Марсел Пруст, "У Свановом крају", "Пронађено вријеме"
Зашто прочитати: Напомена: за храбре. Добро, то смо завршили. Према неким бесмисленим анкетама које се сваких десет година праве, Пруст и његово вишетомно романсијерско дјело "У трагању за изгубљеним временом" сматра се најутицајнијим дјелом свеколико свјетске књижевности, одмах послије Библије. Дабоме да су такве листе потпуно бесмислене, али наводно су свој глас за Пруста у том гласању дали Џојс, Борхес и још неко од највећих. Елем, Прустово "Трагање за изгубљеним временом" је седмотомни роман у којем се, што се савремене књижевности тиче, конституишу феномени памћења и заборављања као најважнијих упоришта тадашње и књижевности која је дошла послије Пруста. У књижевности се Пруст сматра парадигмом стила, али - по оном правилу "на мосту добијеш, на ћуприји изгубиш" - жртвована је динамика приче, па је Пруст, иако одличан, на тренутке ужасно, али заиста ужасно реторички монотон. Циклус од око 3.200 страница обухвата раздобље друге половине 19, почетка 20. вијека и Први свјетски рат, као и теме које су потресале француско друштво тог доба. Радња се дешава у породичној кући у градићу Комбреу, у Паризу, у покрајини, на нормандијској обали, у Венецији. Роман има облик есејизованих мемоара: то је заправо фикционализована квазиаутобиографија у којој су сви елементи узети из стварности, али стилизовани су у смислу Прустове филозофије и естетике, у симболистичном и импресионистичком духу времена. Дјело је мјешавина романа и есеја: аутор прати своје приповиједање психолошким коментарима, културно-историјским реминисценцијама, естетским дигресијама и сентенциозним опсервацијама.