira na jednostavnoj formuli: "ono što smo vam prije preporučili (sami proglasili modernim) je bilo super tada, ali to više nije to, to više nije tako moderno, više niste face, lijepi, zgodni, poželjni, in, ako to nosite, ali na vašu sreću tu smo mi koji mislimo na vas i koji vam želimo sve najbolje pa smo za vas spremili novu kolekciju koja je savršena upravo (i samo!) za ovu sezonu, pa ako to kupite bićete moderni, face, lijepi, zgodni, poželjni."

Treba li reći koliko se i u ovoj industriji ulaže ljudskog rada, koliko ima posla na smišljanju, dizajniranju, kreiranju, proizvodnji, marketingu, distribuciji, prodaji? Treba li pričati koliko se resursa i ovde rasipa? A zašto? Samo zato da bi neko tamo brojao novac i veselo trljao ruke a ovi na drugoj strani žive u ubjeđenju da su face jer su, eto, moderni

Ovde postoji i cijeli jedan drugi spektar problema koji spadaju u domen psihologije a radi se o tome da mnoge osobe pod uticajem medija i marketinga, modnih časopisa, gledanja prijatelja i prijateljica žele da i sami "idu u korak sa modom" ali nemaju ili njihovi roditelji nemaju mogućnosti za tim, pa pate. Ovo je posebno izraženo kod mladeži. To izaziva frustracije, depresije, nezadovoljstva zbog nemogućnosti da zadovolje neku želju koju im je neko drugi usadio (da bi na njoj zaradio).

U vezi sa tim toplo preporučujem svima da pročitaju jedno pismo Nikolaja Velimirovića koji na lijep i jednostavan način govori o ovim stvarima




Industrija ljepote

O ovoj industriji ovde već postoji tema na kojoj je dosta toga već rečeno.

Svodi se na to da "industrija ljepote" zarađuje na generisanju nezadovoljstva kod ljudi, a posebno kod djevojaka i žena. Oni će pokazati kako to osoba treba da izgleda da bi bila lijepa, poželjna, seksi, primjećena, a onda će da nudi tone i tone kojekakvih proizvoda i usluga kojima nema broja i koji će nam pomoći da se nekako "ukalopimo" u te ideale koje su oni nametnuli. Pošto to baš i ne ide onda ćemo kupovati iznova i iznova, stalno sa nadom da će nakon duže upotrebe i pronalaska idealnog proizvoda cijela stvar početi da daje rezultate

Moram opet Nikolaja Velimirovića:





Treba li reći koliko se i u ovoj bolesnoj industriji ulaže ljudskog rada, koliko ima posla na smišljanju, dizajniranju, kreiranju, proizvodnji, marketingu, distribuciji, prodaji? Treba li pričati koliko se resursa i ovde rasipa? A zašto? Samo zato da bi neko tamo brojao novac i veselo trljao ruke a pri tome učinio brojne ljude a posebno djevojke i žene depresivnima i nezadovoljnima svojim tijelom pa sada imamo situaciju da već male curice od roditelja traže novac za plastične operacije, šminku, razne kozmetičke preparate a kada to ne mogu dobiti ili to ne daje rezultate padaju u još veće depresije. Da ne govorim o želji za mršavljenjem i sve zastupljenijoj anoreksiji. Da ne govorim o tome da male curice idu na kojekakva takmičenja ljepote na koje ih vode bolesni roditelji, na koljima se sređuju i šminkaju da te Bog dragi sačuva. I onda se neko čudi zbog pedofilije. Pročitajte ovo




nastavlja se >>>

Ova elektronička industija, industrija mode, industrija ljepote i mnoge druge slične zbog načina na koji rade čine društvo bolesnim, tj. dodatno doprinose tome. Stojim iza toga. Ljudi slabijeg duha zbog njih ganjaju površne stvari i traže svoju nekakvu sreću (a češće nađu nesreću) u njima umjesto da se razvijaju iznutra, duhom, da postanu čvrste samostalne (od uticaja iz vana) osobe koje će kupiti ono što im baš treba, onda kad im baš treba, koristiće to na zdrav način kao alat onda kad im baš zatreba a neće biti robovi toga što su kupili, neće "padati" na reklame i uticaj društva i okoline da to promijene samo zato što je izašla nova verzija koja je nešto malo bolja.

