Tekst iz nedeljnika Vreme
Citiraj:
Uspon i sunovrat Jugoslovenske narodne armije Aleksandar Ćirić
Vojska bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije postojala je 51 godinu, nešto duže od pomenute države. Njena prethodnica, vojska Kraljevine Jugoslavije, trajala je samo 23 a, opet, njena prethodnica, vojska Srbije – ako računamo od Prvog srpskog ustanka do kraja Prvog svetskog rata, 114 godina. Najveći deo XIX i početak XX veka stanovnici teritorije na kojoj će 1918. nastati Jugoslavija proveli su – uzajamno ratujući, kao podanici dve carevine, austrougarske i turske, i jedne kneževine/kraljevine (Srbije) koja se između njih udenula. Ta "tradicija" će se, krvavo i žestoko, obnoviti u raspadu Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka
Pre tridesetak godina, otprilike, regrutne komisije Jugoslovenske narodne armije (JNA) imale su problem da odbiju momke čije psihofizičko stanje nije zadovoljavalo standarde neophodne za ulazak u "najveću školu bratstva i jedinstva", što je bio jedan od eufemizama za ondašnju vojsku.
Kandidate je počesto pratila familija opremljena jaganjcima na ražnju – ali i zgodnim motkama za slučaj da se regrutna komisija ne pokaže baš uviđavnom. Jer tada je još bilo rašireno uverenje da ko nije odslužio vojsku nije baš sasvim muško, teško može da se oženi a brkove da pušta može samo na prevaru.
Osim kriminalaca, u to doba samo su se još vojnici dičili tetovažama s obaveznim "JNA", oznakom roda i datumima ulaska i izlaska iz vojske.
Trebalo je imati više nego ozbiljne veze – i petlju da se rizikuje sud i zatvor – kako bi se "oslobodilo" od obaveze služenja. Nešto lakše bilo je sređivanje da se vojska služi u blizini mesta boravka, jer je JNA imala nezgodan običaj da Slovence šalje u Crnu Goru ili Makedoniju, a "južnjake" u Sloveniju ili Hrvatsku. Manje upadljiv običaj bio je da se određena vrsta regruta, recimo oni s pedigreom politički sumnjivih, šalju u određene jedinice. Tako se sedamdesetih godina, na primer, garnizon u Postojni slobodno mogao smatrati filijalom Filozofskog fakulteta u Beogradu; Postojna je posle Drugog svetskog rata, sve tamo do šezdesetih godina, bila "kazneni" garnizon, a prilično čvrst režim zadržala je i posle zvaničnih ukidanja kaznenih jedinica u JNA.
U jednom trenutku postojanja, JNA je bila kvalifikovana kao četvrta najveća oružana sila u Evropi.
MOĆ I NEMOĆ: Tokom većeg dela posleratnog razvoja JNA je u kopnenim snagama, ratnom vazduhoplovstvu i ratnoj mornarici imala oko 180.000 ljudi od kojih su većinu, više od 100.000, činili regruti na odsluženju vojnog roka. Trajanje roka se tokom godina smanjivalo s tri i dve godine (mornarica-ostali) na 18 odnosno 15 meseci za "obične" regrute i 12 meseci za studente odnosno one koji bi na fakultetu odslušali i položili dve godine predvojničke obuke (uz marksizam i samoupravljanje jedini predmet obavezan na svim fakultetima).
JNA je bila izrazito nesklona promenama. Sredinom osamdesetih godina uzdrmala su je dva događaja koja se iz današnje perspektive mogu smatrati početkom njenog raspada.
Najpre je Aziz Keljmendi, regrut Albanac na odsluženju vojnog roka u Paraćinu, na spavanju ubio nekolicinu svojih drugova, da kasnije u bekstvu izvrši samoubistvo. Neposredna istraga nije dala rezultate jasnije od – inače uobičajene – sumnje da je reč o politički motivisanom zločinu; naknadno šire "češljanje" stanja u JNA iznelo je na videlo veliki broj nacionalističkih grupa i grupica osumnjičenih za delovanje protiv državnog uređenja i vojske. Manje primetna posledica paraćinske tragedije bilo je prećutno prihvatanje činjenice da se mladi kosovski Albanci slabo ili nikako odazivaju na pozive za odsluženje vojnog roka – pa se, takođe tiho i bez buke, ubuduće odustalo i od njihovog formalnog pozivanja u vojsku.
Nešto kasnije, takođe sredinom osamdesetih, JNA se suočila s prvim pozivima da poštuje prigovor savesti i regrutima koji iz nekog razloga ne žele da nose oružje omogući civilno služenje vojnog roka. Zahtev je stigao iz Slovenije i, s uobičajenom inercijom, protumačen je kao napad na temelje državnog uređenja, isto kao i slični zahtevi iz drugih delova zemlje, najintenzivnije postavljeni u Hrvatskoj, da regruti vojni rok služe u matičnim republikama. Ignorišući i politički osuđujući takve zahteve, JNA se odlučila za kratkotrajan i savršeno neuspeo eksperiment uvođenja žena u vojsku. Dobrovoljke su prikazivane na televiziji i drugim medijima, a dobile su i priliku da učestvuju na vojnoj paradi – i to je uglavnom bilo sve.
