• ИСТОРИЈА КУРДА И КУРДИСТАНА
Из седмог вијека, откад се Курди и помињу под садашњим именом, датира њихов еп о борби са Арапима, писан арамејским словима. Арапи су покорили и исламизирали Курде (највећи део су сунити, а мањина шиити, међу којима има и зејдина, најумереније и најмалобројније од три главне шиитске школе, чијих припадника има и у јужноарабијском Јемену). Почетком 17. вијека дјеловао је важан курдски књижевник Ахмед Хани, који је саставио и курдско-арапски речник. У међувремену, Курди су често дизали буне против арапских калифа. Најпознатији Курд је Сала(ху)дин Ејуби, који је живео у 12. вијеку, а 1186. постао самостални владар Египта и Сирије, да би годину касније уништио крсташку војску код Хитина у северној Палестини и ушао у Јерусалим и у легенду (како међу муслиманима, тако и међу хришћанима), одбивши и трећи крсташки поход (1189-1192) и основавши ајубидску династију коју ће срушити Мамелуци.
У 13. и 14. вијеку, Курди су под влашћу Монгола, а у 15. је Курдистан поприште борби Персије с Османлијама, под чијом ће власти већина Курда бити од 16. вијека. Вође појединих кланова и племенске поглавице теже да очувају што већу аутономију и дижу буне против шаха и против султана, што је посебно често догађање у 19. вијеку.
У Отоманском царству, Курдистан је био међу аутономним провинцијама, те су ту локални емири управљали својим наследним државама (хикимет) у рангу санџакбега. Од друге половине 16. вијека, бројни Курди приступају јаничарима, што је посљедица реформи које је спровео Мурат трећи, проширивши регрутацију јаничара и на друге могућности, уз "данак у крви".
Почетком двадесетих година 20. вијека, Турска је силом спречила спровођење одлуке мировне Конференције у Севреу о држави за Курде, те је предвиђени Курдистан подељен између Турске и Ирака (који је тада из турских руку прешао у британске). Режими Кемала Ататурка и Исмета Иненија су у двадесетим и тридесетим годинама угушили више курдских оружаних устанака. У Махабаду су Курди 1946. прогласили своју републику и отцепили се од Ирана, али је шах то крваво угушио након што су Совјети повукли своју помоћ побуњеницима, чији је вођа Мухамед Кази потом обешен.
Ирачка хашемитска монархија је силом одговарала на све курдске захтеве, а након револуције 14. јула 1958. је објављено да је Ирак република два равноправна народа, Курда и Арапа. Већ наредне године односи су опет погоршани, а у септембру 1961. долази до устанка на челу с Месудом Барзанијем, чија је Демократска партија Курдистана тада забрањена. Курди траже широку аутономију, захтевајући и од УН-а да им у томе помогне. Борбе су трајале до фебруара 1964, ангажујући и две трећине ирачке армије. До рата долази у априлу 1965. и траје годину дана, када председник Абдурахман Ариф обећава аутономију. Након борби током 1968/69, генерал Бакр обећава аутономију за Курде, али је то сведено на пет места у влади у Багдаду. Нова побуна 1974. ужива подршку Ирана.
У марту 1974, осми конгрес ирачке БААС партије одлучује да прихвати аутономну регију за Курде са седиштем у Ирбилу, која се поставља 5. октобра. Неки Курди то прихватају, али Барзани одбија. Багдад поставља ултиматум којег и остварује након споразума о границама с Ираном 6. марта 1975, после којег М.Р. Пахлави више не помаже Барзанија, који мора напустити фронт и пребећи у Иран. Амнестија је омогућила да се до краја маја 1975. својим кућама врати око 50.000 избјеглица.
