banjalukaforum.com

Утисак недеље

Јелица је дошла у наше одељење почетком другог основне, а отишла крајем исте године. Ћале јој је био војно лице па су се често селили. Тих девет месеци је било сасвим довољно да ми помрси рачуне. Посматрао сам је како прескаче ластиш или игра школице, врелина се у препонама први пут гомилала, као што се гомилају мегабајти кад стартујеш неки торент са доста сидера. Углавном, тада нисам знао шта ми је чинити, десница јесте служила за бацање, али само лопте ка кошу... наивна времена. Онда нас је разредна ставила да седимо заједно. У почетку ме Јелица игнорисала али онда је схватила да нисам глуп колико ружан па смо почели фино да комуницирамо а убрзо и да се дружимо после школе јер се испоставило да смо комшије.

Дружење се огледало у томе да сам обично ја ишао код ње да се играмо лего коцкама. То је било сасвим логично, ја јесам имао пуну корпу играчака али све су биле купљене код Пере или Цанета на "Каленић" пијаци, а она је имала те неке фенси џиџе. Игра је увек била слична, проспемо коцке из различитих кутија на под и склапамо нешто сумануто док нас њена кева не позове на ручак, то је обично значило и да јој се ћале вратио с посла. Њена кева је била иста она, у ствари обрнуто, али ја сам ствари посматрао према свом интересу. Био сам љубоморан на њеног ћалета јер их сваки дан гледа, тако упарене, бирани примерци за hyper threading.

Тада сам први пут идеализовао женско. Мирисале су божанствено, као и цео њихов стан. Моја соба је углавном здибала на акваријум са корњачом и чарапе које су умрле негде испод кревета. Јебига, културолошке разлике. Углавном, чак је и сама клопа коју сам код њих јео изгледала нестварно и увек посебно укусно. Био сам апсолутно убеђен да ни једна од њих никад у животу није прднула ил подригнула... наивна времена.

Елем, једно поподне Јелица је требало да дође код мене, њени су ишли ван града тог дана и њена кева је замолила моју да јој ћерка буде код нас. То је било таман у време када сам кући сам са бабом, тако да нас моји неће смарати глупим форама, а баби сам реко да случајно не испржи домаће кобасице из којих вире хрскавице и жиле него нешто нормално. Замолио сам и за пудинг. Све за децу може... И заиста није изневерила, направила нам је чак и печене јабуке са орасима. После свега, предложио сам да одемо у моју собу и цртамо по зидовима. Моји су хтели да мењају тапете и рекли нам да можемо да жврљамо по њима до миле воље, понуди деци анархију и нећеш погрешити. Отишла је само до ВЦ-а...

Размишљао сам да док је она у клоњи, на зиду напишем како ми се свиђа или тако нешто. Предомислио сам се јер сам сконтао да би се вероватно наљутила и не би причала остатак дана са мном. Баба се јавила да иде код комшинице на кафу и да будемо добри, идеално, сад више нема ко да смара, можемо да вриштимо и шарамо, да смо десет година старији било би још лепше. Нестрпљиво се чека њен повратак, толико нестрпљиво да сам пришао вратима од клозета.

- Еј, Јелице?
- Шта је?
- Еј, па јел ти добро?
- Јесте, што?
- Па нема те... колко бре то пишкиш.
- Па не пишким него каким.

Е боље да ми није рекла, није да имам проблем с тим да се тако савршено створење посере у мојој кући, али некако ми је нарушило целу ту идилу.

- Па хоћеш брзо?
- Не ако будеш стајао поред врата!
- Океј океј... ај само пожури, плиз.

После још десетак минута изашла је, а мени се у међувремену гадно пришорало па сам улетео чим је њен посао био завршен. Ау сине. Прво сам мислио да је дошо деда из села, упао на превару у клоњу и побего са лица места. Само он је био у стању да искења мрвторођено јаре. Није, нема деде. И даље сам био убеђен да је у питању неки трик, неслана шала, подвала... Па немогуће да дете од осам година, и то тако танано женско, покења такав пањ! То не би прошло ни царским резом, теоретски немогуће. Па ипак, њено говно ми се кезило и призивало параноју - "Да да, мали Дуди, то сам ја, и када ожениш моју газдарицу гледаћеш ме сваки дан!". Пустио сам воду, није отишло. Још једном, ни сантиметар да крене. Сипао сам воду у кофу и сасуо, без ефекта. Када се моји врате оптужиће ме да сам ја кривац, неће поверовати да је њено, нико нормалан не би поверовао. Морало је да оде. Дохватио сам велику турпију из ормарића поред веш машине и исеко злотвора на делове. Као руком однешено. Вратио сам се у собу.

- Успео сам, отишло је.

Ни сам не знам зашто сам то рекао. Почела је да плаче, и то се наставило добрих десет минута. Ја сам узео да играм "Снупија" на комодору, она је читала неку књигу и до краја дана нисмо више проговорили. Од тада, престали смо и да се дружимо, ја сам тражио разредној да нас размести, а наком месец дана Јелица се одселила. Моја представа о жени као идеалном бићу пала је у воду. Па ипак, то ме није дуго држало, појавила се Јелена и био сам чврсто решен да никаква говна не помуте моје планове.

Елем, слична ствар је и са Пеперсима. Ја ћу и даље слушати музику и ићи на концерте, али говно које су нам за собом оставили прошлог уторка ће се памтити и ту турпија не помаже. Боље да смо их само из далека посматрали како играју ластиш.