banjalukaforum.com

DR DRAGIĆ JOKSIMOVIĆ (Bačina, 18. jul 1893 — Sremska Mitrovica, 1. avgust 1951) je bio srpski političar i advokat koji se pročuo kao beskompromisni branilac genarala Dragoljuba Mihailovića. Kao član Demokratske stranke avgusta 1945. godine postao je član privremene Narodne skupštine Jugoslavije, koja je nastala po sporazumu Tito-Šubašić. Kao predvodnik Demokratskog poslaničkog kluba podnosio niz predloga zakona u nameri da ublaži represiju vlasti. Najpoznatije inicijative su predlozi Zakona o slobodi od straha i Zakona o pravima građana kod vojnih sudova. Nakon toga pokreće opozicioni list Demokratiju, koji je javno spaljivan a kolporteri prebijani sve dok nije posle sedam brojeva i zabranjen uoči izbora novembra 1945. Široj javnosti je ipak najviše poznat kao branilac genarala Dragoljuba Mihailovića, zbog čega je morao stradati iako je za branioca postavljen od strane suda i Advokatske komore. Ubedljiva i hrabra odbrana generala Mihaijlovića je razbesnela režim pa se i sam Josip Broz tim povodom obratio javnosti 14. jula 1946. godine na Cetinju, tačno uoči Joksimovićeve završne odbrane i Mihailovićeve presude, pretnjom: ,,Taj advokat (Joksimović) brani Mihailovića na način koji je protivan interesima naših naroda, prosto - kao svaki narodni neprijatelj. Ali ovo nije samo ideologija Joksimovića, već i drugih sličnih njemu koji se kriju iza demokratske maske". Nakon što mu je uskraćeno da se bavi advokaturom 16. juna 1949. godine je uhapšen, optužen za neprijateljsku delatnost i osuđen na tri godine zatvora. U teškim slovima prepune sremskomitrovačke kaznione preminuo je vrelog 1. avgusta 1951. godine. Njegovo telo međutim nije predato familiji do odsluženja zatvorske kazne kada je sahranjen na Novom groblju u Beogradu.

Злочин партизана у Малом Лошињу

Један од највећих злочина који су починили партизани догодио се на острву Лошињу у месту Мали Лошињ, над заробљеним четницима Гацке зоне и њиховим породицама. О овим злочинима у земљи је писано у два маха. Најпре их је 1990. године поменуо Павле Јакшић, командант партизанске 7. дивизије, а потом 8. корпуса, у својим мемоарима (“Над успоменама”, први том, страна 528). Јакшић пише да је у његовом присуству Андрија Хебранг, један од водећих хрватских комуниста, када се прочуло да море избацује унакажене лешеве,питао Вељка Ковачевића: ” Шта си радио тамо, војводо”? Команданта 13. дивизије Вељка Ковачевића, рођака Саве Ковачевића, Јакшић назива “виновником” овог обрачуна са “петом колоном”.

Најпотпунији опис злочина у Малом Лошињу дао је пуковник мр Велимир Иветић, архивски саветник Војноисторијског института у Београду, у часопису ове установе “Војноисторијски гласник”. Чланак пуковника Иветића објављен је у броју 1-2 за 2004. годину, под насловом “Случај партизанских злочина у логору у Малом лошињу 1943. године” (страна 137-159). Како пише аутор, ово је први чланак о злочинима “Народноослбодилачке војске Југославије” икаде објављен у овом часопису. Такође, и у било ком другом војном гласилу.

Пуковник Иветић најпре констатује да су припаднике Југословенске војске у Отаџбини у то време земље антихитлерове коалиције сматрале савезничком војском. Затим подсећа на “опште услове у којима су извођени партизански злочини”. Њих је било током читавог рата. Убијани су “прочетнички елементи”, као и они припадници комунистичког покрета који су сматрали да је важније бранити народ од усташа, него провоцирати Италијане. У стрељању потоњих истицао се народни херој Петар Грубар, обавештајни официр Главног Штаба Хрватске. Примера ради, он је 11, јула 1942, у селу Шкаре организовао јавно стрељање девет младића из партизанског батањона “Божидар Аџија”. Потом је за десетак дана ухапсио 150 особа, од којих су 23 стрељане по кратком поступку.

Злочини партизана учестали су 1943, јер се те године “припремао десант Западних савезника на јадранску обалу”.

Како је Југословенкса војска у Отаџбини у септембру 1943. изводила успешне операције за стварање мостобрана за искрцавање савезника, постојање упоришта ЈВуО на острву Лошињ сматрани је у Врховном штабу НОВЈ озбиљном опасношћу, те је 22. септембра врховна команда НОВЈ наредио главном штабу НОВ Хрватске: “Четничко упориште на Лошињу ликвидирајте”.

