|
Најгоре је од свега, што су сад сви паметни, сви се праве генерали послије битке и све знају, све им је логично и констатују да никако није ни могло да буде другачије. Данима се пишу хвалоспјеви о "новом њемачком систему", како су све поставили на здравим основама, и слично. И ма колико је све то тачно, нервира што се то одједном истиче као сензација, иако се не ради ни о чему посебно новом ни револуционарном. И уз све то, једна килава Аргентина је, руку на срце, била много ближа побједи у финалу. Питам се о чему би писали да је којим случајем добила, измислили би неку нову теорију, о "дуголутајућој талентованој аргентинској генерацији која је коначно дошла на своје" или шта такво. На све то треба додати и иритирајуће чуђење, "како је могуће да је Меси најбољи играч омг втф?" А зашто не Меси? Чувала су га и тукла по тројица, па је и уз то био најзаслужнији што су дошли до финала. А финале је одиграо трипут боље и од многохваљеног Кроса, који је играо ко да има анемију, и од Милера, који је некако нестао кад је било густо. Робен је, ипак, испао у полуфиналу, а признање није заслужио ни са људске стране, јер је дискутабилно докле би му екипа стигла да није смрдљиви падавичар. Хамес је био ок, али је такође прерано испао. Можда је Нојер био и најозбиљнији кандидат, ко ономад Кан.
У мору панегирика, никако да налетим на неки реалан текст, који би сумирао СП, а са њим и данашњи фудбал у једном пасусу: на једном релативно грозном турниру (вјероватно најнеквалитетнијем од ових које памтим, од Италије 1990.) наступило је, чини се, никад више просјечних играча и просјечних репрезентација. У том обиљу просјека, највише спретности и среће имали су Нијемци, и то не што су много бољи од осталих, него што су у тиму имали највећи број играча који нису голи просјек. Њихов тријумф треба цијенити, али не и прецијенити.
_________________
Umro je Džimi Hendriks iz Sijetla,
Klepton i Pejdž su dva matora pijetla,
al' budućnost je ipak svijetla
sve dok nam je Popokatepetla...
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
