banjalukaforum.com

Ma, to je pisanje istorije sveta u 10 1/2 poglavlja, bwe!

Pa, prvo, ima bar jedna istorija YU rocka, mislim da ju je pisao Petar Janjatovic, mada ju je tesko naci, mali je tiraž i sve je otišlo nekim prijateljima i novinarima, mada, možda... A priča nekog mainstream rocka kod nas ima dosta sličnosti sa istorijom rocka preko granica - sve je isto samo originalnosti baš i nema koliko bi čovek očekivao. Teško da je neko ikada postigao i rang Lynyrd Skynyrda, da ne pričamo o Doorsima. Treba biti skroman, nismo mi izmislili električne gitare Da vidimo... kod nas je valjda prvi svirao Mile Lojpur i tako neki ljudi, igranke na Kališu (Zvezdini košarkaški tereni), to je Beograd mog tate, to je kao Liverpulska scena u doba Bitlsa, lokalni mangupi i fer fajteri, pre Ljube Zemunca, naravno, likovi kao iz priča Mome Kapora... To sve što se tada sviralo danas zvuči kao Đorđe Marjanović, to su pre šlageri. Prvi teški rock sviraju "čupavci", oni što ih je murija nasilno šišala a svesni skojevci im sekli "frulice" sa pantalona, neki proto-šezdesetosmaški talas. Ima nekih snimaka toga - Žilnik, "Lipanjska gibanja", spotovi Plamenih Pet, Silueta... Inače sam Siluete video na njihovom poslednjem koncertu, pre nego im je umro pevač, neka manifestacija devedeset osme, valjda, popeli su se pred punu salu Hale sportova na Novom Beogradu i zaprašili "Paranoid", gitarista je vukao nekog Explorera (sigurno original), pola ljudi je odmah izašlo a druga polovina je držala srednji prst visoko u vazduhu, tužno i nezasluženo. Mislim da su "Siluete" imale jednu sjajnu obradu "I'm a Man", ako je nađeš - svaka ti čast.

Posle su kulturni radenici videli da mladi kupuju te nekakve ploče, i da se rock ne može izbaciti, a i bili smo prilično prozapadni, i hteli smo da se pokažemo pred svetom, pa hajde da napravimo pristojnu i partijski ispravnu supergrupu, regrutujmo dobrog pesnika da im piše stihove. I tako se rodilo "Bijelo dugme", sa čuvenom porukom - "Ti budi srećan sad što si preko puta, i što nas strašni život provalijom dijeli, jer ovo je mojih pet minuta, a pred tobom stoji život cijeli." Kao da si obrnuo snimak "Stairway to Heaven" i našao, umesto nekakvog, kako kažu, satanizma, podsvesne poruke "Nemoj da uzmeš gitaru i sviraš, sve je to glupost, pet minuta slave, umesto toga treba da se ženiš, imaš decu i budeš član Partije." Brega se nije bunio, uz sve to su išle pare, čak su ih pozvali da sviraju i pred Titom, ali ih je ovaj izbacio posle dva akorda, Starom je to bilo previše bučno. (Ipak, na prvim se albumima vidi da su ti momci regrutovani jer su studirali muziku, te da švercuju ispravnu rusku klasiku u rock, poslušaj "Sve će to, o mila moja, pokriti ruzmarin, snjegovi i šaš".)

Onda je neko zaključio da treba dopustiti i malo kritike sistema, što da ne, komunizam i znači samo-kritiku i svesnost propusta te grešaka na neminovnom putu u bolju budućnost, pa su uzeli jednog perspektivnog diplomca FDU (odsek gluma) da bude frontman benda koji je, iz mnogih hormonskih razloga, nazvan "Riblja čorba". Sada, priča dalje zavisi od onoga ko je priča - izgleda da je Bora suviše ozbiljno shvatio svoj zadatak, ili su se moćnici ipak uplašili glasne kritike, tek - ošišali su i Boru u Padinjaku, par puta, koliko da stekne borački staž. Ipak, Bora je imao jednog jako dobrog rock gitaristu na tim prvim albumima, ne spektakularnog ali "na mestu" kada treba zakucati zarazan rif. Taj je posle riknuo od prekomerne doze rocka, svejedno - "Pekar, lekar, apotekar" i slična delca su i dalje dobre stvari.