Takvi zreli ljudi će se usuditi izaći u grad bez šminke i bez moderne odjeće i naočala jer su istinski zadovoljni samim sobom i ne zanima ih kako će ih svijet doživjeti, nije im do toga da od svijeta dobijaju "lajkove" pa da se zbog njih lome da ugode svijetu.

Jedan komentar za vjernike među čitaocima, ostali neka ne gledaju:



A ako zrele osobe i izađu u grad sa šminkom i najnovijim naočalama to nije neki problem jer oni nisu u tome, nisu u svojoj "napucanosti", nisu opterećeni sa tim, nisu veliki u svojim očima zbog toga već su to stavili na sebe spontano i ne misle dalje o tome, toliko da bi se potpuno ali potpuno isto osjećali i da nisu to stavili na sebe. Ali ako se kada to stave na sebe osjećaju dosta drugačije od situacije kada to ne stave na sebe onda je to problem, onda to ukazuje na robovanje, zavisnost, vezivanje, nesigurnost. Kao kad je djevojka nesigurna kako će je momak doživjeti ako mu dođe nenašminkana. Pa, lutko draga, ako tebi treba takav momak onda neka ti je sa srećom.



Dakle kada bi se eliminisali ovi i svi drugi nepotrebni poslovi time bi se postiglo više toga:

1. smanjila bi se potrebna količina ljudskog rada u pomenutim i mnogim drugim oblastima (recimo u transportu, puno svjetskog transporta danas otpada na distribuciju "naštancane" robe, puno se nafte troši, puno drugih resursa, puno zagađenja proizvodi)
2. racionalizovala (smanjila) bi se upotrebna prirodnih i drugih resursa
3. smanjilo bi se zagađivanje prirode, manje bi bilo otpadnih materijala, manje bi se električne energije proizvodilo na štetne načine
4. društvo bi bilo zdravije jer se ljudi ne bi kao danas medijski "trovali" da moraju da imaju ovo i ono a kad to imaju onda da to i zamijene za noviji model jer se on, eto, pojavio; ljudi bi bili rasterećeniji, opušteniji, sreću i ispunjenje bi tražili u običnom životu, u bližnjima, u prirodi, u svom nekom duhovnom radu, ne bi patili jer nemaju (a često nemaju) novac da kupe najnoviji model ovoga i onoga, tim prije što ga je Pera iz susjednog ulaza već kupio što stvara dodatni pritisak; zbog svega ovoga ljudi bi više kupovali ono što im baš treba onda kad im baš treba i to bi koristili jako dugo, drugačije ne bi ni moglo jer "štancanje" više ne bi ni postojalo, kupio bi se jedan jedini iPhone koji postoji, koji je super jer ima sve što može da ima i jer jako je kvalitetan, a novi se ionako neće pojaviti za koju deceniju; isto se odnosi na televizore i sve ostalo.


Proizvodi bi se pravili ekstra kvalitetno od najkvalitetnijih materijala sa osnovnom namjerom da traju jako dugo. Recimo televizori, svi kupe jedan takav televizor, ili više njih ako ih žele u više prostorija u kući, i nema više sumanute proizvodnje, ona se od tog trenutka drastično smanjuje i fabrika radi smanjenim kapacitetom zbog male dodatne proizvodnje i zbog servisiranja. Buljuk radnika je time oslobođen (tog) posla. Nema potrebe da rade više na tome, bar ne u dotadašnjoj mjeri. Slobodni su. Imaju više vremena za sebe, za svoje bližnje, za ono što ih ispunjava, za svoje hobije, za svoj duhovni rad, za aktivnosti koje će svijet dodatno učiniti boljim...za svoj život, pravi život (a ne životarenje).


