banjalukaforum.com

Такси, насукан у застоју, из кога се виде рефлектори Маракане који расту у даљини. Саобраћајац је покушао да регулише саобраћај у шест различитих праваца; његове руке губиле су се у пари која је излазила из његових уста. “Треба да их водите у јавну кућу после меча, то ће их опустити, а то је оно што свако одавде мора да уради бар једном“ мрмљао је таксиста Ненаду на сувозачевом месту. Нас тројица смо, јежећи се, седели на задњем седишту, и разумејући само енглески, били смо несвесни Србиновог одушевљења због плана који је таксиста имао за нас после меча.

Пошто смо дошли из Борче, имали смо још слободног времена и запутили смо се ка центру града у традиционални српски ресторан Мала фабрика укуса који је удаљен само 2 климоетра од стадиона, места ка коме смо се првобитно упутили. Није било грицкалица пре меча за нас; свињетина преливена медом, која се служи уз хладан рен, заливена је криглама Јелена пре него што смо се охрабрили да се по хладноћи упутимо пешке ка стадиону.

Напустили смо ресторан и пожурили у правцу стадиона. После два угла могли смо видети огромне рефлекторе са којих на небу проламала огромна количина светлости. И пре него што смо их видели, знали смо да идемо у добром правцу: пратили смо буку из далека која је долазила са већ пуне Маракане. Није било много приче међу домаћим навијачима док смо ишли путем кроз мали парк све се више приближавајући стадиону. Нервоза је висила у ваздуху; слична сваком граду на дан дербија.

Док смо се пели улицом Љутице Бограна, једном од неколико које раздвајају стадион Звезде од стадиона Партизана чули смо ракете које су долазиле са стадиона. Моје срце је убрзано лупало. Ваздух је у себи садржао мирис ватрене ноћи, а људи су се пробијали да што пре стигну до капија стадиона. Имали смо ВИП карте за западну трибину и ишли смо степеницама од улаза. Сектор у коме смо ми били је издигнут и није имао одвојене столице. Мноштво људи је седело у задњим редовима. Убрзо смо одлучили да не трошимо време покушавајући да дођемо до наших седишта, због гомиле нагураних људи било би сулудо пробијати се до њих. Разговарали смо са човеком из клуба који нас је вратио доле и објаснио обезбеђењу да би требало да будемо на трибини међу Звездиним навијачима.

Најбољи ватромет који сам у животу видио дошао је са моје леве стране, северне трибине, трибине Делија. На три трибине Маракане су гореле бакље, док је ватромет светлео изнад стадиона. Дим је лутао тереном док су играчи излазили из тунела, замагљујући поглед.

Јужна трибина, трибина Гробара и друга Партизанова навијачка група, Јужни фронт изгледали су као да не раде ништа. Они су само чекали. Чим се ватромет делија приближио крају, они су почели свој навијачки наступ.

Меч је почео док је цео стадион певао. Атмосфера је покренула малу земљу. Сви на Северу су стајали са високо подигнутим шаловима, импресивније него што би се формирало у копу на Енфилду. Дим је био у ваздуху, онемогућавајући мој поглед ка Гробарима који су били са моје десне стране. Са моје позиције, одмах до северне трибине, стојећи на пролазу где је сваки навијач певао, могао сам видети само црвено-бело. Настављено је паљење бакљи неколико пта у минути, а ватрогасци на стази иза гола су имали много посла са бакљама које су бацане ка терену.

Чуо сам приче о томе колико атмосфера може да буде застрашујућа; како насиље може да захвати све, па да чак и за неутралне може да постане забрињавајуће. Ипак никад нисам тумачио било коју од прича о насиљу на било који начин; то је много једноставно; то је страст без премца. Можда се неки неће сложити са мном око овога али бакље које су бачене на атлетску стазу где су брзо покупљене и угашене се много разликују од песница које ће разбити главу противничког навијача. Ниједном се нисам осетио угроженим, ни пре ни током утакмице.

Звезда је боље отворила утакмицу мада шансе нису биле стопостотне. Бакље испред јужне трибине су изазвале пожар на атлетској стази, а онда је пожар, изазван од стране навијача Партизана, захватио и део испред трибине.

Са сваким нападом је расла бука, а онда је три четвртине Маракане полудео од узбуђења када је судиja досудио пенал за Звезду. Пошто су домаћини из предострожности скинули столице са јужное трибине, атлетска стаза је засута бакљама док је Евандро коначно прилазио да изведе пенал. Много домаћих навијача је вирило кроз прсте или је окренуло леђа терену због нервозе када је Бразилац упропастио пенал погодивши сативу и тако изазвао једини период тишине међу Делијама. То ћутање је трајало само тренутак када је настала бука због славља Гробара. У међувремену пар столица је долетело на стазу са источне трибине где је била смештена друга фракција Партизанових навијача, Забрањени.

На полувремену сам отишао до клупске продавнице да купим капу како би се утоплио. Упркос узаврелој атмосфери ово је био најхладнији меч коме сам присуствовао. У међувремену, доле на терену, већина играча Партизана се смрзавала на клупи за резервне играче зато што су им бакље и петарде које су бациле Делије онемогућиле пролаз до свлачионице.
У атмосфери која није попуштала ниједног момента игра је била лошија у другом полувремену. Прави квалитет је био у навијачима. Огромна црвено-бела шеталица прекрила је највећи део северне трибине . Они који нису били испод шеталице, високо су подигли шалове. Када су Делије почеле са извођењем песме Од рођења мог многи навијачи око мене су страствено запевали, неки са сузама у очима. Љубавна песма посвећена Звезди у преводу гласи:
Од рођења мог
није прош'о без имена твог
ни дан, ни година
Звездо Црвена
само с тобом ја
бићу увек Звездо Црвена
с тобом бићу ја
Звездо Црвена
То је био покушај да се подстакну њихови црвено-бели хероји на путу до победе. Ипак, Партизан је био тај који је повео и сломио срца Звездиним навијачима.

На двадесет минута до краја утакмице Звонимир Вукић је предриблао 2 играча, послао приземан ударац и тиме донео вођство свом тиму. Марко Шћеповић је прихватио дугу лопту, претрчао свог чувара, послао лопту испод голмана и довео јужну трибину до делиријума. Кен и Крис, који су такође били на западу, али ближе јужној трибини налазили су се у миксу домаћих и гостујућих навијача; чинило им се да ће избити туча међу навијачима док су партизановци прослављали други погодак; ипак се све смирило.

Утакмица је завршена, бука са северне и јужне трибине још није јењавала, а на стадиону се осећала утученост, слично као на журци која ненадано пропадне. Вратили смо се до центра Београда и придружили се суботњем слављу у кафићу Три шаргарепе. Док су се остали момци касно упутули ка аеродрому, ја сам отишао до хостела да се одморим и припремим за још три дана која ћу провести у Београду.

У недељу је све деловало као огроман мамурлук, не само у мојој глави него и у целом граду. Продавци су се гегали улицом спуштајући поглед. Звездини навијачи, којих има много више него Партизанових, су били повређени. Тих дана сам пролазио поред уобичајених знаменитости Београда и проводио време у Правди где су ми направили профил на коме је било моје виђење утакмице заједно са неким фотографијама на којима сам се налазио ја широм града, а које је усликао Мики. Већ је почела прича о другој утакмици и реваншу, мада има још много времена до тога, а чини се да је Партизан већ обезбедио пету узастопну титулу. Шта год се током сезоне дешавало, најбоља атмосфера на било ком мечу у Европи биће у Београду, а она је прављена са јужне и северне трибине.