На данашњи дан, пре тачно 220 година, 18. августа 1805. године, на брду Иванковцу код Ћуприје, које се налази на десној обали Велике Мораве, Карађорђеви устаници однели су једну од највећих српских војних победа у историји.
7.000 српских устаника под командом врховног вожда српског Карађорђа разбило је одлично опремљену војску од 20.000 елитних турских трупа потпомогнутих Наполеоновим официрима под командом Хафиз Мустафа-паше.
И данас се виде шанчеви, ровови, палисади, грудобрани и остали преживели знаци ове велике битке и величанствене победе наших предака. Обиђите некада брдо Иванковац код Ћуприје и погледајте какву победу су наши преци извојевали на том месту.
Након распламсавања српског устанка и погубљења турских дахија, јањичарских одметника, јула 1804. године, на дунавском острву Ада Кале, турски султан Селим III (1789-1807) одлучује да направи план, како би свом силом ударио на устаничку Србију и угушио устанак.
Тако Турци праве план да ударе на Карађорђеву Србију из два правца: (1) источне Босне—који се завршио страховитим турским поразом на брду Мишар код Шапца 12. августа 1806. године, и (2) из правца моравско-вардарске долине, где су Карађорђе и његове војводе на Великој Морави код Ћуприје организовали адекватан ”дочек” надирућим Турцима најпре 1805. године на Иванковцу, а затим и 1806. године на новоизграђеном утврђењу Делиграду између Алексинца и Ражња, на улазу у Ђуниски теснац.
На наговор самог Наполеона Бонапарте, који је био савезник Турцима, султан Селим III лета 1805. године поставља нишког Хафиз Мустафа-пашу за београдског пашу и предводника огромне турске војске у походу на устаничку Србију.
У муслиманском свету титулу ”Хафиз” носили су само они људи који су научили цео Куран напамет, што значи да се радило о преданом и религиозном османском команданту који је био изузетно цењен и поштован. Хафиз Мустафа-паша је био верски фанатик, који је сваком задатку прилазио са великом посвећеношћу, фанатизмом и оданошћу исламском начину живота и ратовања.
Српски устаници су претходно током лета 1805. године, за мање од месец дана, ослободили Чачак, Карановац (данашње Краљево), Трстеник, Пожегу и Ужице.
Карађорђе се све време припремао и очекивао главни напад турске царске војске и вршио последње припреме пред борбу. Било му је јасно да судбина ослобођене Србије у потпуности зависи од исхода битке у реону реке Велике Мораве.
И зато Карађорђе са шумадијском војском од 4.000—5.000 устаника креће ка Нишу и улогорава на брду Гиље код Јагодине, на левој обали Велике Мораве. Са тог положаја могао је да ускочи ка правцу одакле буде уследио највећи турски удар на Србију.
Другу групу од око 2.000 устаника из источне Србије водио је пожаревачки војвода Миленко Стојковић са Петром Добрњцем. Они су били лоцирани на Иванковцу код Ћуприје, како би бранили правац турског наступања десном обалом Велике Мораве.
Тако су се устаници организовали да којим год правцем Хафиз-паша крене из Ниша ка Београду и Смедереву и на коју год устаничку војску најпре удари, она друга моћи ће да пристигне у помоћ.
Оваква тактика показује сву стратегијску и војничку генијалност вожда Карађорђа који је захваљујући таквим потезима остао запамћен у нашој историји као један од најгенијалнијих српских војсковођа на бојном пољу.
Пошто је добио информације да се Карађорђе ушанчио на брду Гиље код Јагодине, Хафиз Мустафа-паша одлучује да крене из Ниша са 20.000 одлично наоружаних и обучених турских војника десном обалом Велике Мораве ка брду Иванковцу код Ћуприје.
У шанчевима на Иванковцу, поред војске војводе пожаревачког Миленка Стојковића и Петра Добрњца, придодате су и трупе војводе млавског Пауља Матејића и војводе хомољског Илије Стошића, који су били здружени са ресавском војском војводе Стевана Синђелића и црноречким устаницима Милисава Ђорђевића.
И тако 18. августа 1805. године, Хафиз-паша са 20.000 војника преко Краљевог поља у неколико колона полази у напад на српске шанчеве на Иванковцу.
У исто време, две турске колоне заобилазе Иванковац са истока и запада и прекидају везу устаника са околином.
