Дејан Гутаљ, "Сарајево"Унутар тагова за слику неће се наћи ништа, јер World Wide Web никада није чуо за збирку "Јутро у Гестапу". Умјесто тога, а да не морате тражити, ево вам пјесма:
Citiraj:
Дејан Гутаљ - Сарајево
У сну понекад свратим у Сарајево, лепи град
Да ракију пијем са друштвом пред зору
Опет се ветар среће јавља, мирисан и млад
Котрља њене сандале беле, по Маријин-двору
Само у сну посетим ову долину која гори
Од успомена: пси пољубаца реже и гризу
Њене дојке вози трамвај и жубори
Низ две челичне реке, на стрељање у Ремизу
О, Боже колико сам пожелео Сарајево, тролејбуску жицу
Посуту звездама и спетљану са мојим венама
Једне ћу недеље мртве кренути на Грбавицу
Да месо давне среће поделим са хијенама
Само у сну видим белу лопту и сунчане заставе
Мајчин осмех са летње терасе: пубертетски дани
Мирише свет успомена док бежимо са наставе
На стадион Кошево, којим се ори: Цигани, Цигани!
О, Боже, колико сам замрзео Сарајево, лепи град
Над којим се пролећно небо несигурно клима
Болесник који шири неподношљив смрад
Говори последњу жељу: смрт Србима!
Само у сну носим цвеће на породјајну клинику
Где родјени су синови моји, сарајевске бебе
Млади очеви користе пролећну мимику
И рукама љубе своје жене бледе као амебе
Дан у сну траје сто година младости у пламену
Улица сексуалних додира од којих крошње певају
Вилсоново шеталиште, њена мртва глава на мом рамену
У неком измишљеном Сарајеву, спокојно зевају
Никада нећу заборавити Сарајево, зимску бајку
И њен крај у крви мартовских сватова
Рахитичне старце који псују српску мајку
И певају канибалистичке песме из прошлих ратова
Волео сам над гробом родитељским белих бреза хлад
Сад видим птицу са откинутим људским цревом
Молим те, Боже, да продјем кроз сваки лепи град
Само не дај ни у сну не прошетам Сарајевом
Зашто прочитати:Сведимо ваше муке и моја надања са 800 страна на једну једину пјесму. Ако је Нешићева пјесма "Миш" најбоља ратна пјесма икада, онда је Гутаљево "Сарајево" друга најбоља пјесма о рату. Она се приближава облику традиционалне лирске исповијести, али у једном необичном простору етеричне осјећајности и на моменте кошмарног сновиђења, са неопходном сликом ратне смрти.