Talija je napisao:
yapi je napisao:
SERVIA=SLUGANIJA
Pogrešno
Citiraj:
У Турака реч Серф, Сирф, Сирфиче, Сирб значи народ од једног истог рода и колена, и то народ: слободан, храбар, убојит, непокоран, ратоборан...
У семитских народа, као: Арапа, Халдеја и Јевреја реч Србин значи слободна човека, цара, господара, јунака, дива, а у неких и разбoјника. Тако у арапском Сарб или Срб значи јуначину, силу, разбојника, непокорна човека, који друге покорава под туђу власт, одрасла, џина или дива. У Јеврејском, Сар, Сарб, значи господина, цара, независног човека светлог, у Халдејском Сар, Сарб – цар, господин, независан човек, човек јасан, светао, откуда је: Сер – круна, Саребит – храброст, јунаштво, у преносном смислу – гвожђе копље; Сараб – светли, јасни, Сураб, Сурах – господар, владалац, кнез, Серафим итд. Једном речју, у сва три та језика, као и у старом Елинском, не само тај корен, но и од њега све произведене речи казују: да Срб, Серб итд. Значи слободу, јасност, храброст, светлост, одважност, независност итд.
Ni nalik slugama.
А има још тумачења поријекла и значења ријечи Срби и Србија.
Ево само неких од домаћих, али и страних аутора (чешких, италијанских...)
Citiraj:
Становишта словенских и других аутора
1. Ђура Даничић је у Коријенима (1847) показао да име ''Србин'' потиче од индијске речи ''сахрб'' у смислу ''бранити'', ''штитити'' (Даничић, Ђ. 1847:223), што је сагласно са ставом руског историчара Велтмана да се ''име Србин од старине односило на војничке ратничке сталеже у Русији, те то име означава војника, храбра човека, који се вечно бори и од кога су постали сви данашњи козаци у Русији'' (према: Луковић, П.О. 1993: 38).
2. Павел Јосиф Шафарик у своме обимном делу на чешком језику Starožitnosti slowanske (Словенске старине), тумачећи порекло термина ''Србин'' примећује како изрази ''сорбаније, збор, сабор, или север наводе извесне ауторе да у њима траже порекло српског имена, јер је отаџбина Срба била данашња Сибирија. Имена Сјурб, Сјарб, Сјарбин, Себр, Себрин, Севр, Сибрин, Серб, Сервин, Срб, Србин само су разли облици имена Србин са значењем: род, рођак, народ, уз друге синониме, управо као и латинско: gens, natio , итд.'' (Šafarik 1862-1863: 115-116, 313-316).
3. Тома Маретић се ограђује од у науци увреженога мишљења, попут онога које је у 10. веку изнео византијски цар Константин Порфирогенит ''који самовољно тумачи име Србин као латинску реч servus, што значи роб. Та његова злонамерност није имала ослонца, јер је тачно утврђено да је противно и самом причању Порфирогенитовом да су се Срби већ пре доласка на византијско тле звали Србима. Осим тога, име Лужичких Срба и Руских Срба најбоље потврђује оригиналност српског имена, јер ови не имађаху никакве везе ни са грчким, ни са римским царством'' (Maretić 1894: 72-73).
4. И у многим историјским делима са латинског запада, значење термина Словен и Србин, са ослонцем на опаску Порфирогенитову, вазда се доводило у везу са ''робом'', тј. ''робовима''. С тим у вези је Јован Луције, историчар из Трогира, још у 12. веку с правом приметио како ''сви они који се истински баве словенским идиомом знају да су Грци и, према њима, Латини трабуњали кад су назив Срба изводили из servus = роб. Оне, наиме, које сами Словени називају Србљима, Грци да би избегли за њих непремостиву тврдоћу изговора, зову Србли или сербулиани, а земљу коју обитавају, коју опет Словени називају Српска, одн. Србија, Грци су изобличили у Сервиа'' (Johannis).
5. У вези са овим покреће се питање значења једнога термина у делу De bello Gothico византијског писца Прокопија Цезареца, у коме се појављује име једног народа у језичком облику ''Спори''. Данас се већина лингвиста слаже да овај термин означава ''Србе'', а разлог због којега је грчки историчар Прокопије употребио реч ''Спори'' налази се у чињеници коју наводи Јован Луције да је Грцима тешко да изговоре три сугласника један до другога у имену ''С-р-б-ин'', или ''С-р-б-љи''. Шафарик је у Словенским старинама приметио како ''етимолошка анализа имена Спори указује на грчку реч σπορζ (од глаг. σπειρω тј. сејати, расејати, расејан. Према томе, име Србин, одн. Расијан, Рашани, Рашчани, или, како су то Грци изобличили - Трачани, значило би према њима: расејани, растурени, итд.'' Из овога би се, онда, можда могао објаснити сам термин Рашка - као средиште српске државности, односно Расцијани или Расијани - као термини које срећемо и у књижевности, а којим се означава име српског народа. Скрећемо пажњу на литерарно дело Сеобе Милоша Црњанског. Уосталом, било је покушаја да се покушаја да се подручје Трачана одреди за подручје Рашчана, тј. Срба.