Док турска коњица силовито јуриша на српске положаје, отпочиње силовита борба прса у прса која траје читавог дана. Турци заузимају два мања шанца али велики не успевају никако да освоје.
Током тог 18. августа, турска пешадија је извршила око 20 јуриша на српске положаје и сваки пут је била одбијена уз велике губитке.
Чим је дознао током поподнева да је Карађорђе прешао Мораву и да иде ка Иванковцу, Хафиз-паша се те ноћи повлачи према Параћину.
Карађорђе се најпре двоумио да ли да на јуриш заузме Параћин, пошто је град припадао Лесковачком пашалуку.
Изнад Параћина је окупио војску и, уморан, легао код топа.
Тада се српски устаници утврђују у виноградима изнад града у коме се догодио један невероватан догађај, који је и Турцима и Србима показао да је сам Бог на страни српских устаника.
Наиме, централну улогу у овом догађају игра извесни Карађорђев писар, Стеван Стевановић-Стева.
Хафиз-пашин конак се у Параћину те ноћи сав светлео, свирале су свирале, одјекивали бубњеви и чини се као да је код паше било неко необично весеље.
Стеван писар се напио, па све нешто обилазио око топова и рече:
—Чујеш, Господару, да избацим један топ на Турке?
—Остави се спрдње, Бога ти!—узврати Карађорђе.
—Молим те, Господару, само да погодим у онај конак.
—Зар да убијеш пашу?—настави Карађорђе.
—Па да га убијем, ја—прихвати Стева.
—Ха, ха, ха; немој, болан, остаће му деца сиротa... рече Карађорђе смејући се.
—Баш ако ће—рече Стева—него ми допусти, среће ти.
—Одлази!—одбруси Карађорђе, дајући до знања да му више није до шале.
—Господару—умеша се Јанко Катић—човек те закле у срећу. Подај му. Ако ништа не учини, бар ће Турке узнемирити.
—Е, па удри кад си толико навалио!—дозволи Карађорђе и устаде с лафета.
Писар Стева весео од радости намести топ, напуни га и нанишани. Тобџије су му се подсмевале, а остали радознало гледали. Топ опали, ђуле као светлица полете кроз ваздух, и паде баш у ону кућу која се највише светлила. На један мах све се утиша: свирке умукоше... светла се погасише, врева стиша.
—Видите ли да ја убих пашу!—рече Стева поносно.
Сутрадан Карађорђу из Параћина дође делегација од три Србина и четири Турчина. У име делегације иступи Турчин седе браде:
—Бег Ђорђије, вала ниси толико јунак колико ти је дао Бог! Кад дође из Ниша Афис-паша с оноликом војском, ми смо у Параћину мислили да нема цара који ће га уставити, а камо ли сиромах Миленко (Стојковић). Он прође и судари се с Миленком. Мало постаје док почеше доносити мртваце и рањенике, све више и више. Најпослије врати се и он с војском. Миленко са шаком људи разбио Афиз-пашу и онаку његову војску. Уто се чу да си и ти стигао. Паша нас све окупи на диван и стаде говорити:
—'Нас Миленко осрамоти; али нека, ево је дошао и онај Црни Пас, зато сутра да ударимо, и само по једну кубуру да избацимо и за сабље!'
—Ми сви то одобрисмо, кад пуче онај твој топ, ђуле паде усред нас и распршти се. Сви се ми устурисмо куд који, и повикасмо:
—Медет! (Упомоћ!), али кад се донесе свијећа имамо шта и видјети: комад ђулета пребио паши ногу на двоје. Јутрос се Турци нису ни били, паша јауче од бола, а војска виде да теби Бог помаже".
Паша је потом напустио Параћин, а нешто касније је на путу до Ниша и умро, по својој прилици од последица рањавања.
Бој на Иванковцу је био први сукоб српских устаника са царском турском војском.
До тада су се борили само са војском узурпатора власти, дахија и јањичара.
Ова победа је имала велики морални одјек у целој устаничкој Србији и целом српском народу. Она је ојачала самопоуздање устаника и допринела каснијим великим успесима у борбама за коначно ослобођење од турске окупације.
Извор:
https://www.facebook.com/istorijasrba
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
! Погледај да чланци о српској револуцији (злажем се да је реч устанак некако погрешан назов - иначе Леополд Ранке је први употребио термин Српска револуција) су слабо написани и треба им проширење.