Isprva opremljena zaplenjenim i oružjem dobijenim na osnovu reparacija ili u obliku savezničke pomoći, JNA se zbog sukoba sa Sovjetskim Savezom i istočnim blokom u periodu od 1948. do sredine šezdesetih godina oslanjala na zapadne izvore, da se posle velikog pomirenja vrati na sovjetsku opremu i naoružanje. Uz to, Jugoslavija je razvijala snažnu vojnu industriju – s oko tri milijarde dolara godišnjeg prihoda sedamdesetih i osamdesetih godina, vojna industrija je bila više nego dva puta uspešnija od druge po značaju, turističke.
ISTORIJSKO ZAKAŠNJENJE: Do 1990. godine JNA je manje-više okončala unutrašnju reorganizaciju, prelazeći sa divizijske pešadijske organizacije na brigadnu. Armija je reorganizovala 10 od 12 pešadijskih divizija u 29 tenkovskih (oklopnih), mehanizovanih i planinskih brigada s integrisanim artiljerijskim, protivvazdušnim i protivtenkovskim pukovima. Reorganizacija je omogućavala znatno veću operativnu fleksibilnost, pokretljivost i taktičku inicijativu, smanjujući mogućnost uništenja velikih vojnih jedinica angažovanih protiv agresora. Već naredne, 1991. godine, JNA će se suočiti s licem neočekivanog neprijatelja, umesto onog za koji se tokom čitave svoje istorije spremala.
Opštenarodna odbrana je – na Zapadu nazivana i totalna nacionalna odbrana – bila vojna doktrina JNA. U osnovi, podrazumevala je angažovanje vojske u odbrani granica, dovoljno dugo da jedinice Teritorijalne odbrane – sastavljene od rezervista JNA – preuzmu otpor po celoj dubini države, a privreda i industrija pređu na rad u ratnim uslovima. U osnovi te zamisli stajalo je uverenje, delom zasnovano i na iskustvu iz Drugog svetskog rata, da je takvo angažovanje svih potencijala najbolji način odbrane malih zemalja od znatno jačeg napadača. Problem je što se napadač nije pojavio spolja, a kada je shvaćeno da Teritorijalnu odbranu i njene magacine opreme i naoružanja kontrolišu republike sklone otcepljenju, bilo je kasno.
Zapadni izvori konstatuju da je na početku raspada SFRJ 1991. u zemlji vladala potpuna konfuzija u pogledu načina upotrebe i uloge JNA. U Sloveniji i Hrvatskoj ona je tretirana kao neprijateljska sila, u čemu je argumentacija da se radi o "srpskoj" vojsci baratala uglavnom netačnim ili sumnjivim podacima o etničkom sastavu komandnog kadra. Službeni podaci o sastavu nižih jedinica u, na primer, operaciji "oslobađanja Vukovara" u jesen 1991, pokazuju očuvan multietnički sastav; problem je došao s druge strane. Kakve-takve, regularne jedinice su se na terenu suočile ne samo s prisustvom nacionalnih i partijskih paravojnih formacija, već i etnički čistim grupama lokalne teritorijalne odbrane. Tome je suvišno dodavati faktor opšteg haosa na terenu: rezultat je, ovako ili onako, bilo osipanje jedinica i masovno dezertiranje
Dramatičnih primera sukoba morala i stvarnosti ima, nažalost, više nego dovoljno. Rezervista Miroslav Milenković (40), građevinski radnik iz Gornjeg Milanovca, otac dvoje dece, ubio se 20. septembra 1991. u Šidu, odakle je njegova jedinica trebalo da pređe u Hrvatsku. JNA je tada već shvatila da nema koristi od prisiljavanja ljudi da idu u rat: u ovom slučaju pripadnici jedinice pozvani su, kao u nekoj strašnoj priči, da naprave dve vrste: jednu oni koji su spremni da pođu na ratište i, drugu, pošto odlože oružje, oni koji u rat neće. Miroslav Milenković se ubio između ta dva stroja. Na sasvim drugom kraju vojne hijerarhije, samoubistvo je 29. septembra 1991. u mornaričkoj bazi na Visu izvršio admiral Vladimir Barović. U oproštajnom pismu objasnio je da njegovo osećanje časti ne može da se pomiri s napadom JNA na Hrvatsku.
Već krajem 1991, posle otcepljenja Slovenije i Hrvatske, JNA ni formalno više nije mogla da se predstavlja kao oružana sila nepostojeće države. Nezavisnost Makedonije i početak otvorenih sukoba u Bosni i Hercegovini s proleća 1992. ukida svaki smisao daljeg postojanja JNA. Srbija i Crna Gora formiraju Saveznu Republiku Jugoslaviju i svoju vojsku, ostavljajući u Bosni ogromne količine naoružanja i veliki broj oficira i vojnika: ta podela obavljena je 12. maja 1992; ono što je u Bosni ostalo od JNA priključeno je Vojsci Republike Srpske.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
Nama trube "stručnjaci" sa zapada da je budućnost u malim i srednjim preduzećima a ne u soc-gigantima to nam ne traba, nego da se okrenemo aščinicama, tufekčinicama, kujundžijama i ostalim bezistan zanatima 
Pitam se zašto onda ne ukinu jedan BMW, VW, Siemens ako je to tako 