Kada se izbace nepotrebni poslovi i u znatnoj mjeri redukuju oni koji su ipak neophodni, tada ide...


2. poslove koji preostanu raspodijeliti ravnomjerno na SVE ljude, koliko je to moguće


Sada je prisutan bolesni apsurd da na jednoj strani imamo ljude koji se satiru od posla a na drugoj strani imamo veliku nezaposlenost. To je totalna ludost. Poslove koji sada postoje, čak i bez da izbacimo brojne nepotrebne poslove, možemo raspodijeliti na sve ljude, koliko je to moguće, a moguće je u dobroj mjeri. Time bismo dobili ono o čemu sve vrijeme pišem a to je da ljudi rade puno manje nego što sada inače rade (oni koji rade), pa da imaju više vremena za svoj život.


Samo bih napisao ponešto onima koji misle da ovo nije baš ostvarljivo jer za mnoge poslove treba odgovarajuća struka pa mogu da ih rade samo oni koji imaju tu struku. Objektivno gledano postoji veliki broj poslova koje rade ljudi sa diplomom a za koje ta diploma nije toliko neophodna. To što će se neki sa diplomom zgroziti na ovakvu tvrdnju (jer ih ona ugrožava) je drugi par opanaka. Uzmimo za primjer elektrotehniku, informatiku. Vjerovatno mnogi od nas poznaju neke srednjoškolce ili nešto starije osobe koje ne studiraju a koje o raznim aspektima informatike znaju mnogo više od onih koji su diplomirali informatiku. Mislim na programiranje, web dizajn, grafički rad, 3D, baze podataka, mreže. Njima ovo znanje nije palo sa neba, naravno, ali su ga sticali samostalno jer ih ta neka konkretna oblast privlači i zanima. Neki drugi su napuštali ETF jer im on nije nudio napredovanje u programiranju a već kao samouci su o programiranju znali puno više od studenata na fakultetu i onih koji završe fakultet. Svodi se na to da je bitnije znanje nego papir na kome piše diploma.

Posao bolje zna da obavlja neko ko na njemu duže vrijeme radi nego neko ko dođe sa strane, makar taj što dolazi imao više škole. Primjer za koji lično znam je tehničar računara u Telekomu koji uvodi u posao inženjere koji se zaposle, jer naravno da on zna više od njih, jer je tu, radi konkretne stvari a svježi inženjeri imaju ponešto isključivo teoretskog znanja i više manje ništa drugo, treba im obuka da bi se mogli snaći i znati šta tačno da rade i kako to da rade. Poenta je da iole bistar srednjoškolac može da radi širok spektar inženjerskih poslova uz adekvatnu obuku koju bi imao na samom poslu gdje se zaposli. Istu tu obuku ionako prolaze i sami inženjeri kad se zaposle, njima možda treba nešto manje vremena nego što bi trebalo ovim srednjoškolcima, ali svodi se na isto - i jedni i drugi bi mogli jednako da rade taj posao, ako su voljni i zainteresovani da ga nauče i rade. Opet ću navesti primjer klinaca koji razvaljuju programiranje, web dizajn, 3D, grafiku, baze i slično, jer su sami sjeli i tukli po tome, jer ih to zanima. U sadašnjem sistemu će malo poteško naći posao samo zato što nemaju papir na kojem piše "diploma", što je glupost, jer mogu biti u tim oblastima stručniji i talentovaniji nego neko ko ima diplomu. Problem je sujeta onih koji imaju diplomu pa misle da su Bogom dani i da treba neka silna stručnost da bi se obavljao posao koji oni rade. Ja bih, sa druge strane, vrlo rado svoj inženjerski posao dijelio sa nekim ko ima srednju stručnu spremu pa da ja radim 4 sata a on druga 4 sata. Time je dobro njemu jer nije nezaposlen a dobro je meni (i njemu) jer radim(o) samo 4 sata.