U međuvremenu ima dosta undergrounda, odnosno, kako jedan od fanatika istog, Kornelije Kovač, reče, "progresivnog jazz rocka sa simfo-odlikom" - Indexi, Korni grupa, znaš - baš kao rani Jethro Tull, pesme od tri stava, prvi "distorzija dok ne izgubimo orijentaciju", drugi "jeee, ova akustična gitara je baš zabavna", treći "e mogli bismo i da pokušamo da otpevamo nešto sa porukom, mislim dvosmislenom", i sve to uz dvomesečnu pauzu usred pesme za solo na klavijaturama. Lepo su Korneliju govorili - znamo mi da ti umeš da sviraš klavir sa svih deset prstiju, ali odseci šest od njih i možda će neko i moći da razume to što sviraš. Ima tu nekih stvari koje valjda vredi čuti, kada valja liči na "Black Market" Weather Reporta, kada ne valja - prosto zaspiš, što i nije tako loše.

Onda su i drugi videli da je rock strava da se zarade pare, ništa ne radiš a mlatiš miliJone, plus te puštaju da nosiš kožne pantalone i piješ koliko hoćeš - ništa pametno ne govoriš a smatraju te za božanstvo modernog doba, pa još i slike po novinama i maloletnice... Bruka... Hrvatsko "Atomsko sklonište", YU-Blue Oyster Cult, i one njihove neverovatne sintagme: "Umro je najveći mrav u mom vrtu", "Ne cvikaj, generacijo", "U vremenu horoskopa", "vaginalna manipulacija" (iz "Žutog kišobrana"), "Ovo je vreme paklenih vozača"... simpatičan je bio taj Lajner, a i zvučali su kao Gajgerov brojač.

Neki pokušaj "pameti" u našem rocku je, valjda, bio Bajaga, a svi znamo kako se to završilo. U redu, "moj ćale je hteo pešaka do Berlina da uhvati lično Hitlera za uši", u redu "ličnu kartu, čupavac, stani", taj je čak čitao i Markesa ("Huan je voleo Mariju-Anu, prelepu rozu iz Makonda... Ni Markes ni Kastaneda nisu čuli za Huanita...") ali je Saša Lokner hteo komercijalno pa komercijalno, odustao sam od koncerata "instruktora pozitivne geografije" kada je Sale za svaku pesmu počeo da "namešta boje" na sintisajzerima kao najljući kafanski narodnjak.

Ostaje nam, valjda, neka suptilna suština rocka, pobuna, žica i palica, pesnica, ono "brate, u sr@nju sam, ali nije to problem jer ceo svet smrdi", i sve to, zar ne? Pravi ljudi sa pravim problemima i sa malo para. Ne oficirski sinovi kao Milan Mladenović (stvarno je bio, možeš da proveriš), ne šminkeri ispali iz "Zlatnog papagaja" Električnog orgazma", nego junaci iz Štulićevih pesama, ona odvratna brutalnost istine kao kod Neila Younga. "Fukara i polusvijet", oni čiji su "dani proćerdani na vinjak, žene i porno slike", za koje je gitara - "blanja" (ništa manijakalni ego-gitaristi smrtno ozbiljnih gitarskih masturbacija kao R.M. Točak!), oni što "nose šljivu ispod lijevog oka i viču parole što strašno zvuče", kojima nije bila frka da kažu caru da je go. "Kamo dalje, rođače? Iz pijeska vire krunisane glave. Što to rade? Prde u prašinu. Čini mi se, rođače, da je standard pokvario ljude - jedu go*na i sanjare. Biće bolje, rođače, slini medalje i napuni hale, Ulici Heroja ponestaje snage... Ostavljene devojke, narkomani i bludnice, uzdaju se u tebe."