6. Италијански песник, филозоф и филолог Никола Томазео, односно Далматинац Никола Томашић из Шибеника, у предговору свога дела о народним песмама каже: ''штп се тиче Срба њихово име је старије од римских градња. И Плиније их назива правилније - Срби; други, скорашњи: Сораби и Сервији; други опет, проширујући име на модеран начин - Сервијани. Никета говори Серби - Трибали'' (Tomaseo 1842). Иако може бити спорна етимологија термина ''Срби'' немачког историчара Леа Хајнриха, овај писац је указао на једну значајну претпоставку: ''Срби, заједничко име за све Словене јужно од Љутице (Вилице), долази од санскритског основа сарб, срп, што значи: ићи, трчати, клизати... Ово старо име Срби означује, дакле, Србе, Венде као лутајућа племена у сталном покрету'' (Leo 1857). дакле, ''расејане'', како је већ Шафарик предочио.
7. Укажимо, с тим у вези, и на следеће значајно место у Прокопијевом делу које, према нашем преводу, гласи: ''Словенима и Антима је чак и име било у давнини заједничко. Јер некад су се и једни и други називали Спорима (Σπορους) и то, мислим, стога што спорадично (σπροαδηυ = расути, разбацани) размештени настањавају земљиште. Ради тога и обитавају на пространом земљишту. Јер највећи део друге (тј. леве) обале Дунава држе управо они (гр. Antoi). Тако отприлике стоји ствар са овим народом'' (Прокопије, Ц. 1955: 25-30). Идентитет између Прокопијевих ''Sporoi''и имена ''Serbi'' (Serben, Sorben), претпостављао је још Шлесер који у свом делу Нестор, каже: ''Необично је и замислити да се једно старо име нације протумачи из грчког. Можда се име Серби (Срби, Servier) налази у томе. Ако би Грк чуо овај њему неизрецив тон, како га и сада још изговарају Бохемљани и Серби, онда би се могло уобличити нешто што би се чуло као Спор.3
8. Провокативно је и гледиште чешког слависте и ректора богословије Јосифа Добровског, из друге половине 18. и с почетка 19. века, а изнето у делу Slovanka: ''Кад бих имао да предложим (заједничко) име за оба поретка под који сви словенски народи могу да се сврстају, то би било име Србин'' (Dobrowsky 1814-1815: 165). И у Годишњаку из 1827. г. добровски бележи како ''истоветност Лужичких Срба и балканских Срба није случајна. Она потиче из прастарих времена кад су се српским именом сви тадашњи Словени називали пре него што је настало словенско име'' (Dobrow.: XII, XIV). Бројни лингвисти несрпског, а неретко и несловенског порекла, били су склони да се сагласе са Добровским да је ''име СРБ тако старо и дубоко укорењено међу свим Словенима могло само у заједничкој прадомовини имати свој природни значај''.
9. Много је, дакле, нејасноћа остало у лингвистичкој и историјској науци око самога термина ''Србин''. На срећу, има и одважних аутора, иако сасвим другачије религијске провенијенције, какав је католички писац и теолог Рачки, који је сматрао да се под именом народа Трибала у онсови крију Срби: ''Трибали, или Срби Илирци'' су у ствари, један те исти народ. За потврду те тезе наводи став Халкокондила, изречен у књизи Историја Византије, да су ''Трибали, одн. Срби, најстарији и највећи народ на свету'' (Laonici: 14).
10. Поменућемо и став изнесен у једној немачкој хроници, Hormeyers Archiv, која се сада налази у Минхену, а која је писана пре скоро хиљаду година: ''Зеруани = Срби, чије је царство толико велико, дасу из њих произишли сви словенски народи, као што сами Словени тврде да своје порекло воде од Срба.''4 Додајмо овоме и став немачког етнолога Церниха да је ''прво опште име свих Словена било Сербли, што значи уједињени'' (Czoernig 1857).
11. Словеначки лингвист Грегор Крек, иначе професор Универзитета у Грацу, дао је значајан допринос не само расветљавању отворених проблема словенских митологија већ и тумачењу порекла имена ''Србин''. Овим поводом Крек је изрекао важну мисао, како се ''код страних писаца и као историјски народ појављују Словени најпре под два разна имена, и то под домаћим, у писменим документима мало раширеним, именом Срби, и више распрострањеним (код странаца) - Венети''. У наставку још примећује како ће ускоро ''домаћа ознака Срба као колективан назив, као назив велике народне јединице, бити потиснута, а такође и назив Венети, да би све више уступала место имену Словен, којим се пак означава само укупан словенски запад, док се за источна племена појављује име Анта (али не пре 6. века)''. Коначно, ''име Срби које је некада означавало словенски народ (уопште), све се више сужавало и данас припада само становницима двеју Лужица и јужнословенском имену Срба. За она прва два племена ми кажемо Сорби само зато да их одвојимо (разликујемо) од Јужних Срба, од којих су већ језиком оштро одвојени'' (Krek, G. 1887: 246, 192, 297).
12. Када Мауриције (Mauritti), у свом делу Strategicon, каже како Словени и Анти живе у истим земљама (ομοδιτα) и имају исти морал (ομοτροπα) (Mauritti 1664: CXI, 272), а Прокопије Цезарец да је име σποροι у старом веку било заједничко име Анта и Словена (Prokop, C.: c 14, 498), при чему термин Sporos није ништа друго него искварено име од Срб, како то доказује Шафарик (Šafarik, J. 1837: 7), онда се тиме на једној страни чува идентитет Словена и анта, при ћему се Анти битно не разликују од Wanda, Wandala, Wenda, Winda, као што се на другој успоставља исти такав идентитет између Словена и Срба (упор.: Hanusch 1842: 36-37).
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
, исто као неки бизнисмени из нпр. Кроејше.