Главни штаб Хрватске издао је 16. септембра следеће наређење:

Због опасности од четника у овој фази борбе, нису нам потребни њихови заробњеници. Све заробљенике одмах ликвидирајте. То чинити и убудуће.

Наређење су потписали командант и политички комесар Главног штаба Хрватске, Иван Гошњак и Владимир Бакарић. На овај начин је у Горском Котору и горњој Лици сепетембра и октобра 1943. године убијено 600 четника.

На Лошињу по капитулацији Италије, према пуковнику Иветићу, нашло око 500 четника и око 200 чланова њихових породица. Они су успоставили радио везу са Југословенском владом и Савезницима, тако да је већ 11. септембра овде пристала једна британска подморница. Четници су тада изјавили да чекају савезничке инвазионе трупе,а уједно, са копна, немачки напад, због кога се утврђују. Како од доласка Савезника није било ништа, са острва ускоро одлази око 200 четника и део цивила. Преосталом људству командовало је шест официра, три Србина и три Хрвата. У зору 25. септембра ове четнике нападају партизани са далеко бројнијим снагама, на челу са 13. дивизијом. Део четника успева да отплови пут Италије, на два брода, док су се остали предали после краће борбе, поверавши у часну реч комуниста.

Заробљени припадници ЈВуО убијани су на најбруталнији начин, али су их углавном клали и бацали у море. Резервни поручник Антон Шустер из Сушака узвикнуо је пред мештанима “Живјела Југославија” и замолио да пренесу краљу Петру Другом да је испунио заклетву и да је срећан што умире за Југославију. Поједени мештани су негодовали , те је ликвидација настављена на палуби једног од партизанских бродова, а лешеве су такође бацали у море.

Црвени терор у Херцеговини

Најобимнији рад о партизанским злочинима у Херцеговини, двотомону књигу “Крваво коло херцеговачко 1941 – 1942″, објавио је партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа која је сакупио на ову тему, др Скоко је употпунио аутентичним сведочењима партизана очевидаца догађаја.

Према др Сави Скоку, злочини партизана у Херцеговини одвијали су се на овај начин:

У прве велике злочине партизана у Херцеговини спада убиство тројце калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. године од бољшевичког терора. Партизани су их натерали да сами себи ископају раку, свирепо су их ликвидирали хладним оружјем и потом опустошили манастир.

У злочинима је предњачио Први ударни батаљон, специјално основан за ову намену, 28. јануара 1942. За команданта је постављен Владо Шегрт, а у штабу су били Стево Ковачевић, Љубо Ковачевић и Милија Станишић. Дан по оснивању ове јединице, у Ораховицу стиже Миро Попара, секретар Окружног комитета КПЈ за Северну Херцеговину, и партизанима саопштава закључке са Саветовања у Иванчићима о “бескомпромисној борби против “петоколонаша српске националности”. Већ 30/31. јануара Преки војни суд Првог ударног батаљона осуђује на смрт 16 “наијстакнутијих разбијача народоослободилачке борбе” у Дабарској вили.

Под непосредном командом Саве Ковачевића и Петра Драпшина, 27. фебруара партизани под оптужбом да су учествовали у убиству из заседе Ђоке Путице, команданта Оперативног штаба за Херцеговину, на Радачком Бријегу стрељају 21 сељака. После “ужасно суровог” наступа и стрељања пред великим народним збором, партизани су, пише Саво Скоко, око убијених заиграли коло. У извештају Оперативног штаба за Херцеговину и Јужну Далмацију, о овом догађају је записано:

Народно весеље, које је настало после збора, играње и пјевање сто метара од гробова петоколонашких четничких изрода, најдубље показује да су Љубомирци схватили и одобрили казне изречене против бандита.

фебруара партизани под оптужбом да су учествовали у убиству из заседе Ђоке Путице, команданта Оперативног штаба за Херцеговину,

Bez citanja moze se pogoditi ko ce prvi stati na branik komunizma.

Zato sto mi u oci uvijek upada zatucanost bilo koje vrste.

Ti se izgleda nasao prozvanim

tebi jos nije jasno da je jedino validno ono sto je bazirano na pseudoistrazivackom radu Miloslava Samardzica iz izdavacke kuce Pogledi. to je takva hiperprodukcija gluposti , falsifikata i poluistina kombiniranih sa sto vise fotografija da kod mladih napaljenih desnicara izaziva odredjeni porast hormona srece sa krvavom zavrsnicom.

Nista Samardzic, Pogledi...

Samo Dedijer - objektivno i nepristrasno.