|
Порекло оптужби на рачун Двери
Немања Недељковић
Зашто Чеда Јовановић, Чанак и Вучић не престају са оптужбама на рачун Двери?
Ко год је гледао „Радована Трећег“, зна да је један од браће Вилотића „упадљиво мршав и дебео“; како би Јеленче објаснио – „противуречна личност“. Ових дана су „Двери“, Покрет за живот Србије, постале као тај Вилотић, упадљиво мршави и дебели. Чанак и чанкисти, уплашени кампањом „Двери“ за одбрану Војводине, оптужише их да су руски плаћеници (том аурлауку бола придружио се и Чеда); а Вучић изјави, без имало блама, да су „режимски плаћеници“ (зато што их има у медијима, док „Образа“ и СНП 1389. нема, иако се Вучић не слаже ни са „Образом“ ни са „1389“).
Дакле, „Двери“ плаћају Руси (мрачни бољшевици, антидемократе и главна препрека нашем путу у ЕУ, Руси чији је амбасадор, као Диоген негда човека, ових дана у званичном Београду тражио Србина); „Двери“ такође плаћају Тадић, Ђилас и дружина (који су, свим силама, за „евроатлантске интеграције“.) Кад се томе дода теза да су дверјани амерички људи, којима лично ЦИА одобрава шетњу по САД и скупљање џакова пара од српске емиграције, слика је потпуна: паре у „Дверима“ само пљуште, и они су на домаку тешко достижног рекорда: да постану најплаћенији плаћеници на политичкој сцени Србије (у оваквој конкуренцији, бато!): лову дају Руси, Американци и Тадић са Ђиласом (то је, колико знам, за руком полазило само Брозу, без чије негативне селекције међу Србима не би били могући ни Чанак, ни Чеда, а, изгледа, ни неки други).
Чанак је јасан: он је, као вођа (дуче, фирер, каудиљо) војвођанерског фашизма, тзв. „чанкизма“, гневан због кампање коју „Двери“ воде за одбрану српске Војводине; надмен као Мусолини, и исто тако празан, женски хистеричан као Хитлер, он је рођен за то да му се, на свим фронтовима, привиђају Руси, које доживљава као претњу да Војводину преда Хрватској (до Земуна, јакако). Његово постмодерно усташтво (а син комунистичког окупатора Војводине се лако претвара у Томпсона) је прозирно, а заслужује и презир. Да му није оца Бориса и маме Мирка (Цветковића, наравно), овај усташно-несташни вечити лажни дечак не би се ни видео на нашој политичкој сцени.
Што се Чеде Јовановића тиче, генијални драматург наше шибицарске демократије је оптужбом да су „Двери“ руски плаћеници исказао нешто из самих дубина свог несвесног: а то је вапај да Руси и њега почну да плаћају, пошто је очито да су се газде са оне стране океана разочарале у свог „дечка који обећава“ (а ништа не даје). Као што је (за Лову, наравно), у студентским протестима 1997–1998, иако некрштен, викао окупљенима „Помаже Бог“, и носио крст и иконе, као што је, опет за Лову (свог јединог бога) постао Сорошев гаулајтер, тако би и сада, за Лову (од Гаспрома, рецимо) постао главни русофил и русоман на нашем простору, и запевао „Каљинку“ све са козачким чизмама до колена, у рубашки и са шубаром на глави. Тако је то начелан момак.
Што се Вучића тиче, његова сомнабулна прича о плаћеништву „Двери“ вероватно извире из увида у чињеницу да само постојање „Двери“ разобличава вучићевску начелност типа „Мож да бидне, а не мора да значи“, „Лако ћемо, ако јесмо људи“, „Ја сам за породицу, али сам и за гејеве, и нисам против параде, али желим деци што више чоколаде“,итд, итсл. (Наравно, из поштовања према свачијем опозиционом статусу, ми с њим о политици нећемо полемисати; барем не сада).
Просте и једноставне ствари
У ствари, све је веома просто: „Двери“ су на политичкој сцени Србије нешто сасвим ново, невиђено и нечувено. Они нису партија, него истински покрет; они немају лидера, него се руководе саборно (сабрано и сабраћено, као браћа у Христу и непролазним вредностима свог народа); и, што је најважније, они нуде разочараним бирачима (да поновимо: ником НЕ КРАДУ ГЛАСОВЕ) оно што им нико не нуди: да не причамо причу о великим темама, као што је независна, војно неутрална Србија, кадра да себе очува од Суботице до Призрена – „Двери“ се, јасно и гласно, боре за породицу и њене вредности (а против наметања хомосексуализма као идеологије и погледа на свет); „Двери“ се боре за заштиту права на приватност, а против претварања Србије у електронски концлогор; „Двери“ се боре против уништења наших њива ГМО семеном, и трансформације плодне Србије у пустињу МОНСАТАНИЗМА; „Двери“ се боре за преображај српске просвете, из експерименталног полигона кретенизације маскиране у болоњизацију, у трајан стуб нашег друштва; „Двери“ се боре за привреду засновану на сопственим ресурсима (на ономе што је Бог дао, а жутокраки разарају).
И, што је најважније, „Двери“ су једини прави антиглобалистички покрет у нас: они не верују у лажи „отвореног друштва“ Сороша и покварењака сличних њему, не верују у глобализацију као напредак, не верују да су светски банкари најбољи, најпаметнији и најлепши у историји човечанства, не желе да Србија продаје органе својих људи да би ушла у Европску унију, а знају да се руши Империја са својим лажима, и да ће се ЕУ, заснована на животињству економије, а не на трајним вредностима Духа, распасти страшније од Титове СФРЈ. Ко то, данас, у Србији, сме да помене, осим „Двери“?
Ко, данас, у Србији, не тражи само изборе, него духовно-морални препород свих нас, да бисмо могли даље? Ко је спреман да се бори, без обзира на јефтине политичке поене и тренутне успехе код бирача? „Двери“ не обећавају брзе пруге Србије, хлеб за џабе, 200 хиљада нових радних места, милијарде страних инвестиција; то, у Србији, може да обећа само Срећко Шојић.
„Двери“ нуде борбу за достојанство – јер, ако буде достојанства, биће и хлеба. „Двери“ нуде борбу за слободу – јер, ако буде слободе, биће и посла. И зато не отимају туђе бираче: ко верује у Европску унију и 2оо хиљада нових радних места, он ће гласати за Срећка Шојића. За „Двери„ће, као и до сада, бити они који знају да, како рече Шантић, „волови јарам трпе, а не људи, Бог је слободу дао за човјека“.
А што се пара тиче, оне нису проблем. Пара нема. Ко иде путем Покрета за живот Србије спреман је да сам финансира своју слободу. „Дверјани“ су, као и њихов народ, сиротиња раја „која глобе давати не може, и трпети ЖУТОГА (плус коалициони партнери) зулума“. Јер је „земан дошо, ваља војевати“. Али, војевати мудро, часно, поштено, људски и хришћански; јер, добро које није учињено на добар начин није добро, рече један светац. Зато им нису потребне тајкунске паре, а, наравно, ни паре туђина; тридесет сребрњака су, одавно, примили други.
Уосталом, нека о свему суди народ. Јер, Покрет за живот Србије служи само Богу и свом народу.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
