Република Шумска: Институције у служби вандализмаМала школа хулиганстваДок Србија, Хрватска, па чак и Федерација БиХ муку муче са навијачким хулиганством, у Републици Српској није познато да постоје такви проблеми. Судећи по ономе што се може виђети у Бањалуци, они не само да постоје, него се у неким њеним основним школама хулигани институционално одгајају.
На фасади основне школе „Вук Караџић“ у насељу Борик затичемо графит у којем је покушано на инвентиван начин спојити друштвено-образовни рад и хулиганство. Исписани су назив школе, позната максима Вука Караџића, али и ауторски печат починилаца недјела. Величина графита, обимност потребних радова, исписивање имена школе а највише од свега већ дуго трајање наводе на закључак да је дјело урађено у сарадњи са менаџментом школе. Треба споменути да је ова школа, изграђена након разорног земљотреса, поклон СР Македоније Бањалуци. Прије рата се звала „Мирко Вишњић“ и била позната као Македонска.
Нешто слично налазимо и у насељу Росуље. На маркантном зиду Основне школе „Алекса Шантић“ (предратна ОШ „Милан Радман“) такође је графит у бојама српске заставе. На овом дјелу написан је назив насеља, којег са двије стране ограђује слика борца неидентификоване војске, са нечим што сличи пушчаном бајонету што извирује иза његове главе. Мотив борца могао би се повезати са фудбалским клубом „Борац“ из Бањалуке, па је по свему судећи и ово дјело хулигана који навијају за овај клуб. И у овом случају трајање графита, његова величина и мотиви, наводе на идеју да је урађен у сарадњи са менаџментом школе.
На још неким бањалучким основним и средњим школама, чак и на дјечијим вртићима присутни су већи или мањи графити са ознакама „Лешинара“, како се називају навијачи „Борца“. Град који није био у већој мјери оскрнављен навијачким графитима у посљедњих отприлике пола деценије практично је урнисан недјелима хулигана. Неки навијачки графити садрже и националистичке поруке, а по граду су неријетки и они шовинистичке садржине. Након што су медији из Федерације БиХ покушали скренути пажњу на бањалучке графите у којима се пријетило клањем хрватске дјеце и младих „балија“, најекстремније поруке су уклоњене са зидова. Међутим навијачке поруке националистичког и анти-полицијског садржаја изгледа никоме не сметају. Шта се дешава ако полицији покушате пријавити настајање графита, казао нам је Бањалучанин који је желио остати анониман. Пошто је примијетио да ће на фасади сусједне зграде усред дана нићи графит јер се зид припрема кречењем бијеле подлоге, покушао је то пријавити полицији. Дежурни полицајац га је упутио на његове градске колеге, јер се наводно ради о проблему из њихове надлежности. Комунални полицајац му је одговорио да то сигурно фирма коју су они ангажовали „скида“ графите. Кад му је грађанин одвратио да се ради о локалним хулиганима које познаје рекао је да их је сигурно та фирма ангажовала као подизвођаче. И спустио слушалицу на инсистирање да дођу и провјере да ли је тако. Да све буде још горе, суграђанин нам је испричао да је хулигане у јеку радова на настајању графита снимила ентитетска телевизија РТРС, и објавила причу о уништавању фасада у културној рубрици „Дневника“ као прворазредни културни догађај! Хулигани су промовисани у националне културне дјелатнике камером националног ТВ емитера! Сазнали смо и да су имали дозволу предсједника кућног савјета који је снимљен како лично надзире радове. Навијачи „Борца“ познати су као једни од првих који су имали транспарент са натписом „нож, жица, Сребреница“.
Препуштање града хулиганима који некажњено уништавају замисли урбаниста илуструје стање свијести данашњих Бањалучана, запосленика Административне службе града, као и ентитетских институција. Уступање школских фасада за егзибиције необузданим навијачима невиђени је суноврат педагогије. Ако се пажљиво погледа, скоро сваки навијачки графит садржи суптилно назначена национална обиљежја. Сви су исписани ћирилицом, на скоро сваком је српска тробојка, на некима четири оцила, а оно што су урадили на основној школи „Вук Караџић“ у Борику је до сада невиђен кичасти спој националних мотива и хулиганства. Иновације у овим примјерима су судјеловање менаџмента школа и грађана у уступању простора хулиганима. За разлику од осталих школа, у појединим бањалучким основним школама хулигани се институционално одгајају. Садржавањем националних ознака можемо објаснити дозволу за уништавање коју „Лешинари“ без сумње посједују, само остаје нејасно коме су поруке упућене. Малобројним данашњим бањалучким несрбима сигурно су јако добро познате упућене поруке, а дакако нису стране ни бившим Бањалучанима који љети туристички навраћају у свој град. Осјећај вјечне угрожености националног интереса изгледа води починиоце да дјелују превентивно. Незаинтересованост полиције да се суочава са оваквим прекршајима, ноншаланција такође незаинтересоване комуналне полиције, недостатак критике и осуде Бањалучана говоре сами за себе. Често малољетним хулиганима препуштен је град на управљање, полиција их толерише, наставници их потичу, суграђани их подржавају или им се склањају, застрашујућа је слика данашње Бањалуке. Господари града још од ђачког доба, научени на припадност организованој групи, стајање испод заставе, службу националном интересу, пријетња су свима који не пристају на такав поглед на живот. И најподеснија групација за инструментализацију онима који га заступају. Запуштено, аутистично друштво досљедно приказује своју стварну слику. Језиву слику непрепознавања било којег проблема скривеног иза тробојке.
Значи, ја `ладно не вјерујем.
ИЗВОР
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