O takvoj podjeli poslova pričam, a sve sa ciljem da što veći broj ljudi radi, ali da svi rade mnogo manje nego sada pa da imaju vremena za život.

Naravno da posao neurohirurga ne može da radi medicinski tehničar ali postoje brojne oblasti gdje se podjela poslova uz dobru volju može napraviti, gdje ljudi bez diplome mogu da se obuče za poslove, obuka može trajati od par mjeseci pa do godinu ili dvije ali opet će trajati kraće od fakulteta a biće dovoljna za taj neki konkretan posao. A što se tiče onih sa diplomom koji misle da njihov posao nikako ne može raditi neko bez diplome poručio bih im da se malo porade na svojoj "intelektualnoj gordosti", da je se riješe.


Neko bi možda mogao reći: "problem je u tome što bi dvojica dijelila jednu platu a plate su već i sada male pa šta bismo tek sa pola plate?"

To sa platama i novcem i prije svega sa u sadašnje vrijeme jako lošom raspodjelom novca je tek posebna priča, te oblasti takođe zahtijevaju totalni redizajn jer kao što mnogi znaju danas par procenata ljudi na planeti posjeduje veliki procenat bogatstva ("10 odsto bogatih - 85 odsto imovine" ili "dva procenta odraslih posjeduju više od polovine bogatstva svih porodica na svijetu"). Na ovoj planeti ima više nego dovoljno sredstava da svi žive više nego pristojno, da imaju baš sve što im treba za normalan život, pa i više od toga. Problem je u katastrofalno lošoj raspodjeli koja je takva jer to mnogima odgovara, sadašnji sistem je raj za one koji upravljaju sistemom.



Zaključak


Izbacivanjem nepotrebnih djelatnosti i poslova kao i razumnom raspodjelom preostalih poslova postiglo bi se to da ljudi rade manje (sa kraćim radnim vremenom) zbog čega bi imali više vremena za sebe, svoje bližnje, svoj duhovni rad, svoje aktivnosti, hobije, za svoj život; zbog izbacivanja brojnih suvišnih poslova postigla bi se velika ušteda resursa i znatno manje zagađivanje životne sredine, kao i duhovno i psihički zdravije društvo koje ne bi kao sada bilo opsjednuto svim nebitnim novitetima kojima nas svaki dan putem marketinga bombarduje "industrija štancanja" zbog čega mnogi i ono malo vremena što imaju rasipaju na gluposti.

Mislim da bi se na ove načine moglo postići to da se radi 4 sata dnevno, ili čak 4 sata dnevno jednu sedmicu a drugu sedmicu si slobodan. Ima li nekoga ko to ne bi želio? Zar smo toliko navikli na sadašnji sistem da ni ne razmišljamo o alternativama i o boljoj i ZDRAVIJOJ organizaciji ne samo poslovanja nego i svega ostalog (raspodjele hrane, resursa, novca...)?

Ovakvo je današnje potrošačko društvo i ova kratka poruka je srž onoga što se ljudima danas nameće. Samo kupovina i kupovina svega i svačega da bi se industrija štancanja održavala u životu i da bi manjina gomilala novac a po cijenu mnogih normalnih, dobrih, zdravih stvari, kao i po cijenu same ljudske slobode koju danas imamo samo prividno.

Svaka cast za tekst, vrijedi procitati.

Pronadjoh se u ovome sa romovima za mobilne...

Hehe, 3D zahtjeva nadljudske napore u radu, evo ja zadnjih par dana po 18 sati dnevno radim, znaci unistavanje vec prolupavam

_________________
Bla, bla, bla...

LOL

Ja radim 4 sata dnevno, ali nazalost svake sedmice

_________________

Mene sramota napisati koliko radim.

S obzirom na to koliko si na forumu, ti mu dodjes kao ideal iz prethodnih postova.