Ирански Курди, предвођени шеиком Нузедином Хусеином, дочекују рушење шаха 1979. као прилику за своју аутономију. У љето те године, Курдска радничка партија и још неке странке, окупљене око Курдске демократске странке коју води Абдурахман Гасемлу, дижу побуну против Хомеинијевог режима, удружују се са иранском опозицијом (федајинима), те омогућују краткотрајном иранском председнику Бани Садру и вођи муџахедина-халк Масуду Раџавију да побегну у Француску, где ће се ускоро обрети и Гасемлу, те с њима основати Савет националног отпора.
За време иранско-ирачког рата (1980-1988), обе земље су оптуживале сопствену курдску мањину за колаборацију с непријатељем, па је репресија опет појачана. Курдима није ишло у прилог ни то што живе управо дуж те границе, на самој линији фронта. Садам Хусеин је 1988. угушио курдски устанак и наредио уништење на хиљаде њихових села у планинама, присиљавајући њихове становнике да пређу у нова насеља близу већих градова.
Уз сеобе, и деобе су дио курдске судбине, а та два појма су у јакој вези, слабећи ионако инфериорну курдску герилу. Као номади, ти људи су верни својим родовско-племенским заједницама на челу са агом. Никад нису били уједињени под једним владаром. Лојални су само непосредној групи, без обзира на то што имају осећај курдске националне припадности.
Потакнути од Запада, Курди су дигли устанак против Ирака 1991, након што је Багдад био присиљен "Пустињском олујом" на повлачење из Кувајта. Накратко су освојили и Киркук, али их је Садам Хусеин брутално отерао назад у брда. Тада су Американци Ираку наметнули зону забране летења северно од 36. паралеле, уједно прокламујући "безбедно уточиште" за Курде у енклави на тромеђи Ирака са Ираном и Турском, ипак не обухватајући два велика града у том региону - Мосул и Киркук.
Турска је уступила своју базу Инџирлик авионима Америке, Француске и Британије, који патролирају над Ираком, али је тамо више пута послала своје копнене снаге, да курдски командоси не би имали превише користи од ограничења наметнутих Ираку. Тако је "завођење реда" међу Курдима отежано америчким противницима, али не и савезницима.
У курдској енклави у Ираку не постоји јединствена власт - Курдистанка демократска партија (КДП) Масуда Барзанија контролише северозапад, а Патриотска унија Курдистана (ПУК) Џалала Талабанија југоисток. Америчко посредовање је 1995. зауставило њихов међусобни рат, који је избио годину дана раније. У аугусту 1996, КДП је оптужио ПУК за кокетирање са Ираном, позивајући ирачке јединице на заједнички поход. Садам је то радо прихватио и помогао КДП-у да освоји Ирбил (Арбил), уништавајући успут локални центар веза америчких обавјештајаца. У осветничкој акцији, Американци су гађали Ирак крстарећим ракетама, те проширили зону забране летова на југу земље са 32. паралеле (где је одређена 1992) на 33. паралелу.
КДП је напредовала према истоку и освојила Сулејманију, али је тај град до октобра 1996, ПУК успела да преотме. Американци су тада наметнули ново примирје, али не задуго. Нове ратне операције су отежале хуманитарне акције од Хад Умрана на иранској граници до Дукан Дама. Како више није смела звати у помоћ Садама Хусеина, КДП је на интервенцију позвала Турску, пошто се ПУК удружио са ПКК-ом (Радничком партијом Курдистана). Представници КДП-а су саопштења о тим борбама издавали несметано у Анкари, а њихови борци су заједно с турском армијом ратовали против ПУК-а и ПКК-а. УН процењује да је та турска офанзива (1997) покренула око 10.000 Курда из њихових кућа, док их је 90.000 избегло у пратећим међукурдским обрачунима.
Тако су Курди у свакој од држава, које су међу собом разделиле њихову земљу, више пута покушавали да искористе слабости хегемона и уграбе своју шансу, али је то сваки пут досад завршавало само њиховим новим поразима, изневереним очекивањима и бројним жртвама.
_________________ Пао је у блато и осјетио цијев. Видио је фацу брадату и дрску. Видио је смрт и чуо је ријечи, добродошли у Републику Српску!
|