Eksperimentalni dokaz evolucije:
http://www.politikin-zabavnik.rs/2009/2979/02.phpУ лабораторији на универзитету у Мичигену Ричард Ленски отвара термостат. У овом инкубатору за бактерије налази се мноштво затворених бочица с нешто хранљиве течности. Ленски пажљиво вади једну и нагиње је како би боље видео њену унутрашњост. „Мало је замућена”, каже као да процењује вино. „Ако бисте имали чашу воде овакве боје, не бисте желели да је попијете.” Садржај друге бочице подсећао је на смешу воде и млека. Боје течности из ове две бочице имају посебно значење. Обе су засејане бактеријом коју свако од нас има у својим цревима – Е coli. Овај оглед почео је још пре 21 годину кад је Ленски од једне бактерије створио 12 идентичних линија и сваку убацио у посебну бочицу. Од почетка огледа бактерије су се мењале, еволуирале, а Ленски је својим очима посматрао ток промена. Неке од некада идентичних бактерија попримиле су сасвим неочекиване промене – толике да се течност и унутрашњост бочица замутила, а бактерије постале много веће него што су биле на почетку. После 45.000 генерација, Ленски се данас пита да ли уопште више могу да се зову E coli.
Закон „зуба и канџи”
До појаве Дарвина свет је био непроменљив и тачно програмиран. То је значило да све врсте на Земљи постоје у истом облику још од стварања света. Творац га је направио по одређеном обрасцу: на врху је Бог, затим следе анђели, човек и тако редом. Остали живи свет поређан је по одређеној лествици. Викторијанци су веровали да је Бог одредио овакав природни поредак где у статичној равнотежи свако биће има своје место. Али, да исто важи и за људско друштво – зато је богаташ у замку, а сиромах напољу. Бог је створио и једне и друге и предодредио им место с кога не могу нити смеју да се померају.
Године 1859, као гром из ведра неба појавила се Дарвинова теорија еволуције путем природног одабира. Она је потпуно пореметила замисао о утврђеном природном поретку. Дарвинов свет био је сасвим другачији – у живахним, непрекидним променама, у такмичењу јединки и борби за опстанак. Све се стално помера, окружење се мења, врсте се прилагођавају. Али, ова у бити биолошка теорија попримила је свеопшти значај. Постала је и остала и политичко питање, уздрмала темеље вере.
Брзо су је пригрлили разни мислиоци јер је могла да оправда њихово виђење друштва. И како то обично
... (vise na gornjem linku)
Шта Дарвин није знао Одакле долазе нове особине?
Без појаве нових особина у генетском резервоару не би било ни природног одабирања, јер не би имало шта да се одабере. Еволуција би престала. Међутим, тек је у 20. веку постало јасно да нове особине потичу од мутација.
А шта изазива мутације?
Најпре се мислило да су зрачење и хемијске супстанце њихов најважнији узрок. Данас се зна да највише мутација настаје због грешака приликом копирања ДНК. Озрачивање ће такође изазвати мутације, али ће оне бити кратког века јер ће толико оштетити ћелију да ће бити брзо уклоњене.
За преостале мутације природно одабирање није цела прича. Учесталост мутација може да расте и опада, чистом срећом, и да се гени преносе на следећу генерацију посредством случаја (енг. генетиц дрифт). Иако ови гени нису најбољи, ипак могу да се уграде.
Остало је питање да ли постоје и такозване адаптивне мутације – мутације које су резултат „свесног” одабирања организма како би могао да преживи. Наиме, у једном огледу је показано да су се из соја бактерија које нису могле да прерађују млечни шећер лактозу (једини извор хране), после извесног времена појавиле јединке које су то могле (као да су знале шта треба да раде). Поједини стручњаци сматрају да су адаптивне мутације могуће, ако се прихвати квантна природа токова у ДНК. Такозвана квантна еволуција била би последица мутација које се одигравају после колапса суперпозиције стања у облик који је „најбољи” за ћелију.Како се наслеђују особине?
Природно одабирање је процес који издваја најповољније црте које се онда преносе с родитеља на потомство. Познат као наслеђе, то је поступак којим свако живо биће наслеђује особине својих родитеља. Дарвин је веома мало знао како се то одиграва. Он је замишљао да различити делови организма стварају „гемуле” које преносе особине на следећу генерацију. Дарвин је погрешио јер није познавао генетику – што није чудно јер је нико није боље упознао све до почетка 20. века.
Данас знамо да се особине преносе „честицама” генетских података, генима, а да су подаци смештени у ДНК. Гени су упутства која чине свакога оним што јесте.... (vise na gornjem linku)