_________________
Ко не воли ракију, не воли ни људе.

@v ja se apsolutno slazem s ovim "spisima", al velik je poso to sve procitat!
inace u nasem tj kapitalistickom drustvu postoji veliki pritisak oko oblasti poso jer ono kao ako vec radis treba to cjent i gint na radnom mjestu jer ima tolko nezaposlenih i koji rade za male pare i svakako, a opet kad bleknes za cas te zamjene i nikom nista, il dobijes otkaz,,,
a ja se uvjek pitam kako su ljudi nekad zivli??? npr ovi na selu drzali par koza kokosi i sta vec i nit su kad isli u grad ni sta kupovali, a opet zivli! i to bez struje i vode!

@Vader

Почетни корак је у томе да се треба започети поштовати Закон о раду РС који важи и којег радници не поштују! Хјде сад што га послодавци не поштују, то је за разумјети, али радници појма немају да их тај исти закон штити! По том истом закону радник не може имати више од 150 сати прековременог рада годишње. Ајмо сад дигните руку они који сте то знали!

Дакле ово тренутно важећи Закон о раду каже:



И тако даље и тако даље...

А ви сматрајте синдикално удруживање бесмисленим... Али и око тога треба вас вјероватно подсјетити:

Радници имају право да по свом слободном избору организују синдикат и да се у њега учлањују, у складу са статутом и правилима синдиката.
Послодавци имају право да по свом слободном избору организују одговарајућа удружења послодаваца и да се у њих учлањују, у складу са статутом и правилима тих удружења.
Синдикат и удружења послодаваца оснивају се без икакве претходне сагласности било ког државног органа. (чл. 6)

_________________
Правда за пОвлаку!

Vec vidim situaciju…radno vrijeme ne smije da traje duze od, recimo, 4 sata…za ta 4 sata mogu da se zarade solidne pare…ogroman procenat ljudi ovakvu situaciju ne dozivljavaju kao priliku da se posvete sebi, porodici i prijateljima, da rade stvari koje ih ispunjavaju…oni to vide kao situaciju u kojoj imaju vremena da `odrade` nesto sa strane, da zarade vise para, da kupe vecu kucu, bolje auto…kad je vec bal, da kupe svakom clanu porodice po jedno auto, sto da ne…novi telefon je u prodaji…kupuju sto prije, ionako im je onaj proslogodisnji model vec dosadio…
Kupuj sto vise...samo daj, daj, daj…jos, jos, jos…sto novije, brze, modernije…
Nema nam spasa. Ali, proizvodnja i potrosnja su tu da ispune nase isprazne zivote, da im daju smisao…da nam skrenu misli sa bitnijih stvari.
Covjecanstvo je takvo kakvo jeste. Ne zavaravam se da se nesto moze promijeniti.
Idealisti su u manjini…Materijalisti im se prezrivo osmjehuju iz svog najnovijeg auta.
Nasminkana lica, markirana odjeca nisu tu da nesto pokazu ili sakriju…nema tu nicega…prazne ljusture.
I svi bi oni radili puno vise od 8 sati da zadovolje svoje potrebe. Ko smo mi da ih u tom pokusamo sprijeciti?
O slicnoj temi je pisao Thoreau u doba industrijske revolucije. Pitam se sta bi on rekao da se nekim slucajem nadje u fabrici kozmetickih i hemijskih proizvoda, npr.
Ne tako davno rece cika T.:
"Men have become the tools of their tools. "
"A man is rich in proportion to the number of things which he can afford to let alone. "

"Човјек није оно што јесте, већ јесте оно што још увијек није!" (Ж.П.Сартр)

_________________
Правда за пОвлаку!

Idealista.
Cinjenica je da smo u manjini.
Slazem se sa Sartrom, covjek u sebi zaista krije neslucene potencijale. Tuzno je to sto jako malo ljudi ima zelju da istrazuje te potencijale...da se nadogradjuje duhovno i intelektualno...
Vecina se samo materijalno nadogradjuje.