Ali toga ima malo, strašno malo, Johnny je sada u nekom malom univerzitetskom gradiću u Holandiji, duvaće do smrti a u međuvremenu će voziti taksi i ponositi se svojim prevodom "Ilijade" sa starogrčkog (jeste, preveo ju je i objavio, svrati u Narodnu biblioteku, vredi čitati - volim onaj deo kada Ahil kaže "Grci, braćo, priznajmo, otišli smo u ku*ac", to je pravi Ahil). Da ti ne hvalim "Azru" dalje, danas ju je teško shvatiti, to je bilo jedno vreme SF-romana, kretanja u Viennu da se pronađe svoja djeva a umesto toga upadanje u klasni mir i takve trice, ustajalu žabokrečinu u kojoj su crippleovi česti i svakodnevna stvar.

Izvini, tražio si info, a ja napisao tekst kakav ja volim da čitam i kakav je meni jasan Valjda će ti biti na korist, ovo je samo stav o "res musicalis", ne i poslednja istina.

Surova realnost koju uvidja bilo ko ko se odmakne od muzike koju slusa 90% ljudi. Svaka cast za tekst.
Samo ne znam koji mu je sa Stulicem i Azrom, nista to nije drugacije ni bolje od ostatka Novog vala.

Štulića ili kontaš ili ne kontaš.

Štulića ili kontaš ili ne kontaš. Kad čovjek samo posluša jedan njegov intervju iz tih godina, on je bio (tako izlizana rečenica, ali..) ispred svog vremena, iako je skladao o svom vremenu i ljudima iz istog. Intelektualna jedna mašina od čovjeka. Institucija za sebe.
Ja ga isjecam iz ove priče potpuno, kao slikicu iz "Brava", jer nigdje i ne pripada. Azra je knjižurina "Najljepše bajke bla bla" , a Džonija prepoznaješ kao Hansa Kristijana Andersena među mnoštvom bajkopisaca. A svaka bajka živi. Dan danas. I sutra će. Zašto? Jer je osjetimo kao dio sebe, kao djelić istine. Prepoznaš nešto svoje u tuđem.Tako je to sa Džonijem. Ili si pukovnik ili pokojnik. Jasno je.

Ako ja u jednoj pjesmi od dugmeta cujem blues, jazz, rock i trubace (i to dobro zvuci) moram razmisljati kako je bregovic kreten ili sta vec? Za mene je genijalac. Vidi se i danas, idu pare na njega, a on previse labilan karakter pa ne bjezi od njih, jbg.

Štulića ili kontaš ili ne kontaš. Kad čovjek samo posluša jedan njegov intervju iz tih godina, on je bio (tako izlizana rečenica, ali..) ispred svog vremena, iako je skladao o svom vremenu i ljudima iz istog. Intelektualna jedna mašina od čovjeka. Institucija za sebe.
Ja ga isjecam iz ove priče potpuno, kao slikicu iz "Brava", jer nigdje i ne pripada. Azra je knjižurina "Najljepše bajke bla bla" , a Džonija prepoznaješ kao Hansa Kristijana Andersena među mnoštvom bajkopisaca. A svaka bajka živi. Dan danas. I sutra će. Zašto? Jer je osjetimo kao dio sebe, kao djelić istine. Prepoznaš nešto svoje u tuđem.Tako je to sa Džonijem. Ili si pukovnik ili pokojnik. Jasno je.

Štulića ili kontaš ili ne kontaš.

al prosut pricu kako je Mladenovic los a Stulic supergenijalan je djetinjasta....

Džoni jeste bio Azra, ali opet to je subjektivno da bi moglo ovako da se polemise ..
Ali isto kao i za Balaševića, mi pričamo o muzici a ne muzičaru ... To što nam nešto smeta danas u razgovoru o muzici ( prvenstveno se odnosi na Balaševića), čovjek ima svoj stav (da ne polemišemo jel ok ili nije) ali mu je muzika i tekstovi odlična.

Exyu rock je odličan bio, danas se malo izgubio, doduše ispao sam iz tokova posto nemam vremena da slušam muziku, pretežno slušam samo radio .. i to big 2-3 zbog vijesti pošto sam stalno na putu ... Ali vjerujem da negdje na balkanu ( posebno u beogradu) još uvijek živi stari dobri RNR.