Крив сам!

Очигледно ниси читала Сартра. Човјек, по Сартру, није идеал. Он нема циљ; он је свој циљ. Он је нужно оно што може да буде. Свој пројекат! А човјеков пројекат је да буде оно што још увијек није. Оно што ће да постане. А постаће оно што од себе учини. А од себе ће учинити оно што јесте!
Сартр није идеалиста. Управо супротно! Он признаје човјеку да је оно што јесте - а јесте оно што није. Човјек јесте оно што може да буде.
Зато је код Сартра смрт јако битна - јер тек кад умре човјеков пројекат је оконачен. Тек тад човјек јесте оно што јесте - он сам. Оно што је постигао.

Баш ме занима шта би Вадер имао рећи на ово!

_________________
Правда за пОвлаку!

Ma brate ovako se to radi, čak i u americi

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=9jh4nkRKIxw[/youtube]

http://www.vesti-online.com/Vesti/Zanimljivosti/171976/Amerikanac-dao-otkaz-uz-trubace

_________________
A MAN'S GOT TO DO WHAT A MAN'S GOT TO DO!!!

Dosta zanimljiv citat. Ja sam ga shvatio onako kao što je i indigobluz napisala: covjek u sebi zaista krije neslucene potencijale. Tuzno je to sto jako malo ljudi ima zelju da istrazuje te potencijale...da se nadogradjuje duhovno i intelektualno...

Kako to reče jedan: "Evolutivni put je od djeteta do čovjeka i od čovjeka do boga, iako smo svi skloni da se na tom putu pomalo zaglibimo."



Pa...čovjek je u svakom trenutku ono što je postigao do tog trenutka, i u životu i u smrti. Razlika je jedino u tome što za života to što je zaista postigao može da zamaskira pred drugim ljudima (i pred sobom), da se ulicka iz vana a unutra da je, kako indigobluz reče, prazna ljuštura. Dok nakon smrti ne može ništa da sakriva ni sebi ni drugima.

Inače ja se ne bih složio da je sa smrću projekat okončan, ali jeste okončan dio projekta. Smrt je samo pauziranje do nastavka rada na projektu. Projekat je suviše ozbiljan da bi nekih 70-80 godina bilo dovoljno, a da ne kažem da neki ne žive ni toliko već samo par dana ili par mjeseci, pa bi, ako ništa drugo, bilo krajnje nefer prema njima. Ali tačno je da se u toj pauzi (kao u sportskom time out-u) analizira šta je postignuto do tog trenutka, i planira se šta i kako dalje, da bi projekt postajanja onoga šta čovjek može da bude bio nastavljen u najboljem smjeru.

Stoji to, ali poenta onoga o čemu sam pisao je to da je i radno vrijeme od 8 sati zapravo prekovremeni rad, tj. trebao bi biti.

Ovo jeste samo filozofski problem, ništa što se može aplicirati u stvarnom životu. Jer svijet još uvijek ide dalje zahvaljujući paroli "onaj ko ima najviše (nepotrebnih) stvari kad umre, pobjeđuje". Tako je to, i drukčije, izgleda, ne može ni biti. Naglašavam "izgleda" jer je propao jedini pokušaj koji je vodio u drugom pravcu, a to je bio socijalizam/komunizam. A to je bila vizija da radiš koliko moraš a da dobijaš onliko koliko ti je potrebno. Možda je to bilo naivno, možda je bio pogrešan trenutak u istoriji, ali je sigurno da su teoretičari previdjeli korumpiranui sebičnu prirodu čovjeka.
Zbog toga, neki će i dalje da rade previše želeći da sačuvaju ono što imaju, a drugi (nezaposleni) će rado da pristanu na takve uslove rada, da bi i sami dostigli taj nivo.

_________________
Lično više volim strat,
jer mi leži takav vrat...